10
СРПСКА
КЊИЖЕВНА
ЗАДРУГА
10
ДВА
ИДОЛА
НАПИСАО
БОГОБОЈ
АТАНАЦКОВИЋ
У
БЕОГРАДУ
ШТАМПАНО
У
ДРЖ
.
ШТАМПАРИЈИ
КРАЉЕВИНЕ
СРБИЈЕ
1893
Родољубац
и
издајица
И
.
Тко
ће
народу
помоћи
?
Живили
!
живили
!
Ала
је
лепа
земља
то
Српско
Војводство
,
-
право
да
је
Српска
земља
,
ал
и
јесте
гнездо
соколова
-
баш
је
Бог
красну
земљу
створио
за
красан
народ
!
-
Лепо
је
то
Српско
Војводство
,
у
њему
је
Бачка
и
Банат
,
пространа
равница
,
или
боље
рећи
голема
башча
од
сваког
биља
,
а
особито
од
шенице
и
друге
ране
,
са
ливадама
,
пашама
и
пољанама
,
које
око
не
може
прегледати
,
по
којима
се
одрањују
силне
ергеле
коња
и
чопорови
друге
стоке
,
којој
броја
нема
.
У
њему
је
Срем
са
својим
горама
и
долинама
,
брдима
и
планинама
,
са
својим
лепим
воћњацима
и
виноградима
,
са
шумама
које
су
непроходне
.
Плахо
Дунаво
,
плава
Тиса
и
друге
поносите
реке
јесу
богаштина
Војводства
,
какве
нема
свака
земља
.
У
Војводству
има
белих
градова
,
лепих
и
убавих
села
.
У
Војводству
има
сваке
природне
красоте
.
Каквих
предела
?
Око
их
се
од
милине
не
може
да
нагледа
,
—
тако
су
дивни
и
красни
.
Карловци
-
Карловци
са
својом
околином
-
Божја
дивота
.
Је
ли
мајка
родила
Србина
који
не
зна
за
Сремске
Карловце
—
српски
Јерусалим
,
—
у
ком
се
родила
наша
слава
,
од
куд
нам
је
синуло
јарко
сунце
,
те
нам
се
родио
красни
данак
,
ускрс
наше
старе
самосталности
—
1
мај
1848
године
.
Ах
,
нема
тога
Србина
,
који
не
зна
за
карловачки
предео
;
—
ако
и
има
кога
,
који
није
био
у
Карловцима
,
тај
их
познаје
из
Бранкових
песама
.
Има
људи
,
којима
је
Бог
дао
да
могу
тако
лепо
описати
своје
лепо
осећање
и
природну
красоту
,
да
је
то
милина
—
Бранко
је
између
ових
људи
.
Његов
„
ђачки
растанак
"
тако
је
нежан
,
опис
карловачке
околине
у
ђачком
растанку
таки
је
,
као
и
сама
природа
о
којој
пише
—
умиљат
,
питом
,
појетичан
и
дражестан
.
Да
је
Бранко
још
у
својим
песмама
напоменуо
изгледе
,
које
човек
има
идући
од
Варадина
Карловцима
по
лепом
друму
—
да
је
споменуо
чесму
,
којој
путник
доспе
идући
овим
путем
,
и
пивару
,
поред
које
се
пролази
пре
него
што
се
у
Карловце
спусти
,
то
бих
ја
утешен
био
,
јер
бих
овај
опис
метнуо
за
увод
овом
што
сам
наумио
лепим
својим
читатељкама
приповедити
,
—
па
онда
ако
и
ништа
друго
из
мог
дела
не
би
честито
било
,
увод
би
сигурно
ваљан
био
.
Али
овако
морам
замолити
оне
,
који
познају
карловачку
околину
,
нек
је
се
опомену
од
Варадина
до
Карловаца
,
—
а
који
је
не
познају
,
нека
себи
представе
што
дражесније
себи
могу
представљати
.
Бејаше
леп
пролетњи
данак
1848
године
.
У
карловачкој
пивари
беше
до
15
простака
,
сами
Сремци
,
лепи
високи
људи
,
јуначког
стаса
и
здравог
и
ведрог
лика
.
Одело
у
њих
свију
беше
једнако
,
по
ногама
платнене
гаће
,
по
телу
бела
дугачка
кошуља
од
ћерћелије
,
сврх
кошуље
шарена
вунена
тканица
,
на
глави
шешир
мало
повисок
са
широким
ободом
,
а
на
ногама
преко
вунених
чарапа
лепи
сремски
опанци
.
Сви
ови
седеше
за
једном
дугачком
трпезом
,
па
пише
добро
карловачко
вино
и
међ
собом
шалу
збијаху
.
На
страни
у
једном
ћошку
седео
је
један
сам
за
себе
,
главу
је
наслонио
на
руку
,
тако
да
му
се
видела
само
једна
половина
лица
—
које
је
туробно
било
,
—
овај
је
ћутао
и
чињаше
се
,
да
ни
најмање
не
пази
на
то
,
што
други
чине
око
њега
,
већ
само
да
неке
мисли
премишља
.
Ту
сеђаше
он
подуго
тако
;
у
један
пут
леву
руку
,
на
коју
се
подбочио
био
,
нагло
подигне
у
вис
,
а
десном
песницом
из
све
снаге
тако
удари
по
асталу
,
да
у
мало
што
се
сва
стакла
нису
поразбијала
,
која
пред
њим
празна
беху
.
„
Браца
Симо
,
—
рече
после
са
свим
тихо
али
дубоко
и
жалосно
—
дај
још
вина
,
данас
ме
мори
туга
,
а
ја
кад
сам
врло
тужан
,
онда
сам
увек
и
врло
жедан
.
“
Сремци
,
који
су
за
дугачком
трпезом
седели
,
згледаше
се
,
па
један
тихо
рече
својој
дружини
:
„
Овом
се
добро
омиче
,
ово
је
већ
седма
холба
.
“
У
томе
механџија
донесе
једно
пуно
стакло
рујнога
вина
,
те
метне
пред
самца
,
—
овај
узме
стакло
у
руку
,
устане
па
се
окрене
великој
трпези
.
„
У
твоје
здравље
,
јуначе
,
—
рече
са
свим
пријатељски
ономе
,
који
га
мало
пре
оговорио
беше
—
Бог
те
живео
са
свом
твојом
дружином
.
“
После
ових
речи
стакло
искапи
.
„
С
тобом
заједно
!
“
рече
за
одговор
Сремац
;
и
бејаше
мало
застиђен
од
пријатељских
речи
онога
,
кога
је
он
оговорио
био
.
„
Живео
!
“
ускликоше
и
остали
Сремци
,
те
чаше
подигоше
у
вис
,
куцнуше
се
њима
и
вино
из
њих
сташе
испијати
.
У
тај
мах
уђе
још
неко
у
собу
,
—
чудновато
беше
овај
обучен
:
на
себи
је
имао
кратку
платнену
кошуљу
,
која
му
је
једва
допирала
до
појаса
,
тако
да
му
се
између
кошуље
и
гаћа
—
које
беху
од
грубог
платна
и
врло
кратке
—
голо
тело
видело
,
на
врату
је
имао
црну
уску
пошу
,
од
које
крајеви
падоше
му
по
прсима
,
на
глави
је
имао
мали
шешир
са
округлим
данцем
и
уским
ободом
,
као
што
носе
Бачвани
и
Шајкаши
,
ноге
су
му
биле
босе
без
обуће
,
а
у
руци
је
држао
једно
држаље
од
канџије
,
из
целог
се
човека
одмах
могло
видети
,
да
је
јадна
сирота
.
Иначе
он
беше
здрава
људина
,
крупан
и
висок
,
имао
је
дугачку
косу
,
која
му
с
чела
преко
главе
на
рамена
беше
шчешљана
—
као
што
носе
косу
обично
прости
Бачвани
,
лице
му
је
било
мршаво
и
од
сунца
опаљено
,
имао
је
велике
црне
очи
,
над
којима
су
му
биле
танке
и
црне
обрве
,
као
што
му
је
од
исте
боје
био
и
дуги
брк
над
руменим
и
танким
уснама
.
Кад
је
ушао
у
собу
погледа
око
себе
,
па
се
намршти
,
као
да
му
је
неугодно
било
,
што
су
ту
весели
људи
,
јер
као
с
приговором
и
жалости
рече
:
„
Ви
сте
овде
,
браћо
,
весели
!
“
„
Јесмо
,
хвала
Богу
!
“
одговорише
гдекоји
.
„
Хе
,
та
један
пут
се
само
живи
,
па
зашто
бисмо
били
невесели
за
овога
једног
живота
:
Овај
живот
не
траје
Хиљаду
година
“
Вељаше
му
као
у
песми
други
.
Но
на
Бачванину
се
могло
опазити
да
га
ни
песма
ни
речи
Сремаца
не
охрабрише
,
јер
он
место
одговора
тек
ману
главом
,
па
се
после
посади
за
онај
сто
на
страни
,
за
којим
је
пре
само
један
седео
,
и
тако
бејаше
сад
њих
двојица
,
један
туробнији
од
другога
.
После
мало
ћутања
Бачванин
повиче
:
„
Механџија
!
по
што
ти
је
вино
?
“
„
Четир
грошића
,
“
рече
овај
.
„
Скупо
,
скупо
.
“
Ну
после
прилично
дугог
размишљавања
као
да
се
на
какво
велико
дело
одважио
рече
:
„
Е
,
дај
једну
холбу
.
“
Механџија
донесе
и
пред
њега
метне
вино
.
У
томе
Бачванин
извади
једну
кесу
од
коже
,
у
којој
је
било
нешто
сребрних
новаца
,
па
ове
почне
пребрајати
.
„
Двадесет
форинти
!
е
,
хвала
Богу
,
ето
нешто
заслуге
—
из
ових
ћу
новаца
моћи
нешто
радости
створити
мојој
сиротној
породици
,
—
колача
и
шарених
јаја
деци
за
Ускрс
,
а
мојој
жени
нешто
мало
хаљинице
,
—
јест
то
мора
бити
,
нека
им
је
весеље
на
благ
дан
,
та
и
тако
им
је
доста
туге
преко
целе
године
дана
...
„
А
за
себе
?
—
за
мог
старог
оца
?
—
што
за
нас
?
„
Е
,
ми
смо
људи
—
Бог
је
нас
обдарио
чврстим
срцем
и
јаком
нарављу
—
ми
смо
јачи
на
несрећи
!
„
А
мом
брату
?
!
—
брату
мом
,
који
не
види
бела
данка
—
до
ког
не
допире
ии
слободан
зрак
,
ни
Божје
сунашце
—
шта
њему
?
Зар
да
не
допру
до
њега
ни
знаци
братинског
миловања
?
„
О
,
не
,
први
новци
за
њега
—
њему
све
ово
,
нека
зна
да
има
нас
,
који
га
се
сећамо
;
моја
деца
и
моја
жена
угледаће
се
на
мене
и
на
мог
старог
оца
,
па
ћемо
лакше
сносити
сиротињу
—
одла’нуће
нашем
срцу
,
јер
ми
ако
и
јесмо
у
свачем
сиромашни
,
ал
’
смо
богати
у
љубави
једно
према
другоме
,
па
је
и
то
леп
од
Бога
дар
за
нас
.
—
„
Сви
,
сви
ови
новци
за
мога
брата
,
нека
лакше
проведе
свој
благи
данак
у
црној
својој
тамници
—
све
ово
њему
,
та
и
то
је
тако
мало
,
кад
помислим
да
он
за
пас
тамо
пати
.
“
После
ових
речи
,
које
је
у
себи
премишљао
,
стаде
хукати
.
„
Па
ја
још
онде
седим
те
пијем
вино
,
кад
ми
је
свака
крајцара
као
капљица
крви
из
срца
.
—
О
,
Боже
,
ја
сам
неваљао
,
злочест
човек
.
“
За
овим
спусти
главу
па
стаде
горко
уздисати
.
Сремци
,
који
су
пре
сви
тако
весели
били
,
сневеселе
се
,
видећи
овога
невесела
и
жалосна
—
и
тако
за
мало
,
место
звеке
од
чаша
и
веселих
усклика
настаде
у
соби
велика
тишина
.
Ову
тишину
први
наруши
онај
,
који
је
и
пре
самца
хтео
да
задиркује
,
говорећи
да
му
се
вино
добро
омиче
.
„
Хеј
,
пријане
—
рече
сад
Бачванину
—
та
не
уздиши
овде
,
Бог
те
помогао
,
јер
видиш
,
ја
сам
врло
милостива
срца
,
па
кад
видим
да
ко
уздише
,
не
може
ми
се
пити
—
немој
уздисати
,
брате
,
већ
ходи
,
пиј
с
нама
—
па
ће
те
проћи
туга
.
“
Бачванин
подигне
главу
,
па
жалосним
погледом
промери
онога
који
му
је
саветовао
да
пије
,
после
му
рече
са
свим
ниским
гласом
:
„
Велиш
?
Проћи
ће
ме
-
-
е
,
не
пролази
то
тако
брзо
кад
ту
боли
.
“
И
руком
покаже
место
,
где
му
срце
лежи
.
Док
се
ово
догађало
,
дотле
онај
,
који
је
пре
на
само
седео
,
опет
се
био
на
лакат
наслонио
и
чињаше
се
да
на
ништа
не
пази
шта
се
око
њега
чини
,
—
но
кад
се
Бачванин
потужи
да
га
на
срцу
боли
,
онда
устане
са
свог
места
,
приђе
са
свим
Бачванину
,
ухвати
га
за
руку
,
па
са
највећим
саучешћем
рече
:
„
Ту
те
боли
,
брате
?
ту
,
велиш
—
показујући
страну
од
срца
,
—
онда
јао
теби
,
јер
то
је
љут
бол
,
који
кад
обузме
сиромаха
простака
,
ретко
ко
да
се
икад
од
њега
излечи
.
“
Бачванин
га
погледа
,
његов
се
поглед
састане
са
сажалителним
погледом
самца
—
и
како
се
њихови
погледи
састадоше
,
тако
и
они
узеше
се
руку
у
руку
.
Погледи
ти
беху
изразителни
—
ти
погледи
везаше
њихове
душе
у
вечито
пријатељство
,
јер
они
разумеше
један
другог
.
Они
се
гледаше
неко
време
,
као
што
се
гледају
двоје
љубавника
,
—
после
онај
усамљеник
оде
к
огради
,
где
механџија
држи
своје
вино
,
узме
сам
један
велики
ћуп
пун
вина
,
па
га
метне
пред
Бачванина
.
„
На
,
пиј
—
рече
му
,
а
глас
га
је
издавао
да
му
је
срце
здраво
дирнуто
—
пиј
,
пиј
ал
’
много
.
“
„
Видиш
продужи
после
мало
ћутања
—
већ
је
томе
много
година
,
како
ме
ово
псето
овде
уједа
—
ту
,
ту
боли
—
и
са
десном
песницом
удари
себе
у
прси
са
оне
стране
,
где
човеку
срце
лежи
;
ту
боли
и
дан
данас
,
пет
година
ја
нисам
преспавао
једну
ноћцу
због
љутог
бола
;
после
сам
пио
,
пио
сам
цео
дан
—
од
јутра
до
мрака
,
и
од
то
доба
спавам
,
јер
кад
вече
настане
ја
више
ништа
не
знам
за
себе
,
о
мојој
будућности
,
о
садашњости
,
о
прошлости
,
не
знам
ни
о
чему
—
не
знам
ништа
,
не
боли
ме
ништа
,
...
на
,
пиј
и
ти
—
ал
’
много
пиј
,
гле
овако
!
“
И
ћуп
који
је
повелики
био
натегне
,
а
кад
га
је
од
уста
одујмио
,
ћуп
је
до
пола
тек
пун
био
.
„
Испиј
ово
друго
,
ал
’
до
капи
.
“
Бачванин
је
главом
махао
.
„
Пиј
,
кад
ти
велим
—
рече
му
овај
наговарајући
га
—
пиј
,
кад
ти
велим
,
па
за
данас
све
ћеш
заборавити
.
“
„
Све
ћу
заборавити
?
—
рече
Бачванин
,
и
образи
му
се
поџегу
од
пламена
који
му
је
у
срцу
букнуо
у
тај
час
—
велиш
?
све
ћу
заборавити
!
Ал
’
ја
нећу
ништа
да
заборавим
,
ја
нећу
да
заборавим
да
ја
имам
код
куће
жену
и
ситну
децу
,
којима
сам
ја
све
на
овоме
свету
;
ја
нећу
да
заборавим
да
мој
отац
код
куће
гладује
у
највећој
сиротињи
,
—
мој
отац
?
—
мој
отац
,
који
се
научио
сваком
изобилству
на
овоме
свету
,
који
је
још
и
пре
две
године
најбољи
газда
био
у
целоме
нашем
селу
—
то
ја
не
смем
заборавити
—
а
ни
то
,
да
онима
,
који
су
нас
до
тога
дотерали
—
треба
се
осветити
.
“
Кад
је
Бачванин
овај
последњи
слог
изрекао
,
странац
га
чврсто
за
руку
стисне
па
му
проговори
:
„
Не
бој
се
,
то
и
нећеш
заборавити
—
доћи
ће
може
бити
време
,
те
ћеш
се
Богу
молити
да
заборавиш
,
о
,
ал
’
је
нећеш
моћи
заборавити
;
видиш
,
љута
ти
је
то
жеђа
—
жеља
за
осветом
.
„
Ах
,
Боже
мој
!
Боже
мој
!
шта
не
бих
ја
дао
,
да
је
мом
срцу
другојачије
него
што
је
,
—
а
то
би
сигурно
другојачије
било
,
само
кад
бих
један
часак
заборавио
оно
,
што
се
са
мном
догађало
.
—
„
Хој
,
брате
,
ал
’
видиш
то
се
не
заборавља
лако
,
спомен
прошлости
тако
се
прилепио
за
моје
срце
као
што
се
многогодишња
рђа
прилепи
за
углађено
гвожђе
.
Али
рђа
на
послетку
изеде
гвожђе
,
а
моје
срце
је
цело
,
цело
,
цело
—
па
чини
ми
се
сваки
дан
све
веће
,
јер
се
сваки
дан
нова
змија
леже
у
њему
,
које
ме
све
љуће
и
љуће
угризају
—
ах
змије
су
ове
успомена
прошлости
моје
.
—
„
Молићеш
се
Богу
да
ти
никад
освета
и
на
памет
није
пала
—
али
,
али
касно
.
—
„
Нећеш
да
заборавиш
ништа
?
—
Ја
бих
благосиљао
Бога
,
да
ми
узме
ум
и
разум
,
да
ме
учини
као
луду
стоку
,
да
се
ничега
не
знам
опомињати
.
„
Јер
кад
се
опоменем
прошлости
моје
тако
ме
љуто
срце
боли
,
боли
,
боли
,
боли
.
—
—
„
Вино
,
вино
,
још
вино
је
једно
,
које
има
о
мени
сажаљења
,
јер
кад
пијем
вино
,
много
,
много
,
много
кад
пијем
,
онда
изгубим
свест
,
па
ме
не
боли
ништа
,
али
кад
се
мало
разберем
после
тога
и
разум
мој
радити
почне
,
и
ја
се
опомињем
моје
прошлости
,
онда
,
онда
сам
ја
јако
несрећан
.
—
А
ти
?
“
„
И
ја
,
и
ја
!
—
рече
Бачванин
брзо
.
—
Видиш
пре
неколико
година
мој
отац
бејаше
најсрећнији
човек
на
своту
,
онда
он
имађаше
мене
и
мога
млађег
брата
,
које
он
миловаше
као
што
отац
може
миловати
;
мој
Милан
беше
тада
од
три
,
а
моја
Јеца
од
две
годино
—
о
та
како
је
он
још
миловао
ову
децу
,
своју
унучад
,
та
волео
их
је
него
све
друге
у
кући
.
„
А
ми
сви
поштовасмо
њега
,
као
што
је
он
нас
љубио
—
неисказано
.
„
Но
није
само
ово
миловање
и
поштовање
било
све
наше
добро
,
ми
бесмо
и
иначе
срећни
у
сваком
смислу
.
„
Ми
бесмо
добре
газде
у
селу
,
отац
мој
имао
је
кућу
и
сесију
земље
,
имали
смо
четири
вола
,
лепа
четири
крсташа
,
рогови
у
њих
беху
као
у
јелена
,
али
још
више
у
шире
него
у
јелена
,
а
врхови
беху
бачени
натраг
,
длаку
на
глави
имаше
белу
и
коврчаву
,
која
је
скоро
до
очију
попадала
била
на
глави
,
—
па
после
сва
ова
четири
вола
беху
тако
једнака
и
у
ходу
и
у
величини
и
дебљини
,
да
је
то
дивота
било
погледати
—
е
та
дивна
ти
је
то
стока
била
.
„
Имали
смо
и
два
жерава
коња
.
А
и
ови
су
лепи
,
прелепи
и
у
свему
један
другом
налични
били
;
имали
су
једнаку
длаку
,
једнаке
мршаве
главе
,
велику
и
густу
гриву
,
дугачак
и
пун
реп
,
којим
су
шибали
ноге
,
које
бејаху
танке
у
њих
,
као
што
су
у
јелена
;
они
беху
округли
и
пуни
као
јабука
,
а
брзи
као
тица
ластавица
,
срчани
као
добар
јунак
,
а
ватрени
као
сами
змајеви
—
ах
,
каког
су
поносног
држања
били
ти
коњи
кад
су
у
колима
ишли
,
е
та
то
ти
је
милина
било
видети
,
—
ко
зна
шта
вреди
пар
оваквих
коња
,
онај
зна
шта
сам
ја
изгубио
.
“
Ове
је
последње
речи
скоро
у
јецању
изговорио
,
а
очи
му
пуне
бејаху
суза
.
Онај
,
који
зна
како
наш
народ
чува
и
негује
стоку
,
онај
ће
лако
разумети
узрок
овим
сузама
.
После
кратког
ћутања
Бачванин
продужи
опет
:
„
Имали
смо
и
једну
краву
с
телетом
.
Ја
не
знам
ценити
ову
краву
,
али
моја
жена
не
би
је
дала
била
од
себе
,
ја
не
знам
за
какво
благо
на
овом
свету
,
та
за
ову
краву
све
жене
јој
завидеше
,
тако
је
то
мирна
и
угледна
млечна
крава
била
.
„
Житница
је
наша
пуна
била
хране
,
а
кућа
нам
је
тако
пуна
била
свачега
,
што
је
човеку
потребно
,
баш
као
каква
кошница
која
је
дупком
пуна
меденог
саћа
.
„
То
није
још
давно
било
,
а
данас
,
браћо
,
данас
немамо
ништа
на
свету
,
до
једних
рђавих
кола
и
два
мршава
коња
,
а
и
то
је
задужбина
једног
младог
господина
.
Бог
му
дао
толико
среће
и
добра
,
колико
га
ја
и
друга
сиротиња
благосиља
.
—
„
Ах
,
браћо
,
да
овог
младог
господина
није
било
,
до
данас
би
моја
деца
са
мном
заједно
од
глади
скапала
била
,
јер
бадава
,
ми
не
знамо
просити
ни
милостиње
искати
,
баш
ни
помоћи
не
примамо
кад
нам
као
милостињу
пружају
,
али
кад
овако
љубавно
и
од
срца
дају
,
као
што
сам
ја
добио
—
е
онда
се
прима
,
али
је
срце
на
веки
онога
,
који
нам
је
помогао
.
“
Ове
последње
слогове
Бачванин
је
говорио
гледајући
Сремце
једног
по
једног
,
који
су
се
око
њега
у
круг
били
скупили
,
одмах
у
почетку
,
кад
је
почео
казивати
своју
патњу
.
Један
између
њих
рече
:
„
Ал
’
како
то
да
си
сад
тако
сиромах
?
Та
да
сте
само
седели
па
јели
и
пили
,
не
бисте
могли
потрошити
све
то
,
што
си
нам
наприповедао
да
си
имао
,
ако
вам
није
било
несреће
.
“
„
Јесте
,
јесте
,
те
какве
несреће
!
Али
,
несрећа
ова
није
од
Бога
,
већ
од
рђавих
људи
.
“
„
Та
зато
—
рече
опет
Сремац
—
толико
имање
,
та
то
је
богатство
,
па
још
тамо
у
вас
,
где
је
Бог
благословио
свачим
свет
.
“
„
Јесте
,
брате
,
у
нашој
земљи
има
свашта
што
човеку
треба
,
наше
су
њиве
добре
,
наша
јо
стока
славна
,
—
али
шта
ћеш
,
кад
не
можемо
уживати
од
проклете
господе
.
“
А
кад
је
ову
последњу
реч
изрекао
сав
се
зарумене
,
по
гласу
му
се
познавало
како
мрзи
и
како
су
му
крвави
они
,
који
се
тако
зову
.
„
Приповеди
нам
,
приповеди
како
си
пострадао
—
повикаше
неколицина
њих
из
круга
—
та
и
ми
патимо
од
њих
.
“
„
Пре
је
још
како
тако
било
—
продужи
Бачванин
на
позив
Сремаца
—
док
су
нам
заповедала
наша
господа
—
јесу
и
они
многима
жао
учинили
,
али
су
наши
били
,
а
тек
свој
свога
већма
жали
;
али
како
су
дошли
они
да
заповедају
,
које
ми
не
разумемо
,
ни
они
нас
,
од
то
доба
зло
и
наопако
.
—
„
Ето
,
то
је
баш
онда
било
кад
је
мој
отац
испросио
комшинице
Љубе
Анђу
за
мога
брата
.
Анђа
је
била
сиромашна
девојка
,
тешко
је
себе
захрањивала
и
своју
остарелу
мајку
,
све
са
муком
и
кудељом
туђом
,
—
е
,
ал
’
она
је
била
добра
и
поштена
,
а
мој
брат
ју
је
миловао
и
она
њега
—
па
шта
треба
двома
младих
људи
,
него
да
су
поштени
,
радини
,
и
да
се
милују
?
Ништа
,
ништа
!
Тако
је
мислио
и
мој
отац
па
је
испросио
Анђу
брату
моме
за
љубовцу
,
па
ми
с
тога
бесмо
сви
весели
и
задовољни
.
—
„
У
то
су
доба
баш
у
вармеђи
мењали
господу
.
Ми
смо
баш
нашу
храну
свезли
,
и
за
сватове
се
приправљали
,
хране
смо
те
године
слабо
имали
,
јер
су
крстине
зло
и
мало
семена
издавале
—
е
,
ал
’
то
није
ништа
нама
сметало
,
колико
је
нама
требало
,
толико
имадосмо
,
а
могасмо
још
нешто
и
продати
—
и
ово
потоварисмо
на
једна
велика
воловска
кола
,
да
однесемо
у
варош
и
да
продамо
,
па
да
за
те
новце
купимо
сватовске
дарове
.
—
Мом
је
оцу
мило
било
лепо
даривати
своју
снаху
,
—
та
кад
сам
се
ја
женио
,
он
је
мојој
Јеки
купио
хаљине
од
чисте
свиле
,
леп
златан
ђердан
око
врата
,
и
још
ју
је
даривао
са
двадесет
дуката
,
па
требало
је
и
другу
да
тако
дарива
,
јер
бадава
његова
смо
ми
сви
деца
,
а
Анђа
је
и
више
вредна
била
—
о
,
та
она
је
тако
добра
,
тако
лепа
,
тако
честита
била
...
.
Боже
,
Боже
,
зашто
је
таке
худе
среће
!
!
!
„
Пред
вече
ми
смо
сели
били
за
ужину
,
кад
нека
ђаволска
вика
се
зачује
са
сокака
.
Ми
скочисмо
од
ужине
,
да
видимо
шта
је
,
а
то
беше
један
чопор
изопијаних
људи
,
који
се
са
свирком
пратише
:
није
било
једног
поштеног
лика
међу
њима
,
половина
између
њих
тако
изгледаше
као
да
су
тај
дан
спали
с
вешала
.
Ово
беху
људи
,
који
имађаху
право
бирати
господу
за
нас
,
а
и
беху
се
упутили
у
варош
,
да
уживају
то
своје
право
.
Пред
њима
на
коњу
је
јахао
један
,
који
је
био
обучен
у
чојане
маџарске
чакшире
,
на
себи
је
имао
плаветну
доламу
,
на
глави
калпак
,
за
калпаком
белу
и
зелену
перјаницу
;
за
овим
су
ишли
други
руљом
пешке
,
а
најпосле
опет
један
на
коњу
у
онаком
истом
оделу
као
и
онај
први
.
„
Кад
је
ова
чорда
поред
наше
куће
пролазила
,
један
се
загледа
у
авлију
па
рече
до
себе
другу
:
„
„
Ала
красна
четири
вола
.
“
„
„
Има
ту
и
два
жерава
,
“
рече
овој
двојици
трећи
један
,
ког
су
пре
неколико
дана
пустили
из
вармеђске
тамнице
,
да
купи
своје
другове
,
који
ће
с
њиме
једнако
гласати
кад
буде
избор
господе
.
„
Док
су
та
тројица
о
мојим
воловима
и
коњма
говорила
,
мени
се
смути
нешто
у
утроби
,
и
као
да
ме
што
за
срце
уједе
,
тако
ме
обухвати
нека
подмукла
боља
—
које
беше
слутња
несрећи
.
„
Чисто
ми
је
одла’нуло
,
кад
ови
прођоше
и
одоше
у
крчму
,
где
су
ту
ноћ
толико
вина
просули
и
полокали
,
колико
би
доста
било
целом
нашем
селу
,
да
издржи
сватове
свију
момака
и
девојака
,
који
су
били
за
женидбу
и
удадбу
.
—
„
И
мој
је
отац
нешто
зло
слутио
,
јер
пре
него
што
легосмо
спавати
он
нам
жалосно
рече
:
„
„
Чемеран
ће
и
то
избор
бити
:
ови
ће
људи
бирати
господу
,
која
су
за
њих
добра
,
а
они
,
који
су
за
њих
добри
,
не
могу
бити
добри
за
нас
и
за
друге
поштене
људе
.
“
„
Мој
отац
имађаше
право
,
на
скоро
се
могосмо
о
том
уверити
.
„
То
вече
легосмо
спавати
сви
туробни
,
са
неком
слутњом
у
срцу
.
Брзо
,
врло
брзо
нам
се
испунила
наша
слутња
.
„
У
јутру
рано
устадосмо
,
ал
’
наопако
по
мене
,
кола
са
храном
нема
у
авлији
,
а
у
кошари
ни
једног
вола
.
„
Као
да
ме
је
ко
ножем
у
срце
ударио
,
тако
ми
би
кад
сам
видео
шта
се
догодило
;
што
ми
је
пропала
храна
и
нестало
кола
,
ни
по
јада
мога
,
ал
’
жао
ми
би
за
четири
вола
—
хеј
,
та
никад
их
више
тако
нећу
спарити
,
кад
бих
имао
да
дам
за
њих
и
хиљаду
форинти
!
“
После
ових
речи
Бачванин
протре
руком
своје
очи
,
па
дубљим
гласом
продужи
:
„
У
нашем
селу
већ
од
више
година
ништа
се
није
ни
чуло
о
крађи
,
па
мене
сад
тако
љуто
опустише
.
„
То
није
нико
могао
бити
од
наших
сељака
;
одмах
посумњам
на
оног
,
коме
су
се
синоћ
моји
волови
допали
били
.
„
Као
бесан
полетим
механи
;
кад
на
сокак
изађох
,
ал
’
баш
онда
пред
механом
на
кола
поседаше
сви
од
ове
пијане
банде
;
док
сам
ја
до
механе
доспео
,
они
већ
ошинуше
коње
,
а
са
последњих
кола
повиче
ми
један
:
„
„
Баратом
,
чувај
добро
своју
кућу
,
јер
су
се
,
Сакари
Пишти
допали
твоји
жерави
.
“
„
Тај
што
ми
је
то
с
кола
викао
,
тај
беше
онај
исти
,
што
је
фалио
моје
волове
пређашње
вече
.
„
Браћо
,
док
сам
жив
нећу
заборавити
тај
глас
,
и
глас
смеја
и
веселе
свирке
,
која
се
после
тога
зачу
са
кола
,
на
којима
Цигани
пратише
ове
ниткове
,
који
имађаху
право
бирати
господу
,
бичеве
јаднога
ал
’
поштеног
народа
.
„
Онај
још
дан
послао
сам
људе
,
браћу
моју
сељаке
,
на
све
стране
да
траже
моје
добро
,
по
села
је
оставило
своје
послове
и
подигло
се
у
тражење
,
та
брат
брату
треба
да
је
на
помоћи
у
невољи
,
а
ми
живесмо
са
свима
у
селу
братински
.
„
Све
тражење
би
узалуд
,
само
кола
нађосмо
иза
села
у
једном
јендеку
,
ал
’
од
хране
и
волова
ни
трага
ни
гласа
.
„
Одмах
сам
се
тужно
свима
судцима
на
оног
,
на
ког
сам
сумњао
био
,
ал
’
нико
ме
не
хтеде
ни
слушати
.
—
Е
ко
би
и
слушао
јаднога
простака
,
који
се
пред
избор
тужи
на
лемеша
.
“
„
Па
никад
ниси
ни
нашао
твоје
волове
?
“
запита
један
из
круга
.
„
Никад
ни
једног
,
“
одговори
Бачванин
.
„
А
то
није
добро
.
Да
си
после
избора
одмах
отишао
новом
судцу
,
па
да
си
њему
поклонио
два
—
друга
би
два
била
други
дан
у
твојој
авлији
.
“
„
Знам
,
знам
,
—
рече
опет
Бачванин
,
—
ал
’
још
онда
то
нисам
знао
,
та
до
онда
сам
ја
тек
с
поштеним
људма
имао
посла
;
ал
’
баш
да
сам
и
знао
,
ја
му
не
бих
био
поклонио
два
вола
.
Мени
су
била
сва
четири
мила
:
којег
од
четири
да
прегорим
?
Не
бих
могао
,
не
бих
могао
ни
једног
—
боље
да
немам
ни
једног
него
да
их
ја
делим
,
та
и
они
су
се
тако
били
научили
један
уз
другог
,
—
па
онда
не
би
ни
њему
толики
грех
био
—
а
овако
ће
им
Бог
судити
на
ономе
свету
,
—
а
на
овом
?
—
Ако
дође
до
згоде
...
.
“
После
погледа
око
себе
сумнително
као
да
се
страши
од
тога
што
је
изрекао
.
„
Е
,
било
па
и
није
;
—
рече
после
мало
ћутања
—
Бог
је
дао
а
рђави
људи
узеше
,
помислих
у
себи
,
ал
’
ћу
се
од
сад
узети
у
памет
;
па
наумим
увек
у
авлији
или
у
кошари
ноћивати
,
јер
сам
у
срцу
зебао
због
моја
два
жерава
.
„
После
мало
времена
дође
нам
наш
нов
судац
.
Бог
га
убио
као
што
је
он
нас
убио
!
„
У
томе
мој
се
брат
венча
са
својом
Анђом
.
Сватови
нису
тако
весели
били
као
што
је
у
нас
обичај
,
а
ми
смо
све
учинили
да
се
заборави
ова
несрећа
,
коју
смо
претрпели
били
.
Мој
се
отац
био
усилио
и
још
томе
узајмио
од
Исака
сеоског
Чивутина
410
форинти
,
па
купио
дарове
Анђи
,
исто
тако
као
што
је
купио
био
мојој
Јеки
;
обукао
је
био
у
свилу
од
главе
до
пете
,
ал
’
баш
ово
нам
је
на
несрећу
било
—
сирота
Анђа
,
мора
да
се
у
зао
час
родила
.
„
Од
како
је
она
у
кућу
дошла
,
од
то
доба
није
прошао
један
знаменити
дан
у
години
да
нам
се
није
каква
незгода
догодила
.
„
Па
Бадњи
дан
,
баш
кад
смо
за
вечеру
сели
,
учини
ми
се
као
да
сам
чуо
где
врата
од
кошаре
шкрипе
.
Као
да
је
нечастиви
био
у
мени
тако
се
помамим
,
кад
видим
човека
пред
вратима
од
кошаре
,
која
су
била
отворена
—
а
ја
сам
их
мојом
руком
закључао
на
браву
,
пре
него
што
сам
ушао
вечерати
.
То
бејаше
онај
исти
лопов
па
ког
сам
ја
сумњао
због
мојих
волова
.
Затрчим
се
к
њему
,
но
,
чини
ми
се
,
он
се
надао
томе
колачу
,
јер
ме
дочека
с
једном
дреновачом
те
ме
лупи
у
по
главе
.
Сам
ме
је
Бог
сачувао
и
свети
његов
дан
,
који
слависмо
,
што
мртав
не
падох
.
“
„
Ал
’
ти
си
му
вратио
жао
за
срамоту
?
“
запита
Сремац
.
„
Јесам
га
с
обадве
руке
обухватио
и
растргао
бих
га
као
јастреб
тиче
,
да
се
у
тај
час
друго
опет
није
догодило
.
“
„
Што
то
?
“
„
Како
сам
га
лако
о
земљу
спустио
,
мислио
сам
да
су
му
се
измрвиле
све
кошчице
—
јест
да
,
није
тако
лако
уморити
пасји
род
:
у
главу
треба
бесну
вашку
,
јер
ће
те
ујести
и
онда
кад
си
је
у
полак
утукао
.
„
Тако
је
и
сад
с
тим
нитковом
било
.
Кад
сам
га
о
земљу
свалио
он
се
рукама
уплете
у
моје
ноге
,
а
кад
сам
се
сагнуо
да
руке
од
мојих
ногу
расплетем
,
он
ме
зграби
за
руке
па
из
све
снаге
повиче
:
„
Illancs
Pista
.
“
У
тај
мах
нешто
прохуји
преко
нас
као
ветар
,
ја
подигох
главу
и
видех
где
једно
момче
одјаха
као
муња
на
једном
мом
жераву
,
а
другог
одведе
за
улар
.
“
„
О
,
о
убио
их
Бог
!
“
„
Да
,
да
,
браћо
,
док
сам
се
ја
с
једним
борио
,
дотле
тога
друг
,
за
ког
ја
нисам
знао
,
имао
је
времена
одрешити
моје
коње
од
јасала
и
побећи
с
њима
.
Тако
нама
љуто
преседе
Божић
!
“
„
Ал
’
зашто
си
пустио
из
шака
тог
једног
лопова
?
“
„
Нисам
ја
њега
пустио
,
него
га
одмах
одвучем
к
нашем
новом
судцу
,
да
ми
судац
правицу
да
.
Кад
пред
њега
дођосмо
,
а
они
почеше
нешто
маџарски
међу
собом
,
а
судац
мени
рече
:
„
„
Шта
имаш
с
овим
човеком
?
“
„
„
Господине
,
овај
је
украо
моје
волове
пре
три
месеца
а
вечераске
одведе
моја
два
жерава
.
“
„
„
Ниткове
један
,
—
продере
се
на
мене
судац
—
како
смеш
бедити
поштеног
човека
?
Ко
је
видео
да
је
он
одвео
твоје
волове
и
коње
?
“
„
„
Ја
нисам
видео
ко
је
одвео
моје
волове
,
ал
’
ја
бих
се
смео
заклети
да
је
он
;
а
жераве
моје
одвео
је
његов
друг
обешењак
као
и
он
—
док
сам
се
ја
с
овим
борио
.
“
„
„
На
поље
из
моје
собе
,
ђубре
паорско
,
јер
ћу
те
сад
оковати
у
гвожђе
,
“
дрекне
на
мене
судац
.
„
Ја
хтедох
још
говорити
,
ал
’
он
зазвони
;
два
момка
уђоше
у
собу
те
ме
по
судчевој
заповести
избаце
на
улицу
—
мислио
сам
да
ћу
умрети
од
љутине
и
жалости
.
„
Кад
сам
кући
дошао
сав
сам
дрктао
од
зиме
,
љутине
и
срамоте
.
„
„
Ја
ћу
се
свима
судовима
тужити
“
—
рекох
ја
у
очајању
кад
сам
мом
оцу
исприповедао
шта
се
са
мном
догодило
.
„
„
Залуд
,
синко
,
—
одговори
ми
отац
са
сузним
очима
—
та
ти
знаш
:
врана
врани
неће
очи
ископати
.
“
„
„
Ал
’
ја
ћу
ићи
самом
цару
.
“
„
„
Е
,
мој
синко
,
Бог
високо
а
цар
далеко
.
Па
зар
ти
не
знаш
да
ми
сиротиња
не
можемо
до
цара
доћи
?
Е
,
кад
би
он
знао
шта
чине
од
нас
,
не
би
то
тако
било
.
Та
ми
смо
његова
најпослушнија
и
највернија
деца
,
па
он
не
би
дао
да
ми
патимо
тако
љуто
!
Кад
он
то
дозна
онда
ће
све
другојачије
бити
.
“
„
„
Ал
’
докле
ћемо
ми
тако
патити
?
“
запитах
ја
.
„
„
Бог
је
спор
,
ал
’
достижан
,
дете
моје
.
“
„
О
,
тако
је
,
тако
;
мој
отац
у
свему
имађаше
право
.
„
Ја
сам
се
тужио
,
ал
’
све
бадава
—
врана
врани
није
ископала
очи
.
„
Ал
’
од
то
доба
је
почело
за
нас
бити
тек
зло
и
наопако
;
није
нам
ни
један
празник
на
миру
прошао
;
проклетници
знали
су
како
Србину
на
срцу
лежи
закон
његов
и
како
је
рад
у
весељу
да
проведе
своје
благе
дане
по
старом
обичају
,
па
су
баш
таке
дане
чекали
да
нам
жао
учине
и
напркосе
.
„
Кад
је
год
какав
празник
био
,
увек
су
нас
терали
да
идемо
на
роботу
,
на
рошпонт
,
био
на
нас
ред
,
не
био
.
„
Лицем
на
свето
Богојављење
заповеде
ми
да
идем
на
суд
.
Ја
нисам
ништа
скривио
,
па
се
ништа
нисам
ни
бојао
,
ал
’
ме
је
срце
болело
што
морадох
остати
са
свете
летурђује
—
е
,
та
ви
,
браћо
,
знате
како
се
лепо
служи
код
нас
на
Богојављење
!
„
Баш
кад
су
на
освећење
воде
звонили
,
онда
ми
је
читао
наш
мали
судац
из
једне
хартије
нешто
маџарски
;
после
ми
је
казао
српски
,
да
се
та
хартија
зове
сектенција
и
да
ја
морам
250
форинти
платити
,
што
сам
лемеша
тукао
на
Бадњи
дан
.
„
Ја
хтедох
се
одговарати
,
ал
’
велики
судац
дрекне
на
мене
и
рече
ми
да
му
зафалим
што
ме
није
дао
повалити
и
издерати
,
као
што
заслужује
тако
ђубре
вадрацко
као
што
сам
ја
.
„
Да
ме
је
повалио
,
не
би
ме
тако
болело
,
као
што
ме
је
болела
поруга
та
на
наш
српски
род
.
Ал
’
што
ја
могох
учинити
,
кад
у
исти
час
уђоше
четници
са
пушкама
те
ме
истерају
из
собе
и
авлије
?
„
Мој
отац
узајми
од
Исака
опет
250
форинти
,
које
му
је
он
тек
онда
дао
,
кад
је
на
једну
хартију
написао
крст
;
то
је
морала
учинити
и
моја
мати
и
ми
сви
велики
у
кући
.
Ове
новце
дадосмо
малом
судцу
.
„
После
ове
несреће
мало
одахнусмо
,
јер
нам
се
за
неко
време
никаква
друга
несрећа
није
догодила
,
и
ја
већ
мнијах
да
се
уморила
нас
гонећи
...
е
,
беса
,
на
кога
се
несрећа
један
пут
наврзе
,
онога
гони
док
га
не
обори
.
“
„
Зима
и
пролеће
прођоше
без
сваке
напасти
,
ми
се
надасмо
опет
добру
.
Храна
нам
је
лепо
стајала
;
милина
је
било
погледати
наше
њиве
,
по
којима
се
класови
таласаше
као
златна
коса
на
пуној
глави
плавога
детенцета
,
кад
се
на
ветру
гологлаво
игра
.
„
„
Но
,
хвала
Богу
,
—
рече
мој
отац
кад
смо
почели
жети
—
ове
године
нам
је
Бог
благословио
наш
рад
и
наградно
нас
за
наш
зној
—
ми
ћемо
се
моћи
курталисати
дуга
,
који
имамо
код
Чивутина
;
а
ако
Бог
на
годину
овакав
род
да
,
као
што
је
сад
,
то
ћемо
имати
опет
четири
вола
крсташа
,
и
два
жерава
као
што
смо
и
имали
.
“
„
„
Никад
—
рекох
ја
жалосно
—
никад
онакве
више
не
спари
.
“
„
„
Иди
лудо
—
одговори
ми
отац
—
ти
увек
зло
слутиш
.
Зашто
не
би
могао
спарити
онакве
као
што
смо
пре
имали
?
“
„
„
Зато
—
рекох
ја
—
јер
се
то
само
један
пут
догађа
у
човечјем
животу
.
“
„
Моја
се
слутња
нама
обистинила
:
не
само
да
онаке
нисмо
спарили
,
већ
никакве
.
Бог
нам
не
даде
да
будемо
опет
срећни
.
„
Кад
смо
кући
дошли
оцу
мом
бејаше
још
већа
радост
:
мога
брата
Анђа
родила
красно
мушко
чедо
.
„
Ми
се
сви
томе
радовасмо
и
дадосмо
му
дедино
име
Јован
.
„
Кад
су
га
други
дан
из
цркве
са
крштења
донели
,
дође
и
крштени
кум
детета
,
Сава
Србин
,
добра
душа
ти
је
он
био
,
ал
’
сав
беше
сузама
поливен
кад
је
у
собу
ушао
.
„
Женама
не
би
право
што
кум
с
плачем
дође
први
пут
свом
кумчету
,
па
рекоше
све
у
глас
:
„
„
Зашто
с
плачем
,
куме
,
да
од
Бога
нађеш
?
“
„
„
Е
,
децо
,
убиће
их
Бог
,
ал
’
и
нас
што
допуштамо
да
нам
затиру
нашу
цркву
и
наше
славне
обичаје
.
“
„
„
Како
то
,
куме
?
“
„
„
Видите
,
децо
није
још
доста
што
су
нам
наметнули
господу
од
туђег
рода
,
који
нас
гуле
и
злоставе
,
већ
нас
хоће
да
отуђе
и
од
наше
красне
вере
.
“
„
„
Та
како
,
куме
,
ако
Бога
знадеш
?
“
„
„
Како
,
а
како
су
крстили
ово
грешно
детенце
?
Мислите
да
је
добно
дедино
име
?
—
Јест
да
—
хеј
,
али
ја
не
дам
—
татаран
им
мајку
—
ја
не
дам
да
се
моје
кумче
зове
Јанош
.
“
„
Да
,
браћо
моја
,
—
продужи
Бачванин
после
мало
ћутања
дубљим
и
жалоснијим
гласом
—
мом
синовцу
нису
дали
српско
име
Јован
,
као
што
смо
ми
желели
,
већ
маџарско
Јанош
.
“
„
Ја
ово
нисам
хтео
веровати
кад
нам
је
кум
приповедао
,
али
на
жалост
попа
ми
рече
кад
сам
га
питао
још
онај
дан
,
он
рече
да
је
у
црквену
књигу
записао
Јанош
,
јер
,
вели
,
тако
су
свршила
господа
на
дијети
,
па
то
од
сад
тако
мора
бити
.
“
—
„
Ал
’
то
неће
тако
бити
!
“
викнуше
сви
око
њега
.
„
И
ја
кажем
да
неће
тако
бити
—
прихвати
Бачванин
са
одушевљењем
—
бадава
је
све
,
ми
нећемо
дати
сатрти
нашу
народност
.
Што
су
нас
оглобили
до
душе
,
добро
,
Бог
види
па
ће
судити
,
а
ми
ћемо
сносити
с
миром
,
ал
’
у
народност
и
веру
нек
нам
не
дирају
;
јер
тако
ми
Бога
!
...
“
И
ово
рекавши
подигне
очи
к
небу
,
а
руком
тако
силно
удари
по
асталу
,
који
је
пред
њим
био
,
да
су
се
сва
стакла
на
њему
заиграла
.
„
А
шта
си
ти
учинио
после
?
“
запитају
га
више
њих
из
дружине
љубопитљиво
.
„
Ништа
!
—
Онај
још
дан
умре
ово
красно
и
здраво
чедо
.
Браћо
,
није
било
благослова
на
њему
!
Та
како
би
и
било
благослова
,
кад
је
више
горких
суза
пало
на
њега
него
свечане
воде
на
крштењу
?
!
“
„
А
и
боље
што
је
умро
,
Боже
опрости
,
—
рече
Бачванин
побожно
прекрстивши
се
.
—
Истина
,
он
је
био
грешно
детенце
,
мало
анђелче
,
ал
’
ја
сам
га
гледао
крвавим
очима
...
Јанош
!
Јанош
?
та
тако
се
звао
и
судац
...
А
ко
је
икад
видео
да
се
поштеног
Србина
дете
Јанош
зове
?
“
„
Ја
волим
своје
дете
и
не
носити
на
крштење
него
му
тако
име
наденути
.
“
„
И
ја
,
и
ја
!
“
повикаше
сви
у
глас
.
„
И
јесте
боље
не
имати
од
срца
порода
,
него
га
учинити
издајицом
свог
рода
—
уђе
у
говор
Бачванин
,
—
а
како
да
буде
онај
наш
,
који
не
зна
ни
како
је
име
правог
Србина
?
“
„
Право
,
брате
,
право
;
—
рече
онај
,
који
је
увек
сам
седео
,
и
коме
је
управо
и
приповедао
Бачванин
—
ал
’
што
после
с
вама
би
?
“
„
Е
,
нашем
судцу
не
би
доста
што
нам
је
до
сад
учинио
толико
пркоса
и
беде
,
већ
намисли
једним
ударом
нас
уништити
,
и
ово
му
је
скоро
за
руком
изашло
.
„
Онај
исти
дан
,
кад
смо
нашег
малог
Јована
или
,
као
што
су
га
они
крстили
,
Јаноша
,
сахранили
,
донесе
нам
једно
писмо
један
млад
господин
,
и
рече
да
је
то
од
вицишпана
,
и
да
у
први
четвртак
ми
морамо
пред
њега
,
јер
нас
је
тужио
Чивутин
због
оних
новаца
што
нам
је
позајмио
.
„
Ал
’
,
господине
,
та
он
је
мени
обећао
да
ће
ме
чекати
до
Божића
,
а
ја
сам
му
за
то
платио
пет
пута
већу
камату
,
него
што
се
другом
поштеном
човеку
плаћа
.
“
„
„
Не
знам
,
брате
,
—
одговори
овај
господин
љубавно
,
који
је
Србин
био
,
и
тако
добар
као
да
и
није
господин
—
ево
ти
си
се
овде
потписао
,
и
ти
и
твоја
жена
и
твоја
деца
,
да
ћете
дуг
платити
до
последњег
јулија
,
а
томе
је
већ
прошло
две
недеље
дана
.
“
„
„
Ја
јесам
са
мојима
написао
крст
на
једну
хартију
,
ал
’
ја
не
знам
што
је
било
на
тој
хартији
,
јер
је
то
било
маџарски
.
“
„
„
Хм
,
то
је
зло
.
Ти
си
се
обвезао
,
па
ћеш
морати
платити
,
јер
Бога
ми
продаће
ти
и
кућу
и
земљу
и
све
док
не
намире
Чивутину
његових
7000
форинти
.
“
„
„
Шта
наопако
?
Седам
хиљада
?
—
Та
он
је
нама
толико
стотина
дао
!
“
„
„
Како
то
?
на
обвезателству
стоји
написано
7000
,
а
и
Чивутин
толико
тражи
на
вама
.
“
„
Мој
отац
приповеди
том
младом
господину
све
како
је
било
,
а
овај
је
имао
врло
добро
срце
,
па
га
се
косне
наша
несрећа
и
обећа
нам
се
да
ће
гледати
ако
нам
се
помоћи
може
.
„
После
нам
доведе
другог
једног
младог
господина
,
висока
и
витка
стаса
,
бледа
ал
’
поштена
лика
;
овај
се
прими
нашег
посла
,
превртао
је
,
превртао
је
ствар
,
истраживао
,
ишао
од
једног
до
другог
—
ал
’
све
бадава
.
Ми
нисмо
имали
никаквог
сведока
колико
смо
примили
од
Чивутина
,
а
он
је
имао
много
пријатеља
;
судац
,
који
се
нама
попео
на
душу
и
напио
нам
чашу
,
био
је
његов
човек
,
а
на
оној
хартији
на
коју
смо
ми
крст
написали
стајало
је
,
да
нам
је
Чивутин
дао
7000
форинти
.
И
тако
нас
осуде
,
продаду
нам
земљу
,
кућу
и
све
што
смо
имали
,
и
узму
у
дуг
;
а
наше
имање
је
још
један
пут
толико
вредело
,
е
,
ал
’
нико
Чивутина
,
који
је
све
купио
,
није
хтео
натеривати
.
„
Имали
смо
ми
једну
дугу
србијанску
пушку
,
с
којом
се
борио
наш
један
стриц
у
Србији
,
кад
су
се
оно
ослобађала
браћа
наша
од
турског
зулума
,
и
коју
ми
чувасмо
у
кући
као
свети
аманет
.
„
Ово
мој
брат
ни
по
што
не
хтеде
дати
да
продаду
,
него
је
обгрли
,
а
кад
дође
један
пандур
да
је
отме
од
њега
,
тако
га
у
прси
груне
да
је
овај
одмах
посрнуо
.
„
За
ово
осуде
брата
мога
на
две
године
дана
робије
и
50
батина
као
упорног
човека
,
који
се
смео
противити
власти
и
оружје
у
кући
држати
,
што
није
слободно
паору
.
“
„
Е
,
то
није
право
!
“
повикаше
сви
у
глас
.
„
И
ја
сам
тако
мислио
—
рече
Бачванин
—
ал
’
господа
тако
свршише
па
сиротињи
мора
бити
право
,
ма
да
јој
срце
пукло
у
грудима
као
што
се
то
догодило
са
мојом
кукавном
снахом
.
„
Сирота
Анђа
,
њено
срце
није
могло
поднети
толики
бол
.
И
опако
је
слаба
још
била
од
порођаја
,
а
кад
је
видела
,
шта
учинише
од
њеног
мужа
,
паде
у
несвест
,
после
у
јаку
врућицу
,
која
је
и
умори
после
четири
дана
...
Она
је
сад
—
тамо
!
“
И
прстом
покаже
небо
,
а
очи
му
се
напуне
суза
,
—
—
после
са
жалости
узвикне
:
„
Видите
,
браћо
,
толико
сам
вам
ја
препатио
!
“
Сремце
је
здраво
дирнуло
у
срце
страдање
овога
човека
,
који
им
је
тако
болним
гласом
приповедао
своју
патњу
,
да
је
свима
сузе
на
очи
натерао
.
Ал
’
онај
,
који
је
увек
самац
седео
,
бејаше
недвижим
,
на
његовом
лицу
не
бејаше
промене
,
на
гласу
не
могаше
се
ништа
познати
кад
је
говорио
:
„
Много
си
патио
—
ал
’
још
благо
теби
.
“
„
Благо
мени
?
запита
Бачванин
зачуђен
,
па
после
као
увређен
дода
:
—
Чемерно
ти
тако
благо
.
“
„
Зашто
то
?
Ти
ниси
сирота
,
још
имаш
старог
оца
,
мајку
,
љубу
и
децу
!
Зар
то
није
благо
?
“
„
Да
,
ал
’
ови
код
куће
плачу
и
гладују
.
“
„
Ти
ћеш
их
тешити
па
ћеш
их
развеселити
,
ти
ћеш
радити
па
ћеш
их
својом
заслугом
захрањивати
.
Зар
то
није
благо
радити
за
оне
које
човек
милује
?
“
„
Јесте
,
ва
истину
јесте
...
али
...
видиш
мене
боли
кад
ја
видим
да
они
у
сиротињи
живе
...
Па
ако
се
ја
разболим
,
што
ће
онда
?
Ко
ће
их
онда
хранити
?
“
„
Ти
имаш
брата
.
“
„
Ал
’
брат
ми
је
роб
.
“
„
Роб
није
гроб
...
“
„
Гроб
!
—
викне
Бачванин
—
гроб
,
о
не
спомињи
гроба
...
Ја
никад
нисам
плакао
,
ви’ш
...
—
а
очи
му
беху
пуне
суза
—
ал
’
кад
помислим
на
то
сирото
дете
,
на
жену
брата
мог
...
е
...
е
...
о
,
не
спомињи
ми
више
гроба
јер
ће
ме
сузе
облити
,
а
сузе
ми
тако
пале
лице
као
да
су
врео
зејтин
.
“
—
„
Благо
теби
...
хеј
,
колико
бих
ја
дао
да
знам
где
је
њен
гроб
...
моје
,
моје
,
драге
...
е
!
што
да
јој
спомињем
њено
име
.
.
та
ја
га
са
таком
побожношћу
изговарам
као
име
Божје
у
његовом
свету
храму
...
Ал
’
кад
бих
ја
имао
суза
да
пролијем
,
чини
ми
се
,
одла’нуло
би
ми
срцу
.
Е
,
ал
’
у
мене
нема
суза
,
ваљада
ни
срца
.
Тамо
где
ми
је
срце
било
,
тамо
се
легу
отровне
гујо
...
Е
,
ти
си
много
срећнији
од
мене
!
“
Кад
је
ово
говорио
,
претрнула
беше
крв
у
слушатељима
од
страве
и
бола
,
које
осетише
у
срцу
;
тако
беше
дубок
и
тужан
глас
,
којим
је
говорио
,
да
је
човек
помислити
морао
:
тај
,
који
говори
,
дошао
је
с
другог
света
,
и
тај
својствен
глас
донео
је
са
собом
из
гроба
.
За
неко
време
настала
беше
смртна
тишина
у
соби
,
која
би
трајала
може
бити
још
врло
дуго
,
да
је
није
прекинуо
један
млад
човек
,
који
је
ушао
сад
у
собу
.
„
О
чем
сте
се
замислиш
,
људи
?
“
проговори
овај
унутра
ступивши
.
Простаци
га
погледају
сви
,
ал
’
му
ни
један
пе
одговори
ништа
,
једно
што
су
још
тронути
били
од
приповетке
,
а
друго
што
је
овај
млад
човек
тако
био
одевен
,
као
велика
господа
што
се
одевају
.
Али
онај
самац
,
он
се
није
ништа
променио
у
свом
држању
,
већ
својим
обичним
гласом
рече
:
„
О
терету
,
господине
,
о
терету
,
који
је
на
сиротињи
.
“
„
Нема
га
више
,
укинули
смо
га
.
Ето
,
људи
,
од
данас
нећете
више
плаћати
данка
,
од
данас
нећете
давати
ни
роботе
ни
десетка
.
“
„
Та
је
ли
можно
то
,
господине
!
“
повикаше
сви
у
глас
.
„
Ја
вас
уверавам
,
од
данас
вам
ни
спахија
ништа
нема
заповедати
.
“
„
Ако
је
тако
,
онда
фала
Богу
!
—
рекоше
сви
,
и
напунише
своје
чаше
,
—
жив
био
онај
,
од
кога
нам
је
ово
добро
дошло
.
“
„
Тако
,
тако
,
људи
.
“
Бачванин
,
који
је
ћутао
у
углу
као
и
самац
,
напуни
своју
чашу
,
па
приђе
са
пуном
чашом
к
том
господину
,
те
му
рече
:
„
Ако
је
тако
,
господине
,
да
нам
спахија
неће
заповедати
,
фала
Богу
;
али
ми
ћемо
и
од
сад
од
кога
год
примати
заповести
и
под
ким
год
бити
.
Кажи
нам
:
под
ким
ћемо
бити
од
јако
?
“
_
„
Под
вармеђом
,
сви
под
вармеђом
,
јер
ћемо
од
јако
сви
једнаки
бити
.
“
„
Под
вармеђом
?
“
рече
Бачванин
хладно
,
па
седе
где
је
и
пре
седео
,
а
пуну
чашу
остави
пред
себе
на
трпезу
.
„
Тако
,
браћо
,
господа
су
на
дијети
закључила
да
сви
будемо
једнаки
.
Од
ове
господе
је
нама
све
наше
добро
.
Хајде
,
људи
,
пијте
у
њихово
здравље
,
хај
,
ал
’
до
капи
.
“
„
Ни
капи
!
—
викне
страховито
Бачванин
и
пуну
чашу
лупи
о
земљу
пред
ноге
онога
,
који
је
говорио
—
свака
кап
коју
испијете
у
њихово
здравље
нека
се
претвори
у
љути
отров
,
који
ће
вас
у
најжешћим
мукама
спремити
с
овог
света
.
Господине
!
—
викне
после
још
силније
окренувши
се
к
младом
човеку
—
овако
више
не
говори
,
јер
ћу
те
смрвити
,
видиш
,
као
што
сам
смрвио
ту
чашу
пред
твојим
ногама
.
“
Господину
том
крв
се
у
образе
слети
од
љутине
,
па
поносито
рече
Бачванину
:
„
Море
знаш
ли
ти
с
ким
говориш
?
“
„
Ја
не
знам
—
рече
Бачванин
одважио
—
али
то
знам
да
поштен
човек
не
говори
тако
.
Дакле
од
оне
господе
на
дијети
је
наше
добро
?
Ваљада
што
су
нам
на
врат
послали
изелице
,
које
не
разумеју
нас
ни
ми
њих
;
ваљада
што
су
нам
наружили
децу
са
њиховим
именима
,
—
та
сад
није
отац
господар
од
тога
,
како
ће
му
име
чедо
на
крштењу
добити
—
;
ваљада
што
нам
хоће
да
утамане
име
,
језик
,
народност
и
цркву
;
ваљада
је
то
оно
добро
!
...
Не
треба
нама
ништа
од
њих
!
Проклет
био
ком
што
треба
!
“
„
Право
,
право
!
“
зачује
се
са
стране
један
нежан
и
умиљат
глас
,
који
је
са
свим
констрастирао
са
гласом
Бачванина
,
који
у
ватри
већ
беше
изван
себе
од
љутине
.
За
овим
гласом
уђе
усред
собе
леп
млад
човек
,
витког
и
високог
узраста
,
бледог
лика
,
црне
косе
,
црних
обрвица
и
црних
,
великих
,
ватрених
очију
.
„
Право
си
рекао
,
нама
не
треба
ништа
од
њих
,
јер
они
нама
о
злу
раде
;
нама
ће
бити
помоћи
ал
’
не
од
њих
.
“
„
Да
од
кога
,
да
од
кога
,
господине
?
“
јецао
је
Бачванин
љубећи
и
срцу
стискајући
руку
овог
младог
човека
,
ком
,
је
притрчао
био
док
га
је
у
соби
угледао
.
У
тај
мах
зачује
се
са
друма
,
који
из
Варадина
води
,
весела
вика
и
кликтање
.
„
Од
ових
!
“
рече
младић
,
и
прстом
показиваше
на
ону
страну
од
куд
се
чула
вика
.
„
Од
ових
?
А
тко
су
то
?
“
„
Људи
,
који
љубе
народ
,
они
иду
сад
светој
глави
српског
народа
,
нашем
старом
митрополиту
,
да
га
моле
нека
их
води
цару
,
да
му
кажу
како
су
Божји
отпадници
љуто
злоставили
српски
народ
,
верну
децу
нашега
доброг
цара
,
па
после
да
нас
пошаље
на
њих
,
јер
су
се
сад
ови
и
од
цара
отели
—
ето
,
браћо
,
од
ових
ће
нама
доћи
наше
добро
.
“
„
Хура
!
Хура
!
Хура
!
“
зачује
се
вика
са
друма
све
ближе
и
ближе
.
Бачванин
клекне
,
одигне
три
прста
са
десном
руком
к
небу
на
повикне
:
„
Тако
ми
живог
Бога
,
српског
млека
,
којим
ме
је
одојила
моја
мајка
,
и
тако
ми
гроба
моје
сироте
Анђе
,
ја
ћу
с
овима
живети
или
умрети
!
“
„
И
ми
сви
,
тако
нас
Бог
помогао
!
“
рече
самац
и
десницу
подигне
к
небу
.
„
Тако
нас
Бог
помогао
!
“
повторише
сви
Сремци
са
подигнутом
к
небу
десницом
и
на
коленима
клечећи
.
„
Живели
!
Живели
!
Живели
!
“
чуо
се
усклик
силније
,
који
је
са
друма
долазио
све
ближе
и
ближе
.
После
се
могла
лепо
чути
и
разумети
пламенита
српска
песма
:
Устај
,
устај
,
Србине
,
Устај
на
оружје
—
итд
.
Кад
се
ова
песма
заорила
,
лице
свима
плане
од
весеља
,
поустајаше
сви
на
ноге
јуначке
,
а
млад
човек
онај
,
који
је
одушевљење
донео
међу
њих
,
поведе
својим
љупким
и
умиљатим
гласом
песми
овој
познати
припев
:
За
ран
’
Срби
,
за
рана
Хрвати
,
За
рана
нам
славу
донесите
!
А
припев
овај
заори
се
из
свију
груди
тако
силно
,
тако
сложно
и
угодно
,
да
су
гласови
допрли
до
оних
,
који
су
долазили
,
а
ови
из
једног
гласа
као
одговор
весело
ускликну
:
„
Хура
!
Хура
!
Хура
!
“
И
док
су
још
горе
одјек
давале
овом
веселом
усклику
,
дотле
се
ови
приближе
до
пиваре
и
помешавши
се
с
онима
,
који
ту
беху
,
братински
весело
и
сложно
поведу
из
нова
песму
:
Устај
,
устај
,
Србине
—
итд
.
После
се
сви
упуте
дворовима
,
у
којима
је
била
света
глава
српског
народа
и
православне
цркве
,
па
после
кратког
времена
песма
се
заори
силније
и
веселије
.
Света
глава
обећала
је
народну
скупштину
за
1-ви
мај
.
ИИ
.
РАЊЕНО
СРЦЕ
Да
каква
л
’
је
код
тебе
мађија
,
Да
ти
једна
код
толики
лепи
Мене
одма
за
себе
прилепи
?
П
.
П
.
Ш
.
Неће
бити
сувишно
ако
вам
што
више
рекнем
за
ова
два
млада
човека
,
који
су
се
нашли
међу
простотом
један
из
родољубиве
,
а
други
из
опаке
намере
.
Једно
пет
година
пре
овога
догађаја
један
беше
добро
,
разумно
,
весело
и
убаво
момче
.
Због
доброте
,
разумности
и
веселости
мио
беше
својима
друговима
.
Због
убавости
мио
беше
у
женским
круговима
.
А
он
цењаше
и
једне
и
друге
,
за
њега
није
било
живота
ни
без
једних
ни
других
,
али
да
му
је
било
да
се
морао
којега
год
одрећи
,
избор
би
му
био
тежак
,
али
би
прегорео
био
женске
кругове
ради
своје
дружине
и
својих
пријатеља
.
Но
Бог
њему
даде
па
није
морао
ни
једно
ни
друго
прегорети
,
но
живео
је
срећно
и
весело
у
круговима
од
лепотица
и
младића
.
А
кад
није
био
с
њима
,
онда
се
давао
на
науке
,
свом
душом
и
свом
вољом
.
Наука
беше
његова
главна
тежња
,
али
не
због
тога
да
се
,
кад
је
присвоји
,
од
ње
као
од
каквог
заната
храни
,
већ
да
може
својој
народности
користити
својом
науком
:
главни
знак
у
његовом
карактеру
било
је
родољубље
...
красан
знак
у
човечјем
карактеру
.
Овај
знак
,
природна
његова
доброта
,
пламенити
његов
дух
,
оштар
ум
и
здраво
расуђење
у
свакој
ствари
,
угледна
спољашњост
,
и
чудновата
хладнокрвност
у
његовом
младом
добу
,
чињаше
да
су
га
свуда
разликовали
,
и
лепе
наде
зидали
о
његовој
будућности
.
Ал
’
се
он
није
много
тро
за
своју
будућност
,
—
будућност
његове
народности
му
је
једино
бреме
на
срцу
било
—
а
прошлости
још
није
имао
;
он
је
живео
садашњости
и
уживао
сласти
,
које
садашњост
пружа
.
Једно
после
подне
беше
он
у
кругу
многих
лепотица
и
младих
људи
.
То
бејаше
у
једној
отменој
кући
.
Ту
се
играло
,
јер
то
беше
приправљање
за
игранке
,
које
ће
се
држати
оних
месојеђа
.
На
Младена
беху
многи
жељни
и
пламенити
погледи
управљени
.
Ал
’
човек
би
помислио
да
он
није
од
меса
и
крви
,
већ
да
га
је
Канова
изрезао
од
белог
карарског
мрамора
,
као
и
кип
Парисов
,
који
се
види
у
Минхену
у
краљевској
клиптотеци
,
јер
он
бејаше
хладан
као
и
онај
кип
,
а
краснији
још
од
кипа
оног
,
јер
је
био
жив
.
Био
је
жив
,
имао
је
и
два
црна
сјајна
ока
,
којима
кад
је
кога
погледао
мислио
си
пресећи
ће
га
,
а
кад
је
на
женско
које
пао
тај
поглед
он
постаде
одмах
мек
,
изражљив
,
љубаван
.
Имао
је
округло
бело
и
весело
и
љубавно
лице
,
по
којему
су
цвале
руже
младости
.
Био
је
гиздав
и
поносит
.
У
говору
није
био
штедљив
,
али
му
је
говор
био
умиљат
,
измерен
,
доследан
,
а
зачина
тога
говора
беше
умерена
шала
и
изабране
чисте
речи
.
На
ватрене
и
жељне
погледе
лепотица
одговарао
је
љупким
осмејом
и
својим
обичним
изражљивим
погледом
.
Али
будући
да
је
са
свима
овакав
поглед
мењао
,
то
не
могаху
погодити
која
је
идол
његовог
срца
.
Он
га
до
тог
часа
није
ни
имао
,
реткост
,
заиста
реткост
у
млада
човека
од
20
година
.
Игра
се
беше
започела
,
парови
разређени
беху
сваки
на
своме
месту
.
Младен
за
играчицу
имађаше
једну
лепу
,
црномањасту
младу
,
весељасту
удовицу
,
а
према
њему
његов
пријатељ
Иван
са
једним
смеђим
девојчетом
.
Иванове
очи
беху
више
на
Младеновој
него
на
његовој
играчици
.
„
Данас
ће
нам
бити
веће
друштво
—
рече
Младену
његова
играчица
—
данас
ће
доћи
и
Ружа
.
“
„
Красно
име
,
ружа
је
моје
мило
цвеће
.
“
„
Али
данас
чувајте
своје
срце
,
јер
ова
је
преко
мере
лепа
па
ће
вам
срце
ранити
.
“
„
А
,
с
те
стране
ми
није
бриге
,
на
мом
је
срцу
челичан
панцир
...
Да
тога
није
зар
би
могло
без
ране
остати
у
овом
лепом
кругу
и
до
јако
?
“
„
О
,
о
,
зар
су
тако
страховите
те
љубавне
ране
,
да
сте
се
панцирима
морали
оградити
против
њих
?
“
„
Ја
их
се
бојим
од
како
сам
видео
колико
пати
због
њих
мој
друг
,
који
је
сад
према
нама
.
“
По
удовичином
лицу
руменило
се
разлије
на
ове
Младенове
речи
,
али
да
сакрије
своју
забуну
весело
продужи
:
„
А
,
идите
,
та
он
има
срце
од
камена
.
“
„
И
ја
сам
тако
мислио
,
па
ми
и
бејаше
за
чудо
,
од
куд
да
се
такав
плам
упали
у
његовом
срцу
;
али
сад
се
ни
најмање
не
чудим
од
како
сам
видео
ове
лепе
пламените
црне
очи
.
“
И
дрзновено
погледа
у
очи
своје
играчице
.
„
Ви
,
ласкатељу
!
“
То
бејаше
све
што
је
могла
изговорити
та
лепа
жена
,
јер
у
велику
забуну
доведоше
је
Младенове
речи
.
На
срећу
свирка
зазуји
и
игра
се
започне
.
Кадрил
је
лепа
игра
,
понајвише
за
ђаволасте
или
заљубљене
;
у
овој
игри
може
једно
другом
исказати
своју
симпатију
,
да
други
и
не
опазе
;
ал
’
вештина
,
вештина
треба
и
ту
.
Прва
се
фигура
сврши
,
играчи
и
играчице
стајаше
на
својима
местима
,
и
чекаше
да
захуји
музика
од
друге
фигуре
.
„
Ево
је
!
Нисам
вам
истину
рекла
рече
?
“
Младену
његова
играчица
.
Младен
погледа
к
вратима
,
кроз
која
је
у
собу
ушла
једна
временита
госпођа
са
својом
лепом
ћерком
;
то
беше
Ружа
са
својом
мајком
.
Красно
девојче
господског
и
поноситог
створа
!
К
бледом
и
дугачком
њеном
лицу
и
високом
њеном
челу
врло
је
добро
доликовала
црна
коса
као
угљен
,
у
којој
беше
богат
украс
,
придржан
скупоценом
иглом
од
злата
и
драгог
камена
;
испод
црних
и
танких
њених
обрвица
светљаху
се
два
велика
плава
ока
,
над
којима
беху
дуге
трепавице
;
а
леп
спретан
нос
,
румена
уста
,
ситни
бели
зуби
као
два
низа
бисера
уздизаше
још
више
величанство
и
дражест
њеног
красног
лика
.
Кад
ју
је
човек
погледао
,
мислио
је
да
види
слику
мајке
Божје
из
нидерланске
школе
,
коју
је
Антон
Ван
Дајк
написао
и
која
се
сад
у
дрезданској
галерији
под
бројем
404
налази
.
Ова
је
лепота
носила
на
себи
од
пепељасте
свиле
хаљину
,
која
се
дивно
приљубила
била
к
њеном
витком
стасу
;
преко
врата
је
имала
пребачен
лак
шарен
шал
од
индијанске
робе
;
на
рукама
више
рукавица
танке
,
од
злата
мајсторски
израђене
,
две
гривне
са
три
камена
,
од
којих
један
у
среди
беше
алем
,
а
друга
два
рубини
.
Кад
је
ова
лепотица
ушла
у
собу
,
велика
се
тишина
била
учинила
за
неко
време
.
Све
очи
на
њу
беху
управљене
,
а
срца
младих
људи
уздркташе
се
као
листак
на
ружичном
џбуну
кад
га
ветрић
тихо
зањија
.
Иванова
играчица
,
која
беше
госпођица
од
куће
,
притрчи
к
њој
и
њеној
мајци
да
их
прими
са
добродошлицом
.
Па
кад
јој
је
шал
с
врата
прихватила
,
понуди
је
да
заузме
њено
место
у
игри
:
„
Ти
ћеш
играти
са
господином
Иваном
Н
...
“
рече
јој
,
а
Ивана
погледа
једним
погледом
,
који
је
казати
хтео
:
молим
вас
нека
она
буде
ваша
играчица
место
мене
.
Ивану
свеједно
беше
ко
ће
му
играчица
бити
,
само
кад
је
према
њему
била
она
лепа
црномањаста
удовица
,
која
је
са
Младеном
играла
;
зато
драговољно
учини
по
вољи
те
Ружу
замоли
на
игру
.
Ова
место
одговора
пружи
му
своју
малу
леву
руку
.
Свирка
од
следеће
фигуре
захуји
.
Кад
је
у
игри
дошло
да
се
vis
à
vis
за
руку
узму
,
и
кад
је
Младен
Ружину
руку
ухватио
,
девојчета
рука
,
која
беше
хладна
као
лед
,
задркће
се
у
његовој
.
Младен
,
који
је
обично
отворен
и
окретан
био
,
постаде
у
један
пут
забуњен
и
свезан
,
и
цело
то
време
се
није
могао
разабрати
,
срце
његово
остаде
код
Руже
.
„
Господине
Младене
,
чини
ми
се
залуду
беху
челични
панцири
око
срца
,
“
рече
му
његова
играчица
шаљиво
кад
се
игра
довршила
,
и
кад
јој
се
он
поклонио
за
знак
зафалности
што
је
с
њим
играла
.
Младен
јој
одговори
једним
загушљивим
уздисајем
.
Кад
је
из
друштва
кући
полазно
рече
у
себи
:
„
С
Богом
дојакошњи
свете
!
“
Право
је
рекао
,
јер
он
од
овога
дана
постаде
други
човек
;
отпади
се
од
својих
пријатеља
,
који
су
му
тако
драги
,
и
од
женских
кругова
,
који
су
му
тако
мили
били
.
Он
јо
живео
у
самоћи
својој
љубави
,
која
је
беспримерно
ватрена
била
,
тражио
је
самоћу
,
где
је
сањао
своје
сне
,
а
ти
сни
били
су
његов
свет
.
А
он
беше
у
своме
новом
свету
,
у
усамљеном
сну
без
престанка
,
или
ако
је
отишао
кад
у
општи
свет
,
то
је
било
у
надању
да
ће
тамо
видети
своју
драгу
.
А
то
се
догађало
врло
ретко
,
свега
ју
је
видео
три
пута
;
то
је
било
у
три
ноћи
на
три
игранке
.
Она
беше
њему
сваки
дан
све
лепша
и
лепша
,
а
он
сваки
дан
невеселији
,
стидљивији
и
страшивији
.
У
првој
игранци
он
је
с
њом
играо
,
ал
’
јој
једне
речце
није
проговорио
:
његово
је
срце
било
преко
мере
пуно
болних
осећања
,
а
кад
је
срцу
тако
,
онда
човек
мало
говори
.
У
другој
игранци
он
јој
се
јавио
,
тражио
је
да
јој
што
рекне
,
ал
’
не
бејаше
му
можно
:
срце
му
се
стеснило
у
грудима
,
па
он
као
да
је
био
нем
не
могаше
баш
ни
једне
речце
рећи
.
У
трећој
игранци
не
смеде
јој
се
ни
приближити
,
но
тек
ју
је
из
далека
гледао
,
није
целу
ноћ
око
с
ње
скинуо
,
сваку
црту
с
њеног
лица
уписао
је
у
своје
срце
,
а
колико
му
се
уздисаја
из
срца
отело
за
ту
ноћ
,
то
би
Бог
свети
знао
.
Са
свим
је
другојачије
било
са
његовим
другом
Иваном
.
И
он
бејаше
на
све
три
игранке
,
куда
га
је
привукао
био
његов
идол
—
она
млада
црномањаста
удовица
.
У
првој
игранци
он
је
играо
с
њом
и
само
с
њом
;
наговорио
се
пуст
,
све
обичне
говоре
,
које
људи
на
игранци
говоре
;
он
је
проторокао
,
што
је
из
пет
немачких
и
француских
алманаха
галантерије
запамтио
,
—
све
је
он
то
својој
удовици
изустио
.
У
другој
игранци
он
јој
изјасни
своју
љубав
.
У
трећој
он
је
запроси
себи
за
љубовцу
.
„
Хо
,
ви
се
много
не
затежете
с
озбиљским
делима
—
рече
му
шаљиво
удовица
—
мени
се
чини
,
ви
сте
јако
похитали
.
“
„
Доказ
да
не
спадам
међ
’
натражњаке
,
лепа
госпо
.
“
У
то
доба
са
оркестра
захуји
полка
,
ја
не
знам
која
,
само
то
знам
да
је
Штраус
саставио
.
Штраусове
све
полке
имају
у
себи
ту
чаролију
,
да
,
кад
је
добро
свирају
,
онда
госпође
и
госпођице
осете
жељу
:
претворити
се
у
тицу
голубицу
па
мало
полетети
са
једног
луга
у
други
.
А
будући
да
је
ово
мало
немогуће
,
из
узрока
што
је
прошло
време
,
у
ком
су
се
чуда
догађала
да
се
људи
претворе
у
друго
што
него
за
што
их
је
Бог
створио
—
изузимајући
свет
политике
—
то
је
лепотицама
све
добро
дошло
што
мало
наличи
на
ову
њихову
фантазију
,
—
а
игра
на
ово
понајбоље
наличи
.
Зато
и
Иван
добро
се
нашао
до
своје
лепотице
у
исти
мах
,
кад
се
полка
започела
,
јер
он
обавије
своје
руке
око
њеног
витког
стаса
,
а
она
се
није
томе
противила
,
већ
полети
с
њим
игралиштем
.
Кад
су
на
своје
место
дошли
,
Иван
јој
рекне
:
„
Ми
ћемо
највише
полку
играти
у
својим
сватовима
,
је
ли
,
моја
лепа
невесто
?
“
„
Хеј
,
не
тако
нагло
,
господине
!
“
„
Зашто
не
?
Ко
нагло
иде
,
пре
долази
к
цели
,
моја
је
овако
вера
;
а
и
иначе
ја
мислим
с
кошаром
не
би
се
тако
лако
облетело
игралиште
,
као
што
смо
нас
двоје
сад
облетели
...
Или
се
сад
истом
доплео
кошар
?
“
„
Па
ако
је
тако
?
“
рече
удовица
мало
дурљиво
.
„
Ако
је
тако
,
ја
то
ником
нећу
издобовати
,
а
осим
мене
за
нашу
погодбу
нико
м
не
зна
,
и
тако
ништа
ми
не
стоји
на
путу
да
и
даље
и
вама
и
целој
женској
публици
будем
на
услузи
готов
.
“
Музика
на
ново
захуји
,
и
други
један
млад
човек
притрчи
к
удовици
те
је
на
игру
узме
.
Иван
се
на
другу
страну
окрене
па
рече
у
себи
:
„
Ништа
,
ништа
,
ти
ћеш
зато
опет
моја
бити
.
“
И
после
као
да
се
с
њим
ништа
на
свету
није
догодило
,
ишао
је
весело
по
игралишту
од
једне
лепотице
до
друге
,
веселио
се
,
шале
је
збијао
и
играо
толико
с
њима
,
као
да
се
на
то
најмио
.
Боже
мој
!
колика
је
разлика
између
његовог
и
Младеновог
владања
,
а
и
он
је
миловао
своју
лепојку
.
Јесте
,
ал
’
је
Младеновом
срцу
љубавна
стрела
дубљу
рану
задала
.
ИИИ
.
БОРБА
У
ДУШИ
Мене
побра
у
сватове
зове
,
Да
му
будем
девер
уз
девојку
.
С
.
Н
.
П
.
После
последње
игранке
прошло
је
доста
времена
,
прошла
била
зима
,
пролеће
и
настануло
лето
;
после
студене
зиме
топло
и
тихо
време
,
после
овога
врели
и
жестоки
дани
,
који
шћаху
земљу
попалити
,
који
шћаху
свет
уморити
.
Хеј
,
ал
’
што
Младена
уморити
шћаше
,
то
не
беше
пуста
врућина
и
припека
од
сунца
,
већ
то
беше
грдна
и
страсна
ватра
љубави
,
која
му
је
срце
спаљивала
,
јер
је
он
у
свом
срцу
претајати
шћаше
.
Страхота
би
шта
се
од
њега
учини
за
кратко
време
.
Лице
,
које
бејаше
светло
,
бело
и
румено
,
постаде
тамно
и
бледо
;
власи
је
запустио
и
ове
нарастоше
дуге
;
усне
,
чело
намрштено
без
живости
и
осмеја
.
Тако
је
изгледао
као
да
је
био
на
мукама
;
рекао
би
самртника
гледаш
пред
собом
кад
му
не
би
била
два
ока
,
у
којима
је
и
сад
горео
жесток
поглед
.
Једно
после
подне
била
јо
већа
врућина
него
обично
,
мислио
си
зрак
се
запалио
,
те
хоће
свет
да
уништи
,
ниси
могао
једног
човека
видети
на
улици
,
све
се
то
прикрило
под
сенку
.
Младен
сеђаше
у
својој
соби
на
угодном
дивану
,
са
цигаром
у
устима
,
из
које
се
дизао
леп
плаветникаст
дим
у
малим
прстенчићима
.
Младен
се
загледао
у
те
прстенчиће
и
чињаше
му
се
да
је
то
сваки
један
небесан
перваз
,
који
обвија
у
себи
Ружину
слику
.
О
како
је
он
био
срећан
у
овом
занимању
!
Целу
би
вечност
он
овако
могао
проводити
.
Њему
се
представљало
да
се
свака
слика
на
њега
осмешкује
.
Зар
то
не
бејаше
леп
санак
?
Та
на
јави
се
он
томе
никад
није
надао
.
Њему
овај
санак
мио
беше
—
хеј
,
а
како
му
је
неугодно
било
кад
га
је
његов
друг
Иван
пробудио
на
свет
.
„
Младене
мој
рођени
брате
!
“
рече
му
овај
кад
је
у
собу
ушао
.
Младен
љубљаше
Ивана
као
што
љубе
своје
пријатеље
,
искрено
верно
,
жарко
и
постојано
.
Њему
он
увек
беше
добро
дошао
,
али
сад
,
сад
му
беше
у
неугодно
доба
досадио
,
и
то
први
пут
у
животу
њиховог
пријатељства
.
„
Који
бес
,
Младене
,
—
рече
Иван
—
ја
мнијах
ти
ћеш
ми
се
на
врат
обесити
кад
ме
видиш
,
па
сам
се
већ
приправљао
како
ћу
се
бранити
да
ме
не
угушиш
од
милине
.
”
Младен
не
одговори
му
ништа
,
већ
му
руком
покаже
место
до
себе
на
дивану
.
Иван
седе
,
па
се
мало
замисли
,
после
погледа
позорно
свог
друга
.
„
Младене
,
правиш
ти
календаре
?
“
Младен
је
вртео
главом
.
„
Не
?
—
настави
Иван
—
а
оно
заиста
размишљаш
о
томе
како
ће
се
уздигнути
царство
Душаново
.
“
Младен
подигне
своје
светле
очи
у
којима
беху
две
велике
сузе
на
Ивана
,
па
љупко
али
жалостимо
рече
:
„
Бадава
бих
о
томе
размишљао
,
то
памет
обичних
људи
неће
достићи
,
нити
начин
за
то
изнаћи
,
али
ће
царство
Душаново
још
ускрснути
.
Бог
је
срушио
српско
господарство
ради
неслоге
српске
,
вера
моја
!
Бог
ће
га
ускрснути
ради
постојанства
,
верности
и
чврстоће
српске
!
“
У
Ивану
жилице
се
заиграју
,
срце
му
се
стесни
;
ове
две
три
речи
,
које
Младен
изусти
,
учине
му
се
пророчанство
које
овај
говори
из
магнетичног
сна
.
Зато
се
и
мане
шале
,
већ
узе
једну
цигару
из
завежљаја
,
који
беше
пред
њиме
,
запали
је
па
се
баци
комотно
на
диван
.
„
Честите
цигаре
,
какав
леп
плаветникаст
дим
дају
из
себе
,
како
дивно
горе
!
Гле
,
већ
сам
је
скоро
испушио
а
она
све
једнако
држи
свој
пепео
.
Па
после
,
кака
арома
!
Е
,
та
дивно
ти
је
то
пушење
.
Младене
,
како
се
зову
ове
цигаре
?
“
„
Хавана
регалија
.
“
„
Хавана
регалија
?
Одмах
сам
помислио
да
је
од
американског
листа
.
Бадава
,
нема
ти
тога
мириса
ниједан
други
дуван
,
који
има
американски
.
Баш
фала
Колумбу
што
се
потрудио
да
нађе
Америку
—
а
слава
и
дебелом
Никодију
што
нас
је
упознао
са
овим
биљем
.
“
Док
је
Иван
овако
одушевљен
био
и
фалио
американски
дуван
,
дотле
се
Младен
опет
загледа
у
своје
прстенчиће
,
и
сањаше
своје
лепе
сне
гледајући
у
њима
Ружину
слику
.
Ивану
незгодно
бојаше
то
ћутање
и
хладноћа
његова
друга
,
зато
и
устане
са
дивана
говорећи
:
„
Младене
,
ја
морам
данас
још
и
другим
мојим
пријатељима
у
истом
послу
у
ком
сам
и
к
теби
дошао
.
“
„
У
каквом
послу
?
“
„
У
недељу
ћу
се
венчати
са
својом
Милком
,
па
позивљем
своје
другове
у
сватове
.
Ти
ћеш
ми
бити
девер
уз
невесту
...
Но
,
шта
се
мрштиш
?
зар
имам
ја
кога
ближег
од
тебе
?
“
„
Не
знам
,
ал
’
ја
сад
нисам
за
весеље
,
па
зато
нећу
ти
у
сватове
ни
доћи
,
да
ти
не
кварим
весеље
.
“
„
Ни
ако
Ружа
буде
у
сватовима
?
“
Младену
бледо
лице
облије
слабо
руменило
.
„
А
она
ће
за
цело
бити
,
драги
мој
друже
,
јер
она
се
обећала
.
“
„
Ал
’
ти
знаш
да
код
нас
није
обичај
имати
девера
кад
се
удаје
удовица
,
“
опровргаваше
Младен
.
„
Е
,
што
удовица
?
Ја
нећу
да
знам
да
је
Милка
имала
већ
једног
мужа
,
ја
сам
њу
миловао
још
кад
је
девојка
била
,
па
ја
себи
то
представљам
и
сад
да
је
узимам
као
девојку
,
и
хоћу
да
ти
будеш
девер
уз
њу
.
Хоћеш
ти
бити
девер
уз
невесту
?
“
„
Хоћу
.
“
„
За
цело
?
“
„
Ево
руке
!
“
„
Добро
,
сад
с
Богом
док
се
опет
не
видимо
.
“
„
Срећно
!
“
ИВ
.
НАДА
Шат
и
мене
моје
сунце
дође
,
Шат
и
мене
данак
не
мимође
Бранко
Р
.
Освану
недеља
красни
данак
.
Младен
устаде
пре
зоре
;
радујући
се
срећи
,
која
тај
дан
на
њега
чека
,
не
бејаше
му
могуће
наслађавати
се
сном
.
После
се
молио
Богу
.
То
је
тако
добро
и
пуно
утехе
.
Богу
се
поверити
,
кад
се
човеку
на
срцу
стешча
.
За
тим
се
стаде
облачити
.
У
оделу
свом
учинио
је
најбољи
избор
;
што
му
је
од
свега
одела
најбоље
и
најприкладније
било
,
то
је
на
себе
удрио
.
А
кад
бејаше
обучен
чисто
,
укусно
,
али
просто
,
онда
се
баци
у
једне
опште
каруце
—
fiacre
—
и
тако
довезе
се
до
обиталишта
Иванове
невесте
.
Ту
бејаше
већ
скупа
много
господског
света
,
врло
изабрана
дружба
.
После
мало
времена
господски
сватови
подигоше
се
светој
цркви
,
где
се
Иван
са
својом
невестом
венча
по
обичају
православне
цркве
;
после
венчања
врате
се
сви
невестиној
кући
где
их
је
велика
част
чекала
.
Дан
је
за
госте
прошао
као
обично
у
српским
сватовима
—
весело
.
А
за
Младена
?
Намером
и
пажњом
његовог
друга
Ивана
и
овог
младе
невесте
,
један
се
мали
круг
оцепио
од
великог
сватовског
круга
у
једну
собицу
за
себе
.
У
овом
кругу
беху
две
три
поносите
госпе
,
с
овима
Ружа
и
њена
мајка
.
Млада
домаћица
доведе
и
Младена
у
овај
круг
.
Дружбена
забава
и
разговор
овог
круга
беше
доста
хладан
—
тако
је
у
сваком
кругу
где
се
пази
на
степен
,
који
у
животу
заузима
овај
или
онај
у
дружини
,
и
где
се
регуле
етикета
преко
мере
држе
.
Нешто
живости
донела
беше
млада
домаћица
у
овај
круг
са
овојом
шалом
.
Ружа
сеђаше
према
Младену
,
али
као
да
се
никад
нису
ни
видели
тако
се
мало
пријатељски
с
њим
владала
.
Један
пут
тек
кад
се
реч
повела
о
његовом
дугом
боловању
и
о
његовој
бледоћи
она
му
рече
али
са
свим
немарљивим
гласом
:
„
Бледоћа
добро
стоји
на
беломе
лицу
.
“
Каквим
је
гласом
ово
изрекла
,
човек
би
од
сваког
другог
за
подсмех
морао
примити
,
али
који
је
Ружу
познавао
онај
је
знао
да
Ружа
у
свом
животу
ником
толико
ласкања
није
рекла
,
колико
сад
Младену
у
ово
неколико
речи
.
Што
се
мајке
Ружине
тиче
,
она
је
надокнадила
хладноћу
своје
кћери
са
уљудним
,
пријатељским
и
скоро
поверителним
разговором
са
Младеном
,
шта
више
допусти
му
и
узме
од
њега
обећање
да
ће
их
походити
у
њиховом
обиталишту
.
И
тако
се
у
опште
на
овај
дан
није
могао
ни
Младен
тужити
,
јер
овај
дан
он
осети
наду
боље
будућности
.
В
.
УДАР
Синоћ
ми
се
испросила
драга
.
С
.
Н
.
П
.
Младену
мило
и
драго
бејаше
да
има
приступ
у
кући
Ружине
мајке
;
то
бејаше
велика
срећа
за
њега
и
ову
срећу
уживати
хтеде
.
По
опет
се
устезао
,
и
од
дана
на
дан
одлагао
је
поход
,
Бог
би
знао
зашто
,
кад
је
горео
од
жеље
видети
дражесну
Ружу
и
у
њеном
кругу
бити
.
Е
,
то
су
својствености
тихе
али
дубоке
и
прекомерне
љубави
.
А
Младенова
љубав
према
Ружи
граничила
је
с
обожавањем
.
Прпи
пут
после
отишао
је
са
Иваном
и
беху
обадвоје
врло
лено
примљени
.
После
је
ишао
још
неколико
пута
,
и
бивао
је
увек
свесрдно
примљен
,
понајвише
од
стране
домаћице
.
Ружин
дочек
бејаше
као
обично
,
разговор
међу
њима
измерен
,
проесапљен
,
и
задржавао
се
само
око
свакидашњих
ствари
.
О
љубави
,
о
осећању
и
чувствовању
никад
се
није
говорило
.
И
кад
би
оваки
обичан
разговор
—
по
природи
—
без
забаве
постао
,
а
друге
забаве
не
би
било
,
онда
би
Ружа
села
за
фортепијано
и
свирком
веселила
себе
и
свога
госта
.
Један
пут
је
певала
сентименталну
немачку
песму
која
се
овако
почиње
:
Gehet
ihr
drei
Pferde
,
Vor
dem
Wagen
,
Und
den
Jungen
Poftillion
.
У
тој
песми
је
изражена
туга
младог
поштарчета
које
путује
па
спомиње
своју
плавооку
деву
,
која
му
је
врло
драга
и
мила
била
,
и
коју
он
више
не
може
видети
,
спомиње
своју
отаџбину
,
коју
оставља
,
и
у
њој
све
што
му
је
срцу
мило
и
драго
.
Ова
је
песма
њему
постала
најмилија
од
овог
дана
;
јесте
та
песма
пуна
изражаја
и
нежности
,
али
њему
је
зато
тако
неисказано
омилела
што
ју
је
Ружа
радо
певала
.
Ружа
,
Ружа
!
—
Што
је
год
она
чинила
,
све
што
је
на
њој
и
око
ње
било
,
то
је
било
њему
дражесно
.
Истина
,
ова
је
девојка
имала
својствено
лепо
појетично
нешто
у
себи
,
али
спољашњост
њена
бејаше
преко
мере
господска
,
изражај
црта
на
њеном
лику
био
је
хладан
и
као
презрителан
;
њу
гледајући
,
по
лицу
и
ношењу
нико
не
би
рекао
да
она
није
најпоноситије
светско
створење
.
Зато
она
није
имала
пријатеља
у
омладини
,
с
њом
никад
нико
није
проговорио
о
љубави
—
а
многа
је
срца
она
већ
присвојила
била
.
Ово
беше
што
је
и
Младена
одбијало
од
њихове
куће
.
—
Један
пут
цео
месец
дана
није
био
код
њих
,
а
кад
их
је
после
месец
дана
опет
походио
,
то
је
било
срце
,
које
га
је
против
његове
воље
одвукло
у
дом
ове
лопе
женске
.
Кад
је
ступио
у
собу
,
у
којој
је
обично
дочекиван
бивао
,
нека
га
језа
обузме
,
срце
му
се
стегне
у
прсима
—
то
бејаше
слутња
.
На
спретном
једном
дивану
од
плаветног
свиленог
предива
са
белим
шарама
седела
је
с
десне
стране
Ружина
мајка
,
а
с
леве
до
ње
Ружа
,
а
на
столици
са
наслоном
—
fauteuil
—
до
Руже
један
млад
човек
.
„
Ах
,
господине
Младене
,
—
рече
Ружина
мајка
—
ви
већ
давно
не
дадосте
се
код
нас
видети
.
“
После
,
и
не
допустивши
да
се
одговара
,
окрене
со
младом
човеку
:
„
Господин
Младен
,
наш
кућевни
пријатељ
.
“
„
Господин
Лацика
,
Ружин
младожења
.
“
Млади
људи
погледаше
један
другог
,
странца
облије
црвенило
до
ушију
.
Младеново
лице
већ
одавно
бејаше
бледо
,
црте
на
лицу
већ
одавно
без
изражаја
,
на
његовом
лицу
не
могаше
се
ништа
опазити
.
Ал
’
да
му
је
ко
у
срце
могао
погледати
?
Домаћица
га
понуди
да
седне
.
Срећа
бејаше
то
за
њега
,
јер
би
се
иначе
био
стропоштао
.
Глас
који
је
изненада
дошао
да
је
Ружа
испрошена
,
бејаше
за
њега
из
неба
гром
.
Сваки
себи
може
представити
како
се
ту
забављало
.
Прво
,
друго
,
треће
тренуће
сви
бејаху
тронути
;
после
се
поведе
неки
разговор
,
који
је
хладан
,
неприродан
и
усиљен
био
.
На
послетку
Ружа
устане
и
седне
за
фортепијано
.
Испод
њених
прстију
захује
акорди
;
после
умиљатим
али
дубоким
гласом
поведе
своју
песму
:
„
Видите
ли
она
три
коња
,
и
поштарче
које
их
пред
колима
гони
?
„
Из
далека
му
се
чује
таман
тужан
глас
као
звоно
,
које
самртника
оглашује
.
„
Пуста
је
шума
,
тихе
су
долине
,
где
је
он
своју
песму
удесио
.
„
Пева
о
очима
своје
плавооке
деве
,
коју
он
више
не
може
гледати
.
„
О
,
плаве
очи
,
красне
очи
моје
нежне
драге
!
ви
задајете
мени
веље
јаде
.
„
Зашто
вас
не
могу
више
видети
,
очи
плаве
,
очи
,
које
тако
миле
бејасте
моме
срцу
?
„
С
Богом
остај
,
лепа
нежна
дево
,
ти
рају
живота
мог
.
„
С
Богом
остај
и
ти
,
отаџбино
Москво
,
где
сам
све
,
ах
,
све
драго
оставио
!
!
!
“
Кад
је
Ружа
ову
песму
певала
то
бејаше
из
дубљине
свега
срца
;
у
свакој
станци
глас
јој
је
слабији
и
дубљи
бивао
;
последње
речи
је
тек
у
јецању
изговорила
;
у
то
магновење
њен
се
поглед
сукоби
са
Младеновим
погледом
,
који
се
у
њу
са
очима
пуним
суза
био
загледао
.
Девојка
није
могла
издржати
овај
поглед
,
него
спусти
своје
очи
,
руке
саме
од
себе
се
ставе
у
движење
,
а
она
и
не
знајући
шта
чини
поведе
нову
песму
:
„
Сећаш
ли
се
оног
јада
Кад
глас
дође
из
ненада
Ка
из
ведрог
неба
гром
.
Да
ја
морам
одлазити
Тебе
драгу
оставити
И
мој
мили
драги
дом
.
“
Младена
љути
болови
спопадну
,
као
да
му
је
варница
из
пакла
у
глави
плаховиту
ватру
потпалила
;
очи
као
да
су
му
се
устаклиле
,
а
срце
као
да
му
је
ујела
љута
гуја
.
Обадвема
рукама
стисне
своје
прси
да
му
се
не
распадну
од
љутог
бола
.
Устане
да
пође
—
посрне
,
после
надвлада
своју
слабост
па
поуздано
корачајући
остави
собу
.
Кад
се
собна
врата
за
њим
затворише
,
у
соби
се
зачу
дубок
уздисај
и
лупа
као
кад
се
што
о
земљу
стропошта
.
Младен
то
и
не
слушаше
,
већ
са
највећом
натегом
надвлађујући
себе
до
дворишта
се
дотетура
.
У
дворишту
за
руку
га
ухвати
једна
стара
,
те
га
заустави
са
речима
,
које
је
једва
кроз
плач
могла
изговорити
:
„
Господине
,
именом
Божјим
вас
преклињем
,
саслушајте
ме
један
часак
да
вам
кажем
шта
ми
на
души
лежи
.
“
„
Ко
сте
ви
?
“
„
Ружина
дојкиња
,
ја
сам
однеговала
то
несрећно
дете
.
“
Младен
се
отме
од
ње
и
нагло
,
не
обзирући
се
више
,
изгуби
се
испред
старе
.
А
она
паде
на
колена
,
и
руке
к
небу
подигнувши
уздахне
:
„
Боже
милостиви
,
немој
ме
оставити
,
него
умудри
ме
шта
да
чиним
?
“
ВИ
.
НЕЗНАНА
ДЕЛИЈА
Млад
делијо
,
ако
знаш
за
Бога
,
Кажи
ми
се
ко
си
и
окле
си
,
Кога
ли
си
рода
јуначкога
.
Пјеванија
Ц
.
и
Х
.
...
...
нигде
кута
Дено
млађан
да
се
станим
.
Бранко
Рад
.
Други
дан
тражило
је
Младена
у
његовом
обиталишту
једно
умотано
и
расплакано
женско
.
Други
становници
те
исте
куће
,
у
којој
је
Младен
обитавао
,
рекоше
јој
да
су
пређашње
целе
ноћи
свећу
видели
у
његовој
соби
,
коју
је
зором
оставио
,
закључао
за
собом
,
и
кључ
од
собе
кућном
слузи
предавши
отишао
и
више
се
кући
ни
враћао
није
.
Трећи
дан
опет
је
долазило
оно
исто
женско
.
Пети
,
шести
,
седми
,
осми
дан
тако
исто
—
али
Младена
за
то
доба
нико
није
видео
.
Његови
пријатељи
,
нико
,
нико
није
знао
за
њега
.
„
Ах
,
сад
је
свему
већ
крај
!
—
уздахне
жена
,
која
га
је
тражила
—
он
је
један
,
коме
бих
могла
била
открити
тајну
своју
,
и
тако
сачувати
кукавно
своје
дете
од
несреће
:
—
њега
ја
нећу
видети
,
а
њојзи
Бог
нека
буде
милостив
,
и
нека
је
сачува
.
“
После
ових
речи
открије
своје
лице
да
из
очију
избрише
две
сјајне
сузе
.
Лице
бејаше
—
Ружине
старе
дојкиње
.
О
Младену
не
бејаше
ни
гласа
ни
трага
;
његови
пријатељи
дуго
га
се
опомињаше
и
и
дуго
га
спомињаше
.
Родитељи
његови
,
којима
је
Иван
јавио
био
за
њиховог
јединца
,
разбираху
за
њега
.
Али
две
године
прођоше
,
нико
не
могаше
за
њега
разабрати
где
је
,
куд
ли
се
део
,
баш
као
да
је
у
земљу
пропао
.
---
У
исто
доба
док
су
за
Младена
разбирали
и
оплакивали
га
они
,
који
су
га
миловали
,
на
Хамбуршком
морском
пристаништу
у
„
Cafee
of
the
great
Britain
“
један
морски
лађар
приповедао
је
другима
:
„
Како
се
на
једном
пароплову
,
који
је
из
Хамбурга
у
Хул
пловно
,
налазио
један
млад
човек
,
који
је
имао
лице
бледо
као
самртник
,
стас
израстао
и
витак
као
дух
,
а
очи
ватрене
и
поглед
оштар
као
у
вампира
,
човек
из
далеког
света
,
који
је
знао
говорити
са
свима
матрозима
њиховим
матерњим
језиком
,
а
његовим
нико
.
„
Кад
су
се
на
високо
море
навезли
,
бура
се
подигла
,
ветар
је
беснео
и
дизао
таке
таласе
какве
још
ни
он
није
пре
тога
видео
;
у
мору
на
даљину
,
коју
је
око
тек
догледати
могло
,
није
се
ништа
видело
него
бела
пена
,
коју
је
до
дна
усколебано
море
из
себе
бацало
,
као
што
добар
коњ
баца
из
уста
кад
преко
мере
нагло
лети
,
а
јахач
га
све
више
стиска
и
мамуза
;
таласи
су
један
другог
гонили
као
кад
непријатељ
гони
раштркану
војску
,
а
кад
је
стражњи
достигао
предњег
онда
се
на
њега
попео
,
и
преко
њега
јурећи
уздигао
се
у
висину
,
и
онда
таласи
тако
изгледаше
као
исто
стрменито
стење
;
а
кад
овако
нагомилане
таласе
ветар
удари
о
лаку
лађу
,
лађа
одскочи
,
па
се
подигне
у
вис
к
небу
;
но
зато
опет
ветар
зграби
о
лађу
разбијене
таласе
па
их
у
ваздуху
са
собом
понесе
преко
целе
лађе
;
матрози
,
који
на
крову
посао
свој
оправљаху
,
беху
сви
као
окупани
,
вода
је
цурела
са
њиховог
у
восак
утопљеног
платненог
одела
;
и
они
поред
тога
опет
имађаху
врео
дан
,
јер
посао
и
опасност
бејаше
велика
.
„
Путинци
сви
беху
у
својим
кајутама
,
у
мукама
од
љуте
морске
бољетице
,
која
због
здраво
усколебаног
мора
ниједног
није
обишла
;
бејаше
и
више
матроза
од
ње
напастованих
.
„
Али
тај
млади
странац
никад
у
кајуту
није
силазио
;
у
лицу
и
свом
владању
никад
се
није
променио
;
болест
која
никог
од
путника
није
поштедела
,
као
да
је
знала
да
га
неће
моћи
надвладати
,
не
смеде
ни
јуришити
на
њега
,
јер
доста
да
он
њој
не
подлеже
.
„
А
он
беше
сад
први
пут
на
мору
.
„
Матрози
га
више
пута
опомињаху
да
сиђе
у
кајуту
,
али
он
увек
место
одговора
пружио
би
им
тек
своју
румом
напуњену
бутелу
,
па
би
им
поуздано
рекао
:
„
Пиј
,
па
гледај
свој
посао
“
,
и
после
би
се
и
сам
напио
из
своје
бутеле
.
„
Бура
се
није
утишавала
,
ветар
је
од
противне
стране
све
јаче
долазио
,
у
један
пут
како
је
јаче
засвирао
у
тај
мах
једна
нагомилана
водена
планина
о
лађу
поребарке
се
удари
,
цела
се
лађа
задркће
,
машина
престаде
радити
,
и
лађа
напредовати
.
„
Путници
,
од
којих
се
гдекоји
од
љуте
бољетице
бејаху
мало
освестили
,
нагрну
устрашени
на
кров
—
ту
бејаше
јаук
и
запевка
,
—
у
машини
се
штета
начинила
.
„
Гдекоји
се
млађи
матрози
препадоше
.
„
Јаук
и
писка
помеша
се
са
звиждањем
ветра
,
који
је
са
широког
мора
долазио
.
Матрози
повуку
тешке
гвоздене
ланце
за
које
је
био
ленгер
привезан
,
да
га
у
море
баце
,
не
би
ли
дно
дохватио
и
лађу
сачувао
,
да
је
вихор
са
собом
назад
не
понесе
.
„
У
општем
метежу
и
забуни
ја
погледах
странца
-
говораше
приповедајући
,
—
ал
’
он
са
свим
хладнокрвно
пружи
ми
свој
рум
.
„
„
Пиј
—
вељаше
ми
—да
се
мало
поткрепиш
,
ако
пођеш
на
дугачак
пут
,
с
којег
се
ни
вратити
нећеш
.
“
„
Ја
примих
бутелу
и
напих
се
из
ње
.
Бога
ми
,
прве
сорте
рум
беше
у
њој
:
сладак
као
сируп
,
снажан
као
арак
,
а
питак
као
млеко
.
Кад
сам
се
напио
,
предам
бутелу
странцу
,
он
и
сам
прогута
неколико
капи
,
па
после
,
као
да
му
је
што
повољно
,
почне
певати
једну
лепу
немачку
песму
,
од
које
сам
ја
само
ово
запамтио
:
„
„
О
ви
очи
,
плаве
очи
!
ви
задајете
веље
јаде
јадном
мом
срцу
.
„
„
С
Богом
остај
,
лепа
нежна
дево
,
ти
рају
живота
мог
.
“
„
После
овога
је
певао
једну
другу
песму
,
која
је
врло
жалосна
била
,
јер
сам
ја
опазио
у
његовом
оку
сјајне
сузе
;
али
те
песме
нико
није
разумевао
.
„
И
ово
све
дотле
је
бивало
,
док
је
највећа
забуна
на
лађи
била
,
и
свако
са
стравом
ишчекивао
и
изгледао
да
чује
шта
је
са
машином
.
Срећом
машина
није
била
здраво
оштећена
,
погрешка
се
лако
дала
поправити
,
те
тако
машина
доведена
у
добро
стање
стаде
радити
а
лађа
напредовати
,
која
после
58
сати
борећи
се
једнако
са
усколебаним
морем
дође
у
пристаниште
.
„
Путници
весело
изађу
из
лађе
благодарећи
Богу
па
милости
што
их
је
спасао
од
смрти
,
а
странац
беше
сад
тек
туробан
и
невесео
.
“
С
овим
закључи
матроз
своју
приповетку
,
којој
се
сви
дивише
;
али
и
други
матрози
потврђиваху
,
да
су
и
они
видели
таког
истог
чудноватог
младог
човека
,
ко
на
северном
,
ко
на
источном
мору
.
Путујући
из
Швајцарске
Милану
,
прелази
се
преко
страховите
вековечитим
снегом
покривене
горе
,
која
се
Свети
Готхард
зове
.
Од
ране
јесени
па
скоро
до
јунија
месеца
,
ко
преко
ове
горе
прелазити
мора
,
тај
види
величанствену
и
страховиту
природу
,
али
се
и
назебе
,
нагладује
и
напати
.
На
недељу
дана
пред
Божић
у
једном
сеоцу
,
које
испод
исте
горе
лежи
и
које
се
Оспедал
зове
,
бејаше
више
путника
,
који
чекаху
угодно
време
да
би
се
могли
пустити
па
опасан
пут
—
прелазак
преко
горе
С
.
Готхарда
.
Путинци
беху
у
двојим
великим
колима
свега
њих
осморо
,
разговараху
се
један
с
другим
француски
,
али
по
изражају
и
акценту
могло
се
познати
да
то
није
њима
свима
материн
језик
.
Тако
и
јесте
,
јер
међу
њима
бејаше
један
Енглез
,
један
Талијанац
,
један
Рус
,
један
Немац
,
један
Шпањолац
,
два
Француза
и
један
млад
висок
човек
бледога
и
белога
лица
,
црне
косе
,
ватрених
очију
,
за
кога
нико
није
знао
од
куд
је
и
од
ког
је
народа
.
Он
са
сваким
говораше
његовим
језиком
,
и
то
тако
чисто
и
правилно
,
са
тако
чистим
народним
акцентом
,
да
га
Енглез
за
Енглеза
,
Талијанац
за
Талијанца
,
Рус
за
Руса
,
Шпањолац
за
Шпањолца
,
Немац
за
Немца
,
а
Французи
за
Француза
држаху
.
Ал
’
он
није
ни
од
једног
тог
рода
био
.
После
мало
времена
путовође
дођоше
,
и
путници
се
подигоше
на
пут
.
Бејаше
свега
13
путовођа
.
Њихове
ноге
беху
обвијене
до
више
колена
дебелом
кожом
,
у
рукама
је
носио
сваки
једну
мотку
од
прилике
пет
стопа
дугачку
.
Кад
су
пред
свака
кола
четири
јака
вола
упрегли
,
и
волове
,
осим
обичних
хамова
,
још
јаким
штрангама
колима
привезали
,
онда
се
кренуше
.
Путовође
иђаху
пешке
,
поред
сваких
кола
двојица
са
једне
а
двојица
са
друге
стране
,
—
тројица
њих
иђаху
далеко
пред
колима
и
истраживаху
прави
пут
.
Последња
два
иђаху
за
колима
,
али
кад
је
чему
нужда
била
они
се
тамо
налажаху
.
Путници
могоше
у
колима
остати
,
јер
су
их
путовође
уверили
,
да
су
тамо
без
опасности
,
али
поред
свега
тога
беху
повели
осам
сељачких
коња
за
јахање
,
за
сваког
путника
по
једног
за
сваки
случај
.
Овако
је
путовао
тај
караван
:
Пењаше
се
на
стрму
гору
полагано
,
пут
бејаше
тежак
и
узак
,
са
обадве
стране
до
пута
страховите
пропасти
и
стрмени
.
Гдекоји
од
путника
зажмуреше
да
не
виде
ту
пропаст
.
Млади
странац
не
хтеде
у
кола
улазити
,
већем
узјаха
једног
коња
,
па
иђаше
за
путовођама
тако
немарно
и
без
страха
као
да
је
,
од
рођења
свог
па
до
тог
дана
,
своје
време
само
у
прелазу
преко
ове
горе
проводио
.
После
два
сата
оваког
путовања
,
пред
путницима
се
подигне
као
нека
густа
магла
.
То
бејаше
снег
,
који
је
из
неба
густо
падао
.
Беше
оштра
зима
,
снег
дебео
покрио
цео
пут
,
не
бејаше
једне
утрвене
стазице
;
путници
осим
себе
и
својих
коња
ништа
друго
не
виђаху
него
бело
,
бело
—
небо
,
земља
,
све
то
испред
њих
сакривено
бејаше
једнаком
белом
бојом
.
Мало
касније
пут
постаде
неисказано
тежак
,
путовође
морадоше
увек
до
колена
по
снегу
газити
,
а
доста
пута
се
у
тако
дубоке
гудуре
уваљиваху
,
да
су
их
другови
њихови
са
тешком
муком
из
тих
гудура
избављати
могли
.
Путници
у
колима
дрктаху
као
пруће
које
од
страха
које
од
глади
и
зиме
,
која
на
њих
стаде
јуришати
.
Млади
странац
,
као
да
је
какова
мраморна
статуа
,
сеђаше
на
своме
коњу
не
мичући
се
,
а
коњ
напредоваше
лагано
за
путовођама
и
са
пажњом
обилажаше
опасна
места
,
у
која
се
путовође
заглибљиваху
.
На
послетку
пут
постаде
тако
тежак
,
путничке
очи
тако
се
беху
засениле
од
једнаког
снежног
блистања
,
да
стражњи
не
могаху
више
предње
видети
,
већ
ови
тек
морађаху
оне
довикивати
.
Целим
друштвом
облада
страх
,
у
колима
бејаше
мртво
ћутање
,
сваки
се
у
један
угао
од
кола
увукао
био
и
задао
се
у
дубоке
мисли
,
гдекоји
се
мољаху
Богу
у
себи
,
и
њему
препоручиваху
своје
душе
,
јер
се
не
надаху
да
ће
живи
прећи
преко
страховите
горе
.
У
један
пут
се
прекине
ћутање
,
глас
једне
сентименталне
песме
долазио
је
са
оне
стране
,
где
је
био
млади
странац
на
коњу
и
три
прве
путовође
,
који
су
прави
пут
истраживали
,
у
највећој
опасности
.
Песма
бејаше
немачка
;
онај
путник
,
који
је
Немац
био
,
тумачио
је
својим
друговима
оне
речи
од
песме
,
које
до
њих
допираху
:
„
О
,
ви
очи
,
плаве
очи
,
ви
задајете
веље
јаде
јадноме
мом
срцу
.
„
С
Богом
остај
,
ти
лепа
нежна
дево
,
ти
рају
мога
живота
.
„
С
Богом
остај
,
отаџбино
моја
,
где
сам
оставио
све
што
је
срцу
моме
било
мило
и
драго
.
“
Ова
се
песма
дуго
орила
,
после
се
учини
тишина
,
за
тим
опет
зачују
се
гласи
нове
песме
,
коју
нико
није
савршено
разумевао
,
али
Рус
је
из
целога
по
гдекоју
реч
схватио
и
смисао
овако
нагађао
:
„
Сећаш
ли
се
,
кад
ми
је
глас
дошао
као
из
ведрог
неба
гром
,
да
ја
морам
одлазити
,
тебе
оставити
,
од
то
доба
ми
је
празан
и
мрачан
цео
свет
.
“
Песма
се
ова
чула
дуго
,
и
то
све
дубље
и
дубље
,
а
глас
певачев
бејаше
све
слабији
и
све
тамнији
и
жалоснији
.
Но
у
гласу
и
у
песми
тој
бејаше
нешто
тајно
дражесно
,
нешто
волшебно
тако
,
да
од
како
се
ова
песма
заорила
била
,
од
тог
тренутка
се
путници
охрабрише
,
и
лакше
сносише
зиму
и
глад
.
А
ово
је
још
дуго
тако
трајало
.
Док
једва
један
пут
после
дуге
муке
цео
тај
путнички
караван
не
приспе
на
врх
горе
.
—
Онда
певач
умуче
а
сви
путници
из
једног
грла
весело
ускликоше
:
„
Врх
од
горе
;
хвала
Богу
,
спасени
смо
!
“
На
врху
горе
С
.
Готхарда
има
једна
гостионица
,
или
боље
рећи
крчма
,
у
којој
су
швајцарски
простаци
крчмари
.
У
овој
гостионици
,
која
на
врху
ове
стрмените
и
снежне
горе
као
између
неба
и
земље
да
виси
,
има
само
једна
соба
,
која
је
у
свему
налична
обичним
швајцарским
простијим
собама
.
Она
је
велика
,
зидови
су
јој
од
самих
чамових
дасака
.
Даске
су
лепо
углађене
али
чађаве
,
црне
од
силног
дима
,
који
се
диже
из
камина
,
у
ком
без
престанка
ватра
гори
,
и
из
силних
лула
,
које
се
увек
диме
у
овој
соби
;
јер
један
путник
не
прође
преко
горе
С
.
Готхарда
,
да
се
овде
не
сврне
и
мало
одгреје
,
а
који
се
овде
сврати
тај
сваки
попуши
ту
по
неколико
лула
дувана
или
неколико
цигара
—
дуван
и
цигаре
су
у
Швајцарској
добре
и
јевтине
,
а
који
се
одважи
да
преко
С
.
Готхарда
путује
тај
је
заиста
и
дуванџија
.
А
сваки
овде
пушећи
,
кравећи
се
и
одмарајући
се
,
захваљује
Богу
што
га
је
срећно
довде
сачувао
те
се
није
смрзнуо
,
и
у
снегу
навеки
изгубио
,
и
што
није
скапао
од
глади
.
Кад
је
наш
караван
до
ове
гостионице
дошао
,
путници
поскачу
из
кола
и
полете
соби
с
таком
радости
с
каком
не
би
ни
у
сватове
ишли
.
Странац
их
је
пред
гостионицом
чекао
и
кад
су
из
кола
сви
поскакали
,
он
им
чисто
Француски
рече
:
„
С
Богом
,
господо
.
“
„
Овамо
,
овамо
наш
драги
сапутниче
,
—
повикаше
му
ови
из
једног
гласа
—
овде
ћемо
се
одмарати
,
и
мало
одгрејати
—
а
Бог
и
душа
доба
је
већ
.
“
„
С
Богом
,
—
рече
на
ново
странац
—
ви
се
одмарајте
ако
сте
доспели
,
ал’ја
морам
напред
.
“
„
Куда
за
Бога
?
Та
погинућете
на
путу
.
“
Странац
се
насмеје
.
„
Није
још
,
чини
ми
се
,
куцнуо
за
мене
самртни
час
.
Да
је
мени
суђено
било
,
ја
бих
већ
одавно
погинуо
био
;
али
нема
смрти
без
суђеног
данка
.
“
После
ових
речи
дубоко
уздахне
,
па
онда
продужи
овако
свој
говор
:
„
Ја
ћу
с
вашим
допуштењем
,
господо
моја
,
узети
једног
коња
,
који
није
толико
уморан
као
мој
;
вама
и
тако
не
требају
више
коњи
.
“
„
Немојте
,
—
одговори
му
један
Француз
уљудно
—
причекајте
само
мало
да
се
поодморимо
и
окрепимо
,
па
ћемо
сви
у
друштву
;
немојте
нам
кратити
вашу
драгу
дружбину
!
“
„
Опростите
ми
,
господине
,
—
одговори
непознати
—
данас
је
19
декембар
,
21ог
у
поноћи
се
креће
брод
„
Ла
Хирондел
“
са
ђеновског
пристаништа
Алжиру
,
а
ја
ћу
на
њему
бити
,
а
имам
још
посао
,
који
пре
тога
морам
свршити
у
Милану
.
“
И
после
ових
речи
,
поклонивши
се
дружини
,
уседне
на
коња
,
ког
му
је
један
путовођа
био
довео
,
па
се
нагло
изгуби
испред
својих
другова
у
магли
од
снега
,
који
је
непрестано
падао
.
„
Ђаволски
човек
;
—
рече
Немац
улазећи
у
гостионицу
—
човек
се
мора
посумњати
да
ли
је
он
од
овог
света
!
Тог
је
заиста
изванредна
жена
родила
,
ако
је
он
од
жене
.
“
„
Какво
је
то
срце
,
каква
ли
крв
?
“
прихвате
други
.
„
Словенска
,
Бог
и
душа
,
словенска
,
“
рече
Рус
поносито
.
„
Од
куд
ви
то
закључујете
?
“
запитају
га
сви
.
„
Из
његове
одважности
и
постојане
воље
,
која
не
зна
за
опасност
,
нити
хоће
да
познаје
тешкости
и
препреке
;
—
па
после
из
песме
,
коју
је
певао
,
и
која
је
словенска
,
“
одговори
овај
.
Други
дан
на
пијаци
„
С
.
Феделе
,
“
у
Милану
,
пред
гостионицом
„
Бела
”
,
стадоше
једна
лака
кола
са
три
уморна
поштанска
коња
.
Из
кола
искочи
један
висок
,
блед
,
млад
човек
,
те
поштарче
обдаривши
са
три
пут
више
новаца
него
што
им
се
обично
даје
,
слушчету
од
гостионице
,
које
пред
њега
истрчало
беше
,
преда
своје
путничке
ствари
.
„
Једну
собу
,
господине
?
“
запита
слушче
.
„
Како
ти
је
воља
,
“
одговори
овај
немарљиво
.
„
Ал
’
ћете
изволети
овде
преноћити
?
“
„
Може
бити
,
ал
’
на
сваки
начин
поштанска
кола
са
три
добра
коња
нека
буду
за
мене
у
приправности
.
“
После
ових
речи
окрене
се
и
онако
у
путничком
оделу
упути
се
по
вароши
ходати
.
Ишао
је
нагло
кроз
„
Контрада
С
.
Марино
“
па
онда
се
сврати
десно
у
„
Корзија
дел
’
Джардино
“
,
прође
поред
гласовитог
и
великог
театра
„
Ла
Скала
“
,
уђе
у
улицу
„
Фате-бене-фратели
,
“
прође
поред
болнице
истог
имена
,
која
је
на
углу
од
„
Страдоне
ди
С
.
Анџело
“
па
се
заустави
пред
касарном
„
С
.
Анџело
.
“
Време
бејаше
пред
вече
;
пред
касарном
беше
више
њих
,
сами
поштени
ћесарски
војници
са
црним
кајишима
;
ови
се
између
себе
разговараху
о
женама
и
деци
својој
,
и
о
милој
и
драгој
својој
постојбини
.
„
Божја
помоћ
,
јунаци
!
“
рече
им
младић
приближивши
им
се
.
„
Бог
ти
помогао
,
господине
!
“
„
Из
које
сте
,
браћо
,
регименте
?
“
„
Ми
смо
Слуњци
,
господине
,
а
од
куд
си
ти
и
које
нам
добро
носиш
?
“
„
Ја
сам
,
браћо
,
из
далека
света
,
ја
вам
ништа
не
носим
,
већ
сам
баш
вама
дошао
да
вас
замолим
не
би
ли
ми
учинили
услугу
.
“
„
Услугу
?
—
рече
уздишући
најмлађи
међу
војницима
—
какву
услугу
хоћеш
од
нас
,
који
овде
немамо
до
своје
поштено
срце
и
своје
оружје
,
осим
тога
јунаштво
,
постојанство
и
верност
нашу
—
а
и
ово
све
на
услузи
је
само
нашем
цару
,
за
другог
у
нас
овде
нема
ништа
;
—
тражи
од
другог
услугу
,
ми
нити
можемо
нити
ћемо
на
услузи
коме
бити
.
“
„
Не
,
браћо
,
ја
не
тражим
од
вас
ништа
што
не
може
бити
,
што
ја
од
вас
желим
,
то
ви
можете
сваком
странцу
учинити
,
а
мени
тим
више
,
јер
сам
и
ја
од
вашег
рода
.
“
„
Шта
желиш
од
нас
?
“
„
Да
ме
један
од
вас
одведе
вашем
духовнику
.
“
„
Иди
,
Марко
!
“
рече
најмлађем
стражмештер
њихов
.
„
С
Богом
,
јунаци
!
“
„
С
Богом
,
господине
!
“
Млад
човек
упути
се
са
својим
вођом
,
и
после
четврт
сата
зауставе
се
пред
једном
угледном
кућом
.
„
У
првом
кату
,
Н-ро
4
,
господине
.
“
„
Хвала
!
“
„
Богу
хвала
!
“
Младић
тури
руку
у
џеп
па
извади
један
сребрн
новац
од
6
цванцика
те
га
пружи
војнику
;
овај
га
погледа
па
као
увређен
проговори
:
„
Граничари
не
чине
љубави
за
новце
.
“
Младић
се
застиди
па
после
скине
с
прста
једну
златну
бурму
.
„
Ал
’
ово
ћеш
примити
од
мене
за
спомен
?
“
„
За
спомен
?
А
што
си
ти
мени
,
господине
,
да
те
се
опомињем
?
“
„
Твој
брат
по
роду
и
по
крви
—
од
данас
твој
побратим
по
Богу
.
“
Војник
прими
бурму
,
стисне
странца
за
руку
па
му
рече
:
„
Како
да
споменем
свог
побратима
?
“
„
Младен
.
“
„
Младене
,
срећан
ми
био
!
“
„
Срећан
?
Хеј
,
моја
је
срећа
мени
умрла
.
“
И
после
ових
речи
остави
војника
,
који
се
загледао
био
за
њиме
па
уздахнуо
:
„
Добра
душа
,
ал
’
и
он
је
несрећан
.
“
И
две
сузе
затрепте
у
очима
поштеног
војника
.
Младен
,
кога
сад
по
имену
можемо
називати
,
кад
се
већ
и
сам
казао
,
и
за
ког
су
моје
лепе
читатељке
јамачно
већ
и
до
сад
погодиле
биле
,
да
је
он
онај
исти
,
који
је
по
мору
пловећи
,
и
преко
горе
С
.
Готхарда
прелазећи
чуђење
својих
сапутника
побудио
—
упути
се
по
чистим
каменим
степенима
у
први
кат
.
На
вратима
од
Н-ро
4
закуца
.
„
Слободно
!
“
чуо
се
из
собе
глас
.
Младен
отвори
врата
и
уђе
у
собу
.
Пред
њим
стајаше
један
млад
свештеник
витког
стаса
;
црна
и
пуна
брада
обузимала
му
је
његово
бело
и
румено
лице
,
из
ког
као
и
из
очију
му
видела
се
доброта
и
љубав
;
чело
му
је
било
глатко
и
високо
,
тим
,
више
што
му
је
његова
свилена
коса
с
чела
шчешљана
била
преко
потиљка
на
рамена
,
као
што
свештеници
православне
источне
цркве
носе
.
Овај
свештеник
бејаше
један
од
оних
Божјих
служитеља
,
који
познају
свет
и
људе
у
свету
,
и
тако
знајући
људске
страсти
и
патње
,
које
се
из
тих
страсти
на
њих
стештавају
,
кадар
беше
својим
саветом
и
својом
науком
страдалнике
и
злопатнике
утешити
.
Младен
видевши
овог
Божјег
човека
,
ког
поштено
лице
поверење
и
љубав
му
у
срце
ули
,
поклони
се
пред
њим
и
поверителним
гласом
проговори
:
„
Господине
,
ја
желим
исповедног
духовника
.
“
Духовник
га
посади
до
себе
,
па
га
понуди
да
говори
.
„
Видите
,
господине
,
ја
сам
прешао
многе
опасности
и
лако
сам
могао
био
погинути
,
да
ме
рука
Божја
,
која
је
моћна
,
и
милост
његова
,
која
је
неизмерна
,
није
спасла
и
уздржала
до
сад
више
пута
од
јамачне
смрти
.
„
Ја
сам
до
данас
свуд
срећно
прошао
где
сам
могао
био
заглавити
,
и
ово
беше
Божја
воља
;
али
ми
смртни
не
знамо
шта
је
Бог
са
својом
премудрости
за
нас
наредио
,
и
докле
ће
нам
суђено
бити
да
смо
у
овој
пустињи
,
која
се
свет
зове
,
и
која
је
за
многе
тако
пуна
јада
.
—
Господине
,
ко
се
много
у
опасности
и
близу
смрти
налази
,
онај
се
упозна
с
њима
,
па
га
оне
као
свог
познаника
штеде
,
али
опет
у
комшилуку
са
смрћу
бивши
он
јој
је
најближе
на
руци
;
—
господине
,
ја
нисам
прешао
још
све
опасности
,
данас
сутра
,
ја
могу
њима
подлећи
и
умрети
.
“
Свештеник
га
погледа
оштро
али
љубавно
и
сажалително
,
јер
је
он
из
ово
неколико
речи
у
полак
поњао
срце
и
страсти
овог
младића
,
па
му
благо
проговори
:
„
Ви
,
тако
млад
,
ком
је
свет
и
радости
светске
на
угледу
,
о
смрти
мислите
,
ви
хоћете
да
умрете
,
ви
који
можете
свету
добра
чинити
.
“
„
Млад
,
стар
,
—
одговори
Младен
—
смрт
не
бира
;
онога
скоси
,
који
јој
под
косу
дође
;
а
ја
,
као
што
сам
рекао
,
у
њеном
комшилуку
бивши
најбоље
сам
јој
на
ударцу
;
недељу
две
дана
,
па
ће
онда
чудо
Божје
бити
,
ако
ме
смрт
поштеди
;
ја
ћу
умрети
,
а
моја
је
жеља
умрети
као
што
Хришћанину
приличи
:
са
вером
и
светим
причешћем
.
“
Свештеник
сад
већ
за
цело
знађаше
с
каквим
човеком
има
посла
,
за
то
мане
се
саветовања
и
наговарања
,
већ
крепким
гласом
рече
:
„
Приклоните
главу
.
“
Младен
устане
на
ноге
,
скрсти
побожно
своје
руке
,
и
главу
земљи
приклони
.
Свештеник
метнувши
на
себе
петраиљ
,
очита
свету
молитву
и
после
рече
:
„
Исповеди
се
као
што
би
се
Богу
исповедио
,
мени
слузи
Божјему
.
Бог
прашта
грехе
онима
,
који
се
истино
покају
и
исповеде
их
.
“
Младен
му
тихо
говораше
своју
исповест
,
после
је
смиреним
срцем
слушао
молитву
за
отпуст
греха
и
примио
свето
причешће
.
Пре
него
што
ће
поћи
,
свештеник
му
рече
:
„
Немојте
,
господине
,
заборавити
да
и
најнесрећнији
човек
овог
света
има
своје
дужности
.
Од
најмањег
до
највећег
и
од
најнесрећнијег
још
жели
род
,
отаџбина
и
владалац
да
испуњава
своје
дужности
према
њима
.
“
„
Ја
сам
о
томе
већ
премишљао
.
Још
по
године
,
господине
;
ако
за
ово
по
године
још
останем
жив
—
онда
је
на
небу
друго
написано
за
мене
,
онда
ће
у
мом
срцу
бити
други
идол
,
а
тај
ће
бити
света
тројица
,
која
се
зове
:
род
,
постојбина
и
владалац
.
“
После
ових
речи
поклони
се
па
оде
.
Тај
исти
дан
око
поноћи
,
испред
гостионице
„
Бела
Венеција
“
кренуше
се
једна
поштанска
кола
,
пред
којима
су
летела
три
добра
коња
.
21
.
декембра
после
поноћи
„
Ла
Хирондел
“
пловила
је
Алжиру
,
а
на
њој
међу
другима
путницима
бејаше
и
Младен
.
У
најпоследњим
колонијама
алжирским
,
где
се
најопасније
живи
због
нападања
бедујинских
чета
,
где
се
припека
африканског
сунца
скоро
сносити
не
може
,
где
се
становници
по
сата
не
могу
упустити
без
доста
повеликог
оружаног
друштва
,
ту
по
пустим
песковитим
пустињама
,
по
највећој
припеци
шеташе
се
обично
један
блед
и
висок
млад
човек
сам
самцит
без
икаквог
свог
друга
,
са
својом
дугачком
пушком
преко
рамена
,
и
два
добра
самокреса
за
појасом
.
Чудише
се
и
дивише
житељи
овом
младом
човеку
,
и
увек
кад
су
се
с
њим
састали
запиткиваху
га
од
куд
је
и
од
ког
је
рода
.
Они
су
знали
да
је
он
странац
,
ма
да
је
са
свим
чисто
и
правилно
говорио
њихов
Француски
језик
,
али
кад
је
по
пустињама
онако
сам
тумарао
онда
је
увек
певао
једну
песму
која
је
врло
жалосно
и
дуго
се
отезала
,
а
ову
песму
нико
није
могао
разумети
.
Кад
би
он
овако
тумарајући
састао
се
са
Француским
војницима
,
који
су
међе
чували
,
он
се
увек
њима
придруживао
;
а
кад
би
овако
скупа
на
каку
год
бедујинску
чету
набасали
,
он
је
први
заметао
кавгу
;
у
борби
био
је
храбар
као
лав
;
у
најжешћему
боју
он
је
певао
своју
песму
—
и
његов
се
глас
смешао
са
звиждукањем
бедујинских
танета
,
која
му
око
ушију
пролетаху
.
У
оваким
приликама
ретко
да
који
војник
није
или
погинуо
или
допаднуо
рана
.
А
странца
се
никад
ни
окрзло
није
ни
бедујинско
тане
ни
копље
.
„
Он
зна
волшебну
песму
,
и
његова
песма
њега
чува
,
“
вељаху
војници
.
„
Он
је
храбар
—
рекао
би
обично
један
стари
француски
сережан
—
али
ће
лудо
погинути
;
ови
дивљи
пси
већ
га
познају
да
је
он
увек
међу
нама
,
па
га
зато
мрзе
,
а
наићи
ће
на
њега
кад
по
свом
обичају
сам
тумара
,
па
онда
не
поможе
му
његова
песма
;
јер
бадава
,
јунак
,
јунак
,
али
један
против
двадесет
њих
тек
се
не
може
борити
.
“
Овако
трајаше
по
године
дана
.
У
један
пут
се
изгуби
тај
странац
,
нико
не
знађаше
што
за
њега
куд
се
деде
.
„
Он
је
довршио
своје
,
—
рекао
је
стари
сережан
другим
војницима
,
кад
се
разговор
повео
о
томе
странцу
—
ја
сам
то
напред
прорекао
;
сигурно
су
дивљи
ти
пси
на
њега
самог
набасали
;
он
је
храбар
био
,
ал
’
није
ни
он
свемогућан
.
“
„
Кукаван
млад
човек
;
он
бејаше
тако
добар
и
веран
друг
,
“
прихвати
један
други
,
ком
су
очи
биле
пуне
суза
.
„
Био
па
и
није
,
—
прекине
ћутање
сережан
—
данас
се
њему
то
догодило
а
сутра
може
нама
,
али
—
смрт
тим
псима
који
су
узроци
његове
смрти
!
“
ВИИ
.
ПОСТОЈБИНА
И
ДВА
ГРОБА
Та
све
му
је
.
.
.
.
овог
свота
Уграбила
ова
рака
клета
.
Све
нестало
,
све
га
је
издало
.
Бранко
Радичевић
Младена
у
Алжиру
оплакиваху
,
ал
’
кад
су
га
тамо
оплакивали
,
он
се
вратио
међу
оне
,
који
су
га
већ
и
прежалили
били
.
Он
се
вратио
у
своју
постојбину
.
Нова
туга
,
нови
јади
!
Кад
је
оставио
своју
постојбину
,
он
јо
имао
оца
и
милу
мајку
,
с
којима
се
није
ни
опростио
,
нити
их
је
изгрлио
,
пре
него
што
је
пошао
.
Кад
се
вратио
,
он
место
својих
родитеља
нађе
два
гроба
;
ова
два
гроба
уграбише
њему
још
оне
који
су
га
искрено
миловали
.
Он
паде
на
гробове
,
дуго
је
ту
лежао
с
лицем
к
земљи
,
а
кад
се
подигао
,
на
трави
,
која
је
поникла
била
на
гробовима
,
трептаху
његове
сузе
—
прве
сузе
које
је
пролио
после
две
године
дана
.
„
Сад
сам
сам
на
свету
,
сам
и
јадан
као
млада
шипчица
,
која
је
из
трулог
стабла
изникла
,
и
којој
у
младости
црви
жиле
подгризоше
.
„
Ах
,
Боже
!
...
.
Јадно
,
јадно
моје
срце
.
„
Боже
,
Боже
...
.
Снаго
и
одважности
дај
ми
,
мили
Боже
!
“
И
после
ових
речи
главу
подигне
поносито
небу
,
руком
протре
своје
чело
,
па
одважно
и
са
победом
самог
себе
рече
:
„
Та
ја
сам
човек
,
ја
ћу
и
овај
удар
још
моћи
поднети
.
“
Заиста
је
био
човек
,
који
знаде
своје
болове
зауздати
и
своме
срцу
заповедати
.
Он
стајаше
сам
на
свету
без
сваког
свога
.
Који
га
миловаху
оне
је
црна
земља
покривала
;
које
је
он
љубио
они
му
беху
туђи
.
Он
не
имађаше
ни
брата
ни
сестрице
.
Он
не
имађаше
ни
веренице
љубе
.
Њему
је
баш
приличила
она
песма
:
„
У
Србина
,
који
рода
нема
,
ни
оца
ни
мајку
,
брата
ни
сестрицу
.
“
Ах
,
а
тешко
је
то
осетљивом
срцу
,
које
је
за
миловање
створено
,
да
не
само
што
оно
не
може
назвати
својим
што
милује
,
него
још
и
оно
му
се
отме
,
што
му
је
радост
и
миловање
било
.
Младеновом
срцу
све
је
одузето
што
му
је
год
драго
било
.
И
он
не
паде
више
у
очајаше
,
већ
стегне
своје
срце
,
па
са
стрпељивости
и
вером
је
сносио
тајне
болове
,
који
беснеше
у
његовом
срцу
.
Своје
имање
,
које
му
је
од
оца
остало
,
и
које
је
у
доста
неуредном
стању
нашао
,
распрода
.
Па
после
пригрли
себи
сиромашки
прост
народ
.
Међу
њим
је
живео
,
њега
је
бранио
од
неправедних
нападања
,
и
њега
је
учио
и
храбрио
својим
саветима
.
Са
својим
негдашњим
пријатељима
није
се
никад
састајао
;
он
њих
није
тражио
,
а
они
не
знадоше
где
је
он
.
А
ко
би
га
и
могао
био
потражити
у
сиротном
селу
где
је
он
живео
у
једној
простачкој
кући
?
Ал
’
његов
највернији
друг
Иван
некако
прочује
за
њега
и
одмах
се
подигне
к
њему
.
Било
је
пред
вече
,
кад
је
Иван
у
село
дошао
,
а
будући
да
је
село
мало
и
без
крчме
било
,
то
мораде
одсести
код
свештеничке
куће
и
тамо
распитати
за
свог
друга
.
„
Он
није
сад
у
селу
,
—
вељаше
му
свештеник
кад
је
за
Младена
распитивао
.
—
Више
пута
тако
оде
не
казујући
никоме
куда
иде
,
и
остане
на
страни
по
целу
недељу
дана
.
Верујте
,
онда
је
цело
село
у
жалости
кад
њега
нема
,
јер
он
је
као
анђео
хранитељ
у
овом
селу
.
Он
је
и
сам
сирота
,
али
толико
добра
чини
,
колико
би
доста
било
и
од
каквог
задушног
богаташа
.
Не
само
да
свакога
,
који
га
замоли
,
помаже
и
саветује
,
не
само
да
иде
од
једног
до
другог
господина
па
моли
,
пише
,
ради
кад
треба
што
помоћи
ком
сиротану
,
који
се
у
каку
беду
завалио
,
и
за
ово
никад
ни
од
кога
ни
једне
крајцаре
не
прими
—
већ
свако
вече
скупи
око
себе
сиротинску
децу
и
младе
момке
,
па
им
приповеда
лепе
и
поучителне
приповетке
,
јуначка
и
славна
дела
наших
старих
.
После
их
учи
читати
и
писати
,
обучава
их
у
светој
вери
,
у
љубави
к
народу
и
постојбини
,
у
верности
к
владаоцу
и
његовим
законитим
властима
.
А
то
је
милина
видети
с
каквом
се
вољом
омладина
око
њега
скупља
!
Он
дели
с
њима
свој
огрев
,
своју
одећу
и
свој
хлеб
—
а
Бог
и
душа
ни
сам
га
нема
у
изобиљу
!
“
Што
свештеник
о
Младену
говораше
то
све
истина
беше
,
он
је
у
том
селу
то
све
чинио
.
А
кад
је
начуо
где
за
коју
већу
несрећу
на
страни
,
ишао
је
и
тамо
,
и
помагао
где
се
помоћи
могло
,
а
тешио
где
помоћи
не
беше
;
и
тако
се
догађало
да
по
целу
недељу
кући
није
дошао
.
Тако
је
било
и
сад
.
Он
начуо
беше
да
је
један
Јуда
напао
на
сиромашнога
сељака
,
који
је
у
својој
безазлености
и
незнанству
обвезателство
од
велике
суме
потписао
не
примивши
ни
десети
део
од
тога
и
тако
себе
и
своју
породицу
упропастио
.
Лене
моје
читатељке
опоменуће
се
о
оном
,
што
смо
у
почетку
ове
приповетке
навели
,
где
се
Бачванин
о
својој
несрећи
тужи
Сремцима
и
благосиља
једног
младог
господина
,
који
му
помоћи
шћаше
.
То
је
био
Младен
.
Он
је
ишао
од
једног
до
другог
судца
и
молио
да
се
Чивутин
на
строг
испит
узме
,
да
га
нагоне
да
докаже
колико
је
новаца
простаку
дао
и
куд
је
овај
своје
новце
део
,
а
ову
молбу
поткрепљивао
је
тим
,
што
простак
не
припознаје
колико
је
примио
,
а
не
знајући
писати
,
он
је
од
Чивутина
лако
могао
преварен
бити
.
Судије
му
одговорише
да
ће
оно
чинити
,
што
им
закон
и
правда
налаже
.
Кад
се
код
последњег
пријавио
,
овај
место
одговора
пружи
му
једну
дугуљасту
хартију
.
Младен
погледа
,
задркће
се
,
очи
му
се
чисто
устакле
,
у
лицу
још
већма
пребледи
.
Но
ово
је
само
за
један
часак
трајало
,
и
он
се
одмах
оснажи
и
постојаним
али
умним
гласом
рече
:
„
Јадни
људи
,
њима
је
крај
!
Хвала
,
господине
,
ту
ни
ви
ни
један
судац
више
не
може
помоћи
.
Би
ћете
изрећи
пресуду
по
пропису
закона
,
по
вашој
дужности
,
али
види
Бог
!
Он
ће
казнити
и
у
четвртом
колену
децу
и
унучад
оних
,
који
су
криви
.
“
После
ових
речи
пружи
хартију
судцу
натраг
,
у
целом
се
телу
задркће
,
рукама
стисне
груди
своје
као
да
их
чува
да
се
не
распадну
од
бола
,
па
после
јецајући
запишти
:
„
Сирота
,
сирота
Ружа
!
...
О
,
Боже
,
да
си
ме
још
на
паклене
муке
бацио
,
па
да
си
њу
од
тога
сачувао
...
.
О
,
Боже
мој
,
то
ми
је
још
једна
утеха
била
да
је
она
срећна
и
задовољна
...
.
Она
не
може
бити
срећна
са
непоштеним
човеком
.
“
Хартија
она
,
коју
је
судац
показао
Младену
,
бејаше
обвезателство
у
најстрожем
смислу
.
Имена
простака
и
свију
његових
домаћих
бејаху
потписана
и
до
свакога
имена
начињен
крст
;
а
за
вероватност
потписа
и
количине
бејаше
потписан
и
један
срески
судац
—
а
под
овим
име
Ружиног
мужа
.
Ми
знамо
већ
из
почетка
ове
приповетке
да
је
срески
судац
био
пропаст
јадне
просте
породице
,
али
не
знадосмо
да
је
ту
крив
био
и
Ружин
муж
.
Црна
душа
,
сујетан
и
грабљив
човек
,
то
бејаше
његов
карактер
.
Ал
’
како
је
то
Младену
тешко
било
дознати
!
„
Ах
,
ако
он
њу
милује
,
ако
је
тако
милује
,
да
је
ње
ради
заборавио
Бога
и
душу
своју
,
те
граби
неправедно
само
да
може
задовољити
њеним
безграничним
и
високоумним
жељама
...
„
Може
ли
то
бити
?
...
да
човек
заборави
своје
поштење
,
да
прода
своју
душу
,
да
изневери
своју
савест
?
„
Може
ли
бити
?
—
Да
је
она
моја
постала
,
шта
бих
ја
чинио
за
њу
?
“
И
после
ових
мисли
загрози
се
као
да
га
је
грозница
спопала
.
„
Може
и
бити
!
!
!
“
Рече
тихо
и
уздишући
.
После
нагло
пође
.
Он
је
наумио
био
отићи
к
Ружи
и
њеном
мужу
,
преклињати
их
Богом
и
свим
,
што
је
свето
и
што
човека
благословити
или
скрушити
може
,
да
помогну
јадној
породици
.
Вече
је
било
кад
је
дошао
у
село
,
где
је
Ружа
живела
са
својим
мужем
.
На
питање
његово
,
где
је
њена
кућа
,
један
сељак
скине
шешир
с
главе
и
са
страхом
покаже
му
једну
господску
кућу
,
која
се
поносито
уздизала
међу
другим
ситнима
и
простима
кућама
,
као
што
бео
лабуд
високо
и
поносито
диже
своју
главу
кад
међу
другима
ситнима
тичицама
по
тихом
језеру
плови
.
Кућа
ова
бејаше
од
реда
једно
три
фата
даље
ушла
него
друге
,
а
пред
њом
беше
лепа
башта
са
малим
парком
.
Све
ово
беше
ограђено
високим
гвозденим
копљима
,
и
у
среди
од
то
гвоздене
ограде
бејаше
опет
једна
капија
од
таког
истог
посла
као
и
ограда
,
само
што
је
на
неким
местима
и
позлаћена
била
.
Младен
дркћући
отвори
капију
,
која
није
била
закључана
,
и
пође
напред
.
Бејаше
тек
два
корака
пред
кућом
,
с
десна
до
њега
један
„
рон
појен
“
,
на
њему
дрво
јадиково
,
кад
волшебни
гласи
зазује
из
куће
.
Младен
стане
,
акорди
од
клавира
прохујаше
;
после
се
анђеоски
јасан
,
чист
,
звучан
ал
’
жалостан
глас
чуо
.
Глас
беше
Ружин
,
а
песме
гласи
беху
ови
:
Суза
засја
у
твом
оку
.
И
отвори
предубоку
Рану
тешког
срца
мог
.
Од
кад
с
тобом
се
опрости
’
,
Одрекох
се
све
радости
,
Празан
ми
је
цео
свет
.
Песма
је
ова
само
за
мало
трајала
,
после
се
чули
смућени
и
неразумљиви
гласи
од
фортепијана
;
акорди
дубоки
ал
’
изражај
ових
неразумљивих
акорда
бејаше
тужан
.
—
За
овим
тишина
настане
;
после
опет
се
зачује
јецање
,
које
тако
тужно
бејаше
,
као
да
се
из
прсију
са
срцем
заједно
откидаше
,
тужним
срцем
онога
,
који
заиста
несрећан
се
чињаше
.
Младен
подигне
руке
небу
.
Бледи
месец
,
који
је
између
облака
изашао
био
,
осветли
му
бледо
лице
,
које
у
ово
тренуће
изражљиво
беше
:
—
нежност
,
доброта
,
љубав
,
дубока
туга
са
очајањем
бејаху
написани
на
његовом
лицу
.
„
Ах
,
она
је
несрећна
...
.
„
Ако
сам
томе
и
ја
што
крив
...
„
О
,
не
,
не
;
ја
немам
доста
снаге
,
ја
је
не
могу
,
не
смем
видети
...
Ја
ћу
је
још
видети
...
јест
,
свети
благи
и
свемогући
Боже
,
ја
ћу
је
још
видети
,
ал
’
не
сад
...
не
сад
!
!
!
“
И
после
,
као
бесомучан
,
потрчи
,
претрчи
преко
парка
.
Кад
је
до
гвоздене
капије
дошао
,
месец
,
који
се
измеђ
’
густих
облака
на
једну
небесну
чистину
преселио
,
осветли
лепо
парк
.
Он
се
окрене
,
погледи
кућу
,
погледи
прозор
,
који
је
осветљен
био
светлошћу
,
која
се
у
соби
развијала
.
Кад
је
он
гвоздену
капију
отворао
,
онда
се
отвараху
и
прозори
оне
собе
,
која
беше
осветљена
и
на
прозору
се
укаже
анђеоско
женско
лице
.
„
Она
је
!
“
„
Ах
,
то
је
он
!
“
Зачуше
се
у
један
мах
овако
два
уздисаја
.
И
после
тога
одмах
Младен
седне
на
своја
кола
која
до
гвоздене
ограде
стајаху
,
па
повиче
своме
кочијашу
:
„
Шибај
,
терај
што
наглије
можеш
,
само
одавде
,
само
сад
даље
.
“
Кочијаш
ошине
своје
коње
,
а
коњи
као
змајеви
полете
с
колима
.
Пред
зору
Младен
бејаше
код
своје
куће
.
Нова
несрећа
,
нови
болови
у
срцу
,
нова
бура
у
души
,
нова
гуја
у
прсима
.
„
Ах
,
ако
је
она
мене
миловала
!
“
мишљаше
он
у
себи
.
„
Далеко
,
далеко
од
мене
оваке
мисли
,
јер
ћу
од
њих
полудети
.
“
После
тога
прође
неколико
дана
,
и
у
томе
његовог
простака
судије
пресуде
,
продаду
му
кућу
,
њиву
,
и
све
његово
добро
до
последње
крпе
,
а
Чивутину
плате
све
,
што
је
од
њега
тражио
,
предавши
му
све
простаково
имање
.
„
Шта
ћу
сад
,
шта
ћемо
сад
,
господине
,
—
јадиковаше
пред
њим
кукаван
простак
;
—
сад
смо
голи
,
сад
смо
остали
без
коре
хлеба
.
Ми
ћемо
морати
помрети
од
глади
,
јер
немамо
чим
заслуживати
себи
храну
.
“
Младен
сажаљаваше
кукавног
тог
простака
;
њему
се
чинило
да
је
и
он
нешто
крив
томе
што
је
простак
тако
несрећан
постао
и
тешио
га
је
говорећи
му
:
„
Бог
ће
дати
,
па
ће
добро
бити
,
Бог
ће
помоћи
.
”
После
је
откидао
залогаје
од
својих
уста
,
па
их
је
давао
овој
сиротној
породици
,
—
и
осим
тога
купио
јој
кола
и
два
коња
.
Овако
радећи
и
задужбине
чинећи
потроши
све
своје
имање
,
и
после
мало
времена
и
сам
је
морао
са
својим
трудом
себе
захрањивати
,
али
је
себи
придобио
љубав
и
поштовање
свију
у
околини
,
а
сиромашна
породица
коју
је
он
бранио
и
од
крајње
нужде
и
пропасти
спасао
пошла
би
била
за
њега
и
у
ватру
и
у
воду
.
Ми
видесмо
у
почетку
ове
приповетке
са
каквом
га
је
љубављу
дочекао
Бачванин
у
карловачкој
пивари
,
и
са
каквом
радости
чинише
простаци
,
међу
којима
имађаше
он
ту
више
познаника
,
све
оно
што
им
је
он
саветовао
да
чине
.
Онај
други
млад
човек
,
који
је
међу
простоту
са
опаком
и
преварљивом
намером
био
дошао
,
бејаше
Ружин
муж
.
Младен
га
је
одмах
познао
,
и
он
Младена
.
Они
се
сад
први
пут
видеше
после
састанка
у
дому
Ружине
мајке
,
други
пут
у
своме
животу
.
Кад
је
Младен
простаке
са
собом
повео
,
и
тако
у
друштву
других
народних
људи
подигао
се
светој
глави
српског
народа
на
поклоњење
и
молбу
,
онда
овај
други
зашкрипи
зубима
,
па
у
себи
промумла
:
„
Чекај
,
платићеш
ти
то
!
“
ВИИИ
.
БОРЦИ
И
МУЧЕНИЦИ
Срб
се
бије
и
крв
лије
За
своју
слободу
.
С
.
Милетић
.
Бог
им
дао
у
рају
насеље
!
Срп
.
Нар
.
П
.
Прошао
беше
1ви
мај
1848е
године
.
Српски
народ
у
карловачкој
скупштини
изрекао
беше
своје
тегобе
и
своје
жеље
,
и
тим
изјаснио
свој
ултимат
.
Властољубље
,
надувена
охолост
и
пакосно
напрезање
Маџара
одговори
праведним
српским
жељама
са
мачем
,
пушком
и
—
ужетом
.
Лицем
на
Духове
пале
су
прве
српске
жртве
;
тог
дана
управо
се
и
заметнуо
рат
између
српског
и
маџарског
народа
.
А
како
се
овај
рат
започе
,
одмах
у
целом
Српству
закуца
једио
срце
;
од
тог
дана
сви
Срби
имађаху
једну
намеру
,
једну
жељу
.
Којима
је
могло
бити
скупљаху
се
уједно
,
и
дизаху
оружје
на
обрану
своје
народности
.
А
којима
ово
не
могаше
бити
,
они
се
мољаху
Богу
за
своју
браћу
у
боју
,
и
жељаху
да
дође
згода
и
њима
показати
се
,
и
—
умрети
за
народ
.
Младен
је
био
међу
првима
.
Он
је
одмах
заишао
по
народу
и
позивао
људе
да
оставе
своје
послове
и
своје
куће
па
да
се
лате
оружја
.
А
простаци
њега
одмах
послушаше
па
се
купише
гомилама
око
њега
;
оставише
своје
жене
,
своју
децу
и
све
своје
мило
и
драго
па
пођоше
за
њим
у
српски
око
,
који
се
на
Јарку
био
утврдио
.
Од
како
је
света
и
века
није
ни
једна
војска
ишла
на
бој
с
таким
весељем
као
ова
,
коју
је
Младен
скупио
.
Та
Младен
беше
њихов
утешитељ
,
њихов
анђео
хранитељ
и
обранитељ
у
њиховој
беди
,
он
њих
никад
није
на
зло
наводио
,
па
они
зато
њему
и
сад
вероваху
,
да
их
он
и
сад
на
добро
води
и
да
ће
их
и
од
сад
од
беде
и
напасти
одбрањивати
.
А
кад
је
касније
до
битке
дошло
,
кад
су
топови
загрмели
,
кад
се
крв
пролевала
,
онда
су
се
ови
људи
јуначки
,
одважно
и
постојано
борили
,
јер
Младен
беше
увек
међу
њима
;
где
је
била
највећа
невоља
,
ту
је
био
он
међу
њима
и
сносио
невољу
заједно
са
својом
браћом
,
те
их
је
храбрио
својим
речима
и
својим
примером
;
где
беху
највеће
опасности
,
тамо
је
он
напред
ишао
.
Ал
’
од
куд
у
њему
толико
постојанства
и
снаге
?
Од
куд
је
дошла
утеха
његовој
болној
души
?
Од
куд
њему
то
ведро
лице
,
од
куд
у
његовим
ватреним
очима
то
задовољство
,
од
куд
осмех
на
његовим
уснама
?
Шта
се
то
с
њим
догодило
,
да
је
бацио
од
себе
своју
обичну
туробност
?
Ништа
!
Ништа
!
У
његовом
срцу
бешњаху
стари
болови
,
—
али
он
је
знао
околности
и
људе
међу
којима
се
налажаше
,
па
се
усиљавао
и
чинио
да
је
и
весео
и
задовољан
.
Та
шта
би
мислили
простаци
,
да
се
он
жалостан
показивао
,
како
би
могла
бити
одушевљена
шака
људи
пред
јаким
непријатељем
,
да
је
видела
жалост
и
тугу
на
оном
који
ју
је
повео
за
собом
?
Младену
је
тешко
било
учинити
се
веселим
,
али
он
је
знао
да
то
тако
мора
бити
.
Он
се
здраво
усиљавао
тим
што
је
морао
на
свом
лицу
носити
притворне
изражаје
весеља
и
унутрашњег
задовољства
,
ал
’
он
је
себе
победио
па
је
све
чинио
,
све
,
све
за
народност
која
бејаше
његов
идол
.
И
тако
је
он
добро
извршивао
своју
дужност
међу
онима
,
који
се
могоше
уједно
скупити
и
оружје
подићи
за
обрану
своје
народности
.
А
ово
беху
честите
и
племените
душе
,
које
се
бише
и
крвише
за
своју
слободу
и
драгу
народност
.
Но
међу
тим
док
су
се
гдекоји
борили
и
крв
лили
за
Српство
,
беху
у
српском
народу
многи
,
који
би
драговољно
били
оружје
дизали
и
са
овојом
се
браћом
сајединили
,
ал
’
то
не
могаху
чинити
по
положају
,
у
коме
се
налажаху
.
Ови
се
мољаху
Богу
за
срећу
и
напредак
своје
браће
,
који
носе
оружје
на
обрану
српских
народних
права
и
на
обрану
цара
свога
.
Међу
овима
беше
Иван
,
Младенов
друг
,
који
је
са
својом
младом
љубом
живео
у
таком
месту
,
где
је
много
више
Маџара
него
Срба
било
,
а
Маџари
здраво
мотрише
на
сваког
оног
,
за
ког
су
знали
да
је
заузет
за
Србе
.
Али
било
је
и
Божјих
несрећника
,
који
су
се
отпадили
били
од
свога
рода
,
и
одрекли
своје
крви
;
ти
се
беху
одавна
већ
отпадили
и
од
Бога
и
свога
поштења
.
Међ
овима
беше
и
—
Ружин
муж
.
Отпадник
и
издајица
,
Бог
га
убио
!
Ови
,
ови
су
много
криви
,
што
је
српски
народ
тако
љуто
пострадао
;
ови
су
много
криви
том
несрећном
рату
,
у
коме
се
толико
крви
пролило
,
у
ком
је
толико
народа
пропало
!
Па
још
да
су
само
они
гинули
који
су
изашли
на
бојно
поље
за
своју
народност
,
за
правицу
и
за
свога
цара
!
Онда
још
и
Боже
помози
,
јер
благо
онима
,
који
гину
у
јуначком
боју
,
њихова
се
дела
славе
,
њихов
се
прах
и
пепео
благосиља
.
Али
колико
је
њих
погинуло
,
који
не
носише
ни
пушке
ни
сабље
,
који
ништа
друго
не
чинише
за
свој
народ
и
свог
цара
но
само
Богу
се
молише
!
Осим
тога
колико
је
њих
изгубило
своју
главу
на
губилишту
,
као
највећи
зликовци
!
Многи
,
многи
!
Од
Бога
им
у
рају
насеље
!
Од
људи
на
земљи
спомен
!
А
од
тебе
,
лепа
читатељко
,
једна
суза
;
твоја
ће
суза
и
мртвом
награда
бити
.
ИX
.
СУБОТИЦА
Ту
се
наши
започеше
јади
.
С
.
Н
.
П
.
Из
почетка
је
српски
народ
врло
срећан
био
у
својим
биткама
;
рекао
бих
самом
се
Богу
милило
како
Срби
сложно
,
јуначки
и
одважно
прихватише
се
своје
праведне
ствари
,
па
их
је
зато
и
помагао
.
Али
на
скоро
за
тим
настане
тешко
доба
за
народ
,
на
који
се
стешчаше
часи
искушења
и
крајња
несрећа
.
Чиљаше
се
,
Бог
је
окренуо
своје
лице
од
српског
народа
ради
неслоге
и
кавге
,
која
у
њему
заметати
стаде
.
Срећа
нас
са
свим
остави
.
Суботица
!
Ах
,
овде
се
разбише
наши
лепи
сни
.
Наша
је
војска
први
пут
побијена
под
Суботицом
.
Од
оног
дана
,
у
ком
су
наши
Суботицу
хтели
освојити
,
почеше
се
наше
беде
и
наши
јади
.
Јадан
,
јадан
српски
народ
!
X
.
САСТАНАК
Ах
,
она
мене
љуби
.
Спретна
,
красно
и
укусно
намештена
спаваћа
соба
стоји
пред
нама
.
Зидови
су
ове
собе
застрти
место
тапета
угасито
плаветном
свилом
.
Гредице
су
ситним
украсима
искићене
,
а
између
гредице
и
зидова
свуд
наоколо
превучен
је
узак
златан
перваз
.
С
једне
стране
стоје
лепа
висока
двокрилна
врата
,
кроз
која
се
улази
у
собе
,
према
њима
стоје
друга
така
иста
а
кроз
ова
се
улази
опет
у
други
ред
соба
.
Над
обојима
тим
вратима
исписане
су
лепе
копије
од
икона
,
које
је
Албани
исписао
,
и
од
којих
је
ориђинал
сад
у
Турину
,
у
двору
,
који
се
„
Палацо
Мадама
“
зове
.
С
треће
је
стране
уза
зид
широка
постеља
,
која
је
са
свију
страна
покривена
плаветним
завесама
,
као
каквим
небом
,
од
мало
отвореније
свиле
него
што
је
она
по
зидовима
.
Према
постељи
имају
два
прозора
са
изгледом
у
башту
;
над
овим
прозорима
су
завесе
са
златним
прстенчићима
,
а
боја
и
предиво
је
оно
исто
,
које
и
над
постељом
.
С
десне
стране
у
зиду
има
камин
за
ватру
,
око
ког
су
украси
од
белога
мрамора
,
а
над
овима
у
зиду
узидано
је
велико
огледало
,
са
широким
златним
первазом
.
Према
овоме
била
је
икона
,
слика
мајке
Божје
,
копија
од
Карла
Долче
.
Пред
иконом
гори
мирисав
зејтин
у
златном
кандилу
.
Та
је
соба
Ружина
спаваћа
соба
,
а
она
је
красна
жена
Ружа
која
у
белом
ноћном
оделу
пред
иконом
стоји
и
са
прекрштеним
рукама
побожно
се
моли
.
Она
се
дуго
у
себи
Богу
молила
са
највећом
побожности
,
и
тек
један
пут
је
уздахнувши
гласно
проговорила
:
„
Ах
,
мајко
Бога
и
Христа
спаситеља
,
моли
се
сину
своме
за
њих
,
умудри
их
и
сачувај
их
од
те
несреће
.
“
И
после
ових
речи
сузе
јој
потеку
низ
образе
а
она
па’не
на
колена
а
лице
своје
земљи
прислони
.
Тиха
је
била
ноћ
;
у
башти
,
у
целој
кући
,
у
целом
селу
смртна
тишина
;
човек
би
помислио
цео
је
свет
умро
.
А
Ружа
у
својој
соби
—
која
осветљена
беше
са
две
свеће
,
које
су
гореле
на
камину
у
сребрним
чирацима
,
и
светлошћу
,
која
је
долазила
из
кандила
—
пред
сликом
мајке
Божје
молећи
се
,
наличила
је
у
белој
својој
хаљини
анђелу
бола
и
туге
који
оплакује
овај
свет
.
То
је
тако
још
дуго
трајало
;
у
један
пут
као
да
се
неко
тихо
бактање
чу
.
Ружа
устане
и
баци
свој
поглед
к
вратима
од
куд
је
мислила
да
лупа
долази
.
Сат
у
оближњој
соби
избијао
је
дванаест
.
У
тај
мах
врата
се
отворише
,
и
тихо
као
неки
дух
кроз
њих
у
собу
уђе
један
човек
.
Ружа
се
уздркће
.
Она
је
могла
познати
овог
што
уђе
,
и
зато
устрашено
повиче
:
„
Ви
!
...
За
име
Бога
,
ви
овде
!
“
„
У
неприлично
доба
је-л’-те
?
Ја
знам
да
то
није
лепо
,
и
да
се
ви
зато
морате
срдити
;
ал
’
ако
ме
саслушате
,
ви
ћете
ми
опростити
.
“
Ово
је
био
Младен
,
који
је
страшно
изгледао
.
Коса
му
је
била
разбарушена
као
у
вешца
;
лице
му
је
било
бледо
и
глатко
као
у
самртника
;
очи
закрвављене
и
пуне
ватре
као
у
злочинца
,
кога
грижа
савести
гони
.
Кад
је
горње
речи
говорио
он
је
и
у
своме
гласу
и
у
целоме
своме
телу
дрктао
.
Ружа
га
страшљиво
погледа
,
после
њен
поглед
постане
презрителан
,
као
што
јој
је
и
глас
био
кад
је
проговорила
:
„
Дакле
нема
човека
на
овоме
свету
који
није
издајица
или
непоштен
?
“
Младена
ове
Ружине
речи
за
срце
уједу
и
зато
смућено
одговори
:
„
Ја
знам
да
сам
неприлично
учинио
и
вашу
нежност
тим
увредио
што
сам
дошао
пред
вас
у
ово
необично
доба
;
ал
’
ја
сам
се
заклео
живим
Богом
да
ћу
вас
још
један
пут
видети
.
Госпођо
,
тако
ми
мога
спасења
!
да
сам
јамачно
могао
знати
да
до
сутра
нећу
погинути
,
ја
бих
дочекао
сутрашњи
дан
,
па
бих
онда
дошао
к
вама
да
вас
видим
,
па
да
умрем
.
“
Ружа
га
са
сумњом
и
чуђењем
погледа
,
па
после
мало
као
да
се
уверила
о
Младеновом
поштењу
са
радости
рече
:
„
Ви
о
смрти
говорите
,
...
.
ви
јамачно
нисте
с
овима
.
“
И
руком
покаже
врата
од
леве
стране
,
која
—
као
што
рекосмо
—
у
ред
соба
вођаху
.
Сад
опет
Младен
њу
зачуђено
погледа
.
Из
тог
се
погледа
могло
видети
да
он
њу
не
разуме
.
А
Ружа
се
пусти
у
неке
мисли
,
и
тако
се
учини
ћутање
,
које
после
Ружа
прекине
,
говорећи
с
уверењем
:
„
Не
,
не
,
ви
нисте
с
овима
.
Та
у
часовима
свога
очајања
и
искушења
због
човечјег
непоштења
и
издајства
,
у
часовима
,
у
којима
сам
губити
почела
веру
према
целоме
свету
,
само
је
ваше
лице
било
које
ми
се
појављивало
,
и
које
ме
опомињаше
да
свет
није
са
свим
рђав
,
јер
ја
сам
увек
веровала
да
сте
ви
поштен
човек
,
о
вама
се
никад
нисам
смела
посумњати
.
Ја
бих
се
смела
била
заклети
да
ви
нисте
ни
отпадник
ни
издајица
...
О
је-л’-те
,
ја
се
нисам
варала
,
ви
нисте
с
овима
?
“
„
Ал
’
с
киме
?
С
каквим
то
:
овима
?
“
Ружино
лице
,
које
пре
бледо
бејаше
,
облије
руменило
на
ове
Младенове
речи
,
и
очи
,
које
пре
усануле
већ
беху
,
устрепте
жаром
,
после
тога
са
неисказано
нежним
гласом
проговори
:
„
О
,
мајко
Бога
живог
,
ти
си
саслушала
моју
свакидашњу
молбу
!
“
После
ухвати
Младена
обема
рукама
па
му
ватрено
рече
:
„
Закуните
ми
се
једним
свемогућим
Богом
и
свим
,
што
вам
је
свето
на
овоме
свету
,
да
ви
ништа
не
знате
о
томе
,
ко
је
у
овим
собама
на
лево
и
шта
се
тамо
ради
,
па
ћу
онда
рећи
да
вас
је
сам
Бог
послао
овамо
мени
,
на
моју
свакидашњу
молбу
.
“
Младен
подигне
десну
руку
небу
,
па
од
срца
проговори
:
„
Заклињем
се
.
“
„
Хвала
Богу
.
—
ускликну
радосно
Ружа
—
Боже
,
ти
си
ме
услишио
,
и
учинио
си
ми
на
руку
,
да
могу
помоћи
кукавном
српском
народу
!
Боже
,
хвала
теби
!
“
„
Српском
народу
?
...
Ви
хоћете
да
помажете
српском
народу
?
...
Зар
сте
и
ви
кадгод
о
томе
мислили
?
...
Зар
?
...
“
Овако
је
Младен
говорио
зачуђено
,
не
знавши
шта
да
мисли
о
Ружи
.
Али
Ружа
то
није
ни
слушала
него
само
у
своме
одушевљењу
говорила
је
овако
:
„
Боже
,
мој
драги
Боже
,
од
кад
ја
молим
од
тебе
ту
милост
,
коју
си
ми
данас
учинио
!
Данас
си
ми
дао
прилику
да
сачувам
српску
крв
,
која
и
у
мојим
жилама
тече
,
од
црних
намера
,
које
се
против
ње
овде
граде
,
под
овим
кровом
,
под
којим
и
ја
живим
...
“
После
ових
речи
окрене
се
Младену
,
ухвати
га
нежно
за
руку
па
плачући
продужи
говор
свој
:
„
Видите
,
ја
сам
вам
најнесрећније
створење
на
овом
свету
.
Судби
није
доста
било
што
ме
је
од
мога
рођења
почела
гонити
,
што
ми
је
укратила
до
данаске
све
нежности
и
милости
,
за
којима
женско
срце
толико
тежи
,
већ
ме
је
још
бацила
међу
оне
,
да
с
њима
живим
,
који
су
крвници
моме
идолу
,
јединоме
,
за
ким
би
ми
слободно
било
гинути
,
и
које
ми
је
сад
једино
мило
на
овоме
свету
—
моме
српскоме
роду
...
Ево
овде
у
овим
оближњим
собама
скупљају
се
најцрњи
злотвори
српскога
народа
.
Ту
се
са
мојим
мужем
састају
и
Србима
о
злу
мисле
.
Сва
несрећа
,
која
се
дојако
стешчала
на
кукавно
Српство
у
околини
,
из
ових
је
соба
изишла
—
ватра
их
спалила
!
“
Младен
стајаше
као
окамењен
од
чуда
и
дивоте
.
Он
пред
собом
гледаше
оно
створење
,
које
је
некада
било
идол
његов
;
он
сад
гледаше
Ружу
,
која
је
увек
хладна
била
као
камен
,
о
којој
он
није
никад
ни
помислити
могао
да
она
разуме
како
нежно
чувство
,
—
сад
гледаше
ту
Ружу
где
сузе
лије
низ
своје
бело
лице
због
несреће
српског
народа
,
—
а
српски
народ
био
је
и
његов
идол
,
истина
други
идол
,
ал
’
од
како
је
Ружа
постала
туђа
вереница
,
једини
његов
идол
.
А
ово
промисливши
мрави
га
подиђу
,
а
то
бејаше
због
милине
и
страве
.
„
Она
,
за
коју
нико
није
могао
ни
помислити
да
познаје
што
лепше
од
охолости
и
обести
,
она
сад
тужи
и
гине
за
српском
народности
;
а
српска
је
народност
и
мени
тако
исто
мила
као
и
она
;
јамачно
ће
бити
и
у
њеном
срцу
љубави
према
мени
,
јер
сродства
и
симпатије
има
у
нашим
душама
.
“
Овако
размишљаше
он
у
себи
,
и
ове
му
мисли
причињаваху
божанствену
милину
.
„
Али
ако
она
мене
тако
љуби
као
ја
њу
,
ако
сам
ја
пропустио
што
учинити
да
она
постане
моја
,
ако
је
она
с
мог
немарства
и
с
моје
сметености
постала
туђа
и
тим
несрећна
?
“
Са
овим
мислима
страва
му
срце
обузме
.
За
стравом
тајна
туга
и
љути
болови
.
А
ови
болови
натерају
му
нове
плаховитије
сузе
на
очи
.
Ружа
опази
те
сузе
па
са
чуством
рекне
:
„
Ви
мене
жалите
,
хвала
вам
!
Ја
сам
то
заслужила
.
Али
сад
немојмо
мислити
о
себи
већ
договарајмо
се
о
томе
како
ћемо
општој
ствари
помоћи
.
“
После
ових
речи
ухвати
Младена
за
руку
,
узме
са
камина
једну
свећу
,
на
га
поведе
у
другу
собу
.
„
Куда
?
“
запита
је
он
.
„
Овамо
,
да
вам
покажем
каке
су
овде
приправе
.
Ту
лежи
сребро
и
злато
на
гомилама
.
Ово
су
ти
несрећници
од
сиротињо
пограбили
и
поотимали
,
па
сад
тим
хоће
да
победе
Србе
.
Ал
’
сад
им
то
неће
испасти
за
руком
,
јер
је
мени
Бог
вас
послао
,
и
ми
ћемо
им
покварити
њихову
намеру
.
Ви
ћете
од
овог
блага
узети
што
више
можете
понети
,
па
ћете
онда
што
брже
можете
у
С
.
Томаш
.
“
„
У
С
.
Томаш
?
!
“
„
Јесте
у
С
.
Томаш
,
да
С
.
Томаш
сачувате
од
пропасти
.
“
„
С
.
Томаш
више
не
треба
чувати
!
“
„
Не
треба
чувати
?
Да
ви
знате
то
,
што
ја
знам
,
не
бисте
тако
говорили
...
Видите
:
прекјуче
су
ови
несрећници
скупили
се
и
уговорили
међу
собом
да
се
свакако
упру
и
С
.
Томаш
задобију
.
Они
су
наумили
са
преваром
,
подмићењем
,
и
после
са
најодабранијом
војском
својом
на
С
.
Томаш
ударити
;
а
кад
га
узму
,
огњем
ће
га
попалити
,
С
.
Томаш
поносито
гнездо
од
соколова
,
и
сва
друга
места
,
која
су
јунаке
изродила
...
После
оваког
договора
они
су
међу
собом
силно
благо
искупили
.
Ово
благо
они
су
од
сиротиње
поотимали
,
и
то
благо
јамачно
још
и
сад
у
овој
соби
до
нас
лежи
,
јер
ту
је
њихова
општа
каса
...
Ходите
,
ходите
!
Божјим
вас
именом
преклињем
,
ходите
,
и
док
се
несрећници
ти
у
овим
собама
с
леве
стране
договарају
,
ми
ћемо
овде
ући
у
њихову
благајницу
,
ви
ћете
узети
што
више
можете
понети
,
па
похитајте
у
С
.
Томаш
,
подајте
то
благо
браћи
,
нека
себи
набављају
што
више
оружја
и
џебане
,
јавите
им
како
је
овде
,
опомените
их
,
а
ја
ћу
онда
бити
утешена
,
јер
кад
они
дознаду
од
куд
им
прети
пропаст
онда
ће
се
они
сачувати
,
а
кад
узимају
још
к
томе
праха
и
друге
ратне
потребе
њих
нико
неће
моћи
победити
...
и
ја
ћу
после
тога
радо
умрети
,
ако
због
мог
дела
мрети
устреба
,
јер
ја
ћу
знати
да
за
народ
мрем
коме
сам
ја
помогла
.
“
После
ових
речи
повуче
Младена
оближњој
соби
говорећи
:
„
Ходите
,
брже
,
брже
.
“
Младен
стаде
и
Ружу
оштро
погледа
.
Кад
она
ово
опази
,
стаде
,
пусти
му
руку
из
своје
руке
па
са
жалости
проговори
:
„
Ви
мени
замерате
,
што
сам
вас
наговарала
да
узмете
одавде
благо
и
тиме
као
неку
крађу
учините
!
...
Али
ја
сам
вам
већ
рекла
да
је
то
оних
,
којима
бисте
ви
однели
,
јер
су
ови
несрећници
све
то
од
сиротиње
поотимали
...
“
Младен
хтеде
да
јој
нешто
проговори
.
„
Немојте
говорити
!
Ја
видим
да
ви
нећете
ни
то
да
учините
што
само
наличи
на
непоштење
.
Добро
!
То
вам
нико
не
може
замерити
;
али
ево
сад
вас
молим
:
учините
што
можете
учинити
,
и
што
вам
је
и
дужност
да
чините
.
Идите
у
С
.
Томаш
и
реците
тамо
браћи
својој
,
што
сте
сад
чули
,
реците
им
да
ће
на
њих
данас
,
сутра
,
прекосутра
,
који
дан
ударити
,
опомените
их
да
буду
сваки
час
на
опрезу
...
Идите
,
идите
док
није
касно
.
“
После
ових
речи
склопи
своје
руке
.
Лепа
је
она
овако
била
,
родољубивим
жаром
распаљена
и
склопљеним
рукама
молећи
Младена
,
који
беше
изван
себе
од
милине
,
а
у
исто
доба
и
туга
нека
обузме
га
.
Он
јој
хтеде
нешто
говорити
;
али
речи
,
које
га
у
свечаним
приликама
увек
изневераваху
,
и
сад
га
беху
изневериле
.
А
и
иначе
,
где
су
речи
које
могу
исказати
необично
чуство
?
Та
разговор
је
врло
сиромашан
,
кад
човек
у
говору
неко
само
мало
необичније
осећање
хоће
коме
да
саопшти
.
Ако
овај
и
сам
већ
тако
није
осећао
,
неће
се
разумети
.
Младен
после
Ружиних
речи
,
само
је
могао
ове
речи
с
тешком
натегом
изрећи
:
„
Касно
је
већ
!
“
„
Касно
?
Како
касно
?
Знате
ли
ви
шта
сад
рекосте
,
јесте
ли
при
себи
?
“
Младен
обадвема
својим
рукама
стисне
се
за
чело
,
баш
као
да
се
сумња
да
ли
му
је
глава
на
месту
,
јер
се
тај
дан
чудне
ствари
с
њиме
догађаху
.
После
мало
времена
са
уверењем
проговори
:
„
Да
госпођо
,
за
С
.
Томаш
је
сад
већ
све
касно
,
јер
је
С
.
Томаш
данас
пао
.
“
„
Пао
?
...
А
ви
?
Ви
га
нисте
бранили
?
Ви
нисте
смели
на
шанчевима
бити
?
Ви
сте
се
страшили
?
Ви
сте
се
бојали
смрти
?
“
„
Бојао
сам
се
смрти
?
...
“
Ово
рече
па
ућути
,
јер
га
у
један
пут
нека
сумња
спопадне
:
„
Ова
мене
хоће
да
искуша
,
—
мнијаше
он
у
себи
;
—
хоће
да
види
јесам
ли
ја
на
царској
и
на
народној
страни
,
па
кад
ово
дозна
,
да
ме
преда
бунтовницима
,
који
су
у
собама
њеног
мужа
,
као
што
је
пре
она
сама
рекла
.
“
Ова
сумња
прође
му
брзо
као
муња
кроз
главу
и
учини
му
се
врло
веројатна
.
„
Умрети
њеним
издајством
?
—
мишљаше
даље
у
себи
.
—
Она
да
ми
зада
смрт
,
за
коју
сам
ја
увек
умрети
био
готов
?
О
Боже
!
...
“
После
брзо
дода
:
„
Па
шта
се
ја
бојим
?
Та
ја
сам
зато
и
дошао
,
да
њу
видим
па
после
да
умрем
.
Чему
да
ја
још
и
дуже
живим
,
кад
ми
и
она
о
глави
ради
?
“
И
после
ових
мисли
дубоким
и
жалосним
гласом
проговори
:
„
Госпођо
моја
,
ја
се
смрти
нисам
бојао
;
ја
сам
се
борио
на
С
.
Томашким
шанчевима
догод
непријатељ
није
продро
;
а
и
после
ја
сам
последњи
био
,
који
сам
уступио
;
ја
нисам
обилазио
смрти
;
камо
срећа
да
ни
она
мене
није
обишла
!
...
“
После
тога
мало
ућути
,
сузним
очима
погледа
Ружу
,
па
тихо
продужи
:
„
Јер
онда
не
бих
знао
да
ви
можете
моју
пропаст
желети
.
“
Ружа
је
врло
добро
разумела
,
шта
Младен
хтеде
рећи
,
и
зато
се
тргне
као
да
је
изненада
голом
ногом
на
змију
стала
.
„
Шта
,
ви
о
мени
сумњате
?
Још
и
то
?
Боже
,
ти
имаш
право
мене
казнити
;
али
ово
је
врло
строго
—
ово
је
врло
горко
!
“
И
после
ових
речи
своје
бледо
лице
рукама
покрије
.
Младену
се
ражали
;
њему
тешко
бејаше
видети
како
је
ожалостио
ову
лепу
жену
,
о
које
искрености
одмах
се
уверио
био
.
Зато
се
одмах
покаје
за
оне
прекоре
које
је
рекао
;
срце
му
силно
почне
куцати
,
крв
му
на
ново
узаври
,
и
он
с
највећим
очајањем
говораше
:
„
Ах
,
смрти
!
Како
би
ми
сад
добро
дошла
!
“
„
Смрт
?
...
И
ви
то
исто
жените
што
и
ја
,
а
сумњате
се
о
мени
?
...
Да
,
да
,
ви
и
право
имате
кад
видите
где
и
с
ким
живим
!
Али
,
да
се
ја
нисам
надала
да
ћу
народу
моћи
помоћи
,
мислите
да
бих
ја
овде
била
?
...
“
Мало
умукне
,
јер
јој
сузе
говор
загушише
.
„
Од
данас
ја
више
ником
нећу
моћи
помагати
,
—
продужи
мало
по
том
.
—
Ви
вељасте
да
би
вам
смрт
добро
дошла
,
е
добро
,
...
умримо
заједно
!
“
Младен
је
чудно
погледа
.
Но
она
и
не
гледаше
то
,
већ
откопча
своју
белу
хаљину
која
беше
тесно
прсима
прикопчана
,
и
док
копче
попустише
,
укаже
се
снежан
врат
и
дивне
беле
прси
.
Младена
подиђу
мрави
;
сав
се
уздркће
јер
,
као
да
га
је
грозница
спопала
,
тако
му
крв
у
жилама
ускипи
.
Ружа
извади
из
својих
недара
један
мали
златан
крст
па
проговори
:
„
Онај
дан
кад
сам
се
венчала
са
својим
мужем
,
дошла
је
била
у
моју
собу
моја
стара
дојкиња
—
Бог
да
јој
душу
прости
!
—
па
ми
је
дала
овај
крст
.
„
Дете
моје
,
—
вељаше
ми
она
—
нај
ово
,
што
сам
за
спомен
добила
од
онога
,
кога
сам
љубила
као
своју
душу
,
чувај
то
,
а
дај
Боже
да
ти
никад
не
устреба
,
...
али
...
али
...
“
После
ових
речи
она
зајеца
од
плача
.
Ја
сам
је
себи
пригрлила
и
тешила
док
сам
могла
,
после
ударим
и
сама
у
плач
,
јер
се
и
на
мом
срцу
било
стешчало
—
ја
сам
и
онда
већ
врло
несрећна
била
.
„
Ружо
моја
,
драго
моје
дете
,
—
говораше
ми
дојкиња
кад
је
до
гласа
могла
доћи
;
—
овај
се
крст
отвара
,
кад
се
притисне
овај
мали
рубин
који
је
у
њему
као
украс
.
Кад
овај
крст
овако
отвориш
,
у
њему
ћеш
видети
зеленкаст
прашак
...
Прашак
овај
преко
сто
година
већ
у
овом
крсту
стоји
,
јер
до
данас
никоме
није
требао
,
који
је
овај
крст
у
својим
недрима
носио
;
али
прашак
тај
не
губи
своју
снагу
:
у
чаши
чисте
воде
он
може
угасити
десет
живота
нагло
и
без
бола
.
“
“
Кад
је
Ружа
ово
изговорила
,
притисне
онај
мали
рубин
који
је
на
крсту
.
Крст
се
отвори
и
у
њему
се
угледа
мало
зеленкастог
праха
.
После
приступи
камину
где
је
била
једна
чаша
и
до
чаше
у
једном
красно
израђеном
стаклу
чиста
вода
.
Она
саспе
из
крста
прах
у
чашу
па
је
налије
водом
;
цела
вода
добије
отворено
зелену
светлу
боју
;
ову
чашу
пружи
Младену
говорећи
:
„
Испијте
половину
;
друга
половина
нека
остане
за
мене
.
“
Младен
је
још
једнако
дрктао
.
После
опет
жељно
погледа
Ружу
:
на
њеном
је
лицу
озбиљност
била
написана
.
„
Ви
се
устежете
?
—
запита
га
после
мало
времена
.
—
Вама
је
жао
умрети
?
“
„
Жао
ми
је
умрети
?
О
,
лепа
госпођо
,
ви
сте
зло
разумели
мој
поглед
.
Ви
мене
не
бисте
тако
запитали
били
,
да
мене
и
моју
прошлост
познајете
.
Видите
:
ја
сам
имао
оца
и
мајку
,
који
су
мени
врло
добри
били
,
и
које
сам
ја
неисказано
љубио
;
ја
сам
био
млад
и
угледан
;
моји
другови
мене
миловаху
;
добро
сам
био
примљен
у
женским
круговима
;
све
су
се
радости
овога
света
на
мене
осмевале
...
и
ја
сам
све
то
оставио
и
изгубио
;
претурио
сам
половину
света
тражећи
највеће
опасности
и
смрт
;
и
то
све
зато
што
она
не
могаше
бити
моја
,
коју
сам
ја
врло
миловао
...
Боже
мој
,
ја
никад
нисам
њену
руку
у
своју
узео
,
ја
нисам
њу
никад
пољубио
,
никад
мене
она
није
љубазно
погледала
,
и
опет
ми
је
живот
несносан
постао
,
кад
је
она
туђа
постала
.
Мени
би
смрт
добро
дошла
била
још
и
онда
кад
се
све
,
све
на
свету
на
мене
осмевало
осим
ње
.
А
данас
?
Како
би
мени
жао
било
умрети
данас
,
кад
ми
је
једна
рака
клета
уграбила
и
оца
и
мајку
,
кад
су
ми
руже
младости
увеле
и
с
лица
их
нестало
,
и
поред
моје
младости
седина
пробија
кроз
моје
власи
?
А
данас
могу
без
бриге
умрети
,
јер
сам
и
дужности
своје
испунио
према
другоме
своме
идолу
—
српском
народу
,
проливши
крв
за
њега
из
осам
тешких
рана
...
Како
би
мени
жао
било
данас
умрети
па
још
с
оном
,
коју
сам
тако
безгранично
љубио
?
...
Зар
за
мене
може
бити
веће
блаженство
него
с
вама
умрети
?
“
И
после
ове
своје
исповести
стидљиво
у
земљу
погледа
.
Из
њега
се
видело
да
му
је
врло
тешко
било
изрећи
исповест
.
Ружа
беше
у
њега
упрла
свој
пламенити
поглед
.
Ни
она
се
томе
,
што
је
чула
,
јамачно
није
надала
;
а
страшио
је
много
морала
патити
док
је
Младен
говорио
,
јер
је
тако
изгледала
као
што
Кореџијо
пише
мајку
Божју
на
икони
код
крста
Исусова
.
Бледа
,
без
живота
,
само
очи
пуне
жара
,
а
уста
једва
могаху
изрећи
:
„
Ви
мене
,
за
мене
?
“
„
Све
за
вас
,
—
прихвати
Младен
одушевљено
и
озбиљски
.
—
Самртник
се
неће
јамачно
претварати
;
самртник
не
лаже
;
његове
су
речи
истините
,
као
што
је
и
створитељ
света
—
вечни
Бог
;
а
ја
...
ја
ћу
још
само
за
неколико
тренутака
живети
!
“
И
руку
пружи
за
чашом
отрова
.
„
Ја
најпре
,
ја
!
“
узвикне
Ружа
и
чашу
к
својима
устима
принесе
.
„
Мати
,
мати
!
...
„
Сећаш
ли
се
оног
сата
,
„
Кад
си
мени
око
врата
„
Беле
руке
савила
.
“
Зачује
се
у
исти
мах
испод
свилених
завеса
,
које
су
постељу
покривале
један
нежан
глас
,
а
то
беше
глас
детета
,
које
је
у
сну
говорило
.
Ружина
се
десница
задркће
,
чаша
јој
падне
из
руке
и
на
комаде
прсне
.
„
Ах
;
ја
сам
мати
!
“
цикне
она
и
као
без
душе
к
постељи
полети
и
завесе
с
постеље
подигне
.
Под
завесима
у
дубоком
и
слатком
сну
почиваше
красно
мушко
чедо
,
као
какво
плавокосо
анђеоче
.
Ружа
се
баци
на
њега
,
пригрли
га
својим
прсима
са
матерњом
љубави
,
почне
га
љубити
и
кроз
плач
говорити
:
„
Чедо
моје
,
он
и
у
сну
говори
песму
коју
је
научио
од
своје
мајке
.
Слатко
моје
дете
,
голубе
мој
,
мој
Младене
.
“
Младен
се
укочи
!
Шта
је
њему
више
требало
дознати
него
што
је
знао
?
Ружа
је
своје
чедо
Младеном
звала
,
и
научила
га
песму
,
која
је
њему
најмилија
била
.
То
је
била
божанствена
наслада
за
њега
,
али
за
мало
,
јер
сад
се
лупа
зачује
у
оближњој
соби
и
један
глас
који
говораше
:
„
Шта
је
то
?
Каква
је
то
бука
?
“
И
после
овог
гласа
врата
се
отворе
,
те
кроз
њих
у
собу
уђе
Ружин
муж
.
„
Ђаво
,
—
дрекне
овај
опазивши
Младена
;
—
данас
ме
срећа
добро
служи
.
“
После
се
окрене
на
повиче
:
„
Овамо
,
господо
,
овамо
!
“
У
томе
у
собу
се
скркља
до
једио
дванаест
људи
,
који
различно
беху
одевени
,
али
сви
скупоцено
и
богато
,
и
сви
имађаху
уза
се
светло
оружје
.
„
Ево
,
господо
,
—
проговори
им
Ружин
муж
показујући
руком
на
Младена
;
—
ово
је
од
оних
,
који
издају
и
продају
отаџбину
;
ја
сам
га
већ
одавна
забележио
,
па
ми
је
данас
и
незван
под
руку
дошао
.
“
После
мало
подсмејателно
продужи
:
„
Момче
се
ово
загледало
у
моју
жену
,
кад
је
она
још
девојка
била
,
па
је
сад
јамачно
зато
дошао
да
јој
искаже
своје
јаде
;
али
худе
је
среће
,
јер
ево
тражећи
голубицу
наишао
је
на
јастреба
.
“
„
Vad
Rácz
?
“
запита
један
из
круга
.
„
Иген
“
бејаше
одговор
.
„
Врло
добро
,
и
тако
је
џелат
сад
беспослен
!
“
проговори
више
њих
.
„
Баш
добра
забава
за
народ
!
Овај
је
као
што
ваља
сазрео
за
вешала
!
“
Младен
погледа
да
види
тога
,
који
ово
говораше
,
јер
му
се
глас
познат
учини
;
није
се
варао
—
то
бејаше
онај
судац
,
који
је
крао
вратове
његовим
љубимцима
,
сиротној
бачванској
породици
.
Он
хтеде
да
говори
,
ал
’
у
тај
мах
Ружин
се
муж
окрене
слугама
,
који
у
томе
са
ланцима
уђоше
у
собу
,
па
повиче
:
„
Вежите
га
!
“
Слуге
пођу
Младену
;
али
Ружа
,
која
је
одмах
дете
своје
оставила
била
док
јој
је
муж
дошао
,
баци
се
међу
слуге
па
са
очајањем
повиче
:
„
Натраг
!
Нико
да
се
не
усуди
у
њега
дирнути
,
јер
...
“
Слуге
погледе
своје
господаре
.
„
Вежите
га
!
“
продера
се
Ружин
муж
.
„
Ако
Бога
знате
,
а
тако
вам
среће
и
здравља
,
не
дирајте
га
!
Та
он
је
овде
у
мојој
соби
,
и
ја
ћу
га
бранити
;
ево
мене
,
али
њега
немојте
дирати
!
“
„
Ха
,
ха
,
ха
!
“
заори
се
са
свију
страна
;
а
Ружин
муж
љутито
дрекне
:
„
Вежите
га
!
“
Момци
пођу
к
Младену
,
но
пре
него
што
су
до
њега
доћи
могли
,
он
притрчи
Ружи
,
клекне
пред
њу
,
и
са
највећим
поштовањем
пољуби
је
у
белу
руку
.
Кад
је
он
своја
уста
принео
Ружиној
руци
,
она
се
сагне
и
у
чело
га
пољуби
.
Младеново
се
лице
крвљу
облије
,
рукама
својима
стисне
страну
од
срца
па
с
усхићењем
завиче
:
„
Она
мене
љуби
!
Сад
радо
умирем
!
“
Момци
га
склептају
и
окују
у
тешко
гвожђе
.
Младен
баци
на
Ружу
још
један
љубави
пун
поглед
,
па
пође
пред
својим
гонитељима
.
Кад
су
сви
из
собе
изашли
,
Ружа
се
занесе
и
колика
је
дуга
о
земљу
се
стропошта
.
Тако
је
она
без
свести
лежала
;
нико
је
није
неговао
,
јер
она
беше
остављена
;
нико
други
не
бејаше
до
ње
него
само
њено
младо
чедо
,
које
је
у
слатком
сну
успавано
било
.
Ружа
је
дуго
тако
у
несвестици
била
.
Она
није
чула
ни
звеку
ланаца
,
ни
лупу
више
кола
,
на
којима
су
ти
отпадници
отишли
и
Младена
са
собом
однели
.
Зора
је
већ
била
,
кад
је
к
себи
дошла
и
своје
очи
отворила
.
Но
у
исти
час
страховито
цикне
,
и
на
ново
падне
од
страха
.
На
собним
вратима
беху
две
грдне
човечине
:
обадвојица
беху
мрка
погледа
,
мрки
брци
и
страшно
оружје
бејаше
у
њих
.
XИ
.
С
.
ТОМАШКА
ПРОПАСТ
Или
грми
ил
’
се
земља
тресе
?
—
Паде
тама
од
неба
до
земље
,
Није
тама
од
Бога
саздана
Већ
од
брза
праха
и
олова
.
С
.
Н
.
П
.
Паши
људи
и
у
Војводству
мисле
да
би
српска
војска
јамачно
заузела
била
Суботицу
,
само
да
није
оклевала
,
већем
одмах
чим
је
Сомбором
овладала
да
је
на
Суботицу
ударала
.
Ја
не
знам
је
ли
тако
,
а
баш
то
толико
и
не
спада
у
ову
приповетку
;
али
то
знам
да
су
Маџари
врло
јаки
били
у
Суботици
кад
се
наши
с
њима
побише
,
а
и
то
знам
да
им
је
врло
мило
било
што
не
беху
Србијанци
у
нашој
војсци
.
Ја
не
знам
ни
је
ли
било
паметно
што
наши
удараху
на
Суботицу
са
мало
војске
противу
целе
доњоземске
маџарске
војске
;
али
то
знам
да
је
врло
велика
несрећа
за
Србе
била
што
су
под
Суботицом
изгубили
мегдан
,
јер
,
као
што
рекох
,
од
Суботице
се
наши
започеше
јади
.
Пре
суботичке
битке
Маџари
су
од
Србаља
љуто
зазирали
,
бојали
су
се
Србијанаца
као
живе
ватре
,
и
почеше
губити
сву
надежду
да
ће
са
Србима
на
крај
изаћи
.
Кад
су
Срби
Сомбором
овладали
,
у
Маџаре
је
таки
страх
ушао
,
да
су
сви
бежали
и
селили
се
из
Војводства
,
који
су
им
икад
најмање
што
скривили
.
Да
Србљи
нису
изгубили
битку
под
Суботицом
,
да
им
није
пропао
„
жуја
“
и
други
топови
,
Маџари
не
би
смели
ићи
у
Бачку
;
а
како
су
се
пре
тога
љуто
опекли
на
С
.
Томашу
,
нема
тога
на
свету
,
који
би
их
на
С
.
Томаш
могао
повести
.
Али
после
суботичке
битке
,
кад
се
разгласило
да
нема
Србијанаца
у
нашој
војсци
,
охрабре
се
тако
да
су
се
одважили
и
на
С
.
Томаш
ударити
.
Но
пре
него
што
су
силом
ударили
на
С
.
Томаш
хтедоше
га
преваром
или
митом
задобити
.
Моје
лепе
читатељке
се
опомињу
,
како
је
Ружа
приповедала
Младену
,
да
се
у
собама
њенога
мужа
маџарска
господа
скупљају
,
да
имају
много
благо
,
које
обећавају
оном
ко
изда
С
.
Томаш
.
То
је
све
тако
и
било
,
али
у
Срба
не
могаше
наћи
издајицу
;
у
С
.
Томашу
је
свако
готов
био
на
смрт
а
на
издајство
нико
ни
за
које
благо
овога
света
.
Кад
Маџарима
ни
новац
ни
превара
не
изађе
за
руком
,
а
они
почеше
обећавати
и
претити
.
Перцел
,
који
је
Маџаре
на
С
.
Томаш
водио
,
оправи
књигоношу
с
књигом
,
у
којој
поздрављаше
Србе
и
мољаше
их
да
се
лепо
предаду
па
ће
их
он
чувати
и
бранити
од
сваког
зла
,
па
ако
усхтедну
војевати
уз
њега
обдариће
их
боље
него
ма
који
цар
,
даће
свима
светло
оружје
и
господско
руво
,
даће
им
част
и
достојанство
,
осим
тога
поделиће
међу
њима
небројено
благо
,
—
а
ако
се
противе
и
за
24
сата
се
не
предаду
,
он
ће
ударити
силом
на
С
.
Томаш
па
га
огњем
попалити
и
тако
га
разрушити
да
му
се
не
зна
ни
места
,
а
што
се
год
живо
нађе
поклати
па
још
ни
детету
у
утроби
материној
неће
опростити
.
Кад
вође
ову
књигу
проучише
и
видеше
шта
им
књига
каже
они
се
мало
престрашише
,
али
не
ради
себе
него
ради
силнога
народа
,
који
се
из
целе
околине
овамо
слегао
био
са
својим
женама
и
својом
децом
.
Они
знађаху
да
је
непријатељ
врло
јак
и
да
С
.
Томаш
лако
може
пасти
па
им
жао
бејаше
да
такав
поштен
и
честит
народ
у
лудо
и
без
обране
гине
,
јер
већина
овога
бејаше
без
оружја
.
Гдекоји
официри
,
који
су
јамачно
знали
да
С
.
Томаш
мора
пасти
,
световаху
народ
да
купи
све
своје
па
да
остави
С
.
Томаш
и
спасе
себе
.
Али
народ
из
једног
гласа
повиче
:
„
Ми
ћемо
ту
остати
и
шаком
и
батином
се
бранити
до
последње
капи
крви
.
Ако
се
ви
бојите
а
ви
идите
,
ми
вам
не
кратимо
;
али
пушке
и
топа
нећете
са
собом
носити
.
“
Маџари
видевши
да
се
Србљи
неће
хтети
предавати
,
ударе
на
С
.
Томаш
,
да
га
силом
отму
.
То
је
било
2
априла
1849
године
око
8
сати
у
јутру
.
Време
је
љуто
било
;
ветар
је
беснео
и
прашину
дизао
до
неба
;
човек
би
рекао
,
небо
се
ражљутило
или
зато
што
су
се
Маџари
опет
усудили
ударити
на
С
.
Томаш
где
су
толико
пута
сломијени
били
,
или
зато
што
су
Србљи
С
.
Томаш
оставили
на
мало
војске
,
која
је
зло
оружана
била
.
У
С
.
Томашу
није
било
великих
топова
није
било
ни
другог
оружја
у
изобиљству
.
Српска
је
снага
била
у
одважности
,
постојанству
и
јогунству
што
чини
јунаке
.
А
да
је
још
доста
оружја
и
џебане
било
,
било
би
муке
за
Маџаре
,
ма
да
су
они
и
имали
многу
војску
,
најбоље
топове
из
царевих
градова
.
Кад
Маџари
нападоше
на
С
.
Томаш
,
они
то
учинише
са
две
стране
.
Једни
пођоше
с
великим
топовима
на
врбашки
шанац
,
у
коме
је
био
Боснић
са
целим
батаљоном
Граничара
и
нешто
мало
својевољаца
.
А
они
дивно
дочекаше
непријатеља
.
Маџари
јуришише
—
Срби
их
пустише
својим
шанчевима
до
једног
пушкомета
,
па
онда
просуше
међу
њих
живу
ватру
.
Ко
је
видео
како
Србљи
згодно
пушком
гађају
,
онај
зна
шта
се
овде
с
Маџаром
догодило
.
Маџари
три
пут
јуришише
на
врбашки
шанац
,
али
увек
им
бејаше
лоша
срећа
;
они
не
могаху
ближе
к
шанцу
него
што
пушка
носи
,
док
овамо
Срби
опале
из
својих
пушака
па
почине
од
њих
русвај
.
Али
док
су
се
наши
у
врбашком
шанцу
тако
јуначки
и
срећно
држали
,
дотле
у
другом
шанцу
,
који
се
зваше
„
варадинска
капија
,
“
наши
хуђе
среће
бејаху
.
У
томе
шанцу
беху
две
компаније
Граничара
,
подоста
С
.
Томашана
и
осталих
слободњака
,
сами
јунаци
бољи
од
бољега
,
жива
ватра
и
огњени
змајеви
,
а
међу
њима
Стефановић
,
Прњаворац
и
други
народни
официри
,
за
којима
би
војска
у
пакао
пошла
а
камо
ли
не
би
у
ватру
и
обрану
тако
милога
места
,
као
што
је
нашима
С
.
Томаш
био
.
Дивио
со
показала
та
шака
људи
кад
Маџари
ударише
с
великом
силом
из
грдних
топова
.
Све
што
човек
јунаштвом
учинити
може
Срби
починише
,
ал
’
бадава
,
сила
Бога
не
моли
!
А
каква
је
била
сила
у
Маџара
,
према
нашему
шанцу
где
беху
само
два
три-фунташа
топа
!
Па
још
томе
и
та
несрећа
,
што
је
ветар
нашима
прах
у
очи
сипао
,
наше
је
здраво
бунила
,
а
Маџарима
толико
служила
да
су
око
9
сати
продрли
С
.
Томаш
паде
.
Маџари
,
бесни
од
радости
,
секоше
,
палише
и
рушише
,
кад
у
један
мах
од
врбашке
капије
земља
затутње
.
„
Непријатељ
!
Непријатељ
!
У
ред
!
“
повикаше
вође
.
„
Непријатељ
се
још
држи
у
врбашком
шанцу
“
,
повиче
један
улак
,
који
је
запенушен
на
коњу
дошао
.
Војска
стане
у
ред
и
пође
врбашком
шанцу
,
да
дође
за
леђа
Боснићевој
војсци
.
XИИ
.
СИРОЧЕ
Ој
,
девојко
,
душо
моја
,
Оћеш
ли
ми
љуба
бити
?
С
.
Н
.
П
.
Што
гроб
ладни
једном
свати
Назад
више
он
не
врати
.
Бранко
Р
.
Сумрачак
се
почео
хватати
.
С
.
Томаш
је
све
једнако
у
пламену
.
Маџари
бесни
од
радости
;
вино
тече
као
што
је
крв
тог
дана
текла
!
Та
српско
је
и
једно
и
друго
,
зашто
би
жалили
Маџари
пролевати
?
Срби
,
који
су
само
го
живот
спасли
из
С
.
Томаша
,
оставивши
све
своје
добро
,
које
су
целог
живота
тешком
и
горком
муком
текли
,
раштркаше
се
куд
је
који
могао
.
Страшно
је
било
њих
видети
.
На
једној
страни
њих
петоро-шесторо
,
ко
без
капе
,
ко
бос
,
ко
без
другог
одела
,
гдекоји
у
самој
кошуљи
а
и
та
му
се
на
живоме
телу
запалила
.
На
другој
страни
беху
други
још
гори
и
јаднији
:
жене
са
расплетеним
власима
,
са
раздераним
хаљинама
,
на
прсима
носећи
голо
чедо
,
које
пишти
да
му
се
писка
до
неба
чује
.
Једна
жена
води
за
руку
своје
детешце
,
које
може
бити
од
7
година
,
па
лелече
;
имађаше
петоро
,
и
сад
јој
остаде
то
једно
—
од
других
јој
нема
ни
трага
ни
гласа
.
На
све
стране
око
С
.
Томаша
је
тако
било
;
свагде
жалост
,
пропаст
и
очајавање
.
С
оне
стране
Рекавице
међу
путовима
,
који
у
Фекетић
и
Бечеј
воде
,
ишао
је
један
сам
самцат
.
Одело
је
у
њега
било
као
у
бачких
самовољника
али
издерано
и
све
крваво
;
лице
му
је
било
црно
од
пушчане
чађи
;
коса
му
бејаше
разбарушена
,
а
очи
пуне
жалости
и
туге
.
Сваки
час
око
себе
погледа
и
лево
и
десно
.
Боји
ли
се
кога
,
или
кога
изгледа
?
Неко
време
немирно
гледајући
око
себе
и
завиривајући
час
на
једну
час
на
другу
страну
а
понајвише
гледајући
С
.
Томашу
стајао
је
и
ћутао
;
после
као
да
му
се
бол
силом
отео
уздахне
и
највећом
тугом
поведе
ону
песму
,
која
се
овако
почиње
:
Развија
се
барјак
у
Србина
,
У
Србина
,
који
рода
нема
—
итд
.
Да
је
ко
чуо
,
како
је
тужно
он
певао
ову
песму
,
одмах
би
се
сетио
да
та
песма
из
срца
иде
,
и
да
је
и
њему
тако
исто
као
што
песма
каже
,
да
он
никога
нема
,
до
своје
оружје
,
своју
тугу
и
жалост
.
Јер
,
свршивши
своју
песму
,
ућути
.
Мало
после
узме
у
своје
руке
своју
дугу
пушку
,
погледа
је
љубави
пуним
погледом
,
па
као
да
се
с
њоме
разговара
проговори
:
„
Моја
пушко
,
врло
моје
добро
,
још
тебе
имам
,
само
тебе
на
овоме
свету
.
“
И
после
ових
речи
пригрли
своју
пушку
као
што
се
најбољи
пријатељи
грле
,
стисне
је
к
себи
и
пољуби
.
„
Ех
,
С
.
Томашу
,
С
.
Томашу
!
“
викне
.
После
се
окрене
с
.
томашкој
страни
,
уздахне
,
па
после
опет
тужно
попева
:
„
С
.
Томашу
,
Лазо
еј
,
„
С
.
Томашу
,
српски
Цариграде
,
„
Еј
,
Лазо
еј
.
“
„
Еј
!
“
чу
се
као
одзив
песми
од
воде
Рскавице
.
Певач
погледа
оној
страни
од
куд
је
долазио
одзив
његовој
песми
;
лице
му
сину
,
рашири
своје
руке
,
још
један
часак
—
и
на
његова
прса
паде
један
човек
,
ког
он
највећом
љубави
загрли
и
пољуби
.
Човек
тај
бејаше
бос
и
гологлав
;
осим
кошуље
и
гаћа
на
њему
није
било
другога
одела
,
а
и
то
худно
,
што
бејаше
на
њему
,
било
је
скроз
мокро
;
али
имао
је
са
собом
убојно
оружје
,
преко
рамена
на
црноме
кајишу
бритку
сабљу
,
за
појасом
два
добра
пиштоља
а
у
рукама
своју
дугу
пушку
.
„
Стеване
,
—
хвала
Богу
те
си
жив
остао
!
“
„
Хвала
Богу
ми
остасмо
живи
;
али
,
Петре
,
где
је
г
.
Младен
?
“
„
Ја
не
знам
.
“
„
Шта
,
наопако
?
—
Та
ти
си
с
њиме
био
!
“
„
Јесам
.
“
„
Па
си
га
оставио
у
невољи
несрећниче
!
Проклет
био
,
проклет
био
,
Петре
,
кад
се
ниси
нашао
,
да
с
њиме
у
невољи
погинеш
.
“
„
Чекај
,
не
куни
.
Ти
врло
добро
знаш
,
кад
глас
дође
да
ће
Маџари
ударити
на
нас
и
кад
се
ми
на
обрану
приправљасмо
,
господин
Младен
рече
теби
:
„
Стеване
,
ти
ћеш
ићи
на
варадинску
капију
.
“
—
„
А
ви
,
господине
?
“
—
„
Ја
ћу
с
Петром
на
другу
страну
,
“
одговорио
ти
је
он
.
“
„
Јесте
,
тако
је
било
;
али
мени
се
одмах
зломе
слутило
.
Ја
бих
дао
моју
десну
руку
да
ме
је
г
.
Младен
са
собом
повео
;
ја
њега
не
бих
оставио
у
невољи
,
као
што
си
ти
учинио
.
“
„
Мир
,
брате
,
не
убадај
!
—
рече
мало
оштрије
Петар
.
—
Ти
можеш
знати
да
је
г
.
Младен
већ
онда
нешто
смислио
кад
нас
обадвоје
није
хтео
собом
повести
.
Ти
знаш
:
кад
се
ми
растајасмо
,
он
тебе
загрли
,
и
опрости
се
с
тобом
говорећи
:
„
Стеване
,
ми
ћемо
данас
врео
дан
имати
,
а
Бог
би
дао
да
сви
тројица
изнесемо
живу
главу
из
данашње
битке
.
Ако
који
данас
погине
,
а
оно
да
се
опростимо
!
Стеване
,
опрости
ми
ако
сам
ти
што
неправо
учинио
,
а
од
мене
ти
све
просто
било
!
“
“
„
Да
,
он
се
са
мном
праштао
!
Он
је
нама
увек
добар
био
,
а
мени
...
.
кол’ко
је
он
мени
добро
учинио
,
а
ја
њему
ништа
.
Да
сам
којом
срећом
могао
до
њега
погинути
,
...
Боже
,
моје
несреће
!
“
„
Не
греши
Богу
,
Стеване
.
Ти
си
много
срећнији
него
ја
.
Г
.
Младен
мени
тако
мио
бејаше
као
и
теби
.
Зар
ти
мислиш
да
ја
не
бих
у
ватру
и
у
воду
ишао
за
њега
?
Бога
ми
бих
;
све
бих
ја
за
њега
учинио
,
па
не
могох
ништа
!
Стеване
,
Стеване
,
колико
си
ти
од
мене
срећнији
!
Ти
си
се
опростио
и
ижљубио
с
њиме
,
а
мени
је
Бог
и
то
укратио
.
“
После
ових
речи
дубоко
уздахнувши
,
продужи
:
„
Ми
се
растадосмо
:
ти
оде
са
браћом
варадинској
капији
,
а
ја
с
г
.
Младеном
врбашком
шанцу
.
Ми
нисмо
ту
дуго
дангубили
;
Маџари
ударе
на
нас
.
Они
груваху
из
великих
топова
,
тако
да
се
земља
тресла
;
ја
погледах
г
.
Младена
,
који
до
мене
бејаше
,
лице
му
бејаше
ведро
,
очи
мирне
.
„
Господине
,
—
ја
му
рекох
—
Маџари
јако
грувају
из
топова
,
и
све
ближе
нама
долазе
,
а
наше
тобџије
се
слабо
журе
.
“
—
„
Не
брини
се
ти
за
то
,
—
одговори
ми
он
осмехнувши
се
;
—
зна
Боснић
шта
ради
,
чекај
само
мало
сад
ћеш
видети
шта
ће
бити
!
“
—
и
тек
што
то
рече
,
ал
’
зачу
се
команда
:
„
Пали
!
“
—
Наше
тобџије
опале
с
топовима
сви
у
један
пут
,
за
тим
на
заповест
ми
просусмо
из
пушака
огањ
;
у
један
мах
учини
се
међу
Маџарима
русвај
,
стаде
их
лелек
и
писка
,
збуне
се
па
пођу
натраг
.
„
А
Бог
да
прости
!
“
прихвати
Стеван
.
„
Да
,
брате
,
с
нама
Бог
бејаше
,
који
нас
је
и
до
сад
чувао
!
Ми
три
пут
одбисмо
непријатеља
и
помислисмо
већ
да
смо
га
опет
сломили
,
кад
у
један
пут
за
нама
С
.
Томаш
букне
у
пламен
.
Ми
се
мало
уплашисмо
.
—
„
Јунаци
!
—
повиче
г
.
Боснић
—
непријатељ
је
продро
;
али
ми
ћемо
остати
на
нашем
месту
и
ове
одбијати
,
који
су
пред
нама
.
Тиме
ћемо
мало
забунити
оне
који
су
у
С
.
Томашу
,
не
би
ли
се
народ
спасао
.
“
После
ових
речи
заповеди
нам
да
палимо
;
ми
опалисмо
из
топова
и
пушака
,
учинисмо
бруку
да
се
земља
тресла
.
За
тим
се
почне
нова
и
врела
битка
.
Непријатељ
,
видевши
да
су
њихови
већ
у
С
.
Томашу
,
јуришио
је
на
нас
;
ми
га
дочекивасмо
и
одбијасмо
;
своје
пушке
брзо
пунисмо
и
избацивасмо
;
не
дадосмо
непријатељу
ока
отворити
а
камо
ли
напред
поћи
,
кад
у
један
пут
нас
почеше
с
леђа
бити
;
ми
се
још
не
дадосмо
,
већ
удри
,
удри
из
пушке
,
док
имадосмо
џебане
,
а
џебане
бејаше
прилично
.
Погледај
моју
пушку
па
ми
реци
,
може
ли
у
њу
ући
тане
од
тешке
чађи
.
“
И
после
ових
речи
пружи
Стевану
своју
пушку
,
мирно
га
погледи
чекајући
од
њега
пресуду
о
своме
владању
.
Стеван
тек
немарно
погледи
пушку
иа
одговори
:
„
Добро
,
брате
,
пушка
не
лаже
.
Ко
овако
пушку
из
боја
носи
,
тога
је
само
Бог
и
Божја
мајка
могла
сачувати
да
је
изнео
живу
главу
.
Али
шта
бејаше
с
нашим
господином
?
Зашто
си
њега
оставио
,
зашто
му
не
поможе
да
и
он
с
тобом
овде
буде
?
“
„
Мој
брате
!
Маџари
нас
опколише
као
у
котлу
.
Ја
видех
да
се
дуже
не
можемо
бранити
и
да
ћемо
сви
изгинути
ако
не
умакнемо
куд
који
може
;
зато
се
окренем
г
.
Младену
па
му
рекох
:
„
Господине
,
спасимо
себе
,
јер
ће
нас
Маџари
живе
похватати
.
“
—
„
Вере
ми
моје
,
неће
,
“
одговори
ми
са
свим
хладнокрвно
.
После
напуни
своју
пушку
,
нанишани
међу
Маџаре
,
опали
,
и
ја
видех
где
једног
свали
.
—
„
Бежимо
,
бежимо
,
господине
!
“
викнух
ја
опет
видевши
да
Маџари
све
ближе
и
ближе
нама
долазе
.
—
„
Зар
ти
не
видиш
да
ја
имам
још
пуних
шест
фишека
,
“
рече
ми
он
,
и
лице
му
севну
од
љутине
.
—
„
Дајте
полу
мени
,
јер
ја
ни
једнога
немам
.
“
—
„
А
ти
сад
измичи
.
Ти
си
твоје
учинио
док
су
теби
долазили
на
руку
;
сад
долазе
мени
,
сад
ћу
ја
да
своје
одужим
.
“
—
И
после
тога
опет
опали
,
па
другог
Маџара
свали
.
—
У
томе
Маџари
беху
са
свим
нас
стеснили
;
више
се
није
могло
бранити
.
Г
.
Боснић
видевши
ово
скочи
у
Рекавицу
.
Ја
позвах
опет
господина
Младена
да
узмакнемо
.
„
Нисам
ли
ти
рекао
да
ја
још
имам
пуне
фишеке
?
...
А
зашто
ти
не
идеш
кад
немаш
више
џебане
?
“
—
„
Ја
нећу
без
вас
;
ја
имам
још
своју
сабљу
и
кундак
,
да
се
за
који
часак
браним
.
“
У
томе
Маџари
тако
близо
дођу
,
да
смо
се
каменом
могли
били
до
њих
добацивати
.
„
Петре
,
бежи
!
“
рече
ми
г
.
Младен
.
—
„
Нећу
без
вас
.
“
Он
ме
попреко
погледа
,
очи
му
севнуше
,
после
љутито
проговори
:
„
Је
ли
то
послушност
?
Тако
си
се
ти
мени
обећао
,
Петре
?
“
И
после
ових
речи
десницу
своју
подигне
и
прстом
покаже
Рекавицу
викнувши
:
„
Напред
!
“
-
Шта
могох
учинити
?
Шта
би
ти
чинио
да
си
био
са
мном
,
Стеване
?
“
Стеван
дуго
не
одговори
,
али
после
уздишући
проговори
:
„
Ми
смо
се
обећали
њему
да
ћемо
га
свагда
слушати
и
све
чинити
,
што
нам
заповеди
:
ја
бих
то
чинио
што
си
и
ти
!
“
„
Видиш
,
брате
,
видиш
како
си
неправо
чинио
вређајући
ме
и
уједајући
твојом
сумњом
.
“
„
Опрости
.
“
„
Просто
ти
било
.
“
И
после
тога
та
два
човека
се
обгрле
,
и
дуго
ћутаху
.
„
Брате
мој
,
мени
се
данас
врло
стешчало
,
—
проговори
после
мало
ћутања
Петар
.
—
Ја
не
знам
шта
је
Бог
оставио
да
још
доживим
,
али
ја
бих
волео
да
сам
данас
погинуо
.
“
„
Не
ропћи
на
Бога
!
Зар
нема
више
ништа
на
овоме
свету
где
ти
можеш
добро
чинити
?
“
прихвати
озбиљно
Стеван
.
„
А
што
то
,
Стеване
?
!
Та
ти
знаш
,
још
кад
смо
се
ми
први
пут
у
пивари
код
Карловаца
састали
,
да
сам
и
онда
већ
желео
умрети
.
Онде
ти
исприповеда
нама
твоје
страдање
;
сви
се
расплакаше
тебе
слушајући
,
а
ја
сам
ти
још
завидео
,
јер
толико
си
ти
срећнији
од
мене
.
Јесте
,
брате
,
јесте
страшно
то
,
што
си
претрпео
;
али
твоја
је
несрећа
од
злих
људи
;
ти
сам
томе
ниси
крив
,
па
ти
је
савест
чиста
;
али
ја
,
ја
сам
своме
највећем
злу
сам
крив
.
“
После
ових
речи
ућути
тај
човек
,
за
ког
ће
моје
читатељке
јамачно
погодити
,
да
је
то
онај
исти
самац
,
кога
у
почетку
ове
приповетке
у
карловачкој
пивари
видесмо
,
и
његов
друг
Стеван
да
је
онај
Бачванин
који
се
ту
с
њиме
упознао
и
своје
јаде
му
исприповедао
.
„
Али
шта
то
може
бити
што
си
ти
претрпео
?
“
запита
после
мало
ћутања
Стеван
.
„
Е
,
слушај
па
ћеш
веровати
да
је
теби
боље
него
мени
.
“
После
мало
ћутања
проговори
:
„
У
једном
богатом
бачком
селу
беху
два
православна
свештеника
и
један
ђакон
.
Свештеници
беху
стари
,
богати
и
срећни
људи
,
јер
су
јошт
онда
добили
парохије
кад
то
није
тако
тешко
ишло
као
сад
,
а
од
то
доба
прошло
је
много
добрих
година
,
у
којима
је
храна
лепо
родила
,
многи
се
момци
и
девојке
загледаше
и
венчаше
,
и
тако
из
венчаница
и
крштеница
свештеници
купише
себи
сесију
земље
и
нешто
мало
винограда
;
а
који
српски
свештеник
има
своју
сесију
земље
и
виноград
,
тај
се
зове
богат
и
срећан
човек
.
Али
кукаван
ђакон
бејаше
врло
сиротан
и
несрећан
.
Он
је
био
ожењен
.
—
Молим
за
опроштење
!
Ја
не
велим
да
је
то
несрећа
бити
ожењен
,
а
особито
кад
се
двоје
тако
искрено
и
право
љубе
као
што
су
се
миловали
ђакон
и
ђаконовица
.
Али
од
како
се
ђакон
оженио
прођоше
осам
година
,
Бог
му
поклони
шесторо
деце
,
а
конзисторијум
никако
не
хтеде
парохију
.
А
он
се
надао
одмах
прве
године
доброј
парохији
,
јер
он
бејаше
најразборитији
и
најмудрији
ђакон
у
целој
епархији
.
Где
би
био
срећан
са
женом
и
шесторо
деце
поред
сто
форинти
плаће
на
годину
дана
?
!
Истина
,
каткад
је
имао
по
нешто
из
таса
,
а
и
сахрањивао
је
;
али
и
ту
боље
што
је
,
то
је
ишло
попи
у
џеп
,
а
ђакону
увек
најхуђе
,
као
што
му
је
и
срећа
најхуђа
.
Мантија
,
коју
му
је
таст
купио
,
дерала
се
и
искварила
,
а
ђакон
тек
не
може
у
гаћама
ићи
у
цркву
!
Наопако
за
кукавца
!
И
он
је
сносио
своју
невољу
као
паметан
човек
;
седео
је
код
своје
куће
па
радно
као
и
други
сељаци
.
Да
му
није
било
срамота
ићи
на
надницу
,
он
би
толико
заслужио
,
да
храни
себе
и
своју
децу
.
Деца
његова
беху
њему
његово
највеће
добро
.
Кад
је
он
код
њих
био
,
и
кад
је
имао
до
себе
своју
љубу
,
која
је
била
нежна
као
голубица
и
добра
као
залогај
хлеба
,
онда
је
њему
увек
минуло
.
Он
је
склопио
своје
руке
и
славио
Бога
,
који
му
је
у
толиком
злу
даровао
најбоље
добро
овога
света
,
добру
и
верну
жену
која
без
роптања
сноси
невољу
,
красну
здраву
децу
,
и
миловање
које
бејаше
његово
богатство
.
Кад
му
се
због
какве
неправде
здраво
на
срцу
стешчало
,
увек
је
онда
своју
децу
себи
призивао
,
ижљубио
их
,
па
му
срцу
одмах
лакше
бејаше
.
Али
на
скоро
укине
му
се
и
то
;
он
не
смеде
ни
своју
жену
ни
децу
прсима
својим
пригрлити
и
пољубити
,
јер
он
паде
у
тешку
и
опасну
болест
.
Од
многога
и
тешкога
рада
,
од
честога
назеба
,
од
велике
бриге
паде
у
болест
,
прса
му
ослабе
,
у
његовим
прсима
џигерица
губити
се
и
с
њом
и
његов
живот
нестајати
поче
.
Кашаљ
,
ракање
крви
,
бол
с
леве
стране
у
прсима
беху
знаци
његове
скоре
смрти
.
Страшно
!
Он
је
знао
да
ће
скоро
умрети
и
да
ће
његова
деца
остати
сирочад
без
оца
и
хранитеља
,
које
кад
је
год
погледао
увек
му
је
срце
пуцало
од
бола
,
а
очи
његове
пуне
беху
сузама
.
Деца
,
видевши
га
сетна
и
невесела
,
умиљаваху
му
се
и
шћаху
га
љубити
.
Он
их
је
турао
од
себе
;
он
није
хтео
да
га
деца
љубе
,
јер
се
бојао
да
ће
својим
задахом
и
пољупцем
своју
децу
отровати
.
То
је
њему
љута
несрећа
и
туга
била
,
а
за
мало
постаде
још
већа
,
јер
он
тако
ослаби
и
оболе
да
није
могао
с
постеље
силазити
.
Он
је
видео
да
му
се
последњи
час
приближује
.
Он
се
бојао
смрти
,
а
све
се
некако
надао
да
неће
умрети
,
за
које
се
по
цео
дан
Богу
молио
.
А
њему
је
овај
свет
био
пун
јада
и
невоље
,
и
смрт
би
му
тек
одлакшати
могла
;
али
он
се
сећао
своје
деце
,
која
ће
за
њиме
остати
без
хранитеља
.
Он
је
знао
,
да
ако
се
Бог
не
смилује
његовој
сирочади
и
не
помогне
им
,
владика
и
конзисторијум
јамачно
неће
.
И
зато
му
је
све
теже
било
,
и
све
се
побожније
молио
да
га
Бог
сачува
у
животу
.
Бог
га
није
услишао
;
он
умре
,
а
деци
његовој
за
наследство
остану
:
глад
,
јади
и
невоља
.
Онај
дан
кад
је
преминуо
,
у
његовој
кући
потроши
се
и
последње
парче
хлеба
.
Сиротна
деца
врискаху
око
мртвог
свог
оца
,
који
их
је
тако
право
и
неисказано
љубио
,
отхрањивао
и
на
добро
учио
,
али
за
собом
ни
толико
им
није
оставио
да
га
могу
сахранити
.
Сењаци
се
договоре
,
скупише
међу
собом
новце
,
и
сахранише
младога
свештеника
и
беднога
оца
.
Његова
удовица
остаде
у
највећој
сиротињи
са
својом
децом
,
коју
ни
хлебом
није
могла
захрањивати
.
Она
је
ишла
милосрдним
људима
,
и
молила
их
да
приме
под
своје
којегод
од
њене
деце
.
Најстарије
њено
чедо
бејаше
дете
од
осам
година
,
и
томе
се
првом
нађе
поочим
.
„
Смиљано
,
чедо
моје
,
—
говораше
јој
мајка
једно
вече
—
ти
мораш
твоју
мајку
оставити
,
сутра
ћеш
ићи
у
Ч
...
г
.
Павлу
који
се
примио
да
те
отхрањује
и
под
своје
држи
.
“
—
Дете
бризне
у
плач
и
почне
молити
своју
мајку
да
је
не
даје
од
себе
.
„
Немој
плакати
,
дете
моје
!
Г
.
Павле
је
самац
и
добар
стари
господин
;
ти
ћеш
га
слушати
и
поштовати
,
а
он
ће
тебе
чувати
и
пазити
,
теби
ће
тамо
добро
бити
.
“
„
Али
ти
нећеш
тамо
бити
,
добра
моја
мајко
!
Како
ћу
ја
без
тебе
?
“
И
обеси
се
матери
својој
око
врата
.
Удовици
се
да
на
жао
,
па
и
она
удари
у
плач
,
па
после
кроз
плач
проговори
:
„
Ништа
,
дете
моје
;
ти
ћеш
место
мене
имати
господина
Павла
,
који
ће
те
љубити
као
што
те
је
твој
покојни
отац
љубио
.
“
„
Нема
тога
,
мајко
моја
,
који
мени
може
тако
добар
бити
,
као
што
си
ми
ти
и
мој
покојни
отац
добри
били
.
“
Удовица
бризне
,
дете
с
њом
заједно
,
и
тако
плакаху
док
девојче
у
плачу
и
не
заспи
,
а
јадна
мати
склопи
руке
и
помоли
се
Богу
.
Зора
заплави
,
а
удовица
све
непрестано
се
Богу
моли
.
Много
има
у
своме
срцу
кукавна
мати
,
која
отпушта
своје
чедо
у
свет
међу
стране
људе
.
—
У
томе
зауставе
се
једна
кола
,
на
којима
је
дошао
слуга
г
.
Павла
по
Смиљану
,
да
је
са
собом
води
.
Јадно
дете
,
јадна
мати
!
Загрлише
се
,
љубише
се
,
плакаше
,
док
им
није
суза
нестало
,
и
онда
Смиља
седне
на
кола
са
нешто
мало
хамбуља
;
те
хамбуљице
и
мајчин
благослов
беху
њен
мираз
.
Кочијаш
ошине
своје
коње
,
коњи
полете
као
тице
ластавице
и
око
два
сата
после
подне
зауставе
се
пред
кућом
г
.
Павла
.
Господин
Павле
је
био
наш
комшија
;
он
бејаше
богат
господин
а
ми
прости
људи
,
и
тако
наравно
да
смо
ми
више
пазили
шта
се
код
њега
чини
него
он
шта
се
код
нас
.
Кад
се
кола
,
на
којима
је
Смиља
дошла
,
пред
капијом
зауставише
,
ми
сви
,
који
смо
се
код
куће
нашли
,
погледамо
да
видимо
тко
је
дошао
г
.
Павлу
.
Чудна
ствар
!
Ја
сам
био
онда
тек
од
13
година
;
али
како
опазих
Смиљу
,
која
бејаше
лепа
и
румена
као
сунце
,
моје
се
срце
у
мени
задркће
.
„
Лепа
девојчица
,
“
рече
једна
моја
снаха
.
„
То
ће
бити
она
коју
је
господин
Павле
узео
под
своје
.
Њен
је
отац
попа
био
у
*
...
“
проговори
моја
мати
.
„
Ах
,
то
је
та
кукавна
девојчица
,
што
је
тако
рано
изгубила
својега
оца
?
“
запита
моја
снаха
.
„
Срећна
је
она
,
—
придода
моја
мати
;
—
господин
Павле
је
њу
на
душу
примио
.
Он
ће
је
лепо
отхранити
;
кад
одрасте
,
даће
уз
њу
леп
мираз
па
још
за
попу
удати
.
“
Кад
је
моја
мати
ово
изрекла
,
моје
срце
мене
заболи
;
ја
не
знам
зашто
,
ни
како
је
то
могло
бити
,
али
ја
сам
се
здраво
ожалостио
што
ће
Смиљана
попадија
бити
.
Ја
сам
њу
онда
први
пут
видео
;
ја
сам
онда
имао
тек
13
година
,
и
мени
се
чини
да
сам
ја
омиловао
Смиљану
и
да
сам
желео
да
она
моја
буде
.
То
је
чудно
.
“
„
Е
зашто
?
—
прекине
Бачванин
.
—
И
ја
нисам
имао
више
него
14
година
,
кад
сам
моју
Јеку
обегенисао
.
“
„
Истина
,
брате
,
—
продужи
самац
,
—
љубав
у
то
доба
већ
може
доћи
;
дете
омилује
дете
,
па
се
бегенишу
без
да
знају
зашто
,
али
да
их
ко
хоће
да
раздели
,
они
би
обадвоје
готови
били
умрети
.
Најпостојанија
је
љубав
која
се
у
детинству
започне
.
Тако
је
било
и
са
мном
.
Од
како
сам
ја
Смиљану
опазио
,
од
оно
доба
сам
је
омиловао
као
своју
душу
,
и
од
тога
дана
ја
ни
о
чему
другоме
нисам
могао
мислити
него
о
Смиљани
и
о
томе
како
ћу
ја
попа
бити
.
Како
је
мој
отац
кући
дошао
,
ја
га
стадох
молити
да
ме
даде
на
науке
,
да
ја
могу
попа
постати
.
Мој
отац
бејаше
прост
човек
.
Отац
,
деда
и
сви
наши
стари
,
које
ми
памтисмо
,
беху
простаци
,
и
тако
за
мога
оца
била
би
највећа
част
и
срећа
да
му
син
буде
попа
,
али
он
мнијаше
да
то
не
може
бити
.
„
Е
,
мој
синко
,
—
рече
он
,
—
а
од
куд
ћеш
се
ти
школовати
,
кад
смо
ми
сиротни
па
ти
не
можемо
дати
трошка
?
“
Ал
’
ја
то
нисам
знао
расудити
,
већ
сам
га
опет
молио
,
сваки
боговетни
дан
,
у
јутру
и
у
вече
сам
га
напастовао
,
док
на
послетку
после
два
месеца
не
намолих
га
и
мога
стрица
,
те
ми
обећају
да
ће
ме
послати
у
Карловце
у
школу
.
Између
тога
ја
сам
сваки
дан
ишао
код
господина
Павла
,
и
састајао
се
са
Смиљаном
,
која
је
изилазила
у
авлију
и
са
сеоском
децом
се
играла
.
Смиљану
су
сви
пазили
,
али
нико
тако
као
ја
.
Боже
сачувај
,
да
јој
је
ко
најмање
неправо
учинио
,
ја
бих
му
очи
ископао
био
.
Тако
је
то
трајало
до
јесени
.
—
Дође
школско
време
,
ја
с
мојим
оцем
на
кола
,
па
у
Карловце
.
У
Карловцима
сам
провео
девет
година
.
—
Девет
година
!
Е
,
брате
,
ти
не
знаш
како
је
таком
сиромаху
,
као
што
сам
ја
био
,
који
нема
чиме
да
се
храни
,
већем
мора
друге
своје
другове
да
служи
,
—
ти
не
знаш
како
је
то
девет
година
у
школи
провести
!
Да
ти
ја
станем
све
моје
јаде
говорити
,
до
сутра
не
бих
свршио
.
Сиротан
ђак
више
пати
него
најгори
пас
.
Пас
би
скапао
да
мора
толико
поднети
колико
сиромах
ђак
подноси
,
а
човек
издржи
све
и
преживи
.
Глад
,
зиму
,
врућину
,
неправедне
укоре
,
приговоре
и
поругу
својих
другова
и
гдекоји
пут
и
својих
учитеља
ја
сам
мирно
сносио
,
јер
сам
ја
хтео
поп
бити
,
па
сам
морао
хватати
себи
пријатељство
,
—
а
сиромашак
само
онда
може
имати
пријатеља
у
богатоме
и
већем
,
кад
му
се
да
да
га
гази
,
и
по
њему
говори
и
чини
.
Кад
се
девета
година
свршила
,
и
ја
имадох
у
рукама
писмено
да
сам
изучио
богословију
,
тако
сам
радостан
био
као
да
сам
цар
постао
.
То
је
било
у
петак
у
вече
.
Ја
одмах
оставим
Карловце
и
пођем
пешке
кући
.
У
недељу
сам
био
код
куће
.
Мој
отац
мене
девет
година
није
видео
.
Кад
сам
му
се
јавио
,
он
ме
загрли
и
сузе
му
ударе
па
очи
.
Ја
не
знам
је
ли
то
било
од
радости
или
од
жалости
;
али
,
гледајући
мене
,
морало
му
се
ражалити
.
Ја
сам
тако
бедно
изгледао
;
у
мени
је
мало
било
снаге
;
ја
сам
био
као
сен
;
очи
моје
беху
усануле
од
многога
рада
и
неспавања
.
Тај
дан
сам
у
цркви
био
и
појао
;
многи
су
за
мене
распитивали
јер
ме
нико
није
могао
познати
.
—
Кад
смо
из
цркве
полазили
,
ја
погледим
у
женску
страну
,
и
видех
Смиљу
!
Она
је
дивна
девојка
била
,
за
девет
година
нарасла
у
висину
,
лице
јој
се
развило
,
али
остало
онако
нежно
као
кад
је
дете
била
,
црне
њене
очи
посташе
ватреније
и
лепше
него
што
пре
беху
.
Она
је
из
цркве
сама
кући
ишла
,
ја
јој
се
јавим
и
она
ме
љубавно
прими
,
јер
ме
је
одмах
познала
.
„
То
је
чудо
да
сте
се
и
ви
један
пут
наканили
кући
доћи
!
Већ
девет
година
како
сте
отишли
!
Вама
се
врло
допало
у
Карловцима
?
“
вељаше
ми
она
.
„
Не
,
госпођице
,
ја
сам
у
Карловцима
несрећан
био
,
а
срце
и
мисли
моје
непрестано
овде
беху
где
су
сад
!
“
„
Тако
?
...
То
баш
и
не
верујем
!
“
„
Зашто
?
Зар
је
то
тако
чудно
кад
се
човек
сећа
своје
пријатељице
,
коју
од
свога
детињства
пази
?
“
„
Да
Богме
!
Што
је
у
детињству
мило
,
то
одрасном
човеку
постане
обично
.
“
„
Је
ли
тако
и
код
вас
?
“
На
ове
моје
речи
Смиљана
се
застиди
и
своје
очи
земљи
спусти
.
После
овога
прођоше
два
месеца
.
Између
тога
ја
сам
се
допао
био
нашем
пароху
и
свима
сељацима
,
који
ми
обећаше
да
ће
,
кад
томе
време
буде
,
израдити
код
владике
да
ме
зађакони
,
и
после
да
ће
ме
за
свога
ђакона
узети
.
Ја
сам
се
са
Смиљом
више
пута
састајао
;
видео
сам
да
она
мене
љуби
.
Господин
Павле
је
имао
лепу
башту
уз
своју
кућу
;
ја
сам
се
са
Смиљаном
састајао
сваке
недеље
и
свеца
у
тој
башти
.
Један
пут
бејаше
угодно
време
,
и
ја
изјасним
Смиљани
да
ју
ја
љубим
и
да
ја
хоћу
њу
за
своју
жену
—
њу
или
никога
.
Смиљана
земљи
спусти
своје
очи
и
ништа
ми
не
одговори
.
„
Јесам
ли
вас
увредио
са
својима
речима
?
“
запитах
ја
дркћући
.
„
Боже
сачувај
!
“
„
Могу
ли
вас
назвати
својом
?
“
„
Питајте
мога
поочима
,
—
одговори
ми
она
жалосно
и
стидљиво
;
—
моја
је
срећа
у
његовима
рукама
;
он
је
мене
на
душу
примио
,
он
је
мој
отац
,
ја
ћу
оно
чинити
што
он
рекне
!
“
Мени
се
све
наоколо
окрену
.
То
није
љубав
;
јер
која
девојка
љуби
та
не
може
тако
одговорити
,
помислим
ја
у
себи
па
рекох
:
„
Госпођице
,
ви
мене
не
љубите
!
“
Девојка
ме
погледа
као
што
сам
ја
њу
био
погледао
кад
ме
је
упутила
своме
поочиму
,
да
је
од
њега
просим
,
и
после
дрктћући
проговори
:
„
Ви
мене
вређате
вашом
сумњом
.
“
„
Не
,
госпођице
,
живога
ми
Бога
,
ја
не
хтедох
вас
вређати
;
али
ја
вас
безгранично
љубим
,
и
само
из
чисте
љубави
говорим
што
сам
вам
рекао
.
Кад
бих
ја
вас
испросио
од
господина
Павла
,
а
ви
бисте
на
његову
реч
за
мене
пошли
без
да
ме
љубите
,
ја
бих
с
вама
врло
несрећан
био
.
“
Девојка
ми
ништа
не
одговори
,
но
стаде
руже
брати
са
једног
жбуна
који
бејаше
до
нас
,
и
како
који
цвет
узбере
а
она
га
одмах
смрви
.
Моје
срце
бејаше
у
тај
час
преко
мере
пуно
;
ја
сам
хтео
врло
много
говорити
,
а
не
могох
ништа
,
већем
загледах
се
у
девојку
,
која
браше
цвеће
,
само
да
се
чиме
год
забави
и
да
сакрије
своју
забуну
.
Кад
је
један
румен
шебој
узбрала
,
ја
је
ухватим
за
руку
и
дркћућим
гласом
је
запитам
:
„
Госпођице
,
коме
ћете
дати
тај
цвет
?
“
„
Вама
.
“
„
Али
овај
цвет
означује
верну
,
искрену
и
постојану
љубав
;
дајете
ли
ми
са
својим
значајем
тај
цвет
?
“
Девојка
ништа
не
одговори
,
већем
ми
пружи
цвет
и
главу
своју
окрене
да
не
види
кад
га
ја
примим
.
Моја
се
рука
задркће
,
ја
примим
цвет
;
али
у
исти
часак
,
кад
сам
руку
пружио
рад
цвета
,
глава
ми
се
занесе
,
и
падне
на
њене
груди
.
Она
ме
не
одбаци
од
себе
,
већем
своју
руку
мете
на
моју
главу
.
Овако
прођоше
два
тренућа
—
рајска
милина
!
„
Ви
мене
љубите
,
госпођице
;
тако
ми
мога
живота
,
ви
мене
љубите
!
“
проговорим
јој
у
највећој
жестини
после
мало
ћутања
,
и
руку
своју
сплетем
око
Смиљаниног
стаса
,
уста
се
моја
нађу
с
њенима
меднима
устима
;
пољубац
плане
,
а
у
пољупцу
беше
речено
:
„
Ја
те
љубим
!
“
“
После
ових
речи
Петар
поћути
неко
време
,
као
да
се
хоће
мало
да
одмори
од
тешког
бремена
,
које
му
је
срце
тако
притисло
,
да
је
престао
био
дисати
и
глас
му
са
свим
малаксао
био
.
После
мало
ћутања
с
тешком
натегом
продужи
:
„
Договорисмо
се
да
други
дан
одем
г
.
Павлу
и
да
је
себи
просим
,
па
у
вече
да
дођем
опет
у
башту
и
да
јој
приповедим
шта
је
г
.
Павле
рекао
.
Господин
Павле
сеђаше
у
својој
соби
и
бејаше
му
нешто
неправо
тај
дан
.
Како
ме
опази
а
он
се
одмах
продере
:
„
Но
,
шта
је
?
“
„
Господине
...
“
„
Говори
,
које
добро
.
“
„
Добро
сам
од
вас
дошао
просити
...
"
„
Ја
никоме
ништа
не
делим
.
“
„
Али
ја
сам
дошао
просити
што
ћете
једном
морати
дати
;
а
ја
могу
несрећан
бити
ако
ме
ви
одбијете
.
“
„
Тим
горе
за
тебе
.
“
После
ових
речи
устане
,
почне
палити
на
своју
велику
лулу
;
учинивши
то
,
задими
и
замисли
се
некуда
и
не
гледајући
на
мене
више
.
Мене
то
није
вређало
.
Ја
сам
био
сиромах
ђак
па
сам
већ
више
пута
тако
дочекиван
бивао
и
чисто
сам
се
томе
већ
и
навикао
.
Али
сад
ми
врло
незгодно
бејаше
,
јер
ја
сам
се
надао
да
ћу
на
вече
радостан
глас
однети
Смиљи
.
Зато
се
још
већма
понизим
и
на
ново
почнем
молити
г
.
Павла
да
ме
преслуша
,
и
за
тим
кажем
му
шта
желим
.
Он
ме
погледи
,
извади
из
уста
лулу
,
намести
се
на
седилу
мало
боље
,
па
после
проговори
:
„
Јеси
ти
,
момче
,
полудео
?
“
„
Пе
,
господине
,
ја
сам
при
чистој
свести
,
ја
љубим
Смиљану
и
,
ако
ви
не
дате
да
она
моја
буде
,
ја
ћу
бити
врло
несрећан
.
“
Ја
сам
врло
озбиљно
и
жалосно
говорио
,
и
чини
ми
се
да
је
г
.
Павле
то
видевши
смиловао
се
,
јер
он
блаже
проговори
:
„
Ако
је
тако
,
а
ти
причекај
мало
док
ти
брци
нарасту
;
та
сад
си
још
дериште
.
-
А
кад
будеш
за
женидбу
—
продужи
после
мало
ћутања
—
а
ти
ми
донеси
од
твога
владике
писмено
да
ће
ти
дати
парохију
,
али
писмено
—
разумеш
?
—
а
не
обећање
.
“
Бадава
сам
га
молио
и
преклињао
,
он
ме
више
не
хтеде
ни
слушати
;
на
послетку
,
видевши
да
ја
из
собе
не
изилазим
,
устане
,
отвори
собна
врата
па
ми
рече
:
„
Ја
ти
рекох
,
а
шта
рекох
тако
ће
бити
.
Ја
сам
то
дете
узео
на
душу
,
па
хоћу
да
знам
,
коме
ћу
је
дати
;
она
није
мени
на
одмет
.
“
„
Али
,
господине
,
ја
Смиљу
преко
мере
љубим
;
ја
сам
за
њу
готов
најтеже
послове
свршивати
,
а
ја
сам
радин
;
ми
не
можемо
бити
несрећни
јер
се
милујемо
.
“
„
Миловали
су
се
и
њени
родитељи
,
и
њен
је
отац
радин
био
,
па
шта
бејаше
од
њега
?
“
Дође
вече
.
Ја
сам
у
срцу
зебао
како
ћу
изићи
пред
Смиљану
.
Она
бејаше
сетна
и
невесела
;
очи
јој
пуне
суза
бејаху
.
Она
је
све
знала
;
њу
је
г
.
Павле
к
себи
призвао
и
питао
је
је
ли
истина
да
она
мене
милује
.
А
кад
му
је
она
право
одговорила
,
и
кад
је
он
видео
да
није
шала
,
њему
не
бејаше
мило
,
али
је
опет
обећао
да
нам
неће
кратити
,
ако
ми
владика
да
писмено
од
себе
,
да
ће
ме
одмах
запопити
чим
се
венчам
.
„
Он
зна
да
то
не
може
бити
,
—
придода
Смиљана
плачевно
.
—
Владика
себе
никоме
неће
обвезати
,
а
камо
ли
такоме
сиромаху
као
што
си
ти
.
“
И
после
ових
речи
бризне
плакати
:
„
Тешко
свакој
,
која
остане
без
оца
и
мајке
,
па
падне
на
туђу
кору
хлеба
.
“
Мени
је
тешко
било
гледајући
Смиљанине
јаде
,
али
да
ми
је
цар
поклонио
све
своје
благо
,
не
би
ми
тако
драго
било
,
као
што
су
ми
биле
сузе
Смиљанине
,
јер
ја
се
отуд
уверих
да
она
мене
право
љуби
.
„
Смиљо
,
остави
ти
овај
дом
,
па
хајде
са
мном
;
ми
ћемо
у
свет
,
па
шта
нам
Бог
да
.
“
„
Не
,
—
одговори
она
—
он
је
мене
својим
хлебом
захранио
,
он
је
мени
до
данас
добар
био
,
и
зато
му
фала
;
ја
њега
не
могу
вређати
.
«
„
Смиљо
,
да
ти
мене
тако
милујеш
као
ја
тебе
,
ти
не
би
тако
мислила
.
“
Ове
моје
речи
њу
за
срце
уједоше
;
она
подигне
своју
лепу
главу
,
погледи
ме
са
жалости
,
па
ми
тужно
проговори
:
„
Мало
ти
је
мојих
јада
,
Петре
,
да
ме
још
и
сумњом
уједаш
?
“
И
за
овим
речима
пролије
сузе
низ
бело
своје
лице
.
Те
сузе
мене
убише
.
Ја
приђох
њој
,
ухватим
је
за
руку
тешећи
је
.
Она
спусти
своју
главу
на
моја
прса
,
њена
коса
мене
у
лице
дирну
,
лице
плане
,
рука
се
моја
обвије
око
њеног
витког
тела
,
срце
штрецне
и
поче
брже
куцати
;
ја
се
сав
задрктах
.
Ах
,
Бог
убио
свакога
,
који
има
своје
или
туђе
женско
чедо
на
својој
души
,
па
га
не
чува
као
своје
очи
,
него
га
пусти
да
ради
по
својој
глави
.
Истина
је
да
женско
само
себе
најбоље
чува
,
—
поштено
срце
и
добра
душа
бољи
су
чувари
него
ма
каква
строга
стража
,
—
али
опет
ко
своје
дете
остави
на
Божју
вересију
,
тај
љуто
греши
;
-
један
часак
,
један
тренутак
,
дете
се
може
заборавити
и
зло
се
скоро
нехотице
учини
.
Па
онда
тешко
поштеним
душама
,
које
се
заборавише
!
Савест
гризе
,
прође
и
радост
и
весеље
овога
света
.
Они
пате
,
пате
,
а
баш
злу
нису
толико
криви
,
колико
су
криви
њихови
старији
,
који
су
томе
прилику
дали
.
Ја
не
знам
,
брате
,
како
згреших
;
али
Бог
ми
је
сведок
,
који
види
у
срце
човеку
,
да
сам
ја
Смиљану
чисто
,
невино
и
поштено
љубио
.
И
опет
?
и
опет
!
...
А
Смиља
?
Та
она
је
тако
чиста
и
невина
била
као
анђео
с
неба
,
њено
срце
право
и
поштено
!
Нама
је
после
нашег
греха
одмах
куцнуо
час
да
се
кајемо
,
и
ми
се
љуто
покајасмо
,
али
ту
није
фајде
се
кајати
.
Да
сам
могао
,
предао
бих
био
себе
у
руке
сатани
и
душу
своју
на
вечите
муке
,
само
да
није
оно
што
је
,
и
да
учини
да
Смиља
буде
весела
као
што
је
била
.
„
Смиљо
,
моја
мила
Смиљо
!
Немој
плакати
,
голубе
мој
бели
,
—
тешио
сам
је
кад
се
после
тога
први
пут
састадосмо
.
—
Ја
идем
владици
;
пашћу
пред
њега
на
колена
и
склопљеним
рукама
молићу
од
њега
оно
,
што
твој
поочим
жели
;
он
ће
се
смиловати
на
мене
,
ти
ћеш
бити
моја
,
а
ја
ћу
с
тобом
бити
најсрећнији
овог
света
.
“
Што
рекох
то
учиних
.
Други
дан
сам
био
на
путу
;
био
сам
код
владике
;
љубио
сам
му
и
ноге
и
руке
;
преклињао
сам
и
молио
да
ми
учини
милост
и
да
ми
да
што
је
Смиљин
поочим
желео
.
“
„
Па
ниси
добио
?
“
запита
Стеван
.
„
Где
бих
добио
?
—
одговори
Петар
.
—
Кад
се
још
коме
писмено
обвезао
владика
да
ће
дати
парохију
?
Ја
сам
срећан
био
што
сам
с
поштеним
човеком
имао
посла
,
који
ме
је
лепо
примио
и
управо
ми
рекао
да
то
не
може
бити
док
има
на
реду
старијих
и
од
мене
заслужнијих
;
осим
тога
ми
је
обећао
да
,
ако
се
добро
владам
,
да
ће
се
старати
за
мене
.
“
„
Па
то
је
лепо
,
“
рече
Стеван
озбиљно
.
„
Лепо
и
јесте
а
и
право
је
;
али
,
брате
,
помисли
како
је
мени
било
кад
сам
видео
да
се
не
могу
помоћи
!
—
Јао
,
Боже
мој
!
—
Мислио
сам
:
цео
је
свет
на
мени
.
Тако
ми
бејаше
тешко
.
Шта
ћу
чинити
?
Празан
ми
је
био
цео
свет
;
никог
нисам
имао
ко
ће
ми
помоћи
.
Два
пут
,
три
пут
сам
ишао
г
.
Павлу
и
молио
га
да
се
смилује
на
мене
и
да
ме
не
убија
својим
речима
,
али
бадава
,
г
.
Павле
не
даде
се
ни
осолити
.
“
„
Та
то
ти
је
права
несрећа
тај
твој
г
.
Павле
.
“
„
Бог
да
му
душу
прости
,
—
одговори
сакрушено
Петар
,
—
дај
му
мира
у
гробу
;
он
је
своје
платио
за
свога
живота
.
“
„
Како
то
?
“
„
Слушај
,
брате
,
па
ћеш
знати
.
Ја
сам
био
као
луд
од
бриге
.
Са
Смиљаном
не
смедох
се
ни
састајати
,
јер
кад
год
се
видесмо
,
она
је
увек
плакала
и
тужила
.
Моје
срце
је
пуцало
од
туге
гледајући
њене
јаде
;
она
се
сваки
дан
наочиглед
губила
—
а
томе
сам
ја
био
крив
.
Међу
тим
прођоше
неколико
месеци
;
ја
видех
да
нема
помоћи
ни
од
куда
и
зато
се
одважим
на
најцрње
.
Одох
Смиљани
,
па
јој
рекох
озбиљски
:
„
Смиљо
,
ево
сад
те
последњи
пут
молим
:
остави
ову
кућу
,
у
којој
за
нас
нема
спасења
,
па
хајде
са
мном
у
свет
.
“
„
Немој
ми
то
спомињати
,
Петре
!
Ја
сам
ти
већ
рекла
зашто
г
.
Павла
не
могу
вређати
,
и
ја
остајем
при
своме
.
“
„
А
тако
ми
никад
нећемо
бити
своји
.
“
„
Ја
знам
.
“
„
Е
добро
,
Смиљано
.
Кад
ти
не
можеш
моја
бити
,
а
ти
умри
са
мном
;
кад
нисмо
могли
на
овоме
свету
своји
бити
,
будимо
у
једноме
гробу
.
“
Смиљана
ме
погледи
,
лице
јој
се
разведри
,
очи
јој
севну
опет
као
негда
,
кад
смо
срећни
били
,
па
ми
нежно
одговори
:
„
Фала
ти
,
Петре
;
ја
видим
да
ти
мене
искрено
и
право
љубиш
;
Фала
ти
Петре
!
“
И
после
ових
речи
ухвати
ме
за
руку
,
подигне
се
мало
па
ме
пољуби
;
после
тихо
проговори
:
„
Видиш
,
Петре
,
ја
већ
давно
размишљам
о
томе
што
си
ми
сада
рекао
;
ја
сам
теби
то
давно
хтела
рећи
,
ал
’
ти
ниси
био
код
куће
;
ти
си
био
молити
владику
,
а
ја
сам
се
надала
да
ћеш
га
умолити
;
без
тога
ја
бих
већ
давно
у
гробу
била
.
“
За
овим
речима
откопча
своју
хаљину
и
из
својих
недара
извади
један
мали
златан
крст
.
У
среди
тога
крста
био
је
драги
камен
као
украс
.
Овај
камен
она
притисне
,
крст
се
отвори
,
а
у
томе
крсту
било
је
мало
зеленкастог
прашка
.
„
Овај
прашак
у
чаши
чисте
воде
може
десет
људи
нагло
и
без
бола
уморити
.
“
„
Умримо
,
умримо
заједно
!
“
викнух
ја
изван
себе
од
радости
.
„
То
не
може
бити
,
Петре
.
Сад
је
већ
томе
крај
.
“
„
Крај
?
Зашто
?
Зашто
не
може
бити
?
“
„
Јер
ја
под
својим
срцем
живо
чедо
носим
.
Чедо
је
то
и
твоје
,
и
ми
смо
дужни
за
њега
живети
.
“
Окамених
се
,
глава
ми
се
.
занесе
,
сав
се
задрктах
.
„
Умримо
,
умримо
Смиљо
!
“
викнух
после
мало
ћутања
,
и
не
знајући
управо
шта
говорим
.
„
Узми
се
на
ум
.
Ти
си
господар
од
свога
живота
;
ал
’
ја
од
свога
нисам
,
јер
у
мојој
утроби
има
створење
,
које
није
томе
криво
што
сам
ја
згрешила
.
—
Петре
,
ако
ти
имаш
срца
оставити
мене
и
своје
дете
,
нек
ти
је
од
мене
просто
,
али
ћеш
Богу
одговарати
.
“
Ја
падох
њојзи
око
врата
и
ижљубих
је
чистом
душом
:
„
Смиљано
,
с
тобом
и
за
тебе
ја
сам
свачему
приправан
.
“
„
Фала
ти
,
Петре
,
па
сад
ме
послушај
још
једно
.
Г
.
Павле
не
зна
како
сам
ја
;
ја
немам
образа
то
њему
рећи
.
Док
он
дозна
,
Бог
милостив
зна
шта
ће
он
чинити
;
он
је
нагао
па
се
свачему
могу
надати
;
може
бити
да
ће
ме
срамно
од
себе
отерати
.
“
„
О
,
срамота
,
срамота
!
“
„
Ја
морам
подносити
.
Г
.
Павла
не
могу
оставити
без
с
Богом
остај
,
јер
ме
је
он
својом
кором
хлеба
отхранио
,
а
умрети
не
смем
због
мога
чеда
.
Петре
,
ово
грешно
чедо
ће
до
три
месеца
на
свет
доћи
;
ти
си
отац
,
Петре
;
ти
си
дужан
се
старати
за
своје
дете
!
Сад
иди
па
ради
како
те
Бог
учи
;
али
гледај
да
за
то
време
коју
крајцару
прислужиш
,
ако
би
г
.
Павле
мене
и
моје
чедо
од
себе
одбио
,
да
не
скапа
од
глади
.
Петре
,
је
л
’
:
ти
ћеш
учинити
што
те
молим
?
“
Ижљубимо
се
и
опростимо
.
Ја
одох
.
Побијао
сам
се
од
камена
до
камена
;
потуцао
сам
се
од
немила
до
недрага
.
На
послетку
Бог
се
смилује
мојима
јадима
.
Ја
се
нађох
с
оне
стране
Саве
у
служби
.
Служио
сам
по
године
дана
и
заштедео
сто
талира
.
Задржаваху
ме
да
останем
у
мојој
служби
.
Ја
заиштем
отпуст
за
месец
дана
и
добијем
;
осим
тога
дадоше
ми
писмено
да
сам
у
служби
која
на
годину
доноси
400
талира
.
Шта
је
мени
више
требало
на
овоме
свету
?
Служба
,
која
доноси
400
талира
,
боља
је
него
парохија
оним
људима
,
који
не
гледају
на
то
где
могу
више
добра
учинити
,
већем
на
то
како
ће
моћи
себе
боље
хранити
;
а
ја
сам
јамачно
знао
да
је
г
.
Павле
само
се
о
томе
бринуо
како
ће
онај
,
чија
Смиља
буде
,
себе
и
њу
хранити
моћи
.
Ја
сам
мислио
да
ме
г
.
Павле
неће
одбити
,
кад
му
кажем
какву
службу
имам
.
И
опет
моме
срцу
бејаше
врло
тешко
.
То
бејаше
слутња
.
Дођох
у
своје
село
.
Ја
нисам
ишао
кући
,
да
загрлим
своју
матер
и
свога
оца
,
већ
одох
управо
г
.
Павлу
.
Г
.
Павле
бејаше
у
оној
истој
соби
,
где
сам
га
онда
видео
кад
сам
Смиљу
просио
.
Како
ме
опази
одмах
ме
и
позна
.
„
Но
,
које
добро
,
момче
?
!
“
„
Господине
,
ја
сам
хвала
Богу
у
стању
хранити
себе
и
своју
жену
;
ја
имам
службу
,
која
ми
на
годину
400
талира
доноси
;
ја
вас
сад
молим
и
преклињем
да
ми
Смиљу
за
љубавцу
дате
.
“
„
Смиљу
?
—
проговори
г
.
Павле
,
зачуђено
ме
гледајући
.
—
А
од
куд
ти
долазиш
,
момче
,
да
не
знаш
шта
је
учинила
та
несрећа
.
“
Мене
за
срце
уједу
те
речи
г
.
Павла
.
„
Господине
,
ја
Смиљу
љубим
и
поштујем
,
и
зато
вас
опомињем
да
о
њој
тако
не
говорите
.
“
„
О
,
гле
ти
њега
!
А
знаш
ли
ти
шта
је
она
учинила
?
“
„
Знам
,
—
рекнем
ја
одважно
,
—
а
томе
сте
ви
криви
.
“
„
Ја
крив
?
Што
је
она
изгубила
свој
образ
и
погазила
своје
поштење
,
томе
сам
ја
крив
?
Још
ћеш
ваљада
мени
наметати
и
њено
копиле
.
“
Мене
тек
сад
заболи
срце
,
сад
се
сетих
тек
свега
зла
,
што
сам
учинио
.
Копиле
?
Та
моје
чедо
никад
другог
имена
неће
имати
.
Г
.
Павле
цео
ми
црн
постаде
пред
очима
;
сав
планух
од
љутине
и
бола
;
к
њему
полетим
,
да
га
својима
рукама
загушим
.
Али
одмах
се
умирим
,
помисливши
на
Смиљу
и
на
моје
дете
којима
моја
нега
треба
.
„
Господине
,
—
викнух
ја
као
изван
себе
—
где
је
Смиља
,
где
је
моје
чедо
?
“
„
Твоје
чедо
?
—
запита
г
.
Павле
,
а
на
лицу
му
се
види
да
се
гади
своје
речи
.
—
Дакле
с
таким
ђубретом
се
дала
та
несрећа
.
“
„
Господине
,
доста
!
“
„
И
мени
жао
бејаше
?
Жао
?
Ха
,
ха
,
ха
!
У
Тису
с
њима
,
штета
што
им
нисам
скрао
вратове
!
“
После
тога
презрително
проговори
:
„
Тражи
их
у
Тиси
!
“
Брате
,
ја
не
знам
шта
би
са
мном
,
кад
је
г
.
Павле
ово
изговорио
.
Са
мном
није
Бог
био
већ
нечастиви
,
који
ми
је
узео
памет
,
узео
милост
из
срца
и
упалио
ђаволску
ватру
освете
,
која
плану
и
свег
ме
занесе
.
На
асталу
је
стајао
један
турски
нож
.
Ја
га
зграбих
,
зашкрипутах
зубима
и
изван
себе
викнувши
:
„
А
ти
цркни
,
псето
немилостиво
!
“
нож
забодем
у
г
.
Павла
прса
.
На
зло
сам
га
место
погодио
,
међу
ребра
,
где
срце
стоји
,
—
и
он
паде
мртав
.
Кад
крв
потече
,
ја
се
згрозих
;
ноге
ми
задркћу
тако
,
да
сам
на
колена
пао
.
У
тај
часак
из
ближње
собе
уђе
један
човек
,
висок
,
сув
,
блед
и
болешљив
.
Видевши
тог
човека
,
страва
ме
подухвати
;
на
мојима
очима
је
већ
и
пре
магла
била
,
а
сад
кроз
ту
маглу
мени
се
учини
од
тога
човека
да
је
то
сен
,
душа
г
.
Павла
,
јер
и
лице
у
тога
човека
било
је
баш
као
у
г
.
Павла
,
само
мршавије
и
милостивије
.
Та
сен
дође
к
мени
,
ухвати
ме
за
прса
и
повиче
:
„
Убица
!
убица
!
“
Ја
се
почех
отимати
,
ал
’
он
ме
је
чврсто
држао
.
У
један
пут
ја
некако
изманух
песницом
,
те
га
у
груди
погодим
.
Њему
пљосне
крв
на
уста
и
стропошта
се
о
патос
лелекнувши
:
„
Уби
ме
,
проклетник
!
“
Ја
сам
једва
могао
чути
ове
речи
,
јер
мене
ухвати
нека
страва
,
као
да
је
нечастиви
у
мени
;
ја
потрчим
и
нађох
се
у
авлији
свога
оца
.
„
Петре
,
Петре
,
—
врисне
моја
мати
,
видевши
ме
изван
себе
,
—
дете
моје
,
ти
си
већ
чуо
...
“
Моје
очи
беху
крваве
,
уста
запенушена
,
поглед
дивљи
.
„
Јао
мени
,
дете
моје
,
та
може
бити
да
још
није
свему
крај
.
Истина
,
рибари
су
Смиљу
видели
на
Тиси
и
ту
нађоше
њене
хаљине
;
али
може
бити
да
она
није
скочила
у
воду
,
може
бити
...
—
Та
само
недеља
дана
још
,
како
Смиљане
нема
;
она
још
може
доћи
!
“
дода
после
мало
борбе
,
мислећи
ме
утешити
.
За
мене
више
није
било
утехе
.
Ја
сам
знао
све
зло
,
које
сам
учинио
;
пред
мојима
очима
беху
:
два
самртника
,
суд
и
вешала
.
Отргнем
се
од
своје
матере
,
седох
на
кола
,
па
бежи
.
Кад
коњи
до
Саве
дођоше
,
они
скапаше
од
умора
.
Код
свога
дома
одлежао
сам
шест
месеци
,
за
то
време
бивши
непрестано
између
смрти
и
живота
,
између
лудила
и
свести
.
Да
се
Бог
на
мене
смиловао
па
да
ме
је
к
себи
примио
или
да
ми
је
узео
памет
па
да
ме
је
учинио
као
стоку
,
да
се
не
знам
сећати
шта
се
догодило
!
Али
ја
оздравим
и
окрепим
се
,
а
спомен
онога
што
бејаше
гризао
ми
је
срце
као
шкорпија
.
Још
веће
јаде
морадох
дочути
.
Мој
отац
је
умро
у
тамници
,
јер
беху
посумњали
да
је
он
убио
г
.
Павла
,
да
га
покраде
и
похара
.
Кукавни
старац
је
знао
да
сам
ја
био
убица
и
не
хтеде
у
своме
правдању
исказати
,
већ
је
трпео
док
је
могао
,
и
док
није
свиснуо
,
које
од
муке
у
тамници
,
које
од
жалости
.
Видиш
,
брате
,
шта
сам
ја
починио
,
па
да
мени
није
горе
него
теби
!
“
Бачванин
се
здраво
замисли
,
и
не
могаше
ништа
одговорити
.
„
Ја
сам
много
пути
мислио
—
продужи
Петар
после
дугог
ћутања
—
да
пређем
у
ћесареву
земљу
па
да
кажем
суду
шта
учиних
,
ал
’
не
смедох
;
ја
бих
драговољно
се
курталисао
овога
живота
,
ал
’
не
имадох
снаге
на
вешалима
умрети
.
У
вину
сам
тражио
себи
лека
;
пио
сам
од
јутра
до
вечера
;
па
,
кад
ме
вино
занесе
тако
да
сам
био
као
стока
,
онда
сам
најсрећнији
био
.
То
је
тако
трајало
од
дана
на
дан
.
Који
су
ме
познавали
чудише
се
томе
;
после
ме
сви
презру
,
истерају
ме
из
службе
,
и
ја
постадох
најгора
скитница
и
пијаница
.
И
тако
сам
живео
од
дана
до
дана
,
од
године
до
године
,
без
части
и
образа
;
бацио
сам
се
у
простачке
хаљине
;
скитао
сам
се
,
потуцао
сам
се
од
немила
до
недрага
;
гад
ме
је
јео
;
и
ја
сам
се
надао
смрти
а
знао
сам
да
под
туђим
плотом
морам
скапати
.
И
ја
преживех
толике
године
,
и
у
толико
година
нисам
ни
један
дан
поштеније
провео
него
други
,
ни
један
часак
нисам
боље
проживео
него
други
.
Кад
нисам
имао
паре
у
џепу
ја
сам
радио
најтеже
и
најопасније
послове
,
а
док
коју
заслужих
,
а
ја
је
одмах
дадох
за
вино
...
Вино
,
вино
бејаше
мој
најбољи
пријатељ
и
моја
утеха
.
Србијанци
су
одважни
људи
,
али
су
се
чудили
и
дивили
шта
сам
ја
починио
,
и
како
сам
свагда
срљао
где
се
глава
у
торби
носила
,
да
заслужим
себи
на
вино
.
Они
не
знађаху
да
ја
баш
и
тражим
смрт
.
Кад
се
овде
у
царевој
земљи
комешати
почело
,
и
ја
пређох
овамо
с
намером
ићи
у
Беч
или
у
Пешту
,
где
пре
буде
русваја
,
да
се
бијем
и
заслужујем
себи
на
вино
,
ако
не
нађем
смрт
.
Не
дођох
даље
од
Карловаца
.
Ту
се
састадох
с
тобом
и
с
г
.
Младеном
,
кога
је
Бог
послао
међу
нас
,
да
нас
мало
упитоми
и
умири
моју
савест
.
Ја
сам
постао
други
човек
;
оставио
сам
се
пића
и
заклео
се
њему
да
ћу
оно
чинити
што
ми
буде
заповедао
.
Ја
сам
одржао
моју
заклетву
:
увек
сам
га
слушао
и
то
драговољно
,
последња
његова
заповест
ми
је
распорила
срце
,
али
ја
сам
је
испунио
и
оставио
њега
у
невољи
.
За
овим
речима
Петар
обадвема
својим
рукама
протре
своје
чело
,
да
збрише
зној
,
који
је
по
челу
му
ударио
.
После
уздахне
:
„
Бар
да
сам
данас
погинуо
!
Кад
нема
г
.
Младена
,
на
што
мени
овај
јадан
живот
?
“
„
Зна
Бог
,
брате
,
шта
ради
.
Може
бити
да
ће
ти
још
дати
срећу
!
“
„
Срећу
?
Каку
може
мени
Бог
срећу
дати
?
Па
баш
да
и
може
,
чиме
сам
ја
заслужио
од
Бога
каково
добро
?
“
„
А
чиме
је
заслужио
онај
нитков
,
који
је
мене
упропастио
,
па
му
је
опет
све
за
руком
изилазило
што
је
хтео
?
Ти
јамачно
не
знаш
да
се
он
оженио
с
девојком
коју
је
наш
господин
миловао
и
хтео
узети
.
“
„
Шта
то
велиш
,
брате
?
“
„
Тако
је
као
што
ти
ја
кажем
.
Не
питај
од
куда
ја
знам
,
али
ти
се
заклињем
да
је
тако
...
Мој
брате
,
—
продужи
Бачванин
после
мало
ћутања
,
—
то
не
може
тако
на
веки
остати
.
Зашто
да
кад
сиромах
најмање
што
згреши
а
он
пати
и
од
људи
и
од
Бога
,
јер
га
савест
гризе
,
а
богатом
све
олако
прође
?
Ето
ти
нехотице
зло
учини
па
патиш
и
дан
данас
,
а
онај
,
који
никад
није
ни
једно
добро
у
своме
животу
учинио
,
благује
.
Али
то
неће
тако
остати
,
јер
ја
што
сам
намислио
то
ћу
учинити
.
“
„
Шта
то
?
“
„
Ја
се
морам
ономе
ниткову
осветити
!
”
„
Осветити
?
—
Мани
се
освете
,
брате
;
немој
,
молим
те
,
немој
то
спомињати
.
“
„
Е
није
него
још
штогод
!
него
да
оставим
да
он
слади
и
ужива
!
нитков
који
никад
о
добру
ни
помислио
није
!
...
Ја
не
знам
зашто
,
али
ја
све
мислим
да
би
г
.
Младен
сад
жив
био
,
да
тога
лопова
није
било
.
Он
је
многому
злу
крив
...
он
је
многому
злу
крив
.
“
„
Бог
ће
му
судити
,
брате
!
“
„
Бог
хоће
;
али
хоћу
и
ја
за
оно
што
је
мени
и
мојима
учинио
.
“
„
Опрости
му
;
видиш
да
сам
ја
бар
опростно
г
.
Павлу
...
“
„
Па
шта
би
било
?
Он
је
крив
био
што
је
твоја
Смиљана
несрећно
прошла
;
ти
си
му
се
осветио
,
и
зато
си
се
кајао
као
какав
највећи
грешник
...
Ја
,
ја
да
сам
тако
био
као
ти
,
и
ја
бих
с
г
.
Павлом
тако
исто
учинио
,
па
се
не
бих
кајао
!
“
„
Немој
тако
говорити
!
Ти
не
знаш
како
љуто
мори
савест
,
кад
човек
зло
учини
;
веруј
ми
,
сто
пути
је
боље
зло
добрим
враћати
.
“
„
Да
како
не
?
Ваљада
да
одем
још
том
славном
г
.
Лацики
па
да
му
се
поклоним
и
да
му
руку
пољубим
,
што
је
помогао
мојим
душманима
да
нас
дотерају
до
паса
?
.
.
.
“
У
један
пут
ућути
,
после
жешће
проговори
:
„
Може
бити
да
бих
опростио
.
Они
су
преварили
,
они
су
отели
од
нас
наше
добро
па
делили
с
погаником
,
с
Чивутином
;
али
зато
смо
се
намирили
.
Кад
не
може
моја
кућа
бити
која
је
моје
дединство
,
баш
неће
ни
Чивутин
се
по
њој
ширити
!
Ти
знаш
шта
сам
учинио
.
Ја
сам
је
запалио
и
,
што
огањ
није
покварио
,
то
сам
порушио
и
поломио
...
Па
с
тим
би
било
крај
рачуну
;
али
кад
се
сетим
моје
сироте
Анђе
...
Не
,
не
;
не
говори
ништа
о
опроштају
,
ја
се
морам
осветити
!
-
Па
после
,
ти
си
видео
како
сам
нашао
свога
брата
у
сомборској
тамници
.
Јадан
је
био
и
невољан
...
Баш
је
Бог
милостив
био
што
се
смиловао
на
њега
и
себи
га
примио
.
Да
је
онако
живео
,
био
би
на
грех
и
досаду
.
Не
говори
више
;
мени
се
крв
на
очи
навукла
,
и
ја
морам
учинити
што
сам
намислио
.
“
После
тога
поћути
мало
,
на
после
тресући
со
проговори
:
„
Хајде
са
мном
ако
хоћеш
,
ако
не
,
ја
ћу
ићи
сам
.
“
„
Куда
?
“
„
До
зоре
ћемо
се
довући
до
куће
мога
душманина
г
.
Лацике
.
Ако
га
нађемо
код
куће
,
он
мора
умрети
;
ако
не
,
од
његове
куће
неће
остати
камен
на
камену
.
“
„
Али
...
“
„
Ништа
,
не
говори
ништа
.
Ако
си
мој
друг
,
а
ти
ми
буди
у
невољи
;
а
ако
се
бојиш
кроз
маџарску
војску
пролазити
,
а
ти
остај
,
ја
ћу
и
сам
отићи
.
“
И
не
чекавши
одговора
пође
.
Петар
пође
за
њим
,
стигне
га
,
и
ухвативши
га
за
руку
рекне
му
:
„
Ја
ћу
ићи
куд
ти
пођеш
.
Али
да
је
мени
знати
где
лежи
моја
Смиљана
,
као
што
ти
знаш
за
твоју
Анђу
и
твога
брата
,
ја
не
бих
на
освету
никада
помислио
,
ја
бих
се
на
њиховом
гробу
Богу
молио
,
па
би
ми
лакше
било
.
“
„
Не
говори
,
већ
хајде
!
“
И
у
ћутању
пођу
.
XИИИ
.
ОТАЦ
И
КЋИ
Жао
му
је
,
срце
пуца
живо
.
Зашто
он
баш
да
јој
чини
криво
.
Бранко
Радичевић
-
Та
ти
ли
си
?
...
Вала
Богу
,
кад
сам
те
видио
,
Те
ме
жива
моја
жеља
мину
.
С
.
Н
.
П
.
Кад
Младена
оковаше
и
у
ропство
одведоше
,
Ружа
је
била
у
несвести
.
Зора
је
већ
била
,
кад
је
к
себи
дошла
и
своје
очи
отворила
.
Она
сва
претрне
од
страха
,
јер
на
собним
вратима
беху
две
грдне
човечине
—
мрки
брци
и
страшно
оружје
бејаше
у
њих
,
поглед
њихов
бејаше
мрк
и
страховит
.
То
беху
Стеван
и
Петар
.
Моје
лепе
читатељке
знају
зашто
су
они
дошли
.
Петар
видевши
Ружу
задркће
се
,
нека
га
језа
обузме
и
стајаше
окамењен
на
своме
месту
.
Али
Стеван
који
бејаше
много
немилостивији
него
Петар
приђе
к
Ружи
,
ухвати
је
за
руку
и
горопадно
повиче
:
„
Устани
,
госпођо
,
па
нас
води
.
“
Ружа
бејаше
бледа
као
смрт
,
које
од
слабости
и
тешке
жалости
коју
је
претрпела
,
које
опет
од
страха
.
„
Куда
?
“
запита
дркћући
.
„
Господину
Лацики
,
“
рече
Стеван
.
„
Моме
мужу
.
Ја
не
знам
где
је
он
.
“
„
Не
знаш
,
госпођо
?
Ти
не
знаш
за
свога
мужа
?
“
„
Не
.
“
„
Госпођо
,
ти
нас
нећеш
обманути
;
он
је
код
куће
,
јер
су
га
ноћаске
још
људи
видели
;
он
је
гдегод
прикривен
;
реци
нам
где
је
.
“
„
Ја
не
знам
.
“
„
Госпођо
,
узми
се
на
ум
.
Ми
ћемо
целу
кућу
испреметати
,
па
ћемо
га
наћи
,
или
ако
га
не
нађемо
,
овде
ће
све
у
пламен
букнути
,
па
живе
главе
нико
одавде
неће
изнети
.
“
После
ових
речи
оштро
погледи
Ружу
,
али
она
ништа
не
говораше
.
Стеван
видевши
ово
зашкрипута
зубима
,
после
се
окрене
вратима
,
кроз
која
су
у
собу
ушли
,
закључа
их
,
кључ
узме
са
собом
и
кроз
друга
врата
уђе
у
ред
соба
.
—
Он
тамо
дуго
заостаде
.
Између
тога
Петар
је
непрестано
Ружу
гледао
.
Њу
гледајући
срце
му
је
дрктало
;
он
је
видео
да
она
много
пати
;
он
се
смиловао
на
њу
и
жао
му
бејаше
зашто
да
јој
баш
он
учини
криво
.
Он
приђе
к
Ружи
,
ухвати
је
за
руку
и
нежно
јој
проговори
:
„
Госпођо
,
опрости
нам
.
“
Ружа
упре
у
њега
своје
очи
.
„
Видиш
,
госпођо
моја
,
ми
смо
врло
много
препатили
,
твој
муж
је
моме
другу
много
скривио
;
сад
му
је
до
руке
дошло
да
му
врати
жао
за
срамоту
,
па
сад
хоће
да
плати
свој
дуг
;
али
,
госпођо
,
твоје
лице
је
поштено
,
твоје
очи
су
тако
миле
,
ти
јамачно
ниси
ничему
крива
,
и
зато
те
ја
молим
опрости
нам
што
ти
жао
учинисмо
.
“
Ружа
је
тај
дан
много
препатила
,
и
зато
ове
благе
речи
њојзи
мелем
беху
;
она
са
љубави
и
захвалности
погледа
Петра
.
„
Хвала
ти
,
брате
.
“
Али
једва
што
је
ове
речи
са
највећом
натегом
изговорила
,
глава
јој
се
занесе
,
и
она
се
онесвести
.
Петар
јој
притрчи
,
мете
своју
руку
на
њено
чело
,
на
коме
је
смртни
зној
био
.
За
тим
,
опазивши
на
камину
у
стаклу
воду
,
пође
по
воду
.
Дошавши
до
камина
,
стресе
се
као
да
је
на
отровну
змију
стао
,
лице
му
плану
,
срце
му
се
стегну
у
прсима
.
На
камину
је
лежао
онај
мали
златан
крст
из
ког
је
Ружа
за
себе
и
за
Младена
отров
извадила
.
Петар
видевши
тај
крст
узме
га
у
руке
,
лице
му
пребледи
,
очи
му
усахнуше
,
коса
му
се
накостреши
.
„
То
је
,
то
је
!
“
викну
после
као
изван
себе
.
После
тога
притрчи
Ружи
,
загледа
се
у
њу
,
па
с
највећом
двојбом
повиче
:
„
Слика
,
исто
лице
!
О
,
ако
је
она
,
ако
је
то
...
“
За
тим
клекне
до
Руже
,
ухвати
јој
руку
,
почне
је
љубити
,
подигне
је
и
стисне
своме
срцу
.
Видевши
да
је
непрестано
у
несвести
склопи
руке
к
небу
у
највећем
очајању
викнувши
:
„
Боже
,
сад
помози
и
поврати
у
живот
ово
чедо
.
“
После
тога
подигне
бледу
главу
,
наслони
своја
на
њена
уста
,
рекао
би
свој
живот
хоће
да
у
њу
прелије
,
и
својим
задахом
да
је
ускрсне
.
Ово
поврати
Ружу
,
она
отвори
своје
очи
,
и
уздахне
.
Петар
видевши
то
,
врисне
од
радости
;
после
ухвати
Ружу
испод
пазуха
и
посади
је
на
столицу
близу
камина
где
је
лежао
крст
.
За
тим
склопи
своје
руке
,
клекне
пред
Ружу
као
пред
какву
светињу
па
дркћући
проговори
:
„
Госпођо
,
преклињем
те
живим
Богом
и
светим
Јованом
,
реци
ми
право
од
куда
ти
овај
крст
.
“
Ружа
пребледи
.
„
Зашто
питаш
?
“
рече
дркћући
.
„
То
је
крст
моје
љубазнице
,
госпођо
.
Ако
знаш
за
њу
,
реци
ми
о
њој
што
,
кажи
ми
за
њен
гроб
,
тако
ти
млека
,
којим
те
је
твоја
мати
одојила
!
“
„
Њено
име
,
њено
име
!
“
„
Смиља
!
“
„
Отац
мој
!
“
цикну
Ружа
и
обеси
се
Петру
о
врат
.
„
Кћери
,
кћери
моја
!
“
викну
Петар
,
те
пригрли
Ружу
тако
чврсто
,
рекао
би
:
боји
се
да
је
ко
од
њега
не
отме
.
У
томе
врата
се
отворе
,
Стеван
уђе
у
собу
;
у
руци
је
имао
буктећу
машалу
,
очи
његове
севаху
од
љутине
.
„
Ништа
нисам
нашао
,
али
из
ове
куће
нико
неће
живе
главе
изнети
!
“
За
тим
се
окрене
Петру
и
чудно
га
погледа
:
„
Шта
је
то
,
Петре
?
!
“
Петар
није
слушао
Стевана
,
није
га
ни
видео
;
његово
срце
пуно
је
било
слатке
радости
,
његове
очи
севаху
од
милине
;
он
је
Ружу
грлио
и
љубио
,
а
грлећи
и
љубећи
је
непрестано
говорио
:
„
Рано
моја
,
душо
моја
...
душо
моја
...
“
Стеван
није
сам
својим
очима
веровао
и
тако
је
као
окамењен
стајао
и
гледао
Петра
и
Ружу
неко
време
;
после
приђе
Петру
па
ухвативши
га
за
раме
повиче
:
„
Петре
,
хајде
!
Ми
смо
наше
овде
свршили
!
“
Петар
погледи
свога
друга
,
после
га
ухвати
за
две
руке
па
га
к
земљи
повуче
викнувши
:
„
Па
колена
,
па
се
Богу
моли
.
Ја
сам
нашао
своју
кћер
.
“
У
тај
мах
цела
се
соба
засија
од
руменкасте
светлости
,
и
нека
пуцњава
зачује
се
:
„
Шта
је
то
?
“
викнуше
у
један
мах
Петар
и
Ружа
.
„
Ватра
,
—
одговори
мирно
Стеван
.
—
Ја
не
нађох
мога
злотвора
,
а
кад
њега
нема
,
нека
му
букте
дворови
.
“
„
Шта
уради
!
“
викну
уплашено
Петар
.
„
Ништа
—
уђе
Ружа
тихо
у
реч
—
нека
горе
,
и
нека
ватра
их
спали
;
ни
тако
овде
није
ништа
муком
течено
.
“
После
тога
приђе
к
постељи
,
развуче
завесе
и
узме
спавајуће
своје
чедо
на
руке
:
„
Ево
моје
чедо
;
отац
мој
,
ово
је
моје
богаство
!
“
и
за
тиме
поносито
изађе
из
собе
,
у
коју
је
густ
дим
почео
долазити
,
носећи
своје
чедо
у
наручју
.
XИВ
.
ТАМНИЦА
Бацише
и
у
тамницу
црну
.
Ђено
лежи
вода
до
кољена
А
јуначке
кости
до
рамена
С
.
Н
.
П
.
После
с
.
томашке
пропасти
у
Суботици
је
био
крвави
суд
.
Судије
код
овога
суда
били
су
заклети
српски
непријатељи
.
Кад
је
који
Србин
под
њихову
руку
дошао
,
с
тиме
је
било
јада
и
покора
,
јер
судије
нису
гледали
је
ли
што
крив
или
није
,
већ
су
га
злоставили
само
зато
што
је
Србин
.
—
Том
суду
предадоше
Младена
.
Председник
суда
,
опака
људа
,
запита
:
„
Је
ли
отмен
?
“
„
Јесте
.
“
Председник
зазвони
,
два
момка
с
оружјем
уђу
.
„
Водите
овог
роба
у
Кишвилагош
.
“
Тако
со
звала
најцрња
тамница
.
Кога
су
у
ту
тамницу
бацили
,
тај
је
брзо
за
тим
доспео
под
губилиште
.
Кад
Младена
уведоше
и
врата
за
њим
затворише
,
мислио
је
да
су
га
у
гробницу
живог
сахранили
;
плесноћа
и
неки
незгодни
задах
га
с
места
забуни
,
а
било
је
тако
мрачно
као
и
у
гробу
.
Он
прекрсти
своје
руке
,
и
дуго
је
тако
као
окамењен
стајао
.
У
један
пут
чује
где
неко
уздахну
и
лелекну
:
„
Јао
,
муко
моја
!
“
Пође
тамо
од
куд
је
лелек
чуо
;
напред
,
мало
напред
—
нагази
на
мокру
сламу
;
заустави
се
,
протре
своје
очи
и
с
натегом
почне
назирати
.
Рибера
је
страшне
ствари
писао
у
својима
иконама
;
човеку
се
стисне
срце
у
прсима
и
кожа
му
се
најежи
кад
погледи
коју
од
тих
икона
;
али
да
је
Рибера
видео
како
су
патили
кукавни
робови
у
суботичким
тамницама
,
он
би
и
сам
припознао
да
се
то
не
да
написати
.
На
мокрој
слами
лежао
је
један
млад
човек
као
капља
;
ноге
су
му
биле
босе
;
кошуља
на
њему
у
цепове
почупана
,
тако
да
су
му
прси
са
свим
голе
;
око
врата
где
се
марама
веже
била
је
плаветна
пруга
;
коса
му
је
била
црна
у
кврчицама
;
лице
бледо
и
ледено
али
на
њему
су
љути
болови
написани
били
;
на
среди
чела
дугачка
и
дубока
рана
,
на
којој
се
крв
усирила
.
Страшно
је
патио
тај
кукавац
:
прси
су
се
напињале
и
дизале
,
рука
му
је
укочена
била
.
Чело
главе
седео
је
други
један
мало
старији
.
Овај
је
држао
млађега
главу
у
својим
рукама
и
са
највећом
тугом
гледао
је
како
се
тај
љуто
мучи
.
Лице
је
његово
било
мрко
и
туробно
;
али
по
томе
мрком
и
туробном
лицу
суза
за
сузом
је
текла
.
„
А
јао
мени
!
Јао
,
мајко
Божја
!
“
викну
млађи
из
најљуће
боље
и
поче
очи
превртати
.
„
Престаће
то
,
мој
рођени
Милошу
;
престаће
то
,
мој
слатки
брате
!
“
Овако
хтеде
тешити
старији
млађега
,
али
речи
му
се
загушише
,
па
је
једва
с
натегом
могао
говорити
.
Болник
није
ни
слушао
шта
му
брат
говори
.
Болови
су
његови
врло
љути
били
.
Он
зашкрипута
својим
зубима
,
грчевито
обадвема
својим
рукама
стисне
свога
брата
па
лелекне
:
„
Умрећу
,
јао
,
умрећу
.
«
„
Бог
би
дао
,
мој
слатки
брате
!
“
промумла
у
себи
старији
.
Млађи
се
задркта
,
прси
му
се
напну
,
јаукну
још
један
пут
,
и
тиме
се
све
сврши
.
Он
бејаше
мртав
.
Старији
видевши
то
стресе
се
,
своје
лице
покрије
обадвема
рукама
,
после
тога
викну
као
да
је
изван
себе
:
„
Умре
!
“
Мало
ућути
,
очи
своје
подигне
,
после
опет
запишти
:
„
А
јао
мени
,
мој
рођени
брате
;
ја
тебе
изгубих
,
брате
;
мој
брате
,
ти
мене
остави
!
“
После
тога
подигне
свога
мртвога
брата
,
обгрли
га
,
пољуби
га
,
сузе
му
потеку
по
лицу
;
за
тиме
стисне
га
к
своме
срцу
па
га
опет
ижљуби
.
„
Хвала
теби
,
Боже
мој
;
ти
њега
ослободи
од
вешала
!
“
рече
за
тим
тихо
,
па
клекне
до
мртваца
и
склопи
своје
руке
,
да
се
моли
Богу
.
Младен
,
који
је
међу
тим
устао
био
и
стао
за
леђа
тога
несрећнога
брата
,
видевши
где
се
овај
Богу
моли
,
прекрсти
своје
руке
и
очита
молитву
за
душу
свога
новога
друга
.
Између
тога
,
у
другом
углу
тамнице
на
једној
хаљини
двојица
сеђаху
,
обојица
сужни
и
невољни
.
Једно
бејаше
млад
човек
са
дугачким
брковима
,
округлим
ликом
и
бистрим
великим
очима
.
Друго
бејаше
један
старији
;
имао
је
седе
власи
,
по
лицу
му
ударила
густа
брада
,
која
је
сва
седа
била
,
лице
му
је
било
мршаво
,
очи
без
жара
и
пуне
суза
.
„
Та
не
плачи
,
Ђорђе
,
—
говораше
млађи
тешећи
старијега
;
—
родио
си
се
,
па
једном
мораш
и
умрети
.
Данас
или
сутра
,
то
је
све
једно
!
Буди
човек
.
“
Старији
уздахне
.
„
Шта
уздишеш
?
—
продужи
млађи
прекоравајући
старијега
.
—
Не
показуј
се
да
ти
је
тешко
;
трпи
,
како
ти
је
тако
ти
је
.
“
„
Али
умрети
!
...
Умрети
?
Бог
зна
,
брате
,
хоћемо
ли
и
до
сутра
живи
бити
.
“
„
Умрети
?
Па
шта
је
то
?
—
Је
ли
теби
жао
умрети
?
“
„
Јесте
,
мени
је
жао
.
“
„
Ђорђе
,
то
нисам
о
теби
мислио
.
Ја
бих
се
заклео
био
да
ћеш
ти
највеће
муке
претрпети
па
нећеш
„
јао
“
рећи
;
а
ти
си
тако
малодушан
;
ти
ћеш
може
бити
још
молити
твоје
судије
да
ти
живот
опросте
.
“
„
Они
мени
неће
опростити
;
ја
ћу
умрети
,
ја
ћу
умрети
.
“
„
Кукавице
!
Мене
нека
секу
,
нека
пеку
;
нек
чине
са
мном
шта
им
је
воља
;
али
тиме
се
неће
пофалити
да
су
ме
застрашили
и
понизили
.
“
„
Лако
је
теби
говорити
.
За
тобом
нико
не
остаје
;
али
видиш
:
ја
имам
своју
жену
и
једно
сироче
на
души
.
На
киме
ће
они
остати
,
кад
ја
погинем
?
Шта
ће
бити
од
њих
?
“
И
после
ових
речи
обадвема
рукама
покрије
своје
лице
.
Млађи
ућути
.
У
тамници
је
такав
мрак
био
,
да
ова
двојица
нису
видели
оне
друге
;
они
нису
ни
знали
шта
се
у
другоме
углу
догодило
.
Тако
је
то
дуго
трајало
.
У
тамници
бејаше
највећа
тишина
.
Младен
је
непрестано
на
коленима
клечао
и
Богу
се
молио
,
а
његов
друг
до
њега
држао
је
на
своме
срцу
свога
мртвога
брата
.
У
томе
врата
се
од
тамнице
отворише
,
и
с
поља
горопадно
повикаше
:
„
Нека
изиђу
Сентомашани
!
“
Онај
,
који
је
свога
мртвога
брата
оплакивао
,
тргне
се
и
подигне
своју
главу
али
ништа
не
одговори
.
„
Сентомашани
!
Зар
не
чују
С
.
Томашани
?
“
викну
с
поља
опет
.
„
Чујем
,
чујем
ја
,
али
не
чује
Милош
!
Хе
,
хе
,
хе
,
Милош
не
чује
,
Милоша
нећете
вешати
!
“
и
за
овим
речима
зацени
се
смејући
.
За
тим
из
целога
грла
почне
певати
:
„
Који
не
зна
кад
треба
За
свој
род
умрети
—
Није
Србин
већ
је
буба
,
Тог
ће
земља
клети
.
Ха
,
ха
,
ха
!
Милоша
ви
нећете
вешати
!
Он
је
умро
за
свој
род
,
ал
’
га
ви
нећете
вешати
!
“
„
Који
је
ђаво
тима
?
“
повикаше
с
поља
,
и
четири
момка
уђу
у
тамницу
,
један
носећи
луч
у
руци
,
а
друга
тројица
убојно
оружје
.
„
Где
су
С
.
Томашани
?
“
викнуше
ушавши
у
тамницу
.
„
Ево
,
ово
сам
ја
,
а
ово
је
Милош
мој
брат
—
ког
ви
нећете
обесити
!
“
и
за
тим
баци
се
на
колена
,
подигне
руке
небу
;
после
пригрли
свога
брата
и
почне
га
љубити
:
„
Ходи
,
брате
,
само
ме
мало
загрли
,
само
ме
мало
пољуби
,
па
се
више
нећемо
никад
видети
;
али
тебе
неће
вешати
,
нико
неће
вешати
.
“
За
тим
устане
.
Страшно
га
је
било
погледати
.
Коса
му
је
била
разбарушена
,
очи
мутне
,
лице
бледо
као
смрт
,
одело
на
њему
на
цепове
подерано
.
Кад
је
устао
и
погледао
око
себе
,
чисто
се
свима
смрзла
крв
,
тако
је
тај
поглед
страшан
био
.
Момци
,
који
су
дошли
били
,
чисто
се
устравише
.
Тек
после
дугог
времена
један
дође
к
себи
па
повикне
:
„
Напред
!
“
С
.
Томашанин
га
погледи
,
као
да
се
чуди
,
па
запита
:
„
Куда
?
Та
Милош
је
умро
!
Шта
ћемо
сад
код
вешала
,
Милоша
не
можете
обесити
?
“
„
Овај
јо
полудео
!
“
рекне
један
момак
.
„
Дед
мало
кундаком
;
сад
ће
он
доћи
к
себи
!
“
и
за
тим
речима
немилице
удари
га
кундаком
у
леђа
.
С
.
Томашанин
плану
као
рис
,
зашкрипута
зубима
,
очи
му
севну
,
згрчи
своју
песницу
и
полети
момцима
,
—
но
у
исти
часак
,
као
да
му
је
нешто
на
памет
пало
,
стаде
,
жалосно
погледа
момке
па
тихо
проговори
:
„
Бадава
ме
удараш
,
Милоша
нећеш
вешати
!
“
и
рекавши
ово
пође
вратима
.
У
томе
један
момак
окрене
се
онима
,
који
су
у
углу
седели
,
и
немилостиво
проговори
:
„
А
кад
ћеш
ти
,
да
већ
ја
обучем
тај
капут
,
што
је
на
теби
?
“
—
Кад
С
.
Томашанин
чу
те
речи
,
као
да
се
опет
нечему
сетио
,
стаде
,
после
се
нагло
окрене
па
дотрчи
у
угао
где
је
Ђорђе
и
онај
други
роб
седео
:
„
Деда
,
—
викну
—
ја
мал
’
не
одох
а
нисам
се
од
тебе
ни
опростио
.
С
Богом
деда
!
“
Старац
је
и
пре
тога
већ
у
сузама
био
,
а
кад
овај
несрећни
млад
човек
,
који
је
од
бола
полудео
био
,
њему
дође
и
проговори
му
,
а
он
се
зацени
од
плача
.
„
А
што
плачеш
деда
?
Та
Милоша
неће
обесити
...
Милош
је
умро
,
деда
;
он
је
већ
тамо
...
“
и
руку
своју
подигне
небу
:
„
Тамо
на
небу
код
нашег
оца
!
“
дода
после
уздахнувши
из
срца
.
„
Хоће
ли
већ
један
пут
томе
крај
бити
?
!
“
викнуше
оружани
момци
.
„
С
Богом
деда
!
“
За
тим
обеси
се
старцу
о
врат
,
после
пође
другоме
млађем
,
ижљуби
се
и
с
њим
,
па
на
послетку
дође
и
к
Младену
.
„
И
ви
ту
?
И
ви
!
“
викну
као
изван
себе
.
Младен
рашири
своје
руке
,
обгрли
тога
младога
човека
,
пољуби
се
с
њим
па
му
пријатељски
проговори
:
„
С
Богом
брате
!
Не
плаши
се
и
умри
као
што
С
.
Томашани
умиру
.
С
Богом
,
скоро
ћу
и
ја
за
тобом
!
“
С
.
Томашанин
погледа
Младена
са
зафалности
па
после
одважно
одговори
:
„
Фала
,
господине
.
С
мене
нећете
постидни
бити
;
ја
ћу
им
показати
како
се
умире
...
али
Милоша
неће
вешати
.
“
И
за
овим
речима
подигне
своје
чело
,
и
као
човек
,
који
је
при
свести
и
зна
да
славно
чини
,
поносито
пође
пред
својим
гонитељима
.
Два
момка
подигоше
мртвога
С
.
Томашанина
и
изнесоше
из
тамнице
.
Кад
врата
затворише
и
луч
изнесоше
,
у
тамници
постаде
опет
мрак
као
што
је
и
пре
био
.
„
Иване
!
“
„
Младене
!
“
Викну
двојица
у
један
мах
.
Онај
роб
,
који
је
са
старцем
у
углу
седео
,
бејаше
Иван
,
Младенов
друг
још
од
заманде
.
Они
су
се
одмах
познали
,
док
су
момци
луч
у
тамницу
унели
;
ал
’
се
један
другом
нису
јавили
,
бојећи
се
да
их
не
раставе
ако
се
покажу
да
се
познају
.
Но
одмах
,
чим
момци
изађоше
,
јавише
се
један
другом
,
загрлише
се
и
ижљубише
:
„
Баш
добро
те
нас
Маџари
заробише
;
другојачије
не
бисмо
се
никад
ни
састали
!
“
проговори
Иван
после
прве
радости
.
„
Теби
је
од
шале
,
Иване
?
“
„
Каква
шала
?
Зар
ти
не
верујеш
да
сам
се
ја
тебе
зажелео
?
“
„
Верујем
,
али
овако
.
“
„
Па
шта
је
то
?
Бићемо
овако
лепо
,
заједно
у
друштву
,
неколико
дана
;
после
ће
нас
извести
пред
суд
;
тамо
ћемо
им
рећи
што
нам
на
срцу
лежи
,
—
за
тиме
на
губилиште
.
Мени
Бога
ми
неће
тим
наудити
;
ја
сам
живео
,
сад
могу
и
умрети
.
А
баш
да
ми
и
опросте
живот
,
шта
бих
онда
радио
,
ја
сам
без
својих
пријатеља
?
Ја
бих
морао
од
дуга
времена
умрети
.
А
кад
се
већ
мора
умирати
,
ја
волим
од
пушке
него
од
дуга
времена
.
“
За
овима
речима
учини
се
тишина
.
После
мало
ћутања
Иван
почне
звиждати
једну
веселу
арију
,
после
тога
проговори
:
„
Збиља
,
Младене
,
опомињеш
се
кад
смо
заједно
учили
играти
?
Је
л
’
,
оно
су
лепа
времена
била
?
...
Ал
’
да
,
ти
си
и
онда
смешан
светац
био
!
Мени
се
чини
да
си
ти
већ
и
онда
роб
био
.
Роб
онда
,
роб
сада
,
па
шта
ти
је
брига
?
Још
боље
овако
бити
роб
него
каке
оштроконђе
девојке
.
Овако
бар
знам
шта
ме
чека
,
а
онако
бес
би
га
знао
.
“
Младена
у
срце
дирну
те
речи
,
јер
он
се
опомену
првих
својих
јада
,
и
хтеде
нешто
да
говори
,
но
у
исти
часак
на
улици
загрме
добошима
.
„
Склопите
руке
и
молите
се
Богу
!
—
повиче
Ђорђе
клекнувши
и
руке
на
молитву
склопивши
.
—
Нашега
друга
воде
на
губилиште
.
“
Младен
и
Иван
тако
учинише
.
По
сата
клечаху
и
Богу
се
мољаху
.
У
томе
заори
се
пуцњава
пушака
.
„
Бог
да
му
душу
прости
!
Он
је
претрпео
!
“
уздахне
старац
прекрстивши
се
и
сузе
своје
тарући
.
„
Фала
Богу
,
кад
је
од
пушке
погинуо
!
Ја
знам
да
се
владао
на
губилишту
као
јунак
.
“
„
Од
куд
ти
то
можеш
знати
?
“
запита
Иван
.
„
Од
туд
—
одговори
Младен
—
што
сам
видео
да
се
не
плаши
пушке
ни
топа
,
ни
он
ни
његов
брат
.
Да
си
их
видео
на
с
.
томашким
шанчевима
како
су
се
борили
.
У
среди
је
био
међу
њима
њихов
отац
,
сед
старац
али
крепак
и
јуначан
као
лав
.
Ова
три
човека
на
својима
местима
у
највећој
ватри
тврдо
стајаху
као
каменито
стење
одбијајући
непријатеља
од
шанчева
.
Кад
нам
непријатељ
за
леђа
зађе
и
поче
нас
бити
,
танад
су
тако
летела
као
киша
,
ја
сам
њих
гледао
како
су
се
држали
—
ни
један
оком
није
тренуо
а
камо
ли
да
се
устрашио
.
“
„
То
је
јуначко
колено
.
“
„
Те
каково
!
—
продужи
Младен
.
—
Кад
је
цела
наша
војска
које
побијена
које
заробљена
била
,
нас
једно
педесеторо
нађосмо
се
код
реке
и
борисмо
се
.
Нек
нисам
поштен
човек
ако
нисмо
стотину
потукли
самима
кундацима
и
бајонетима
,
јер
џебана
нам
је
нестала
.
Кад
и
своје
пушке
покрасмо
,
ја
се
бацих
у
воду
и
прејурим
.
Кад
сам
на
половини
реке
већ
био
онда
опазим
да
Маџари
свладаше
и
свезаше
та
два
брата
;
а
они
могоше
ропству
утећи
,
ја
не
знам
зашто
то
не
учинише
.
“
„
Јер
им
је
отац
здраво
рањен
био
па
га
не
хтедоше
ни
мртва
оставити
.
Он
је
мени
сам
приповедио
,
“
рече
Ђорђе
.
„
Поштена
душа
!
“
„
И
он
погину
!
Па
како
?
Убише
га
као
каког
пустахију
,
па
Бог
зна
хоће
ли
га
сахранити
...
Браћо
,
браћо
,
и
ја
ћу
који
дан
;
—
браћо
,
ја
остављам
за
собом
удовицу
,
коју
сам
ја
љубио
као
што
може
човек
љубити
;
ми
се
пазисмо
од
како
смо
се
састали
;
ја
нисам
никад
што
ни
пожелео
,
да
она
није
дознала
и
да
се
није
трудила
по
вољи
ми
учинити
;
ја
остављам
за
собом
и
једно
сироче
које
сам
на
душу
узео
;
—
браћо
,
моје
срце
пишти
,
крваве
бих
сузе
лио
кад
на
њих
помислим
,
и
опет
,
браћо
,
...
ја
бих
лакше
умро
,
да
знам
да
ће
ме
сахранити
кад
ме
убију
,
да
ће
ме
покрити
покровом
,
да
ће
ме
у
сандук
метнути
и
опојати
по
православном
обичају
...
Но
,
браћо
,
они
ће
ме
убити
и
оставити
на
губилишту
као
каквог
пса
.
“
После
ових
речи
зацени
се
у
плач
,
погури
се
,
своје
лице
покрије
обадвема
својима
рукама
а
сав
је
дрктао
као
прут
.
Иван
се
намршти
,
замисли
се
и
уздахне
.
У
томе
по
ходнику
,
из
којег
се
улазило
у
тамницу
,
зачу
се
тиха
песма
.
Песма
се
овако
почињала
:
„
Поручује
Иванова
љуба
.
“
Иваново
лице
сине
од
радости
,
он
приђе
Ђорђу
,
ухвати
га
за
руку
па
му
проговори
:
„
Не
бој
се
,
брате
;
све
ће
бити
по
твојој
вољи
.
Ако
те
погубе
,
ти
ћеш
бити
сахрањен
по
православноме
обичају
.
“
Ђорђе
погледа
Ивана
сумнително
:
„
Зашто
ме
обмањујеш
?
Зашто
ми
обећаваш
оно
што
не
може
бити
?
“
„
Кад
сам
ја
још
слагао
?
Што
сам
ти
ја
обећао
то
ће
се
догодити
.
Јеси
ли
чуо
ту
песму
у
ходнику
?
“
„
Худа
радост
,
—
рече
Ђорђе
сакрушено
;
—
песму
је
ту
стражар
певао
.
“
„
Ма
ко
,
—
рече
озбиљно
Иван
.
—
Чувши
ту
песму
,
ја
те
сад
уверавам
да
ће
се
твоја
последња
жеља
испунити
.
“
XВ
.
КРВАВИ
СУД
Ој
давори
,
ти
Косово
равно
,
Шта
си
данас
дочекало
тужно
,
Да
Арапи
сад
по
теби
суде
.
С
.
Н
.
П
.
Други
дан
после
овога
догађаја
сужницима
судише
у
суботичком
крвавом
суду
.
Судионица
је
врло
пространа
била
,
али
дупком
напуњена
народом
.
Свако
је
с
највећим
нестрпљењем
ишчекивао
крај
суду
,
да
види
шта
ће
бити
са
сужнима
.
Сужници
стајаху
пред
зеленим
асталом
за
којим
сеђаху
крвожедни
судије
.
Сведок
за
сведоком
се
заклињао
противу
њих
,
а
свакога
појединог
заклетва
била
је
за
главу
сужницима
.
Ђорђе
је
био
блед
као
смрт
;
очи
његове
пуне
сузама
;
једва
се
држао
на
својима
ногама
,
тако
је
дрктао
од
слабости
и
страха
.
„
Шта
сам
ја
вама
окривио
,
да
се
криво
на
мене
заклињете
?
!
—
рекао
би
гдекоји
пут
уздишући
.
—
Ја
никад
ни
једноме
нисам
зло
учинио
.
“
Сведоци
га
погледаше
презрително
и
гдекоји
међу
зубима
промумла
:
„
Vad
rácz
,
hazaáruló
.
“
Младен
је
стајао
прекрштеним
на
прса
рукама
,
мирно
и
тихо
;
лице
му
је
ведро
било
,
очи
светле
као
да
се
њега
цела
ствар
ни
најмање
не
тиче
.
Иван
је
стајао
смешећи
се
,
и
по
гдекоји
пут
једну
арију
из
кадрила
тихо
звиждукајући
.
Судије
саслушавши
сведоке
позову
сужнике
да
се
бране
:
„
Е
,
да
Богме
,
—
проговори
Иван
,
—
мени
до
душе
неће
још
дуго
требати
моје
прси
,
али
опет
зато
нећу
да
их
кварим
у
лудо
говорећи
.
Кад
сте
купили
сведоке
и
научили
их
шта
да
говоре
,
а
ви
купите
и
бранитеља
ако
вам
треба
па
га
научите
како
ће
нам
и
он
врат
ломити
.
“
Иван
говораше
јасно
и
разумително
.
Кад
је
изговорио
,
у
народу
се
метеж
роди
;
свако
се
дивио
томе
човеку
,
који
извесно
зна
да
ће
скоро
умрети
,
па
опет
лакрдише
.
У
томе
један
млад
бледолик
човек
са
благородним
ликом
,
лепим
високим
челом
,
ватреним
погледом
,
смеђом
косом
,
плавим
дугачким
брковима
,
стаде
пред
судије
на
својим
јасним
гласом
проговори
:
„
Ја
сам
обранитељ
ове
господе
!
“
После
тога
се
окрене
сужницима
па
им
љубавно
проговори
:
„
Браћо
,
мене
нису
судије
поткупиле
,
већ
ја
ћу
вас
бранити
,
јер
ви
то
заслужујете
.
“
Сад
се
тек
учини
жубор
међу
народом
.
Што
овај
човек
учини
то
бејаше
више
него
јунаштво
.
Бранити
несрећнике
којима
су
суботичке
судије
напиле
чашу
,
то
шћаше
рећи
:
ја
стрмоглавце
падам
у
беду
,
и
мећем
своју
главу
у
торбу
.
Обранитељ
на
највеће
чудо
свију
почне
говорити
.
Говорио
је
ватрено
,
а
речи
његове
беху
тако
праве
и
побудителне
,
да
су
многима
сузе
на
очи
натерале
.
„
Лај
,
лај
;
за
оне
је
тане
већ
саливено
,
па
сад
можеш
лајати
колико
год
хоћеш
!
“
мумлаху
други
,
који
су
немилостиви
били
као
пси
.
Тако
и
бејаше
.
Судије
осудише
сужнике
да
умру
од
праха
и
олова
.
Кад
изрекоше
пресуду
,
Ђорђе
пребледи
као
смрт
,
на
очи
му
сузе
ударе
,
ноге
му
се
тако
задркћу
да
се
стропоштао
,
и
пљеснувши
својима
рукама
лелекнуо
:
„
Али
,
господо
,
ја
сам
невин
!
“
Младен
не
говораше
ништа
.
Кад
је
судија
изрекао
да
ће
умрети
од
праха
и
олова
очи
му
сину
,
лице
му
се
зарумени
,
чело
буде
још
ведрије
,
уста
му
се
осмехну
,
као
да
му
се
што
повољно
догодило
.
Иван
разрогачи
своје
очи
,
па
се
насмехну
;
после
поругателно
рече
:
„
Ви
сте
се
забунили
у
стилу
,
господине
,
јер
рекосте
у
пресуди
да
смо
ми
продавали
отаџбину
,
а
јамачно
хтедосте
рећи
да
смо
је
издали
.
“
Судије
га
погледаше
.
„
Измените
,
господине
,
измените
,
јер
то
вам
нико
неће
веровати
да
сам
ја
продао
отачаство
,
јер
,
кад
сте
љубав
имали
секвестрирати
моје
добро
,
нашли
сте
код
мене
само
Кошутове
банке
,
а
то
сваки
зна
да
ја
за
те
банке
ни
своју
зоб
не
бих
дао
био
,
да
нисам
морао
,
а
камо
ли
своје
отачаство
!
“
Ове
речи
дирнуше
у
живац
и
судије
и
цео
народ
у
судишту
.
Поруга
је
противу
Кошута
доста
љута
била
,
а
Кошут
у
оно
доба
бејаше
мали
Бог
у
Суботици
.
И
зато
се
по
целоме
судишту
велики
жубор
учини
.
Гдекоји
потрзаше
своје
сабље
,
да
Ивана
на
комаде
исеку
.
Једва
је
председник
суда
могао
утишати
народ
заповедивши
момцима
да
сужне
изведу
из
судишта
.
XВИ
.
БЕО
ХЛЕБАЦ
Она
ће
доћи
!
Које
су
на
смрт
осудили
у
Суботици
,
оне
су
обично
двадесет
и
четири
сата
на
белом
хлебу
држали
.
За
двадесет
и
четири
сата
они
беху
на
углед
народу
,
који
се
веселио
и
забављао
гледајући
страх
и
тугу
гдекојега
осуђенога
.
За
то
време
,
док
су
сужници
на
белом
хлебу
,
обично
им
се
испуни
ако
што
зажеле
,
а
многи
од
народа
,
који
долазе
да
их
виде
,
доносе
им
понуде
.
Кад
су
Младена
,
Ивана
и
Ђорђа
метнули
на
бео
хлебац
,
из
пакости
њима
нису
дали
да
се
ко
на
само
с
њима
може
разговарати
.
Њих
метнуше
око
подне
на
бео
хлебац
.
Народ
је
врвео
као
на
какво
чудо
,
да
их
види
,
јер
се
по
целој
вароши
било
разгласило
како
су
се
њих
двојица
добро
владали
пред
судом
,
па
свако
шћаше
видети
те
чудне
људе
,
које
тако
горка
смрт
не
могаше
застрашити
.
Иван
сеђаше
за
једном
трпезом
на
којој
је
горела
свећа
,
па
цупкајући
ногом
по
патосу
тихо
је
певао
различите
веселе
припеве
уз
наше
народне
песме
.
Младен
бејаше
мало
даље
од
њега
и
нешто
замишљен
;
али
ништа
се
није
страшио
,
а
баш
није
ни
жалостан
био
.
Врата
од
собе
беху
широм
отворена
,
да
кроз
њих
свако
може
видети
сужнике
,
а
на
вратима
бејаше
стражар
,
који
је
чувао
сужнике
и
никоме
није
дао
да
њима
улази
.
„
Младене
,
је
л
’
да
су
поштени
људи
наше
судије
?
Саставише
нас
овако
лепо
,
дадоше
нам
почасну
стражу
,
па
још
заповедише
да
нико
не
сме
долазити
да
нам
досађује
!
Баш
се
брину
за
наш
комодитет
!
“
говораше
Иван
Младену
.
Младен
се
осмехне
ал
’
му
ништа
не
одговори
.
„
Ти
си
се
опет
замислио
.
Ја
већ
видим
да
од
тебе
никад
неће
човек
бити
.
“
Ђорђе
сеђаше
у
једном
углу
од
собе
.
„
Стражо
!
“
викну
Иван
после
неколико
часова
.
„
Заповедајте
господине
.
“
„
Је
ли
нама
слободно
пушити
овде
?
“
„
Јесте
.
“
„
А
ти
пошљи
кога
,
нека
купи
најбоље
хавана
регалија
цигаре
.
“
Стражар
викне
,
један
момак
се
јави
,
прими
од
Ивана
новце
и
за
неколико
часкова
врати
се
с
пуном
кутијом
цигара
.
Иван
отвори
кутију
,
и
почне
бирати
цигаре
:
„
Младене
,
нас
господски
служе
.
Ја
не
верујем
да
у
целој
Суботици
има
још
једна
кутија
овакових
цигара
;
гледај
како
је
црн
и
сув
лист
,
па
гледај
ове
жуте
пегице
по
њима
.
“
После
ових
речи
запаливши
своју
цигару
понуди
Младена
:
„
Пуши
,
у
твоме
животу
оваке
цигаре
више
нећеш
пушити
.
“
Младен
запали
,
и
повукавши
неколико
димова
одговори
:
„
Без
све
шале
,
Иване
,
цигаре
су
особите
.
Бадава
над
„
хавана
регалијама
“
нема
цигаре
.
“
И
та
два
човека
,
који
извесно
знађаху
да
ће
после
неколико
сати
умрети
,
сладише
се
цигарама
као
да
су
на
каквој
части
.
У
томе
сутон
се
хватао
,
свет
се
разилазио
,
а
у
сужника
соби
свеће
запалише
.
„
Вече
је
наступило
,
а
ње
нема
;
ја
не
знам
шта
да
мислим
!
“
проговори
Иван
после
мало
ћутања
,
кад
момци
из
собе
изађоше
и
за
собом
врата
затворише
.
„
А
кога
си
ти
ишчекивао
?
“
запита
Младен
.
„
Своју
жену
.
“
„
Зар
ти
не
знаш
да
нама
нико
не
сме
долазити
?
“
„
А
зар
ти
ниси
чуо
синоћке
пред
вратима
од
наше
тамнице
песму
:
Поручује
Иванова
љуба
и
т
.
д
.
?
“
„
Јесам
.
Али
шта
ћеш
с
тиме
?
“
„
Е
,
добро
,
то
је
знак
да
ће
моја
жена
данас
код
мене
бити
.
“
„
Какав
знак
?
Од
куд
ти
то
знадеш
да
је
то
знак
?
“
„
Е
чекај
,
сад
ћу
ти
приповедити
.
Видиш
,
ја
не
знам
ни
сам
како
сам
до
тамнице
дошао
.
Ја
сам
са
маџарском
господом
врло
добро
живео
,
ма
да
сам
у
срцу
највећи
непријатељ
њихових
дела
био
,
али
ја
сам
се
од
свога
детинства
с
њима
научио
па
нисам
се
могао
од
њих
цепати
.
„
Ја
сам
њих
себи
призивао
,
и
често
их
частио
;
с
њима
сам
ја
пио
и
веселио
се
.
Они
су
више
у
мојој
него
у
својој
кући
били
.
Једно
вече
врло
се
разгрејасмо
добрим
вилањским
вином
,
кад
у
један
пут
мој
гост
А
...
Јанош
повиче
:
„
Газда
,
дај
шампањера
!
“
—
„
Иди
не
будали
,
—
одговорим
му
ја
.
—
Ко
би
лакрдисао
и
шампањер
тражио
преко
вилањског
вина
?
“
—
„
Ал
’
ја
хоћу
шампањер
да
пијем
.
Нисам
ја
паор
да
пијем
којекакву
буцку
,
већ
господин
;
а
господа
шампањер
пију
.
“
—
Ја
видевши
да
се
не
могу
отрести
пошаљем
свога
момка
по
шампањер
,
само
да
скинем
беду
с
врата
.
После
неколико
тренутака
момак
дође
с
10
бутела
шампањера
.
—
Како
момак
у
собу
,
а
овај
за
кошар
,
у
коме
су
бутеле
биле
,
па
повиче
:
„
А
где
су
друге
?
“
—
„
Ја
више
нисам
донео
,
господине
!
“
одговори
момак
.
—
„
Јесмо
ли
ми
просјаци
,
да
нас
овако
служе
?
“
викне
он
па
тресне
све
бутеле
о
земљу
.
Мени
се
крв
у
образе
слети
;
ухватим
га
за
прси
и
хтедох
га
рашчупати
,
али
дођу
други
да
нас
разваде
.
—
Ја
га
пустим
јер
ми
не
бејаше
ни
то
мило
што
се
у
мојој
кући
кавга
заметнула
;
али
мој
красни
гост
непрестано
је
беснео
дречећи
:
„
10
бутела
као
каквима
просјацима
!
“
Други
умиривајући
га
рекну
му
:
„
Не
дери
се
,
он
би
и
више
донео
,
али
човек
нема
новаца
.
“
—
„
Има
зоби
,
нека
прода
зоб
,
па
нек
куни
шампањер
,
кад
хоће
да
части
господу
.
“
Ја
се
врло
чудим
што
сам
и
до
јако
трпео
безобразлук
тај
,
да
ми
у
мојој
кући
други
заповеда
;
али
кад
он
почне
још
разређивати
,
и
учити
ме
шта
да
ја
радим
са
својим
добром
и
како
да
частим
своје
госте
,
наопако
се
разгоропадим
.
Ја
бих
га
кроз
прозор
бацио
да
сам
могао
до
њега
;
али
око
њега
беху
његови
другови
и
не
дадоше
ми
до
њега
.
—
„
Продај
зоб
па
ћеш
имати
новаца
.
“
—
„
Ја
не
дам
своју
зоб
за
Кошутове
банке
!
“
викнем
ја
љутито
,
знајући
да
ћу
га
тиме
ражљутити
.
„
Даћеш
,
даћеш
,
тако
ми
Бога
даћеш
!
“
дречао
је
он
,
а
пена
му
је
на
устима
од
љутине
била
.
„
Кад
ја
рекох
да
за
Кошутове
банке
не
дам
своју
зоб
,
моји
сви
гости
се
скупише
и
међу
собом
почеше
шушкати
;
после
сви
оду
,
ни
један
не
рекавши
ми
ни
:
с
Богом
остај
.
„
Други
дан
дође
к
мени
један
маџарски
официр
с
неколико
момака
,
заиште
кључеве
од
моје
житнице
,
и
после
ми
донесе
неколико
хиљада
форинти
у
Кошутовим
банкама
:
„
Ево
за
вашу
зоб
,
коју
ћемо
данас
носити
.
“
—
„
Моја
зоб
није
на
продају
.
“
—
„
Отачаству
треба
,
па
мора
бити
.
“
„
Треба
и
мени
,
а
ако
земља
треба
,
нека
меће
порез
на
људе
.
Ја
нисам
дужан
сам
носити
земаљске
терете
.
“
—
„
Они
одоше
,
и
после
неколико
тренутака
врате
се
,
и
окују
ме
у
гвожђе
.
„
Моја
жена
видевши
то
поче
молити
,
преклињати
и
обећавати
дарове
,
да
ме
само
не
дирају
;
она
обећа
све
новце
,
што
је
за
зоб
примила
,
само
да
ме
се
окану
.
Официр
јој
грубо
одговори
да
сам
ја
издајица
,
који
продајем
отачаство
,
и
да
ћу
ја
зато
на
вешала
,
па
ће
опет
новци
њихови
бити
,
јер
,
вели
,
од
издајице
се
добра
одузимају
.
„
Кад
она
то
чује
,
сва
се
зарумени
,
презрително
погледи
официра
,
дође
мени
,
загрли
ме
па
ми
рече
:
„
Иване
,
кад
бих
знала
да
ће
те
распети
,
ја
више
не
бих
молила
.
“
—
„
И
немој
псе
молити
,
него
моли
се
Богу
за
моју
душу
...
и
,
кад
ово
све
пређе
,
ако
се
узудајеш
,
а
ти
...
“
—
„
Не
,
не
,
не
,
Иване
;
ја
сам
твоја
и
сад
и
после
твоје
смрти
.
“
—
Очи
њене
беху
пуне
сузама
.
—
„
Право
!
—
викнух
ја
.
—
Сад
си
ми
лепа
!
Ја
никад
још
у
тебе
сузе
не
видех
.
“
—
Она
се
тргне
,
утре
своје
сузе
па
веселије
проговори
:
„
Више
нећеш
ни
видети
,
ово
су
и
прве
и
последње
моје
сузе
...
Баш
нико
се
неће
тиме
пофалити
да
ме
је
расплакао
.
“
—
И
после
тога
обесивши
ми
се
око
врата
,
ижљубимо
се
и
опростимо
.
„
Ја
пођох
.
Кад
сам
већ
вратима
дошао
био
,
а
она
повиче
:
„
Иване
,
ја
мал
’
не
заборавих
нешто
ти
рећи
.
“
—
Приђе
к
мени
па
ми
лагано
проговори
:
„
Ми
ћемо
се
још
видети
!
“
—
„
Када
?
“
—
„
Ја
не
знам
хоће
ли
ме
пустити
у
твоју
тамницу
;
али
,
пустили
не
пустили
,
ми
ћемо
се
видети
...
Чекај
...
“
и
после
ових
речи
се
мало
замисли
.
„
Ха
,
ово
је
слично
!
Ти
се
опомињеш
оне
песме
:
Поручује
Иванова
љуба
и
т
.
д
.
“
—
„
Како
се
не
бих
опомињао
?
Та
ти
си
ми
толико
пута
певала
.
“
—
„
Е
,
добро
.
Кад
ту
песму
чујеш
онда
ми
се
други
дан
надај
.
“
—
„
Ал
’
од
кога
ћу
ја
у
тамници
чути
песму
?
“
—
„
Ја
не
знам
:
пред
твојим
вратима
,
под
твојим
прозором
,
на
улици
близу
твоје
тамнице
или
ма
где
било
,
певаће
когод
,
тако
да
ћеш
ти
у
тамници
чути
.
“
—
„
Ето
видиш
,
брате
.
Ја
проведох
у
тамници
три
недеље
дана
ишчекујући
да
чујем
песму
,
па
никако
.
Синоћ
је
стражар
певао
пред
вратима
наше
црне
тамнице
.
Она
ће
данас
бити
у
овој
соби
где
само
оне
затварају
,
који
су
кандидирани
за
царство
небесно
;
она
ће
јамачно
данас
овде
бити
,
да
ми
,
антиципандо
од
рајске
насладе
,
толико
пољубаца
даде
,
што
ће
доста
бити
на
пут
до
онога
света
.
Ја
се
само
томе
чудим
што
још
не
долази
.
“
„
Мој
брате
,
худа
је
твоја
нада
!
“
„
Остави
ти
мене
.
Нисам
се
ја
никад
уздао
у
врбов
клин
;
ја
познајем
моју
жену
;
ја
ти
рекох
да
ће
она
овде
бити
,
само
кад
сам
ја
чуо
њену
песму
.
“
У
тај
мах
собна
врата
се
отворе
,
и
две
у
црно
обучене
женске
уђу
.
XИИ
.
ИСПОВЕСТ
Младен
је
стајао
као
окамењен
,
две
у
црно
обучене
женске
беху
Иванова
љуба
и
Ружа
.
„
Ви
,
ви
овде
?
“
говорио
је
Младен
љубећи
Ружину
руку
,
док
је
Иван
са
својом
љубом
на
страни
се
разговарао
.
„
Ја
дођох
вама
,
да
вам
зафалим
добро
,
које
учинисте
моме
оцу
.
“
„
Вашем
оцу
?
...
Ја
вашег
оца
и
не
познајем
!
...
Он
је
мртав
...
“
„
Мртав
је
био
за
мене
до
скора
,
јер
ми
не
знадосмо
једно
за
друго
;
али
ми
се
нађосмо
,
ми
се
видесмо
и
ижљубисмо
;
он
мене
у
чело
ја
њега
у
десницу
руку
;
он
мени
исприповеда
шта
има
вама
зафалити
,
ви
бејасте
његов
анђео
утешитељ
.
“
Младен
зачуђено
гледаше
Ружу
.
„
Не
гледајте
ме
тако
чудно
,
Младене
.
Што
вам
сада
рекох
то
је
истина
,
као
што
је
један
Бог
на
небу
...
Ви
сте
онај
,
за
кога
бих
ја
овака
слаба
жена
готова
била
хиљаду
пута
умрети
...
“
Бризне
плакати
,
покривши
белим
рукама
своје
лице
.
Младен
је
био
срећнији
него
ма
ко
други
на
свету
.
Он
је
био
готов
душу
своју
продати
сатани
за
један
часак
,
у
коме
би
Ружа
његова
била
,
и
тај
часак
бејаше
ту
.
Ружа
бејаше
код
њега
са
љубави
према
њему
.
„
Ја
вама
рекох
једном
да
сам
ја
била
врло
несрећно
створење
овога
света
.
У
детинству
моме
непрестано
болујући
нисам
ни
једну
радост
уживала
,
којом
се
деца
сладе
и
због
које
после
детинство
са
споменом
остане
тако
драго
.
—
У
најтежима
мојима
болестима
дојкиња
је
моја
мене
неговала
и
,
тако
рећи
,
мој
худи
живот
она
је
од
Бога
мени
измолила
.
Нарастох
девојком
,
отресох
се
несносне
бољетице
,
на
лицу
моме
цветаху
руже
младости
;
јато
обожатеља
опкољаваше
ме
,
и
то
мојој
мајци
мило
бејаше
;
млади
људи
ме
облетаху
и
ласкајући
говораху
ми
да
сам
ја
лепа
,
и
то
бејаше
мајци
мојој
понос
...
а
мени
највећа
досада
.
—
„
Ћери
моја
,
ти
се
зло
владаш
,
ти
си
врло
хладна
према
онима
,
који
ти
се
умиљавају
,
а
међу
њима
има
племића
,
који
могу
на
тебе
,
племићко
колено
,
рачун
држати
.
“
Она
мени
никад
о
другоме
није
говорила
него
о
части
,
богатству
,
о
племићима
,
баронима
.
Али
кад
год
ми
је
о
томе
спомињала
да
сам
ја
од
племићког
колена
,
мене
увек
штрецне
нешто
у
срцу
,
јер
чињаше
ми
се
као
да
сам
на
њеноме
лицу
неку
маглу
и
завист
приметила
.
—
У
томе
ја
упознадох
вас
.
Један
пут
сам
вас
видела
,
и
од
то
доба
...
“
Ружа
ућути
.
Младен
склопи
своје
руке
,
као
човек
кад
се
пред
светињом
моли
,
и
разнежено
проговори
:
„
Продужите
,
продужите
!
Ви
не
знате
како
је
мени
драга
ваша
исповест
.
“
„
У
моме
срцу
се
упалила
тиха
и
потајна
,
али
искрена
и
верна
љубав
према
вама
...
Прођоше
многи
дани
;
моја
мати
никад
о
вама
није
једне
речце
проговорила
.
Један
пут
после
онога
дана
,
кад
смо
оно
у
сватовима
били
,
поведе
се
о
вама
разговор
,
и
моја
мати
рече
:
„
Прво
мало
има
света
,
а
друго
није
ни
племић
!
“
—
За
тиме
ви
сте
долазили
у
нашу
кућу
,
и
њој
сте
се
већма
допали
јер
се
једном
изрази
:
„
Кад
већ
није
барон
,
бар
да
је
племић
.
Али
овако
,
шта
је
он
?
“
—
У
томе
,
на
моју
проклетињу
,
Лацика
дође
у
нашу
кућу
,
и
запроси
ме
од
моје
матере
.
Она
ме
даде
.
„
Ја
сам
плакала
,
молила
се
и
преклињала
да
ме
не
даје
њему
,
али
све
бејаше
бадава
;
она
ми
је
увек
одговарала
да
је
Лацика
лепа
прилика
јер
је
човек
од
света
,
галант
,
богат
и
племић
.
—
„
Ал
’
ја
га
не
милујем
,
ја
не
могу
бити
срећна
с
њиме
!
“
говорила
сам
ја
плачући
.
—
„
А
да
с
ким
ћеш
бити
срећна
ако
с
њиме
не
?
Он
је
у
вармеђској
служби
;
сви
племићи
ће
око
тебе
се
налазити
и
тебе
обожавати
;
ти
ћеш
моћи
најукуснији
тоалет
непрестано
имати
,
најноблији
еквипаж
;
око
тебе
ће
се
скупљати
цео
елегант-свет
,
и
ако
ти
будеш
разумна
дама
,
ти
ћеш
моћи
тон
давати
целоме
хотволе-у
.
“
Ја
одговорим
да
то
мене
ништа
не
привлачи
,
и
да
све
Лацикино
богатство
не
може
учинити
да
га
ја
љубим
.
„
Видевши
она
да
ме
не
може
наговорити
,
а
она
озбиљно
и
оним
гласом
,
којим
ме
је
увек
умела
покорити
,
рече
;
„
Ја
хоћу
,
па
тако
мора
бити
.
“
„
Као
што
је
она
хтела
,
тако
је
морало
бити
.
Ја
сам
се
с
Лациком
прстеновала
,
али
моје
срце
је
знало
,
како
му
је
.
„
После
тога
ви
бејасте
код
нас
...
Ја
сам
видела
тугу
на
вама
.
Кад
сам
за
фортепијаном
седела
,
моме
срцу
је
тако
тешко
било
,
као
да
је
на
њему
велика
гора
;
кад
сам
повела
песму
„
Младо
,
“
чинило
ми
се
да
опевам
себе
.
Ви
мене
погледасте
тужно
,
ја
сам
разумела
ваш
поглед
,
срце
моје
штрецне
,
и
љуто
заболи
.
Ви
одосте
,
ја
не
знадох
шта
ћу
од
жалости
,
глава
ми
се
занесе
,
онесвестим
се
...
и
не
знадох
ништа
о
себи
.
—
После
сам
одлежала
неколико
дана
.
„
Кад
сам
из
љуте
бољетице
к
себи
долазила
и
мало
се
освестила
,
до
мога
кревета
на
коленима
клечала
је
једна
жена
и
склопљеним
рукама
се
молила
Богу
.
Кад
опази
да
сам
ја
к
себи
дошла
,
врисне
од
радости
,
пригрли
ме
и
мислила
сам
изешће
ме
љубећи
.
„
Рано
моја
,
теби
је
боље
,
срце
моје
!
«
говораше
грлећи
ме
.
„
Мене
моја
мати
никад
није
тако
нежно
и
искрено
загрлила
и
пољубила
као
моја
дојкиња
.
Мени
се
срца
косне
та
њена
нега
,
те
кроз
плач
проговорим
:
„
Ах
,
ја
много
патим
;
мене
врло
боли
моје
срце
,
моја
мила
Смиљо
...
“
—
„
Знам
,
знам
ја
,
дете
моје
;
видела
сам
ја
то
на
теби
.
Ти
љубиш
,
—
је
ли
,
душо
моја
?
—
ти
љубиш
Младена
,
и
твоје
срце
за
њим
пати
.
“
Ја
покријем
рукама
своје
лице
и
љуто
зајецам
.
—
„
О
зашто
га
не
нађох
!
Ја
бих
својим
животом
вашу
срећу
купила
...
али
он
ми
се
изгуби
“
закука
она
,
тако
да
ми
је
њен
глас
срце
парао
,
и
за
тим
ми
приповеди
да
је
она
вас
заустављала
,
да
се
с
вама
разговори
,
ал
’
ви
се
отесте
од
ње
и
одосте
...
Она
је
вас
после
у
вашем
обиталишту
целу
недељу
дана
сваки
дан
тражила
,
ал
’
ви
се
изгубисте
;
нико
о
вама
није
знао
ништа
рећи
,
и
сви
мислише
да
вам
се
гдегод
каква
несрећа
догодила
.
„
Не
бејаше
помоћи
;
ја
сам
се
за
Лацику
венчала
.
„
Кад
сам
с
венчања
кући
дошла
,
тако
ми
је
било
као
да
ми
треба
умирати
;
ја
сам
седела
у
својој
соби
и
плакала
.
У
собу
уђе
моја
стара
дојкиња
.
„
Смиљо
!
Смиљо
!
—
вриснем
ја
,
—
ја
сам
несрећна
,
ја
ћу
умрети
!
“
—
Она
откопча
своју
хаљину
и
даде
ми
онај
крст
,
који
видесте
;
каже
ми
шта
је
у
томе
крсту
,
и
зајеца
горко
:
„
Худо
наследство
што
ти
остаје
од
твоје
мајке
,
ћери
моја
!
“
—
Ах
,
ја
сам
тај
дан
сувише
препатила
!
„
Ћери
моја
,
—
продужи
Смиља
свој
говор
,
—
ти
не
знаш
како
је
било
моме
срцу
видећи
тебе
да
патиш
,
и
ја
ти
не
могох
помоћи
,
ја
,
несрећна
твоја
мати
!
“
—
Ја
сам
је
чудно
гледала
.
Она
ме
обухвати
,
обгрли
и
пољуби
:
„
Дете
моје
,
ти
ниси
ништа
о
томе
знала
до
данас
;
мене
је
моја
заклетва
везала
,
те
ти
исповедити
не
могох
што
ми
је
на
срцу
било
.
Дете
моје
,
она
коју
си
ти
као
матер
држала
није
теби
мати
—
мати
сам
ја
теби
,
а
ти
си
пород
чисте
и
верне
љубави
,
али
из
незаконитог
брака
.
“
“
—
Ружа
изрекавши
ово
сва
се
зарумени
,
и
дуго
не
могаше
једне
речце
проговорити
.
Младен
није
веровао
да
добро
чује
.
„
Ви
се
чудите
томе
што
сад
рекох
?
—
продужи
Ружа
после
мало
ћутања
.
—
У
први
часак
ни
сама
не
хтедох
веровати
,
али
после
се
сетим
како
ме
је
она
,
коју
сам
као
матер
познавала
,
у
целоме
моме
животу
строго
држала
,
како
ме
никад
љубавно
није
погледала
,
мени
је
моје
срце
увек
казивало
да
сам
ја
њојзи
туђа
.
„
Мени
после
моја
дојкиња
приповеди
да
је
она
била
под
своје
код
г
.
Павла
,
који
је
рођени
брат
био
мога
назови
оца
,
ког
ја
нисам
ни
познавала
;
она
се
ту
упозна
у
Петра
,
комшинско
дете
,
који
бејаше
богослов
и
њу
искрено
и
верно
миловаше
као
што
је
и
она
њега
.
„
Г
.
Павле
је
био
самац
;
он
није
имао
од
срца
порода
,
али
је
имао
свога
брата
,
мужа
моје
назови
матере
.
„
Г
.
Павле
,
који
бејаше
болешљив
а
преко
мере
богат
,
позове
једном
свога
брата
к
себи
на
неко
време
,
да
буде
код
њега
у
гостима
и
да
се
разговоре
шта
ће
и
како
ће
са
својим
добром
,
јер
и
мој
назови
отац
бејаше
врло
слаб
и
без
деце
.
„
Али
између
тога
роди
се
женско
чедо
моме
назови
оцу
,
и
он
дође
с
тим
радосним
гласом
своме
брату
г
.
Павлу
.
„
Г
.
Павле
се
из
најпре
намргоди
на
тај
глас
.
„
Женско
,
женско
?
...
Шта
ми
је
рађала
женско
?
Да
је
родила
једног
сина
волео
бих
него
пет
девојака
.
—
С
девојкама
ми
је
већ
доста
.
Једну
сам
узео
на
душу
;
туђа
је
истина
,
али
боље
да
сам
јој
врат
сломио
,
док
сам
је
узео
,
него
што
сам
је
отхранио
.
“
„
Он
је
мислио
на
моју
матер
која
је
исти
дан
мене
родила
и
која
је
у
ближњој
соби
лежала
и
све
чула
.
„
Кукавица
!
Она
је
страшно
патила
за
своју
лакомисленост
.
Међу
највећим
телесним
боловима
морала
је
слушати
жестоку
погрду
г
.
Павла
,
који
ју
је
проклео
и
отказао
се
ње
,
заповедивши
јој
да
иде
куд
је
очи
воде
и
да
му
на
очи
не
долази
.
Он
је
хтеде
од
себе
отерати
,
док
јо
дознао
да
је
она
мене
на
свет
донела
;
али
кукавна
Смиља
је
тако
болесна
била
,
да
се
с
кревета
није
могла
маћи
.
То
је
тако
трајало
скоро
три
месеца
.
„
Између
тога
г
.
Павле
начини
писмено
у
коме
све
своје
добро
својој
новорођеној
синовици
поклања
.
„
У
томе
Смиља
се
опорави
толико
да
је
с
кревета
могла
силазити
;
љути
телесни
болови
њојзи
минуше
,
али
туга
на
срцу
и
њена
брига
буде
већа
.
Она
је
своме
срцу
примила
речи
г
.
Павла
;
она
није
хтела
у
његовој
кући
више
остати
;
она
не
могаше
од
стида
ни
у
селу
бити
.
„
А
куда
да
се
пусти
са
дететом
у
туђ
свет
,
у
свет
у
коме
она
никога
не
имађаше
!
„
Она
клекне
на
колена
поред
своје
постеље
,
скрсти
своје
руке
,
и
кроз
сузе
мољаше
се
Богу
да
је
узме
у
милост
своју
,
не
ради
себе
већ
мене
ради
.
„
Боже
шта
ће
бити
од
мога
чеда
!
“
—
„
Ја
ћу
му
бити
мати
!
“
проговори
неко
за
њеним
леђима
.
„
Смиља
се
окрене
.
За
њеним
леђима
бејаше
једна
богато
одевена
госпођа
,
која
понуди
Смиљу
да
мене
њојзи
преда
,
обећавајући
да
ће
ме
она
као
своје
дете
отхранити
и
да
нас
никад
неће
делити
,
ако
се
Смиља
закуне
да
ће
то
у
тајности
држати
и
никоме
на
свету
исповедити
неће
да
је
она
моја
мати
.
„
Смиљи
се
учини
да
је
ту
госпођу
Бог
из
неба
послао
,
да
је
избави
и
спасе
од
пропасти
;
с
радости
пристане
на
то
,
што
је
она
хтела
,
закуне
јој
се
да
никоме
до
моје
удадбе
неће
говорити
о
моме
рођењу
а
и
кад
се
ја
удам
да
ће
само
мени
смети
исповедити
ту
своју
тајну
;
мене
узе
у
своје
наручје
,
и
онај
исти
час
остави
кућу
г
.
Павла
;
седе
па
каруца
са
мојом
назови
матером
;
дођу
на
Тису
,
и
на
обали
Тисе
остави
своје
хаљине
.
„
Други
дан
по
целоме
Ч
...
се
разгласило
да
је
Смиљана
са
својим
дететом
у
Тису
скочила
.
„
Она
је
мене
отхрањивала
и
неговала
,
као
што
добра
мати
негује
.
Кад
сам
ја
одрасла
,
ја
сам
мислила
да
је
она
моја
дојкиња
али
ја
сам
њу
увек
као
своју
матер
поштовала
и
љубила
и
увек
сам
се
њој
више
лепила
него
оној
,
коју
сам
за
овоју
матер
држала
,
јер
она
је
мене
из
нужде
к
себи
узела
,
и
,
Бог
би
знао
како
,
али
ја
сам
у
моме
срцу
осећала
да
сам
ја
њој
туђа
и
да
она
мене
не
љуби
,
као
што
је
то
јамачно
и
било
...
“
„
Али
зашто
је
она
вас
к
себи
узимала
и
зашто
је
заклела
вашу
мајку
да
никоме
не
говори
о
вашем
рођењу
?
“
уђе
у
реч
Младен
чудећи
се
томе
,
што
је
од
Руже
чуо
.
„
Ја
вам
рекох
да
је
она
родила
кћер
коју
је
г
.
Павле
себи
за
наследницу
узео
оставивши
јој
све
своје
добро
.
Дете
то
у
путу
умре
,
кад
га
је
она
г
.
Павлу
носила
да
га
види
.
Она
то
притаји
јер
је
видела
да
јој
је
муж
болешљив
и
да
ће
скоро
остати
удова
.
Она
је
своје
дете
тајно
сахранила
и
мене
мртвом
своме
детету
подметнула
,
да
тако
у
великом
наследству
остане
.
„
Видите
,
она
мене
није
из
љубави
к
себи
примила
,
него
из
овоје
сујете
и
користи
;
она
мене
истина
никад
није
злоставила
,
али
љубави
према
мени
не
имађаше
.
„
Кад
је
мени
моја
кукавна
мати
своју
тајну
исповедила
,
она
је
у
сузама
се
гушила
.
„
Ћери
моја
,
на
нашем
колену
нема
Божјег
благослова
;
нама
за
наследство
од
колена
на
колено
остају
јади
и
несрећа
;
ти
си
још
у
утроби
твоје
мајке
близу
смрти
била
;
ја
сам
тебе
једва
отхранила
и
горким
сузама
од
Бога
измолила
;
а
саде
ти
са
благословом
својим
смрт
пружам
,
дајем
ти
љути
отров
,
јер
ја
видим
да
си
ти
врло
несрећна
;
ти
не
волиш
свога
мужа
а
боље
је
умрети
него
противу
срца
радити
и
с
недрагим
живети
,
...
јер
—
видиш
,
ћери
моја
,
—
част
,
слава
и
богатство
,
не
могу
загладити
жалост
за
драгим
.
“
„
Ја
сам
тешила
своју
матер
рекавши
јој
да
ја
не
мрзим
Лацику
и
да
ћу
ја
с
њиме
моћи
срећна
бити
.
„
Ја
сам
се
показивала
од
тога
часа
да
сам
весела
само
да
утешим
своју
кукавну
матер
;
ја
сам
плакала
где
ме
нико
није
видео
,
кријући
своје
сузе
од
људи
,
али
сам
у
друштву
и
пред
људима
увек
весело
лице
имала
.
„
Моја
се
мати
утеши
тиме
.
Она
је
код
мене
и
код
мога
мужа
живела
;
она
је
само
за
мене
живела
.
То
ја
знадох
и
мило
ми
бејаше
да
јој
чимгод
могу
надокнадити
муку
и
патњу
,
коју
је
у
своме
животу
поднела
.
„
Она
доживи
унуче
,
мога
Младена
.
Кад
га
је
на
своје
руке
узела
,
њено
је
лице
светло
било
од
небесне
милине
и
радости
.
„
Бог
се
смиловао
на
мене
и
послушао
моју
молитву
те
је
теби
мушко
чедо
дао
;
фала
његовом
светом
имену
што
није
женско
;
на
женској
деци
у
нашем
колену
је
до
данас
проклетиња
била
;
проклетиња
ће
та
престати
с
овим
чедом
!
“
—
За
тим
пролије
сузе
по
своме
беломе
лицу
.
„
После
тога
она
је
мало
још
живела
,
у
најлепшем
своме
добу
је
умрла
,
спомињући
сваки
дан
мога
оца
.
„
Ја
сам
од
тога
дана
слободно
могла
сузе
ронити
и
нисам
морала
се
више
ни
од
кога
крити
,
јер
сузе
моје
нису
никоме
на
жао
биле
.
Мој
муж
мене
није
из
љубави
ни
узимао
већ
због
мираза
који
сам
ја
имала
,
и
он
није
много
марио
за
то
,
плачем
ли
ја
или
се
смејем
.
„
Од
оног
дана
кад
смо
Смиљану
сахранили
ја
нисам
имала
друге
радости
осим
мога
чеда
,
а
туге
и
жалости
сувише
.
Од
ономад
Бог
ми
је
даровао
особиту
радост
;
ја
сам
нашла
свога
оца
,
одвела
сам
га
на
гроб
своје
мајке
,
видела
сам
небесно
задовољство
и
милину
на
његовоме
лицу
.
Он
је
клекао
на
њен
гроб
,
пролио
сузе
на
њему
,
благословио
мене
и
моје
чедо
и
за
вашу
душу
очитао
молитву
,
јер
он
је
мислио
да
сте
ви
у
С
.
Томашу
погинули
.
“
„
Али
од
куд
зна
ваш
отац
за
мене
?
“
„
Би
сте
били
његов
анђео
утешитељ
;
ви
сте
му
улили
надежду
да
ће
му
Бог
опростити
зато
што
је
згрешио
;
ви
сте
му
говорили
да
Бог
и
убици
прашта
,
кад
се
убица
истинито
покаје
!
“
„
Петар
?
...
Ја
сам
то
Петру
говорио
...
Петар
је
ваш
отац
?
“
„
Јесте
!
“
„
Ја
сам
мислио
да
је
он
простак
;
он
је
у
своме
оделу
,
у
животу
,
у
говору
,
у
свему
је
он
тако
био
као
и
други
простаци
!
“
„
Јесте
,
јер
је
он
непрестано
с
њима
живео
.
Кад
је
моја
мати
се
изгубила
и
кад
се
разгласило
да
је
она
у
Тису
скочила
,
он
је
био
као
луд
од
жалости
,
он
је
кривио
г
.
Павла
да
је
томе
свему
крив
,
наглоћа
га
занесе
те
он
огреши
своју
душу
и
убије
г
.
Павла
и
његовог
брата
,
који
је
своме
брату
у
помоћ
пошао
...
“
Ружа
не
могаше
даље
говорити
јер
у
исти
мах
врата
се
отворише
и
стражар
у
собу
уђе
.
„
Моје
госпође
,
време
је
да
одлазите
.
Још
једна
четврт
сата
,
па
ће
се
стража
мењати
,
и
на
моје
место
ће
други
доћи
.
“
Иванова
љуба
која
је
са
својим
мужем
и
Ђорђем
разговарала
устане
са
столице
,
на
којој
је
седела
,
приђе
к
стражару
и
пружи
му
20
дуката
.
„
Ово
је
твоје
.
“
Стражар
не
хтеде
примити
.
„
Ја
ти
поклањам
!
“
„
Не
,
госпођо
,
ја
то
не
примам
.
Има
и
међу
нама
Маџарима
,
који
знамо
шта
је
поштење
,
па
се
не
дајемо
поткупити
;
ја
сам
своју
главу
у
торбу
метнуо
кад
сам
вас
у
ову
собу
противу
заповести
пустио
,
а
то
нисам
учинио
за
дукате
.
“
Сви
се
зачуде
чувши
то
.
Стражар
приђе
к
Младену
ухвати
га
за
десну
руку
,
на
којој
је
имао
једну
златну
бурму
са
малим
алемом
каменом
„
Господине
,
ове
су
госпође
желеле
вас
видети
.
Ја
сам
их
пропустио
да
вас
виде
,
јер
сам
знао
да
ће
то
вама
мило
бити
.
Кад
би
мене
зато
и
погубили
,
не
би
ми
жао
било
,
кад
сам
вама
мило
учинио
.
“
После
ових
речи
из
недара
извади
једну
књижицу
,
из
књижице
једну
хартију
,
а
из
хартије
измота
онаку
исту
бурму
као
што
је
на
Младеновом
прсту
била
.
„
Ви
се
зовете
Младен
,
а
ова
је
бурма
истоветна
као
што
је
та
на
вашем
прсту
!
“
„
То
је
моја
бурма
била
,
ја
сам
је
поклонио
у
Милану
једном
Граничару
.
“
„
Тај
је
Граничар
мој
живот
спасао
,
господине
.
Ја
сам
војевао
у
горњој
Маџарској
у
13-ом
хонведском
батаљону
;
Граничари
ударе
на
нас
;
нас
бејаше
један
батаљон
,
њих
један
;
ми
се
бисмо
,
Граничари
нас
савладају
и
на
воду
натерају
,
где
се
многи
од
наших
подавише
.
Ја
добијем
рану
у
десно
раме
,
испустим
своју
пушку
и
падох
,
један
замане
кундаком
да
ме
смлати
,
али
други
притрчи
,
подмете
своју
пушку
и
сачува
ме
,
приђе
мени
,
подигне
ме
и
пође
са
мном
,
да
ме
међу
рањене
и
заробљене
одведе
.
У
томе
дође
од
некуд
Дамјанић
са
три
батаљона
одморних
хонведа
;
мој
обранитељ
,
како
то
види
,
остави
мене
и
пође
међу
друге
,
који
се
почеше
већ
из
пушака
тући
са
Дамјанићевом
војском
.
Али
не
оде
ни
три
корачаја
,
њега
тане
из
пушке
у
сред
прса
погоди
.
Ја
му
се
привучем
,
да
му
помогнем
;
ал
’
он
је
издисао
.
„
Брате
,
ако
Бог
да
те
ја
преживим
и
својој
се
кући
вратим
кад
се
рат
сврши
,
шта
да
учиним
за
тебе
?
“
—
„
Узми
новце
,
што
код
мене
има
,
па
плати
српском
попу
нека
ми
очита
молитву
за
душу
.
“
—
„
Али
имаш
ли
ти
кога
свога
да
му
однесем
о
теби
глас
?
“
—
„
Ја
немам
никога
,
али
да
...
ја
имам
свога
побратима
који
се
Младен
зове
.
Ако
га
видиш
где
,
познаћеш
га
по
овој
бурми
што
ми
је
на
прсту
;
он
има
тако
исту
на
своме
прсту
;
и
ова
је
његова
била
па
ми
је
у
Милану
дао
,
кад
се
побратимисмо
.
Поздрави
га
,
ја
другог
рода
немам
ни
по
крви
ни
по
Богу
,
јер
сам
ја
наход
,
с
ким
се
нико
није
хтео
братимити
...
"
Стражар
стане
,
јер
на
варошкој
кули
сат
поче
избијати
:
„
Долази
нова
стража
,
госпође
моје
,
похитајте
да
идемо
,
јер
ако
нас
овде
затеку
,
сви
ћемо
пропасти
.
“
XВИИИ
ГУБИЛИШТЕ
Од
моје
ће
руке
погинути
!
Пјеванија
.
На
муци
се
познају
јунаци
.
П
.
П
.
Њ
.
Владика
.
*
*
маја
рано
у
јутру
много
света
бејаше
на
суботичкој
пијаци
,
који
сви
беху
жељни
видети
сужнике
на
губилишту
.
Време
је
хладно
било
и
кишевито
,
суботичка
пијаца
,
као
обично
кад
је
киша
,
преко
мере
блатњава
,
свакако
не
згодно
за
оне
,
који
чамљаху
по
пијаци
.
И
поред
свега
тога
,
све
више
и
више
се
света
скупљало
,
да
на
пијаци
чами
ишчекујући
кад
ће
сужнике
повести
,
да
их
погубе
.
У
винарама
,
које
су
на
пијаци
и
око
пијаце
,
тако
је
много
људи
било
,
да
се
није
могло
ни
по
вољи
мицати
,
а
да
ко
још
уђе
,
ни
за
главу
није
могло
бити
.
У
суботичким
винарама
има
и
други
пут
доста
људи
;
али
тај
дан
бејаше
много
више
него
обично
,
јер
сви
,
који
не
хтедоше
на
пијаци
чамити
,
а
ради
бејаху
видети
сужнике
,
уђоше
у
винаре
,
да
поред
чаше
вина
дочекају
што
желе
.
Али
они
су
дуго
чекали
,
и
тако
место
једне
чаше
омакоше
се
многе
,
а
где
год
се
много
вино
попије
тамо
се
увек
и
многе
речи
проспу
.
Ја
ћу
само
неколико
овде
написати
,
и
то
од
оних
,
које
говораху
међу
собом
три
Буњевца
.
Један
поведе
разговор
:
„
Требе
господаре
по
мало
!
“
„
Да
,
то
је
добро
;
али
мени
је
жао
за
господарем
Ђорђем
;
он
је
наш
човик
.
“
„
Јесте
;
пре
,
кад
сам
код
њега
био
,
звао
ме
да
ужинам
с
њиме
;
а
и
господар
Иван
је
нама
увек
добар
био
.
“
„
То
ваљда
није
ни
право
што
ће
њих
погубити
;
они
нису
никоме
скривили
.
“
„
Како
нису
?
Зар
ти
ниси
чуо
да
су
они
хтели
продати
нас
србљанском
војводи
и
довести
из
Турске
патријарку
?
!
“
„
Да
,
Богме
,
да
,
—
дода
трећи
,
—
па
би
они
довели
и
Сербијанце
,
да
нам
узму
наш
пашкум
.
“
„
А
патријарка
би
отерао
наше
фратрове
и
свитога
Патера
Силверија
,
па
би
нас
све
повлашио
,
и
свакога
би
убио
,
који
не
би
тио
ић
’
на
влашку
мису
.
“
„
Та
је
ли
то
истина
?
“
„
Јест
борме
;
па
би
они
онда
још
и
салаше
наше
себи
узили
,
па
би
међу
собом
подилили
нашу
земљу
.
“
„
А
ко
ти
је
то
казивао
?
“
„
Та
казивао
нам
Мато
.
Он
је
био
у
Кошутовој
војсци
и
разговарао
се
с
Кошутом
.
“
„
Е
гле
!
Па
шта
му
је
казивао
још
Кошут
?
“
„
Ето
тако
,
липо
диванио
с
њиме
,
питао
га
и
за
моју
Мару
,
је
ли
здрава
и
је
ли
се
удала
...
“
„
А
од
куд
зна
он
за
њу
?
“
„
Зна
он
за
све
.
И
за
тебе
је
питао
;
он
је
чуо
ди
си
ти
добар
газда
;
он
је
казивао
за
све
наше
познате
;
фалио
јо
наше
цуре
.
“
„
Та
то
је
врло
паметан
господар
.
“
„
Е
,
мислим
,
он
је
толико
шкула
учио
,
он
је
све
научио
,
па
кад
више
није
овде
шкула
било
,
он
је
ишао
на
море
,
па
је
и
тамо
учио
.
Он
све
зна
.
Он
је
казивао
да
ће
Суботичанима
дати
још
већи
пашкум
;
па
ће
све
царске
земље
нама
подилити
;
узеће
од
спахија
све
овце
и
коње
,
па
ће
свакоме
дати
један
пар
липи
коша
и
једно
шише
,
само
док
истреби
господу
што
се
томе
противе
.
“
„
Та
шта
оклевају
толико
,
што
већ
не
воде
те
,
да
погубе
!
“
викне
нестрпељиво
онај
исти
,
који
је
говорно
да
му
је
жао
за
Ђорђа
.
Тако
су
обмањивали
простоту
маџарски
чиновници
у
Суботици
и
у
другим
буњевачким
местима
,
и
на
много
места
им
је
за
руком
излазило
.
Ђорђа
и
Ивана
су
у
Суботици
простаци
пре
тога
миловали
,
а
сад
једва
ишчекиваху
да
их
виде
на
губилишту
.
Између
тога
,
док
се
ово
догађало
,
сужнике
је
свештеник
причешћивао
.
Кад
је
ред
на
Младена
дошао
,
он
целује
крст
и
свештеника
у
десну
руку
па
му
рече
:
„
Господине
,
сваки
човек
што
учини
противу
заповести
Божје
.
Ја
сам
себи
противу
прве
и
друге
Божје
заповести
„
два
идола
“
у
своме
срцу
подигао
,
и
исто
тако
као
и
свемогућег
Бога
обожавао
,
...
па
,
господине
,
ја
не
могу
да
се
зато
покајем
,
већ
драговољно
ћу
погинути
и
пролити
своју
крв
на
жртву
мојима
идолима
...
идоли
су
ти
:
моја
народност
и
моја
љубезница
!
“
Свештеник
је
своје
сузе
сакривао
,
да
ко
не
види
;
њему
је
срце
од
јада
пуцало
што
не
могаше
и
не
смеђаше
Младена
тешити
и
рећи
му
:
да
,
који
љуби
свој
народ
,
своју
народност
,
свога
ближњега
и
круну
Божјег
стварања
,
ремек
Божји
—
жену
,
тај
с
тиме
управо
Бога
слави
и
поштује
.
Око
11
сати
ударе
у
добоше
.
Начини
се
метеж
по
пијаци
.
Оружани
грађани
дођу
пред
варошку
кућу
,
стану
у
ред
;
други
опет
на
коњима
се
око
главног
уласка
понамештају
.
Народ
поврви
,
да
види
како
ће
сужнике
водити
.
Сужници
изађу
.
Ђорђе
жалостан
и
сакрушен
,
али
утешенији
него
пређашњих
дана
;
а
Иван
и
Младен
иђаху
поносито
;
лице
им
бејаше
ведро
и
скоро
весело
,
они
пушаху
своје
цигаре
са
највећом
насладом
.
Дошавши
до
кола
,
која
бејаху
зато
,
да
се
на
њима
до
губилишта
вози
,
Иван
рече
:
„
Ми
ћемо
пешке
.
Баш
ако
се
и
уморимо
,
имаћемо
кад
одмарати
се
до
суда
Божјег
.
“
Пођу
.
Народ
се
турао
око
њих
да
их
види
;
пред
њима
иђаху
коњаници
,
за
њима
опет
,
а
с
две
стране
око
њих
оружани
грађани
.
„
Ао
,
Младене
,
ти
баш
праве
параду
с
нама
.
Ја
,
кад
сам
се
женио
,
мислио
сам
,
да
сам
највећу
параду
претрпео
;
али
она
није
била
као
ова
;
баш
кијамет
света
.
“
„
А
гле
,
комшија
,
и
ти
си
ту
?
—
проговори
после
једном
оружаном
,
који
је
уз
њега
ишао
.
—
То
је
баш
лепо
од
тебе
да
си
смео
оставити
на
само
твоју
жену
.
Баш
ти
фала
у
име
Марцике
,
који
се
томе
јамачно
радује
.
“
Комшија
се
сав
зацрвени
.
Иван
окрене
Младену
говорити
:
„
Хау
,
хладио
време
;
још
могу
добити
кијавицу
,
а
ко
зна
хоће
ли
бити
на
ономе
свету
рускога
чаја
.
“
Тако
је
дуљио
лакрдије
док
не
дођоше
до
раскршћа
где
се
велика
варошка
гостионица
зида
,
ту
стадоше
и
погледе
лево
у
улицу
.
„
Хвала
Богу
нећемо
клекнути
!
“
проговори
Иван
и
Младен
у
један
мах
и
прекрсте
се
.
У
исти
часак
пукну
две
пушке
;
Младен
и
Иван
падну
мртви
;
за
тим
опали
трећа
и
Ђорђа
погоди
у
по
чела
.
Сва
пратња
се
окамени
,
као
да
је
гром
у
један
пут
међу
њих
ударио
;
они
не
знађаху
шта
је
и
од
куд
пушке
пуцају
;
они
још
далеко
беху
од
губилишта
.
Многи
погледе
на
ону
страну
од
куд
су
пушке
пукле
:
на
зиду
од
гостионице
,
која
је
у
пола
тек
сазидана
била
,
вио
се
један
барјачић
од
српске
народне
боје
.
На
барјаку
је
било
написано
:
„
Правите
себи
од
дрвета
лутке
па
се
на
њима
учите
нишанити
,
а
не
на
јунацима
,
којима
је
суђено
да
погину
од
јунака
!
“
Маџари
беху
бесни
од
љутине
.
Испреметаше
свуд
и
све
по
новом
зданију
и
по
комшилуку
око
зданија
,
тражећи
оне
,
који
су
то
учинили
.
Ал
’
све
бадава
—
никог
не
нађоше
!
XИX
.
ОСВЕТА
Данас
ћу
вас
браћо
осветити
,
Осветити
или
погинути
.
С
.
Н
.
П
.
Било
је
око
десет
сати
у
вече
.
По
суботичким
улицама
је
била
густа
помрчина
као
тесто
,
јер
небо
бејаше
врло
наоблачено
и
на
кишу
се
накањивало
;
ветар
је
силно
дувао
,
силно
,
тако
силно
да
је
на
гдекојима
кућама
кровове
иштетио
.
На
улици
није
било
живе
душе
.
Мирни
грађани
ни
други
пут
не
смедоше
на
улицу
изилазити
баш
ни
дању
,
а
камо
ли
у
вече
,
бојећи
се
да
на
њих
не
насрну
какве
скитнице
из
маџарске
војске
,
који
су
обично
вечером
по
улицама
се
врзли
,
и
поштене
људе
напаствовали
кад
би
на
којег
нашили
.
Али
ово
вече
не
бејаше
ни
њих
по
улицама
,
јер
је
време
онако
било
кад
човек
ни
свога
пса
не
тера
из
куће
.
По
оном
пасјем
времену
ишао
је
један
у
црн
гуњ
замотан
човек
суботичком
улицом
,
која
се
„
Ружина
улица
“
зове
.
Дошавши
до
порте
православне
цркве
,
заустави
се
,
сумнително
погледа
око
себе
,
с
највећом
пажњом
отвори
портанска
врата
и
уђе
унутра
.
Довуче
се
до
зида
,
и
наслонивши
се
на
њега
остаде
ту
једно
по
сата
.
У
један
пут
чује
се
звиждање
као
кад
ветар
звижди
.
Онај
човек
,
који
је
уз
цркву
се
наслонио
,
исто
тако
зазвижди
.
За
неколико
тренутака
дође
и
други
човек
у
исто
одело
обучен
као
и
први
,
те
проговори
:
„
Брате
,
све
је
у
реду
сад
можемо
!
“
„
Боже
помози
!
“
уздахне
први
и
пођу
.
Дошавши
до
портанских
врата
зауставе
се
мало
,
па
први
рече
:
„
Да
се
уговоримо
,
где
ћемо
се
састати
.
“
„
На
њиховим
гробовима
кад
свитати
почне
.
Ја
сам
се
побринуо
,
па
ће
тамо
бити
и
један
свештеник
да
очита
молитву
.
“
„
Добро
.
“
—
Један
пође
„
Ружином
улицом
“
варошкој
кући
,
а
други
удари
правом
улицом
.
Идући
управо
,
заустави
се
пред
једном
лепом
кућом
.
После
погледи
око
себе
,
приђе
к
доста
великој
огради
од
зида
,
успне
се
мало
,
скочи
на
зид
,
и
преко
њега
прескочи
у
авлију
.
У
авлији
заурлају
два
грдна
раздражена
пса
,
али
то
трајаше
само
толико
док
си
длан
дланом
ударио
,
и
одмах
пси
умукну
,
те
постане
велика
тишина
као
што
је
и
пре
била
.
Кућа
та
,
у
које
авлију
тај
човек
прескочи
,
бејаше
обиталиште
А
*
*
Јаноша
.
А
*
*
Јанош
бивши
судац
,
који
је
Стеванову
породицу
до
паса
дотерао
,
и
многа
друга
безделства
починио
,
сеђаше
у
једној
соби
која
у
авлију
служи
и
с
те
стране
само
један
прозор
има
;
на
асталу
пред
њим
у
два
сребрна
чирака
горе
мирисаве
свеће
;
на
зиду
с
једне
стране
виси
много
убојито
оружје
.
Он
сеђаше
за
једном
трпезицом
;
пред
њиме
бејаше
једна
гомила
блага
,
све
самих
жутих
дуката
и
аустриских
банака
,
које
је
он
с
особитом
пажњом
пребрајао
.
„
Још
два
овако
дебела
клијента
да
могу
ђаволу
послати
,
па
доста
!
Хе
,
хе
,
хе
!
А
то
сам
баш
добро
измислио
што
сам
тога
навео
да
псује
Кошутов
новац
;
лепа
заслуга
;
10
,
000
форинти
што
сам
једног
луду
у
беду
увалио
;
али
и
јесу
масни
ти
ђаволски
Раци
.
“
И
после
ових
речи
са
највећим
задовољством
поче
скупљати
своје
новце
.
У
исти
мах
звркну
стакло
на
прозору
;
А
*
*
Јанош
се
окрене
да
види
шта
је
;
за
његовим
леђима
стајао
је
један
човек
.
Он
скочи
и
маши
се
свога
оружја
,
али
човек
тај
га
ухвати
за
обадве
руке
тако
чврсто
као
да
је
од
челика
,
и
проговори
му
:
„
Не
мори
се
,
господине
,
седи
с
миром
само
на
твоме
месту
,
тако
ћемо
се
згодније
моћи
разговарати
.
“
„
Шта
ћеш
?
Ко
си
ти
?
“
„
Не
познајеш
ме
,
господине
?
Да
како
!
Пред
тебе
су
многи
кукавци
изилазили
па
и
није
чудо
што
се
сваког
не
опомињеш
!
“
и
за
овим
речима
Јаноша
,
који
хтеде
опет
устати
,
пригњечи
столици
:
„
Мир
,
кад
ти
рекох
;
седи
на
своме
месту
.
“
„
Пусти
,
јер
ако
викнем
...
“
„
Немој
да
те
праг
нанесе
,
јер
видиш
ово
...
“
и
покаже
му
нешто
од
платна
као
лопта
:
„
Ово
ако
ти
у
уста
скљукам
,
нећеш
ни
словца
више
проговорити
.
“
Овај
видевши
да
се
помоћи
не
може
окрене
лист
па
проговори
:
„
Али
шта
имаш
ти
са
мном
?
Ако
ти
новаца
треба
,
ево
ти
хиљада
форинти
.
“
„
Лепо
,
лепо
,
господине
,
ти
ниси
штедљив
,
хиљада
форинти
је
леп
новац
,
али
ти
си
од
самога
мене
више
отео
.
“
Јанош
се
обрадује
чувши
то
,
јер
он
помисли
да
је
тај
зато
дошао
да
од
њега
отме
новце
,
а
он
се
из
најпре
и
горему
надао
,
зато
и
брзо
проговори
:
„
Ево
ти
две
...
три
ћу
ти
дати
,
само
да
ме
оставиш
на
миру
.
“
„
Је
ли
?
А
јеси
ли
ти
остављао
на
миру
поштене
људе
?
...
Па
после
,
мислиш
ли
ти
да
ми
простаци
,
који
смо
с
вама
господом
имали
посла
,
нисмо
могли
утувити
то
,
да
кад
човек
кога
смакне
онда
може
од
њега
све
узети
?
Мени
се
чини
ти
си
тако
чинио
и
код
г
.
Ивана
.
“
„
Ал
’
ко
си
ти
?
“
викне
Јанош
устрашено
чувши
то
.
„
Човек
,
ког
си
ти
дотерао
до
паса
,
ти
си
мене
учинио
просјаком
и
скитницом
,
—
човек
ком
си
ти
продао
све
што
је
имао
и
огулио
си
га
до
кошуље
,
коме
си
ти
убио
брата
,
снају
,
оца
,
децу
,
све
,
све
што
је
имао
,
све
си
му
ти
упропастио
;
тај
сам
човек
ја
,
и
сад
сам
дошао
да
се
с
тобом
разрачунам
.
“
На
Јаноша
је
нападао
страх
све
већма
и
већма
;
он
види
да
није
шала
већ
да
се
његове
главе
тиче
,
зато
у
највећој
забуни
викне
:
„
Па
шта
ћеш
сад
са
мном
?
“
„
Јеси
ли
чуо
,
господине
,
на
каке
су
муке
метали
наши
стари
своје
злотворе
?
Ниси
никад
слушао
да
су
им
усијаним
гвожђем
очи
испаљивали
,
да
су
живоме
зубе
из
вилица
и
нокте
из
прстију
кидали
,
да
су
клинце
сабијали
у
живац
...
ниси
то
никад
чуо
?
“
И
после
ових
речи
извади
из
свога
гуњца
једно
заошијасто
гвожђе
,
клеште
,
чекић
и
клинчиће
,
па
све
то
метне
на
трпезу
пред
себе
.
Јаноша
мртви
зној
спопадне
,
лице
му
пребледи
,
усне
поплаветне
,
он
је
изгледао
као
човек
,
ког
тешка
болест
мори
;
но
то
бејаше
само
за
један
тренутак
;
у
другоме
тренутку
он
ђипи
са
столице
и
са
обадвема
својима
рукама
шчепа
простака
за
врат
,
па
из
све
снаге
се
продере
:
„
Помоћ
,
помагај
!
харамија
,
помагај
!
“
Простак
се
тргне
да
се
отме
,
али
страх
окрепи
и
тако
оснажи
Јаноша
да
се
са
својима
рукама
као
гвозденим
клештама
држао
о
врату
простака
.
Порваше
се
,
повукоше
се
овамо
и
онамо
по
соби
,
један
отимајући
своје
руке
а
други
урлајући
и
дречећи
из
све
снаге
.
У
томе
у
ходнику
из
којег
се
у
собу
улазило
чује
се
где
више
њих
долазе
соби
.
У
исти
часак
нешто
груне
о
патос
,
обадве
свеће
се
угасе
,
нешто
потетура
по
соби
,
прозор
се
потресе
и
за
тим
буде
тишина
и
мрак
.
За
неколико
тренутака
после
тога
врата
се
отворе
и
у
собу
уђе
више
њих
са
лучом
,
носећи
са
собом
један
секиру
,
други
батину
,
трећи
право
оружје
;
који
је
што
пре
шчепао
с
оним
је
соби
потрчао
да
види
шта
је
.
Јанош
је
на
патосу
мртав
лежао
,
лице
му
је
било
нагрђено
,
на
уста
и
на
нос
крв
му
је
ударила
.
Простак
га
је
зубима
заклао
као
курјак
јагње
.
Прозор
је
био
широм
отворен
,
и
крви
укаљан
,
како
је
убица
кроз
њега
пролазио
.
Један
млад
човек
,
који
је
с
другима
у
собу
ушао
и
који
је
Јаношев
писар
био
,
притрчи
прозору
па
повиче
:
„
Харамија
је
кроз
прозор
побегао
,
он
мора
још
у
авлији
бити
;
за
њиме
,
држ’те
за
њиме
!
“
И
после
тога
,
као
да
се
брзо
нечему
досетио
,
зазвижди
па
повиче
:
„
Фаркаш
,
Тигриш
,
пуц
,
тражи
!
“
Два
велика
и
љута
пса
,
који
су
у
авлији
били
,
зваху
се
Фаркаш
и
Тигриш
.
XX
.
СВРШЕТАК
То
је
било
кад
се
и
чинило
,
Нама
дружбо
здравље
и
весеље
.
С
.
Н
.
П
.
У
Суботици
је
православно
гробље
до
варошке
шумице
,
која
је
шеталиште
.
У
пролеће
у
томе
шеталишту
отмена
се
дружба
скупља
,
и
уз
добру
музику
добро
се
забавља
.
Чудан
контраст
кад
се
удеси
да
у
исто
време
кога
сахрањују
.
У
шеталишту
весела
свирка
;
лепе
госпођице
,
којима
из
плавих
или
црних
очију
милина
и
блаженство
се
блиста
;
на
лицу
им
весеље
и
задовољство
у
лепом
руменилу
;
око
њих
обожатељи
са
пуним
срцем
весеља
;
цветићи
и
тице
се
надмећу
да
људе
још
већма
развеселе
,
цветићи
својим
мирисом
а
тице
песмом
,
—
милина
,
милина
,
свуд
милина
.
—
А
у
гробљу
?
—
Ко
је
кадгод
кога
сахрањивао
,
а
особито
ко
је
кадгод
свога
сахрањивао
,
тај
зна
каква
је
ту
жалост
.
Звона
,
која
на
црквеној
кули
звоне
;
молитва
,
коју
свештеник
чита
;
„
Свети
Боже
,
свети
крепки
,
свети
бесмертни
,
“
што
деца
поје
;
хладна
земља
од
које
грудва
за
грудвом
на
сандук
пада
и
раку
полагано
зароњује
—
све
то
срце
дира
и
стеже
,
сузе
тера
на
очи
,
човеку
је
жао
,
жао
—
и
боли
га
,
то
како
боли
.
—
И
то
све
буде
у
један
исти
часак
,
тако
близу
једно
другоме
,
грдна
жалост
и
највећа
радост
;
јер
један
само
јарак
дели
гробље
од
шеталишта
.
Тако
је
свуд
у
свету
,
за
једне
највећа
радост
и
свако
добро
овога
света
,
а
за
друге
туга
и
јади
,
—
а
у
животу
радост
од
жалости
дели
врло
узак
јарак
,
и
тако
жалост
радости
је
врло
близу
.
После
онога
дана
кад
су
Младена
,
Ивана
и
Ђорђа
у
Суботици
пушкарали
,
пре
него
што
је
зора
свитала
у
суботичком
гробљу
с
десне
стране
до
великог
крста
беху
ископане
три
дубоке
раке
.
Један
човек
у
црноме
гуњцу
стајао
је
више
те
три
раке
наслоњен
на
своју
мотику
којом
је
гробове
ископао
.
Ту
је
тако
стајао
једну
четврт
сата
.
У
томе
са
шумске
стране
уђе
у
гробље
један
други
човек
водећи
за
узду
два
коња
упрегнута
у
једна
кола
на
којима
је
било
три
мртвачка
сандука
.
С
тиме
човеком
ишао
је
и
један
свештеник
.
Дођу
до
гробова
,
стану
,
скину
мртвачке
сандуке
с
кола
,
свештеник
очита
молитву
и
тихо
отпоји
опело
.
Спустише
мртвачке
сандуке
у
гробове
,
свештеник
,
бацивши
у
сваки
грудву
земље
,
побожно
рекне
:
„
Вечна
им
памјат
!
“
Два
човека
почну
зароњивати
земљом
не
говорећи
ни
једне
речце
.
Три
нова
гроба
буду
готова
.
Два
човека
клекну
пред
гробове
и
на
прса
скрстивши
своје
руке
Богу
се
мољаху
.
После
устану
,
окрену
се
свештенику
,
који
је
за
њиховим
леђима
стајао
,
па
један
му
проговори
:
„
Фала
вам
,
оче
!
Ви
нама
много
,
врло
много
учинисте
;
вама
ће
Бог
платити
!
“
Свештеник
их
ухвати
за
руке
,
па
одговори
:
„
Ја
сам
своју
дужност
чинио
.
Ја
знам
да
ћу
сутра
погинути
,
ако
ко
дозна
шта
сад
учиних
,
али
,
браћо
,
ја
чиним
своје
и
у
Бога
се
уздам
!
“
За
тим
се
свештеник
опрости
и
оде
.
„
Ми
одужисмо
наше
!
рече
за
тиме
један
од
заоставших
.
„
Ми
испунисмо
последњу
жељу
г
.
Младена
и
његових
другова
;
он
је
од
наше
пушке
погинуо
,
и
ми
га
сахранисмо
као
што
наша
православна
црква
заповеда
.
“
„
Јадна
услуга
!
“
„
Тако
је
,
Стеване
.
Да
је
Бог
дао
да
смо
другојачије
могли
му
зафалити
на
добру
које
нам
је
учинио
,
али
тако
је
била
воља
Божја
;
благословена
буди
његова
света
воља
!
“
„
Да
,
брате
,
Бог
је
њега
нами
дао
,
Бог
и
узео
;
слава
његовом
светом
имену
!
“
Ућуте
.
После
тога
Стеван
проговори
:
„
Петре
,
имаш
ли
ти
још
што
у
Суботици
?
“
„
Ништа
,
брате
,
ја
сам
се
с
мојом
ћери
опростио
.
Кукавно
чедо
моје
,
скоро
је
и
познадох
па
ми
сунце
моје
брзо
зађе
.
Ја
њу
морам
оставити
,
а
остављам
је
с
јадима
и
тугом
за
нашим
г
.
Младеном
,
ког
је
она
из
душе
миловала
.
Она
је
данас
двојако
постала
удовица
!
“
„
Како
то
?
“
„
Погинуо
јој
ког
је
у
тишини
безнадежно
али
верно
и
искрено
љубила
;
а
њен
муж
,
мој
красни
зет
Лацика
,
је
са
мном
свршио
свој
рачун
.
“
„
Дакле
осветио
си
му
се
?
“
викне
радосно
Стеван
.
„
Нисам
.
Ја
ти
рекох
да
је
Бог
дао
да
никад
на
освету
нисам
ни
помислио
,
те
не
би
толико
препатио
.
Ја
се
моме
зету
нисам
осветио
,
ја
сам
њему
судио
по
правди
и
истини
.
Правије
никад
један
судија
није
судио
него
ја
своме
зету
...
Бог
да
му
душу
прости
!
“
„
Добро
,
добро
.
Говори
ти
како
хоћеш
.
И
ја
сам
се
намирио
са
својим
душманином
Јаношем
,
осветно
му
се
,
судио
му
—
то
је
мени
све
једно
само
кад
је
он
своје
платио
.
Ми
смо
наше
,
брате
,
све
свршили
,
нас
више
ништа
ничему
не
веже
!
“
„
Веже
нас
,
брате
,
наша
заклетва
,
коју
положисмо
,
да
ћемо
верни
бити
српском
народном
и
царском
барјаку
Ја
сам
јуче
дочуо
да
се
тај
барјак
вије
,
и
браћа
се
наша
опет
под
њиме
купе
,
око
јунака
и
сокола
српског
Стратимировића
.
Ми
ћемо
тамо
,
а
рука
Божја
,
која
нас
је
до
сад
чувала
и
свуда
срећно
провела
,
провешће
нас
и
кроз
Маџаре
,
да
срећно
дођемо
до
српске
војске
.
“
Код
Хеђеша
је
наша
војска
зло
страдала
,
многи
наши
изгинуше
,
и
у
мало
што
сам
бан
не
паде
непријатељу
у
руке
.
Али
није
тако
лако
заробити
јуначкога
бана
,
кад
га
Бог
и
његова
верна
војска
чува
,
војска
,
од
које
је
сваки
поједини
јунак
пад
јунаком
.
„
Бан
нам
је
у
беди
!
“
викнуше
од
некуд
,
па
да
си
видео
онда
шта
учини
верна
војска
.
Шта
је
љуто
море
,
шта
су
раздражени
рисови
,
шта
је
лавица
,
кад
јој
дирају
лавчиће
,
према
тој
војсци
?
—
А
особито
народни
српски
батаљон
!
—
Јао
муке
што
почини
од
Маџара
,
који
шћаху
заробити
бана
!
Бана
сачуваше
здраво
и
весело
.
У
најљућој
битки
,
кад
су
се
бајонети
кршили
и
кад
је
крв
текла
као
вода
,
и
кад
Маџари
уступише
,
два
слободњака
из
српског
батаљона
баце
своје
пушке
,
које
поломљене
беху
и
потргнувши
иза
појаса
убојне
ножеве
повикаше
:
„
У
име
Бога
!
“
и
за
тим
сами
собом
баце
се
у
једну
гомилу
међу
Маџаре
.
Бију
се
,
као
прави
јунаци
и
Срби
што
се
бију
.
На
послетку
обадвоје
падну
мртви
.
Два
та
јунака
беху
Стеван
и
Петар
.
Ружа
и
Иванова
удовица
и
данас
живе
.
Ако
је
ко
гладан
оне
га
нахране
,
ако
је
ко
жедан
оне
га
напоје
,
Иванова
удовица
за
душу
своме
покојноме
мужу
,
а
Ружа
за
душу
свога
љубезника
и
за
здравље
свога
малога
Младена
.
крај