Укључено у ELTeC корпус
Кад се из Сарајева у Високо пође, имаду два колопута, који се у један састављају код прибоја ријеке Босне. Први почиње, височком царином испред Горице, послије преко Кобиље Главе итд. Особито очарава овај пут при изласку из Сарајева: води сјеверу кроз узану долину, кроз коју рјечица Кошева тече; но овај је пут бреговит, има узбрдица, низбрдица итд. Особито ружно је преко Кобиље Главе, и сваки, који у колима иде, воли онијем другијем путем, премда је и дуљи од првога. — Други почиње из сарајевскога поља код прве стражаре од Сарајева. Колопут сарајевски пружа се западу од Сарајева, а послије од Блажуја Кисељаку к сјеверу, а овај височки од ове стражаре одмах к сјеверозападу. Затим се иде испред сјевернијех брда сарајевскога поља једно по часа. Одмах на овоме путу има један стечак, стари гробни камен, у истој даљини од Сарајева, у којој је мост на Миљацки на колопуту кисељачком; а затим даље видјео сам два стечка, но издалека рекао бих, да су без подписа. Код Рајиловца окреће пут к сјеверу. Пут из Сарајева све до прибоја Босне раван је и управо рећи само једно Влашково Брдо (до Високога) што је велико. Затим се прође испред села Мрзин Двор. Жалосно ми је било видјети код овог села двоје дјеце, двије цурице сељанке, на кишном и хладном времену посве голе и само што су се заогрнуле крпицом од паса; но тако сам срећан био видјети и на Вјетрењачи близу Зенице и на Грези и на више мијеста.
Код прибоја Босне састављају се путови. Још прије нег се дође до прибоја, иде пут уз Босну и то тако све до Високога. Послије се дође у Семизовац, који је од Кисељака на 3 часа, и кроз пут Караулу (гдје је негда стражара била).
Затијем ступи се на Влашково Брдо, које је доста високо и за кола хрђаво. Коњаници могу да неударе на Влашково, т. ј. могу крај сјелина низ Босну да иду. Но колопут се није могао туда без великијех трошкова начинити, јербо је у сјелинама земља мека, која се сваке године отискује.
Послије дође се на мост на ријеци Мисочи, која у Босну утиче, а затијем у Мраково и преко мостића пређе се преко мраковског потока и дође се до Ставње ријеке, која овдје у Босну утиче, а тече кроз Вареш. На њој је 26 топионица, но ове нераде свагда. У овој ријеци има један велики стечак. Од ове ријеке одмах се пође уз брдовратнице, послије у сјелине височке, куд је пут други Врандук, т. ј. озгор брдо, доли стрмен, а ријека Босна хучи текући кроз стијене. Срећа је, што усјелине нијесу ’нако високе као Врандук. Коњаник може и обићи, т. ј. преко брда Копача, када се усјелине разблате. Но док се пут убије, овуда ће и на кишном времену бити боље. — Послије наступи височко поље, мало затијем укаже се Високо са својијем мухамедовским богомољама, како се помаља иза окрила брдскога.
У србском народу у Босни доста је познато мјесто Високо. Тамо су краљеви долазили и љети становали. Високо се негда гордити могаше срећом својом послије паде, ваљда због гријехова, те је сада само споменик славе своје негдашње. Из Сарајева идући издалека се мјесто види, које је у равни и мало се пружа уз брда Градину и Криж. Високо је са ријекама срећно. Од југа сјеверу тече Лепеница, која је југоисточни (и донекле источни) крајак од Високога. Босна је крај Високога и долази од истока, те се код дрвенога моста спаја са Фојницом. Фојницу зову Височани „ријеком“ и од велике им је користи. На Фојници више је рујотуца (ступа) и кожестроји (табаци) имаду око воде своје кожестроје. На њој има воденица на подобље савскијех и дунавскијех. Фојница је вода обогаћавајућа више него друге ријеке у свој Босни. Од извора до утока свуда су је људи на своју корист употребили; намјестили су на њој топионице, воденице, справе за лан све до Кисељака, послије иде од запада истоку испред Краљина и Палежа, а затијем окреће крај Високога од југа сјеверу.
Крајци су вароши са запада брда, т. ј. југозападно Градина и на сјеверозападу Криж. На југу је красна раван, која није ни дуга ни широка, и кроз ту тече ријека Фојница. Са истока јој је крајак Фојница, а затим брдуљак, који се од југа сјеверу у дуго протеже и на југу висине има. Испред овог брда тече са западне стране Фојница, а са сјевероистока Босна. Са сјевероистока и сјевера поље је окрајак Високоме, као и Босна, која онуда протиче.
Високо у разговору назива се малим Сарајевом; обичаји су тамо као у Сарајеву. Високо са родном околином има доста шљива, жита итд. Пазарни дан, т. ј. дан кад се сељани скупљају, петак је. Тај дан сељана се одвећ много скупи, јер је у околини доста села, што је земља родна. За времена босанскијех краљева било је око Високога много винограда; и данас једно село зове се Виноград и има дивљијех лоза. Са зелени, лубеницама итд. није височка околина тако изобилна као зеничка. Из Вареша доноси се у Високо руј; тамо по планинама има сила руја, читаве планинске њиве, пак закупци пожању, па стабљике и лишће и сјеме уједно скупе и у Високо товаре; лист је од руја колик од туње. Још доносе из Вареша гвожђе, подковице итд. А из Високога носе у Сарајево учињене коже, ошарате у црвено, плаво и жуто, и неошарате; затијем јаја, жито, мед, сир итд. Још у Високом граде се поњаве бијељи (бијељци) Из Крешева и Фојнице доноси се гвожђе.
Житељи су већином Срби мухамедовци, а до 100 кућа има и православнијех. Овдје је и стара породица Зечевићи, који су и сада богати и од свакога поштовани. Дјевојке мухамедовске нимало се некрију и са православнима се разговарају (али не о љубави). Србљи православни сиромашнији су и само је један међу њима богат трговац. Прије 50 година православнијех није било више од 20 кућа (тако ми је приповиједала једна баба); но послије се народило и населило. Тако је било и по другијем варошима православнијех мало, јер су били примили мухамедову вјеру крштени варошани, или су се разбјегли за вријеме
Височани говоре као и Сарајлије: лијепо, бијело итд., а мухамедовци као и сарајевски отежу неке ријечи као: водеее, и имају неко подвикивање на неким ријечима.
У Високом имаду 3 камене богомоље турске и 4 дрвене. Водовода има доста; 7 сам их ја видио. Но од самог Перушца има их 7, а од Краљина 5. Високо није широко, колико дуго, у средини је најшире; протеже се испод Града и долине, захваћа између Крижа и Града и Мала Крижа; у ширину најшире је из долине те међу Крижем и Градом к мосту босанском. Чаршинска је улица најљепша, најдуља и најшира; протеже се с краја на крај вароши. На тој су улици трговине, више водовода, пекарнице; и пазарији се ту скупљају. Улица је ова калдрмисана и права. Ту има доста продавница, но многе се само петком отварају, јер у друге дане пазари су слаби. О пазарном дану долазе сарајевске претрге (тако се зову у нас прекупићи, који ситнеш купују, па одмах продају) и купују јаја итд.; а због жита долазе, из Херцеговине и из самога Љубиња, донесу масла, сира итд. а купују за добивене новце жито. Лијепо је и родно поље на сјеверу Високога; дуго је ал’ нигдје није шире од 20-25 минута. Кроз то поље путови су за Фојницу и колопут за Зеницу и Брод. Од Високога до саме Зенице све су поља, само се на два или три мјеста брдима одјељује и доста високо брдо Осјеченик на путу је зеничком. Лијепо је поље уз пут височки Сарајеву, кроз које такођер Босна тече, а дивна је узана раван уз Фојницу од Високога, коју са три стране брда окружавају, и по часа том равницом идући дође се до моста на Фојници и ту су ступе, гдје се бијељи (бијељци) зарутавају.
Знатности у самоме Високоме нејма, а тако исто ни старина каквих. Најстарије је зданије бегова џамија, која је сазидата, кад су Турци Високо освојили и кад се крштени народ помухамедио. Лијепа је православна нова црква, која је саграђена на подобље сарајевске старе цркве. Зидови су јој до под свод од камена и изгледа с поља врло лијепи. Храм је цркве св. Прокопије. Сазидата је 1855. и 1856. а освећена 1857. на тројицу 27. маја; осветио ју владика Дионисије. У цркву се улази на троја врата: на сјеверној, јужној и западној страни. Врата су од великијех каменова. На западнијем вратима у камену изрезан је крст. Од западне стране подбрежје је, зато се на западна врата на
Цркву су зидали сарајевски зидари. У ширину је мало мања од сарајевске, а у дуљину неможе се примијетити. И да имају новаца, у Босни нејма ко темрета начинити, нити се има ко постарати, да са стране доведе добре живописце. Око цркве је зид; са западне стране плочастим каменом озидата је, а с другијех страна има и земљанице. Зид има много нога (тако у Сарајеву зову ступове пред зидом, да је зид тврђи). Више западне стране куће су и спиле, које се из дворане виде.
Црква је на јужном крају вароши у прикрајку. С поља неби рекао, да је црква, јер нејма звоника, нити на крову крстова, него би рекао, да је лијепо, тврдо каменито зданије, или каква стара кула ил’ купатило. Изнад цркве по прибрежју почињу куће и та улица води сјеверу. У овој су улици највише православни; зове се Перушац, по извору, који је у близости. На југу од вароши, од цркве не далеко, хришћанско је гробље, гдје су се копали хришћански мртваци и пре сазидања цркве нове.
У Високом су хришћанске куће испод брда, а мухамедовске у равници. Улице су широке доста, особито чаршинска, која иде испред цркве. Пред црквом није улица калдрмисана. Од цркве југу настају њиве и поглед је свуда лијеп.
Један дан упутим се у Градину о којој толико свијет приповиједа. Најприје прођемо испред воде Перушца, гдје је врело као соба камена озидата, у којој има точак са 5 цијеви, но само на једну вода тече, јербо је јесење вријеме било, кад воде усану, а друго, одатле 7 водовода одводе воду у варош. Од Перушца пођемо путићем к југу, који је малко узбрдит и на крају Града брда окреће к западу, т. ј. Градина нам тад остане на сјеверу. Тијем путем ишао сам кроз красну долину, која се ту од запада к истоку протеже. Но ја нијесам кроз долину ишао него посриједи брда Градине. Долином тече мала вода. Све сам се по мало уз брдо пењао, а красни овај до очаравао ме је окићен зеленом шумом. Долина и путић тај доведе нас и на југозапад и остане нам Градина на сјевероистоку, те дођосмо до једнога села, које је у високој долини између западне стране Града и другог једног брда. (Ваља знати, да у Босни има села и од 3 куће.) Одатле упутим се вису. Најприје дође се до једне као разрушене собице, послије до једне озидане пећине без прозора и разрушене, а под свод јој може стати око 20 људи. Можда је негда ту тавница била. (Можда стражара. Ур.) Пећина се ова налази под врхом брда Града. Са западне стране ове пећине друга је пећина, мања, но чуо сам од Височана, да мало даље па сјеверозападу има трећа, која је још већа. Затијем дође се до једнога камена, који је издубљен, и говоре да су ту негда стари каву тукли. (!) Са великом муком ваља се попети на врх брда, које је у густу честу обрасло, и одмах се угледа градски зид, који се пружа од запада к истоку низбрдито и који је од Високога на југу. Лијепо је околину са овога виса видјети: кривудајуће ријеке, Високо варош, рујнице итд., па долину, што се низ брдо пружа покрај зида.
(Овдје канда нешто у рукопису фали, У.) Подписа никаквијех нијесам нашао, а ако их има, то су обрасли у траву и густу честу, или су земљом затрпани. У зиду сам видио двије пушкарице. Зид је висине човјечије и на више мијеста разорен, а на два мјеста проваљен. Идући туда човјек мора се спузати, а око зида свуда се налази камење од развалина.
Ја мислим, да је Високо, које је у равни, због овог високога града име своје добило, јербо је град на знаменитој висини. Приповиједају, да га је краљица зидала, и кад су Турци на град ударили, да се 3 године бранио јуначки, а онда предао под условијама, да их свију цар турски пропусти, те су и изишли са краљицом и отишли у Бобовац, а цар преко Краљевца (на Крижу) уђе у Високо отворени град, разруши га и прокуне, да се нигда град ту начинити неможе. Има и једна басна, како у овом граду има водовод и како се некима да видјети и да се сладке воде напију, а да неки невиде и да га нестане. Ја о томе мислим овако: ако је ту кадгод до воде ископано било, или је био негда Перушац у овоме граду, пак засут да је на ниже проврио; јер град без воде није за војнике, особито за обсадне, као што је ове царска војска обсјела била.
У овој градини има јазбина, гдје су Височани новаца тражили и — то се зна — ненашли. Но ако су и нашли, они су их стопили, јер на жалост људи у Босни стопе старе новце, бојећи се, да их ко непита: гдје су ископали, те да им неби царевина одузела. Многи је од Турака и страдао, ако је што мало ископао, јер невјерују му и траже више.
Кроз стрмац и водојажама може се доћи пузећи на Перушац брдо; првим путем, о коме сам говорио, одвећ је дуго ићи. Код Перушца била је негда црква, и сад зове се то мјесто „Клиса“. Ту на Перушцу граде сада испечене цигле. Са ове равни види се цијело Високо, ријеке око њега итд. Одатле се види и трудољубивост житеља, који су по стрменим каменитим њивама камење побрали и или их на пут избацили, или као зид на гомилу сложили око њиве.
Од Градине Крижу води лијепа долина, кроз коју, приповиједају, да су колеснице србске ишле у град — негда славни, а сад разваљени споменик србске славе.
Криж је брдо, које је више сјеверозападног краја височкога, гдје допиру неколике куће височке. На Крижу имаду два врела: Краљевац, из кога су 5 водовода у чаршију, и Царица, која тече из пукотине стијене. На ове воде иду православни на источни петак и Ђурђев дан. Царица је са друге стране Крижа, и зато се невиди Високо, кад јој се дође. Говоре, да су биле куле од града на Крижу код Краљевца, т. ј. да су куле тако високе биле, да су допирале до Краљевца. Код овога врела љетовик је, гдје је, како говоре, краљ љети пребивао, а да се развалине и сада налазе на западу Крижа од негдашње србске вароши, и да се зна, гдје су биле продавнице. Код Царице има думача, гдје су Височани новаца тражили.
Криж је покривен красном земљом, али се ни оре ни копа. Земља је та Усрам бега, а сад је добро богомоље његове, те Турци држе као гријех Криж обдјелавати.
Знатности какве нијесам чуо да има на Крижу, нити каквијех подписа, али ми је жао, да небијах срећан и по њему прошетати и собом прегледати та, јер мислим, да под земљом у овом брду као и у Градини има србскијех старина.
Већ сам говорио на више мјеста о пољима итд., а сад ћу неколике о Моштранском пољу да проговорим, коме је окрајак са југа и запада Босна. На овом је пољу била царска турска војска, кад су освајали Високо. Приповиједају, да је и сам цар ту био и да се и сада зна озид, гдје је султанов чадор био. Туде је и мјесто, гдје су позвати Височани и гдје им је казано, да ће поштеђени бити, ако приме мусломанску вјеру. Усрам бег новијем мусломанима у Високом сазидао је богомољу, која и сад постоји.
По часа сјеверно од Високога Бијела је Вода, гдје има доста гробница. Ја нијесам ишао и незнам, да ли подписа какових има.
На исток од Високога на 3 часа Бобовац је у једној долини. Више њега пружа се велика планина Козара, са које се невиди Бобовац. И сад се зна колопут, што је негда до Бобовца био. Од тврдога Бобовца само има неколико развалина, које су у шуму обрасле. Бобовац се славно држао, и кад га је турски цар освојио, проклео га је, да се ту нигда град сазидати неможе, и дао га је до основа разрушити. Височани мухамедовци приповиједају, како је у Бобовцу ухватио краљ цара турскога, али је турски цар био шејит (свет), и зато се навуче краљу мрак и незнање на очи и главу, а у главу заметеност дође му, тако да је једва чекао, да султана пусти. Крај Бобовца има тако звана Царева Стијена. (Зашто се тако зове, нико ми није умио казати.)
Крај Бобовца житељи су сами православни Срби. У селима Планиници и Славенима исто тако. Та села сматрају се за благословена, ту су сељани богати и болест никаква овамо долазила није, нити колера, нити куга негдашња.
Не далеко од Бобовца варошица је Сутјеска, гдје су Србљи римске вјере по највиши на броју и ту имаду свој манастир. Православних само неколико кућа има. На брду Самару имаду два стара стечка.
Није далеко од Високога и Вареш, на своја 3 часа. Мјесто је у долини. Житељи су већином кршћани, т. ј. Срби римске вјере, само неколико кућа има православних. Планина је код Вареша Дубоштица, гдје има много гвоздене руде и 27 топионица, које нераде увијек. До њих је, веле, био стари Вареш. Око Вареша има живе и олова, али то се невади.
Од Високога до Зенице има по пољима сила турскијех гробља, што свједочи, да је туда турска војска била.
Босна је дивна земља. Куд се год макнеш, видиш земљу - прави рај. Бријег и долина, равница и брежуљак, ријека и поток мијења се једно за другим, удружује се, да ти око свуда љепоте гледа. Па када те бајан гај очара, када око себе погледаш, пак запиташ Бошњака што за та поља и брда итд., Дубровник; како је ту био војвода Миленко; како је кисељачко поље било језеро, докле га нијесу Србљи прокопали; како и на Краљину и на палешкој страни има равница на бријегу и да се обије равнице зову „црквиште“; како по каменитом Краљину зидине и сад се налазе; како је ту прије 500 година каурска краљица била и да је имала златан стан (разбој) и силно благо; како још кроз неколико година, па ће у Краљину пастир врата наћи и узети златни онај стан, што сам тка, и силно ће благо покупити, и да ће тада крај бити турској царевини. (Ово сам чуо од Ибрајима Мешановића, Србљина мухамедовске вјере.) Сваки приједјео и свака страна има своје приповијести и гатке и приче, које се од дједова и оцева унучади и синовима предају.
Куд се год макнеш, наћи ћеш стара гробља и стечкове, за која кажу да су „каурска“, а на мјестима кажу и „србска“. Тако у Мочиоцима имаду стара гробља и кажу, да је неки србски војвода водио дјевојку, а Турци на њег напали, и да је бранећи се славно погинуо. Ту има двоје гробље: старо са стечкима и турско. На великом стечку војводином има изрезана рука, а подписа нијесам нашао; но онда нијесам на то ни пазио, јер од тада има 10 година. Како басне и приче народне о мјестима, како гробља и надписи на камењу, тако и стари рукописи и други споменици свједоче, да је Босна од старине србска земља, да су њени житељи Србљи и потомци и огранци старијех Србаља. Остатци и споменици из времена старе славе србске казују нам, да је тада у Босни била радиност већа и живља; да је народ имао различитијех вјештака, то свједоче каменорези, стара зданија итд. Стари наши градили су циглу, цреп, што се и данас налази у старим зидинама; а данас праве зидове од земљанице испечене и тек 1866. године дођоше из Аустрије први црепари у Босну.
Но оставићу на страну радиност старијех Србаља и вјештине нашијех предака, и рећи ћу још неколике ријечи о Србима босанским и њиховијем земљама, без обзира на историју. — Височани приповиједају, како се је краљица србска у Високом три године од Турака бранила и како је послије краљу своме у Бобовац (који је 3 часа од Високога) по уговору, са султаном отишла, и тек да су онда Турци узели град и разорили та. — Сваки Србљин мухамедове вјере прича Србљима православнијем: „Вас је Фати Мемед покорио и ми смо се истурчили. Ми смо од вас, но ми смо лијепи дин (вјеру) примили.“ — Многи ће од мухамедоваца Срба рећи: „Непитај ме за име старијех, од старијех времена, о породици мојој; јер ће доћи ред или на Јову или на Милоша и Ристу.“ — И дан данас наши мухамедовски Бошњаци служе се у трговачком и другом свом приватном послу ћирилицом, и ја сам небројена њихова такова писма читао.
Г. Саво Косановић снимио је са више гробља надписе, што ће, док изда, и боље све то освијетлити. У црквама, љетописима, старим писмима итд. види се такођер, да су у Босни вазда само чисти Србљи становали, а знамо из историје; да те Србље није никакав земљотрес прогутао, но противно знамо, да смо им ми потомци. Истина, Србљи босански данас су од три вјере: православни, католици римски и мухамедови посљедоватељи. Али сила турска обраћала је народ у мусломанство, а сила папина богомиле у католике, а сељани, особито планинштаци, остадоше у православију.
Фанатизам и вјештина османска развоји Србе мухамедовце од крштене браће и ули међу њих узајмну мржњу, а фратри, такођер из фанатизма, угушиваху свијест народну. Раздор и недружење неједновијерне рођене браће у Босни често се на невјероватан начин показује, пак и у језику. Тако Срби турске вјере говоре: воде се мјесто воде, братја, кутја, злака мјесто длака итд; умијешали су још пуно турскијех ријечи, особито у поздравима. А код Србаља римокатоличке вјере од 100 година амо постало икавско нарјечје характеристиком, те говоре: липо мјесто лијепо итд., јер су их тако утврђивали Фратри. И ту бива чуднијех ствари. Нека једна Србкиња православна данас прије подне пријеђе у римску вјеру, од подне говори: липо, било; (гори је потурчењак од Турчина!) — а један католик кад прими православије, сјутри дан говори: лијепо, бијело. Ово су малене разлике, али тек гоје и неискорењују Фанатизам. Али крв и језик, прошлост и обичаји и све свједочи, да је у Босни све један народ и да ће нестати временом онијех противности, које су непријатељи нашега народа знали створити међу рођеном браћом.
За вријеме србскијех краљева цвјеташе Србија дивно. Под Душаном бијаше она моћна и крјепка. Од његове силе стрепио је Цариград. Закони његови бијаху мудри — Србија бјеше међу првијем државама. Но младога цара Уроша уби Вукашин, а за Вукашином дође цар Лазар, под којијем пропаде србска слава и србско господство. Царица Милица и Високи Стефан даваше јунаке србске, да гину у турску славу. Срби гињаху бранећи Турке од Тамерлана, они гињаху помажући Турцима против турских душмана. Па ни то све несатари србски народ.
У Босни осим свега бијаху крвопролића због вјере (богомилске), али опет остаде Срба. Вароши бијаху многољудне, села густа и честа са многијем народом, вјештака Срба од свакоје руке; Јајац бројаше више од 80,000 душа, Бобовац 20,000 душа, тако Високо, Крешево, Гласинац и др. Али кад Турци освојише србске земље, одношаху из њих младе момке у јењичаре, сјекли су робље, а врле људе турчили, робље продавали, једном ријечи: србско стадо, србски народ разагнали су као вуци гладни. Србија и Босна дође жалосна и биједна, број житеља свуда се умали. Народ бјежаше у Италију или Ћесарију, а било их је, који су ускочили у шуме и светили се својијем злотворима. Бобовац цар турски разори до основа, Врбоснац расели, те се данас од њих само развалине виде, нека су спомен народу србском. Робљење и одвођење у јењичаре, сјеча и убиства, исељење и ускакање умали србски народ, али ни то нису све несреће, што их је србски народ претрпио.
Турци држе кугу за светињу. Поштују је и нечувају се од ње. Мало које године та несрећна болест непосјети србске приједјеле и непокоси многе србске синове косом својом; мало које године да није цвијелила ове невољне страдалнике. По седам година без престанка морила је куга, куће се позатвораше, породице изумријеше, једном ријечи: као да Бог хотијаше да истријеби са земље србски род, као да се је на Србе разљутио и прогњевио. Пре 90 година морала је у Сарајеву куга три године дана. Не далеко од Сарајева бијаше Прача велика варош, пак сасвијем опусти и само јој се сада развалине виде. Од куге расељаваше се људи, а и то расељавање потамани силан свијет. За, примјер ћу узети нашу породицу. Она је у Чајнићу тако кугом опуштена била, да су само два брата остала, која су се у Сарајево доселила. Мој дјед дошавши из Чајнића двапут се је женио и по петоро дјеце имао, и све му куга затре, а он бијаше оба пута на путу. Трећи пут под старост ожени се и пород одхрани.
Ратови турски, преко Босне путовање на Беч, побједа принца Евђенија — све је то стало глава србскијех; јер полазећи бијесни Турци, зла су чинили, побијеђени враћајући се, још горе су чинили; а ни побједитељ принц Евђеније није нас боље држао, непоштедивши нам ни кандила у цркви.
Пак велико расељење у вријеме патријарха Арсенија Чарнојевића. И дондје се многи расељаваше, али он сам скоро 40,000 породица из Србије и Старе Србије пресели. И за ратовања принца Евђенија многи су у Аустрију побјегли. Ово расељење, турско тамањење, помори и др. умалили су србски род, красна поља обрастоше шумом, лијепе њиве и садњаци трњем. Пре трогодишње куге, казују старци, била је земља дивно обрађена и само су по стрменим и каменитим горама биле шуме, а послије обрастоше читава поља, као: бродско поље, Гладно поље код Сарајева (прозвато тако због тога, што није обрађивато) и др.
Ето тако доћераше Турци Босну и остале србске земље. —
Кад Стара Србија и Босна осиромаши са људством, Арнаути навалише, да мјеста исељеника попуне, па почеше злоставити Србе и убијати. Паде србска вјештина и наука, земља обрасте шумом или трњем, вароши сташе опадати, красне земље изгубише свој лијепи вид — од Европе поста Азија. Потурчени за невољу Срби помријеше, синови и унуци им остадоше без икакве науке, но презираху браћу своју јединокрвну и оштре маче задијеваше им у груди. Учитељи им бијаху азијатски шехови, а наука им: турчи, па ћеш у рај; уби хришћанина, узми авдес, пак ти је гријех опроштен! У закону турском стоји, да који погине за дин (вјеру), рана ће му у рају сијати као драги камен и мирисати. Србски синови посташе јењичари и дахије; у Босни сва сила и власт пређе у њихове руке. Они господарише и судише по ћефу својему. Са храбрости и силе им зазираху од њих и сами Османлије. Раскошности у њих много: китише коње, себе и оружје сребром и позлатом, а своје жене дукати и бисером. Чудно ли бјеше виђети коњанике њихове: према сунцу бацаше зраке углађено сребро на пушкама; токе и пуцета од сребра сковата пак позлаћена звечаше о кићено сребро на коњима, а помамни коњи бијаху, каквијех сада нејма и каквима се ликови тек на књизи видјети могу.
Но и њихова сила рушити се стаде. Када цар турски јењичаре истријеби, објесише и Бошњаци свијетло оружје о клине. Када Усејин капетана побиједи царска војска, кад Тајир и Омер паше дођоше, пође клонити се босанска слава. Побједивши Омер паша, покупи хришћанима свијетло оружје, а Србљима мухамедовцима забрани носити га за појасом. Објесише свијетло оружје босански бегови — негдашњи племићи и благородници србски — објесише оружје и сви Србљи мухамедовски са коња ратове покрише или прелише. Сјајност и величаство им исчезаваше са дана на дан. Проклињаху Османлије и Омер пашу. Дација им се несносна чињаше, њима, који су се научили узимати, а не давати. Због пореза осиромаши народ, због народа бегови. Продаваху своје коње по Цариграду и Уруменлији; одијела остарише, оружје потамње и како Босна доби други изглед, добише га и житељи. Пасмине добријех коња изгубише се, бијели
За вријеме кримскога рата Босна се мало поврати, јер жито, коже лисичије, масло итд. куповаше за Цариград. Што је најважније, то је, да су Срби православни мало даха добили, те почеше међу собом просвјету засађивати. Но пошто се кримски рат сврши, опет Турци тражише, да горе стијесне хришћане. Ударише војницу; дације повећаше, нове наметнуше. Но хвала Богу, усађени коријен просвјете и одушевљења неизгуби се у србству, свете наде одгајаше се у грудима уз пјесме и звуке из гусала. Граховска побједа даде Херцеговцима већу слободу; подигоше звона на неке цркве, саградише нове цркве. И Бошњаци саградише цркве у више мијеста и мале школице. У тијем тамнијем собицама развијаше се ум младежи босанске; млогима се облагороди дух, доби жељу за слободом, љубав спрам народа, изгуби страх и себичност и забаци пороке. Трговина поче прелазити у руке православља, земље и млоге куће покуповаше православни — не толико што се обогатише, колико што бегови и мухамедовски Срби падаху због дација, које нијесу научени били давати, због раскоши и неуредности и што православни у просвјети већи посташе. Како се рушаше моћ и сила турска, тако се рушаше и снага Србаља мухамедовскије, а развијаше се србство крштено.
Године, када турско царство бијаше у миру, бијаху жалосне за хришћане, особито 1865. година, која ће се у Босни црним словима обиљежити. Но зато 1866. година бијаше срећна по Србље. Слободе добише због околности политичнијех, „Вјестник“ кирилицом печатан пође учити Србље мухамедовце кирилици, одушевљење веће показа се код варошана, добра цијена житу и шљивама подиже србске сељане. А Турска слабљаше због држања многе војске на окупу и немира непрекиднијех у разнијем земљама. Свака турска слабост пола напредка србског. Бошњаци радије почеше читати књиге, распалише их дописници и новине; желе, да се србски са кирилицом тужбе примају; основа се у Сарајеву друштво од просвјете, које ће кратко вријеме као мртво постојати, али ће послије расти и ако Бог да напредовати. У Бајној Луци заведе се богословија. Једном ријечи: колико 1866. година би назадна Турцима, толико по вољи божијој и још више напредна Србљима, уз пркос турскијем напрезањма. Напредак србски у Босни може сваки дознати, који чита новине. Прије бијаху риједки дописи из Босне, а сада чести, а и у њемачким новинама. Приповиједају неки слободно браћи мухамедовској, да су и они Србљи и србски синови, пак и сами Срби мухамедовци почеше кирилицом печатати (као Сали ефендија Чајничанин), пак и они почеше говорити: двострук колац неиде у земљу, ми треба заједнички да радимо. (То је говорио Аџи Исо из Тешња.)
Србија бијаше срећнија од Босне, она се ослободи под Карађорђем и Милошем, а 1862. и 1867. опрости се Турака у својој земљи. И Херцеговина
Док угину стара слава србска, исчезоше сасвим рудокопње у Босни, само гвожђе што копају, и то па врло невјешт начин. Земља оста необдјелана. Ту може само већа просвјета помоћи, али овој нема права сунца под варварском владом. Док нема сељанин земље у својој властитости, дотле се неможе он ни богатити, а без богатства нема просвјете, јер богатство и просвјета иду једно уз друго и једно друго условљава. —
Давно је било, кад је србско царство на Косову пало. Од онога дана много је мутнијех и крвавијех дана прошло, од онога дана још Србе неогрија јарко сунашце. Срби страдаше, док други народи благоваше; Србљи робоваше, док други господоваше; Србљи биједни бише, док други у науци и у свему напредоваше. Могло би се пуно набројати, што нам недостаје, али у Бога је нада, да ће од слободе сунце и на наша врата доћи, пак ће и Срби моћи весело попијевати напредујући.
Када оно јесенас страховити и сверјепи помор бјешњаше у Сарајеву онда ја са породицом побјегох у Високо и кратко се вријеме тамо забавих. Кроз то вријеме виђех Високо, познах његове положаје, прошлост, причање и гатке о њему итд. Из Високога пођох у Брод. Ја немишљах, да ћу у Високо доћи, још мање у Брод поћи; али једно човјек мисли, а друго бива. Вара се сваки дан, и опета ненаучи се, да је будућност непозната: плете златне куле од златнијех грана у ваздуху, а будућност можда му је најцрња. Раставих се са братом и матером, са познаницима и мајком (мајком зову у Сарајеву очину матер). Неђеља бјеше, када се на колима пут Брода кренусмо и погледе из далека једни на друге бацасмо, јер незнасмо, што кога очекује. Растанак ми бијаше немио, али сам се тјешио, да ће болест попустити, или здраво Високо поштедити.
Кола се одмакнуше, изгубих из очију породицу, али ми мисао код ње бјеше. Мисао ми падаше на Сарајево и на страдајуће, сјећах се сиротиње; која у Сарајеву највише од помора и умираше, сјећах се несрећнијех породица, из којих и по пет мртваца изнесоше. Све те мисли недадоше ми задовољства нити спокојства.
Уз Босну коњи и кола трчала су; хладан вјетрић пухаше, травица се од
Зеница ми се је доста допала. Куће нијесу лијепе као у Високоме, али је окружава красно поље, а са јужне стране брдо. Више Зенице стара је Зеница, као и Вјетрењача, познато брдо са своје висине. Ту сам видио и гробља и по гробљима каменови са изрјезаном сабљом и др.
У путу овом од Високога видио сам гробља и на гробу по дрво или посађено или грана усађена, сва са стризама разношарно окићена. Упитам, што је то, и кажу ми, да је ту сахрањена дјевојка па удадбу. Боже мој, помислих; наде пуна, па да је земља у њедра своја прими! Али ко зна, је ли и нада имала, јер многи из очајања и наду изгубе, а у Босни очајања доста. — Обичај овај учини ми се и лијеп и чудан.
Кад смо у Зеницу дошли били, колера је већ престала морити. Дивно изгледаше ријека Босна, како кроз зеничко поље кривуда, а с обје јој стране зелене ливаде.
Брзо смо ишли испред ријеке Босне, која брзо текући шушташе, а камење се из ње помаљаше, пак издалека изгледа, као да су лабудови по води. У Жепче стижемо и прођемо кроз њега, јер и тамо колера бјешњаше. Затим дођосмо у Маглај, гдје колера од дужега времена моријаше. Красно изгледаше маглајска џамија, која се у Босни огледаше, пак се чини, као да су двије џамије једна до друге. Стигнемо и у Добуј варошицу, гдје има стари и опали град, који је на хумци једној. Овдије гледају тескере, и будући да ове нијесмо
Кроз поље из Дервенте дођемо у Турски Брод.
Брод Турски у великом је полумјесецу, т. ј. савском кривутку. Крај њега у Сави има остров са више дрвета. Око Брода са све четири стране пољане су, које кад је Сава одвећ велика у воду огрезну. У даљини окружене су пољане брдима и брежуљцима (од босанске стране). Турски Брод мала је варошица; свега има до 100 кућа, једну турску богомољу, дрвену хришћанску школу и црквиште, гдје мисле цркву зидати. Прије 25 година само је двије три хришћанске породице било у Броду, а сада су се доста умножиле и населиле, тако да кроз кратко вријеме биће пола житеља хришћани. Града неима никаква и само један гвоздени топић имају, који у чаршији стоји осим рамазана. Католика такођер доселило се је и нешто Јевреја. Пазарни је дан у Броду у петак, у друге дане слабо пазара има. Трговина је у рукама хришћана, Турака и Јевреја. Богатих трговаца нејма.
Турски Брод састоји се из само једне улице главне која се пружа од запада истоку и у којој је у средини чаршија. Улица није покалдрмљена и у вријеме кише одвећ је каловита. Будући је мање кућа него што би требало, то су у вароши кирије скупе. Брод је главна за Сарајево скела и ту има зидана ђумрукана. Превозна скела у рукама је турским. Изгледнијех кућа само неколико има.
У Брод славонски пређосмо ујутру. Зима бијаше јака, улице код скеле мразом олепљене, пак изгледаше као да су од сребра сковане. Са истока суце се рађаше сво црвено. И зимни дани имају своје красоте, наравне, само онима који су добро утопљени. Свака травка окићена бијелијем ињем, које се гдјегдје одкравило, пак се блиста према сунцу. Улице помрзнуте и сухе, и зато варош изгледаше љепша.
Послије неколико дана отишао сам у православну цркву, која је на источној страни варошице. Од прилике гледећи црква има у висину седам и по рифи, у дуљину 13 рифи, а у ширину седам и по. Црква нема свод од камена, но дрвен. Ова је на подобје крста, јер су избачене пјевнице округле. Црква је доста добро живописата. У сјеверозападној страни код врата мермерна је плоча и подпис са златнијем словима: да је патос црквени поставио Теодор Теодоровић, житељ и грађанин бродски, 1851. године. У цркви нејма какве сребрнине нити накита; 5 кандила сребрних и 2 цвијета (полијелеја), 4 иконе (заставе) стоје уз столове, али старе, а рипиде су од дрвета. Око цркве је на све четири стране двориште, а на јужној страни двије су гробнице од породице бродске, Димовића, покривене мермерним плочама. - Улица, у којој је црква, каљава је и блатна, јер није покалдрмљена.
Нека ми се допусти коју проговорити о славонскоме Броду, ако и неби њему овђе право мјесто било, јер сам мислио само о Босни нешто написати. Али кад сам дошао њега овога пута, да речем коју и о њему.
Првијех дана бијаше ми необично, јер бијах непознат. Варош ми се учини гора, јер виђех, да се о чистоти слабо ко стара. Киша јесења пође чешће падати и све се разблати. Али свега тога има и у Турском Броду, но ми се највише учини чудно, што чух тако извраћен говор народни. Свуда мијешају њемачке (или турске) ријечи; госпе кад иду из цркве говоре њемачки; у цркву гдјекоје носе њемачке књиге, из којих се Богу моле. (Могао бих некоје од тијех госпођа именовати, али ћу им имена прећутати; но бих само желио, да ови риједци дођу у њихове руке, пак да увиде слабости своје.) Куда се год окренеш, све њемачки, да управ неможеш знати, јеси л’ у Броду, на граници босанској, или у каквоме Швајифурту. У цијеломе Броду само на једном мјесту виђео сам надпис ћирилицом, и то у улици близу скеле код „златне звијезде“. И обичаји су мало другчији и мање су дружевни људи, особито спрам нас „турскијех људи“. Необично ми бијаше чути и разне псовке, које у Босни нигда чуо нијесам, и увидјео сам, да је у граници војничкој исто као у Босни, само што је још тамо народ млитав, без духовне снаге, лијен. Народ је затупљен и недосјетљив, а поред тога и сиромашан. Сујевјерја има у простога народа много, но на жалост виђео сам, да и саме неке трговачке госпе зову гаталице, да им грах размећу, а овамо неће никад без рукавица на рукама поћи, тако су изображене! Чудио сам се заиста, кад сам у Броду нашао и један или други србски лист, али ваља ми рећи, да су бечке новине њемачке сасвим мах узеле.
Поред света овога нека ми се незамјери, што промишљах, да је боље у Сарајеву, гдје је сад Осман и Рашид, али гдје сам имао познатијех родољуба неколико, гдје је дружевност већа, већа живост, гдје је свијет искрен и негордељив, гдје је сваки сваком раван (особито православни међу собом), гдје се много негледа на моду, улице су чисте, гдје је народ поштен и непокварен. Ако има што лошијех својства, та су само у некојих лица. Један господин рекао је са правом о Сарајеву: Сарајево је лијепа варош, људи су пуни поштења, дјевојке и женске одвећ су лијепе и благообразне, стидљиве и невине; људи су узрасни, дружевни и искрени, једном ријечи: живот у Сарајеву никоме не може бити досадан.
Нијесам много у Броду бавио, пак сам нашао, да ће боље бити, ако останем дома, а да неидем у њихове „бирцузе“ и кафане.
Једно јутро пораним, да се по Броду прошећем. Јесен је већ минула била, зима наступила; нигдје листа ни травице; небо тмуло и облачно; вјетар продире кроз хаљине, али улице још непромрзнуте, но у блато огрезнуле. Звона зазвонише. Упитам: зашто то звоне и одговоре ми, да су два фратра умрла и да их хоће да саране. Љубознанство буде узрок, да одем у манастир, који је највише зданије у цијелом Броду и изгледа одвећ стар. Црква је лијепа. Главни олтар окренут је истоку, а међу 4 појаса од сводова с обје стране имају по 4 олтара, свега дакле 9 олтара. Од јужне стране врата су од зданија, гдје фратри обитавају. Будући су врата била отворена и видећи, да никога нема, ушао сам и разгледао сам ово зданије, које има два боја. Затијем окренем се на сјеверну страну цркве; кад тамо: мала дрвена врата отворена, око којих се је доста свијета скупило. Дођем тамо, запитам: шта је тамо? и кажу ми, да се тамо фратри копају. Низ степене сиђем доле.
Костурница била је свијећама освијетљена; она је под црквом, управо пред олтаром великијем. С обије стране у зиду гробнице су. Готово све су зазидане и само двије три што су отворене. Мртваца метну у ту гробницу, зазидају и таблу ударе црну са бијелијем словима: ко је ту погребен и кад је умро итд. Кад се све попуне, онда ће отворити, која је најстарија, па тако опет редом.
Питао сам за старину манастирску и казаше ми, да је старији од бродскога града. Један православни Србин каза ми да је манастир био православан и да је, храм манастира била света тројица и да је зато олтар истоку окренут. (Ја бих рекао, да је та приповиједка због олтара и постала. Извјестно ништа нијесам могао дознати.)
У Броду сам видјео на више мјеста кипова. Тако близу Саве има св. Ива у озиду са гвозденом оградом, на којој стоји: „1865“. Те се је године ограда начинила, пошто је један пијаница бацио кип у Саву, те га нађоше рибари и ту опет метнуше.
Школа православна код манастира је. На њу је дао Тодоровић (онај, што је дао цркву поплочати) 600 ф. и тако фонд основао.
У вароши Броду има свега три цркве: манастир, парохијска римокатоличка црква (у које је олтар такођер истоку окренут и за коју православни такођер говоре, да је била православна и храм св. Никола) и црква православна. Свега у Броду има кућа нешто преко 500, међу тијема око 50 православнијех. Но трговина је у рукама православнијех. А и званичника православнијех има доста.
Двије улице у средини вароши протежу се од краја готово до на крај вароши; то је поштанска улица и у којој је, римска црква парохијална. Ове су улице покалдрмљене. Но најшира а и најљепша је улица трећа, која се од града до другога краја протеже; по средини јој је колопут, а с обије стране високе јеле и јабланови.
У Броду одвећ много држе крава, тако да 4 говедара преко 600 комада чувају. Такођер држе много гусака, кокошака разне врсте и остале живине; а по прозорима можеш виђети разнога странога цвијећа. Из овога може се закључити, да су жене кућарне и да се радо забављају негујући живину и цвијеће.
Тржиште (пијаца) и продавнице на западној су страни; скела је на југоисточном крају, агенција на југозападном.
Куће су све приземне, јер недаду зидати, и које имају други бој, тај је од метера или брвана.
Послије краткога бављења мога у Броду познам се са честитијем лицима некијем, као са г. доктором Мушицким и г. Стевом Богдановићем. Наравно, да ми дани тада небијаху више тако досадни, премда што даље све сам више покварености налазио у овој вароши; но сам нашао и добријех и поштенијех људи и свијестнијех и паметнијех родољуба. Што има зла у народу, велики је узрок у војничком уређењу границе; но отоме није овдије ријеч.
Свијест у народу мала је. Кад запиташ кога: шта је казаће: католик, или Славонац. Сељане зову Шокцима; православне Србље Србљима или Рацима. Гдјекоји вели: говорим србски, а гдјекоји зове и латиницом писану књигу србском. Бошњаци знају више за народност, него наши славонски Брођани.
У Броду имаде учиона, гдје се уче православна дјеца србски читати и писати; даље има једна главна учиона и мала школа. У главној школи учи се скоро све њемачки, па и сам рачун. Ту, мислим, неће бити много успјеха. Богатији шаљу своју дјецу и даље куда на науку.
Једнога дана суочица и сушњежица падала је и пођем у град. Кад сам дошао до града; станем разгледати градску околину и шуму, која је уредно засађена пред градом. Свака грана бијаше као у огледало обвијена; киша се мрзла око гранчица; те изгледаше дивно, а капљице се претвараху у леденице, те низа сваку гранчицу више леденица висаше и окићена дрвља бијаху, да их се човјек нагледати неможе. Уђем у шеталиште пред градом. Дрва су висока и строго је забрањено дирати их и гране кидати. Дођем и до града, око кога су шанчеви, у које се може Сава навратити. Унутра кад се уђе, виде се нека зданија. На јужној страни је брзојавница, а спрам ње мало даље друго зданије за већа лица војничка. У граду има црква и позориште — њемачко. Чудно ми
Једнога дана пођем у турски Дубочац. Превезем се у Турски Брод, нађем кола и пођем уза Саву преко Сјековца. Послије 15 минута доспемо у Сјековац, а затим на Укрњу, коју прегазимо, и све смо уза Саву ишли до самог Дубочца. Кад дођосмо пред Дубочац, нестаде поља, но с једне стране бијаше Сава, а са
У лађу стану шеницу уносити, и ја тамо одем. Цијело по дана уносили су. Кад буде око подне, завика чауш: уја! и ови стадоше, оставише лопате, престадоше разати жито и у лађу носити и свако оде да руча, а ја одем да се мало по Дубочцу прошетам. Главни су пазари од жита четвртак и недеља, а и сваки дан доносе сељани жито итд. Чудно ми се је видило, како Дубочани љетине пазаре: одмах с коња у магазе уносе. (А у нашем Сарајеву гдјекоји цјео дан чекају, пак многи и непрода, него остави у гостионици.) Видио сам један хан, пекарницу, турску дрвену богомољу и двије кафе. Како је било пре подне, зачу се нека вика; упитам: шта је? и казаше ми, да дјеца излазе из мејтефа (школе), пак вичу: амин! богу се моле.
Упустим се у разговор с једним трговцем дубочкијем и он ми казиваше, да до 1850. годише и кад би шљива најбоље родила, није се више у Дубочац довозило од 6000 ока, јер нијесу умјели сушити; а сад се толико извезе, кад скоро ништа нероди, а кад је родна година, пуно се извезе. Даље каза ми и ово. Прије 20 година никад се жито није из Дубочца извозило, него се је уњ увозило, а 1866. и до фебруарија 1867. извезло се шенице 41,800 вагана осим другијех жита, а извози се грах, шишка, ораси многи и шљива 2400 товара, а још ове године нијесу шљиве добро родиле.
Прексутра дан пођем у Брод; но будући је Укрња знатно дошла била, то морадох ићи преко Дервенте, јер преко Укрње нејма моста, него кад је велика, возе се на чамцу. Одмах за неколико тренутака дођемо под брдо и станемо се узањ пењати. Кишица је ромињала, блато бијаше одвећ велико, иловача се бијаше разгмилила и с колима бијаше тешко вожење. Скоро за два часа пређосмо брдо, а за подруги час дође се из Дубочца у Дервенту. Брдо је дуго и таласасто, иде се са врха у долиницу, па опет у вис. Прођемо то брдо и брежуљак; брдо је близу Дубочца, а брдуљак ближе Дервенте. Пут је врло хрђав, тако да су коњи имали муке на више мјеста да празна кола изведу. Пред мрак дођем у Дервенту у Костића гостионицу. Сиђем и ја у долњу собу, гдје се налазаше више младијех Дервенћана и међу њима и један Црногорац. Ћутање дуго трајаше, док послије већ пође разговор, али у пола, јер бијаше један потурица. Приволимо Црногорца, те нам испјева пјесму, како је Омер паша у Босну дошао, а послије започе граовску пјесму. Потурица оде, остадоше Србенде.
Орио се глас јаворовијех гусала и пјесма: из Васојевића уста. Пјесму за пјесмом пјевао је; одушевљење обузе младе Дервећане. Већ и поноћ прође, а гуслање непрестаде, и проведосмо се, као што ни сумњати небих могао. Рад бијах, да коју пјесму препишем, но то ми за руком неизађе.
Ујутру изиђем на чаршију. Сељана бијаше доста, јер је пазарни дан четвртак. Обиђем чаршију и сједнем на један дућан. Станем разговарати о цркви дервентској, која лијепо изгледа, која је без звоника, као и друге цркве у Босни. Кажу ми, да је започета 1861. године, и освештана 1865. године о госпојини, кад је и храм цркве. У Дервенти има нешто више од 30 православнијех кућа, но међу тима има доста трговаца, и то доста имућнијех, но при свем том једва издржавају једног учитеља, коме малу плату са натегом плаћају. Сељани, који немогаху продати жито носише у Дубочац. Продавница доста имаде и пуне су разне робе.
У подне кренем се у Брод: У путу станем сретати многе најприје у колима, а послије на коњима; више од 20 кола прођоше: у Дервенту, а око 100 коњаника јездило је; најпослије силни пјешаци, Циганке и Цигани са циганскијем зурлама и другом свирком. Упитам: шта је? и чујем, да је бег један синове сунетио (обрезање им чинио) и зато да је трка била. Проведоше једнога коња сломјене ноге, а затим другога, који је побјегао; на њему јаше мало Циганче. Коњ покривен црвеном чохом, а за њим се види коњ, који је на кошији добивен. Цигани свирају гласно, а свијет небројен иде за њима. Трка је заузимала читав час хода коњаничка до под брдо кроз красне њиве. У Босни у Посавини честе су трке: кад који бег синове сунети, кад је свадба; па и сами хришћани о свадбама трке чине. То је у Посавини велико весеље.
Снијег пође пролећати, кола су споро ишла, особито на Сјековцу, гдје кад је велико блато једва 8 коња празна кола извуку. Од Сјековца иде се у Брод низа Саву и у сами заход сунца дођем на скелу и превезем се у Брод славонски.
Непотраја дуго а мени ваља Опет у Дубочац. То ми је драго било, јер како вели Љ. Ненадовић: живот ако није вјечита промјена, а оно је мртвило без свога имена. Превезем се у вечер у Турски Брод, те и ноћим у Броду. Киша је без престанка падала, а око мрака удари сушњежица лапавица така, да се описати неможе. Док сам дошао до гостионице, требало је времена, јер чизме до пола у блату остајаше. У гостионици бијаше учитељ тешањски Стево Петрановић. Ту смо вечер весело проводили, пјевали смо и веселили се, и заиста мало сам тако веселијех часова у животу имао. Но живост, рјечитост, веселост учитеља тешањскога и није свакидашња. Са њиме и са неколико Брођана проведем до послије по ноћи, бесједећи о народности и народној књижевности, о напредку и омладини српској, пјевајући пјесме, које буде жеље за бољи живот. Онда узе г. Стево „
До пред сами мрак превезу алат од оранице и ова срећно пређе Укрњу. Красно је заиста путовати по води крај обале, која је на више мјеста ракитом окићена, и гледати предјеле с обје стране, особито брда дубочка, која из Брода изгледају као дуг црни прав зид.
Вријеме ми није дуго било на ораници, задовољавајући се природом, а у томе и смркне се. Лађа је ишла ноћу донекле, пак онда стане. Ту чујем неколико пјесама народнијех, приповиједака итд. Ако ће бити и у ораници, у мрачној собици, гдје једва 4—5 сјести може, нашао сам ипак весеља и забаве. У јутру кад зора заплави крену се лађа. Вријеме бијаше југово и тихо, сунце се пође рађати, на ведроме небу од истока обузела црвен, а на Мотајицу упрли први зраци сунчани. Славонска обала у даљини бијаше, јер ту је Сава широка одвећ, а покрила бјеше прудове; а с лијеве моје стране бијаше Босна, брдашца дубочка, која изгледају бајно, ма да је зимно вријеме. Са крманошем упустио сам се у разговор о којечему, а мотрио сам предјеле, пак сам тако два задовољства имао. Започнем питати за планину Мотајицу и јево шта сам и чуо за њу.
На Мотајици имају два врха: Градина и (неможе се прочитати у рукопису). Тај град зидао је Змај Деспот Вук, па је сав свијет покупио, да му камење носи, а на јарца је од товара камен товарио, па је ондак во проговорио и казао му, да ће зло проћи. И бог је проклетињу дао и до врха Мотајице дође вода и ту се лађе везале и кажу, да и сад котури имаду. Вук Деспот овђе је ручао, а у Јајцу вечерао и на прело у Јајац ишао. Кад на њега ударе (Турци?) он види, да неће добити, пак подкопа лагум од Саве гори и трећи дан барут гори плане. Кад је прах пукао, град се сав распукне и три дана је камење из неба падало. Туде била је и црква и она побјегне у Славонију и пане на оној страни на земљу једнога Србина сиромаха. Кад он ујутру устане, али му црква сву земљу притисла, па њему жао буде. Кад друго јутро уставе, али црква полу на његовој земљи, а пола на шокачкој, и тако тамо у селу била је црква полу шокачка, а полу наша.
Чуо сам прича од многијех предјела и брда, али ова ми се најчуднија чини, и жао ми је, што нијесам писао баш крманошеве ријечи.
Говорећи овако, на 2 часа иза зоре дођемо у Дубочац, путујући 28 часова пут, који се за 6 часова на ораници свршити може. У лађу рану уношаху и већ испразнише магазе. Пошљедњега са џаком зову магарцем и овај иште поклон од госе, многи га и главом ударе и издрљаће штогод, а сваки би хотио,
За два и по часа из Дубочца у колима стигнемо у Брод, крај Саве идући. Вријеме ми се учини кратко гледећи у пољу као подрезану велику шуму лијево од пута. Брда сјеверно од Брода изгледају као села око Сарајева, јер многи се чардакови и куће бијеле, што врло лијепо изгледа. Спрам Турскога Брода има у Сави велико турско острово, на коме више дрвета у висину диже се.
Више нијесам путовао у Мали Дубочац, него сам био све до Божића у Броду до мога поласка у Сарајево. Био сам и о вашару у Броду, који буде на св. Кату па пијаци и даље до „црквене куће“.
24. нов. (6. дек.) била је светковина Зрињском Николи. Иначе важнији догађаја није се догодило за време мога бављења у Броду. У Фебруару о. г. виђех гомилу аџија, који бијаху пошли у Меку. Вала вријеме отопли, одох и ја из Бода славонскога.
1. септембра, када освану и људи из цркве изиђоше (јер је то први дан госпојинова поста), те се продавнице отворише, кроз ћурчилучке улице два човјека трчкараху и пред сваком продавницом нешто казиваху. То су два сарајевска љекара: Сунбул и његов син; а приповиједају, да се у Сарајеву колера показала, пак плаше људе. То су два Јевреја, који су уједно и љекари и апотекари, сујевјерци и врачари, јер се боје урока и лука држе у кући, да се зданије несруши. Кроз мало часова сво је Сарајево знало за новога немилога госта, за колеру, која се међу Јеврејима показала. Одмах исти дан забранише воће продавати, по продавницама покупише га и у Миљацку бацише полицаји и завтије. На царинама недадоше доносити воће и зелен; свакоме наложише чистоту, улице се почистише итд.
Међу свијет овлада многострука мисао. Једни давају за право власти, која је забранила воће и зелен; други би воће јели, али га немају; трећи обилазе заповијест и кријући траже воће и доносе, по бостанима једу диње и краставце. Срби православни, који су просвјештенији, одобраваху наредбе власти; православни нижега реда нису одобравали; а Срби мухамедове вјере говораху: „Што нам је суђено, то ће бити; што алах наредио буде, вршиће се! Ко може болести на пут стати? Ко је може спријечити и зауставити? Ови нови месари испод репа кољу. Државници су се покаурили! Камо златно вријеме, кад се је свијет Бога бојао и у њега се уздао! Они воће забрањују; ми га једемо, па шта нам је! здравији смо од њих!“
О болести сакупи се одбор, у коме су сви консули, те изабраше талијанскога консула г. Дуранда за старјешину, а од хришћана Ђорђу Х. Лазаревића, од Јевреја Рафо Сунбула и Кећета, два љекара, и 4 лица од капије. Одбор представи и одобри се, да се породице селе у сарајевско поље, у којима се болест појавила, и да им се хаљине спрже, а куће на неколико дана затворе. Тако и буде. Неколико дана болести небијаше, и ако је међу Јеврејима и било, крили су. Свијет се успокоји и многи се спрдаху пророцима, држећи их за лажљиве.
Гласови стадоше долазити, како ће бити у Турској заплета. Новине почеше изилазити пуне важности; свијет се радоваше промјенама; из Клека дођоше 4 табора војске у сарајевско поље. Сарајево постаде још живље, премда је цијеле године многољудно било, јер бијаше доста странаца, као и н. пр. зидара болнице двије, цркве, касарне итд. Чрез нове госте поста сад Сарајево још пуније, чаршија пуна људства, које се шеташе, војника Анадолаца, који загледаху у сваку продавницу, или желећи чега домашити се, или гледећи непознато мјесто.
На једанпут показа се опет страшна болест, и то у касарни и међу Турцима; случајеви бијаху ређи. Везир дигне војску сарајевску на Горицу, а новодошавша 4 табора уморна била су код новог хана у сарајевском пољу. На Горици удари болест јако у војнике, али број умрлих нико знао није. По цијелу ноћ ношаху болеснике кроз цијелу варош у нову болницу код града, а тако и дању; болест удари и међу варошане Србље мухамедовце и међу странце. Међу војницима особито је болест бјеснила. Везир видећи, да ће сва војска помријети, распусти Бошњаке кућама, изузимајући неколико их и болеснике, којијех бијаше одвећ много. Али сад удари болест и у новодошавшу војску; војници стану падати као снопље. Одмах крену 2 табора преко Мокрога у Тузлу и Зворник. Ту бијаше стотинама жалоснијех позорја. Завтије похваташе сељанима силне коње у коморе, једне пуштаху за новце, а друге хваташе; најпослије изиђе наредба, да гди прије стигну кола, па ма била на њима трговачка роба, или, шта било, да стоваре, а војници да јашу и да бјеже од болести. Осталу војску разриједе на илиџу и Кисељак и Сарајево оста без војске, само их неколико било у граду и новоме хану.
С дана на дан више и више умиру војници. Болница се напуни болесника.
У сарајевском пољу показа се болест на више мјеста. На исетима поче јако морити и у бегову џамију почну доносити по 6 на дан. Свијет говораше, да је Турака умирало по 20—25. Но међу хришћанима небијаше је никако и многи држаше то као од Бога дано чудо. У цркви буду 25. септембра масла и многи већ су запостили били покрову, да их Бог сачува од болести. А број умрлих Турака с дана на дан растијаше.
Један шеих од Арапске дошавши кроз улице ишао је и на најјачи глас викао: Ахери Алах! т. ј. сиромаси смо, помози, Боже! Сваку ријеч подвикиваше по 10 пута, а погдикада дркташе главом, као да се на Бога љути. Оружје сјајно арапско носаше у руци и тако кроз улице пролазаше, а за њиме стотинама фанатика. Исти шеих казао је, да неће бити болести, ако закољу три курбана (овна) и подијеле сиротињи. Турци га послушају. Дана 21. септембра два шеиха, т. ј. тај Арапљанин и још друг му, идоше кроз улице, оба подвикујући гласно: Ахри Алах! а за њима носише Турци три виторога велика овна. Док су тако шеиси прошли кроз улице и сваки им видјео церимонију, заклаше их оштрим ножевима. Турци се уздаху, да болести више бити неће. Шеиси стану и ноћу по улицама одити и дречити се гласно, да свак могаше чрез њих знати просвјету турску у деветнаестом вијеку. Но болест несмањиваше се, него све већа бијаше и санитетски одбор нађе за добро, да се шеих уклони, јер се у одбору том и мухамедовска лица увјерише, да помогао није, а друго, хтјели су се показати, да нијесу фанатици, најпослије и зато, што је г. Дурандо казао, да се свијет плаши од тијех ноћнијех богомољаца. Вике те по улицама нестаде, а свијет незнађаше, куд је отишла та светиња, тај пророк, који је усељавао у свијет лијепу надежду, а од штете није био.
25. септембра од подне поболи се неколико хришћана. Већ болест уђе и међу хришћане. Језа и страх облада. Говора другога и небијаше, него о болести. Нико се и несјећаше лијекова и прописа о чувању од колере, које бијаше у „
29. септембра умрло је 10 православнијех. Мртваце могао си многе видјети. Ја сам тај дан 17 мртваца видјео. Број умрлих бијаше велики. Но међу Турцима небијаше тако силно, као међу хришћанима. Овијех бијаше 8 мртвијех само из двије улице. Тај дан многи се разбољеше. Страх завлада велики. По улицама пред сваком продавницом, по наредби од власти, наложише ватру и смрековину палише. Димови се под небо дигоше. Трговина сва стаде. Свак се око ватре и дима забављаше. Пред гдикојим продавницама распламтјела смрековина до под кров пушта пламен; бијели котури дима ваљају се кроз улице;
Сила их се разболи тај дан, неки од црне колере, други од грчевице, а тројица на подобије удара. Освану 30. септембра. Ујутру у цркви бијаше 1 мртвац, у подне 11, а у вече 2. Тај дан умре дакле 14 православнијех. Жалосно је било виђети толико мртваца у цркви једнога до другога поређане. Свакога је туга обузимала, свак је блиједио, а многи је плакао. Тај дан многи се спремише за путовање и многи мислише о бјежању.
30. септембра ујутру прије зоре пуна је црква била свијета, да се стајати није имало гдје. Пуна црква богомољаца, који су дошли на бденије. Послије службе стотинама се лица причестило, а до подне црква је била отворена. У подне донесу 11 мртваца, а у вече 3. Свијет се надаше, да ће болест утолити, јер се многи нијесу разбољели били. Трговци бијаху весели, јер из Биограда добише преко г. Мариновића љекарски рецепт, и бише спокојнији, уздајући се у помоћ његову.
До 1. октобра број умрших православнијех изишао је на 48 лица. У Србљима мухамедовске вјере 29. и 30 септембра небијаше много мртваца; 30. септембра само 9 лица. Оба ова дана пламтила је смрека по улицама.
1. октобра цијела чаршија, гди стоје Јевреји и Србљи, затворена је, Јевреји због суботе, хришћани више због болести, него због св. покрова. Многи тражаху кола и коње, да бјеже. Сви трговци приправише се на бјежање. Али кола нема нити коња, а многи незнаду, ни куда ће. Језа владаше свуда, али и надање растијаше, јер код мухамедоваца биваше много мање мртваца, а и вријеме бијаше доста хладно, и у подне поче падати росна кишица, која 2 часа падаше, а тек земљу овлажи.
2. октобра чинили су ноћу обшта бденија. Свијет је врвио гомилама у цркву. Он припаде на молитву у вече. Југовина је плаха дувала, киша је падала, било је непогодно вријеме. Послије бденија започета је служба, а послије ове по киши била је велика литија кроз улице варошке до бање, а затим кроз нову цркву преко Дрвеније и преко Мејдана поврате се у цркву. Свијета је била сила и саме женске биле су у литији. Јеванђеље читато је на више мјеста. Кишица је ромињала, а двије дуге на западу блистаху се. Жалосно је било виђети у литији око 12 дјеце школске босоного, како по води и калу гази на најгорем југову времену. Жалосно је и то, што су Србљи силно се из страха на рум навадили, а много од рума и страха болест долазаше, и мртваца бијаше данас сила. Сви богатији побјегоше. Власт нареди, да се свак обуче у хаљине топлије и мртваце да у цркву неуносе, него да се у гробље одмах носе, а на гробу да буде опијело свакоме мртвоме.
Данас 2. октобра топлина је као о св. Илији. Ја полазим у Високо у бјегање, а опис овај остављам не довршен. —
Послије 6 мјесеци закључујем опис овај. Кад смо у Високом били умирало
Мусломана 158 мушк. 99 женск. у све 257; број житеља 24.488.
Православни 64 „ 48 „ „ „ 112; „ „ 6100.
Католика 23 „ 11 „ „ „ 34; „ „ 312.
Јевреја 6 „ 13 „ „ „ 19; „ „ 2100.
Цигана 9 „ 3 „ „ „ 12; „ „ ?
Ми пак знамо, да је Јевреја умрло свега 26, а другијех, како свијет казује, и до 1000 душа. Највише је страдало житељство на улици „потоку,“ Сиротиња је највише умирала.
Кад сам лани послао у „
Кад слугу у Босни и у Сарајеву одпуштају, нејма обичаја издавати му свидјетељство, него чине тестир. У старо вријеме тестирски састанак одвећ је свечано провођен. Позвати на тестир остали би и на ручку и слављено је као крсно име, а сада је овај састанак са мањијем трошком. Кад слуга одслужи три године, те хоће да излази, или ако и неизлази од газде, ако је занат научио, те му газда од тога дана хоће да плаћа плату, даде му тестир. На неколико дана прије успреме цијелу кућу, сладиша покухају и у вечер зовну од познатијех кућа дјевојке, које ће сјутра послуживати. Кад буде пред вечер, нађу и чауша и кажу му, да донесе мајсторску књигу и ујутру рано да дође. Ујутру слуга обуче нове хаљине, које му обично газда покроји и поклони, и са чаушом оде у цркву. Кад људи стану излазити из цркве, онда чауш једног по једног код црквенијех врата зове, да заповиједају доћи на тестир. По одпусту цркве чауш са слугом иде од куће до куће, те зове, ако је занатлија, све мајсторе из тога заната, а ако је на пр. трговачки слуга, све трговце. Кад у чију кућу дође, скине капу и пољуби редом све газде од тога дома, а послије чауш каже, како тај и тај господар зове их, да заповиједају доћи на тестир, а тако исто зовне и госпе. На један сат послије одпуштења цркве стану гости долазити и скупљати се, а слуга долазеће љуби у руку. Кад се сви људи искупе, уведе чауш слугу у собу и овај изљуби у руку неколико стараца, поклони се и стане спрам њих у дну собе, и то гологлав. Затим од стараца тијех узме један књигу и стане из књиге читати. (Тестирска књига од трговачког реда изгорила је прије 15 година, и зато су изнова саставили другу.) Од свакога заната различни су и совјети у тестирскијем књигама, јер занат сваки друга обстојатељства итд. рађа.
Совјет мајсторски. Милостију божију по обичају и уставу преждепочивши и настојашти господара мајстора сабрали смо се овдје у твога господара мајстора поради твојега тестира, да се посавјетујемо по закону и: по дужности нашој.
Прво, брате, отвори своје очи, разум и срце и послушај добро ове неколике ријечи и упиши их у своју главу, јер ћу ти показати ријечи, како свето јеванђеље говори. Прво, брате, да вјерујеш једног и истинога Бога, који је створио небо и земљу и све ствари које видимо и невидимо, и да имаш у срцу страх божији, и да му се молиш добро, од свег срца твојега. Друго, да се само у њега уздаш и од њега да поиштеш у молитви, што ти је мило, јер говори свето јеванђелије: иштите, даће вам се, тражите, наћи ћете, куцајте, отвориће вам се. Бога, брате, љуби од свега срца, љуби га више, него све земно, јер говори свето јеванђелије: ако љубиш оца или матер паче мене, нијеси мене достојан. Љуби Бога бољма, него икога. Ни једно добро без њега неби мога’ имати. Он ти даје здравље и живота; а познаћеш овди, на који се начин љуби Бог. Прво, брате, некуни се његовијем светим именом, ни право, ни криво. Љубко прими од његове милостиве руке, што ти се учини и горко, и саму смрт, коју шиље свима. Бјежи, брате, од неваљала друштва и чувај се неправде. Бјежи од неправедног богаства, и својијем трудом тражи себи живљење и срећу придобити. Најсрећнији је онај човјек, који се са трудом праведљиво радећи обогати, а који се са неправдом обогати, доћи ће вријеме, те ће туђин то уживати. И право имање погани се, када се мијеша са неправеднијем. Нестиди се ништа рећи, што је право. По вољи чијој никад никоме несуди, ни богатоме, ни сиромаху, да се неомразиш Богу, јер о томе говори свето писмо: не судите на лица гледајући, нити на људе, јер божији суд има. Почитујте људе старије годинама и све људе љубите као браћу своју, зашто говори свето јеванђелије: који човјек говори, да љуби Бога, кога невиди, а брата својег нељуби, кога види, тај истину неговори. И, брате, срећан је онај човјек, који вјерује Бога, који се у њега узда, и који љуби ближње и браћу своју. Брате мој, памти добро ове ријечи и чистоту своју храни и душевну и тјелесну, а то је: кад усчуваш тјелесну, учуваћеш и душевну. Бога љуби и старије почитуј, у цркву ходи, Богу се моли; посте заповјеђене пости, и исповиједај гријехе право, зашто пред самијем Богом исповиједаш који, је невидим, и свакога поста ради причестити се, то јест четири пута у години; ако немогнеш четири пута, а ти бар једанпут, и чувај се, да неби пропустио, јер што се изгуби и пропусти, неповрати се. На кривду мрзи, најамнику погодбу плати; и сиромаху ненаругај се, но помози му, колико можеш. Небуди лукав ни у помишљењу, ни у ријечи, јер о томе говори свето јеванђелије: аште око твоје лукаво будет, сво тијело твоје темно будет, а аште око твоје просто будет, сво тијело твоје свијетло будет. Брате мој, зла никоме нечини, зашто како узрадиш, тако ће ти се и вратити, јербо о томе говори свето јеванђелије: којом мјером мјерите, возмјеритеја вам. И, брате, брани и другоме зло чинити, ако можеш, а сиромаху удијели милостињу по могућности, јербо говори свето јеванђеље: за име моје ако дадеш чашу студене воде, сторицеју ћеш примити. На биједна човјека смилуј се, грјешна посавјетуј и немој га осудити, јер сви смо пред Богом грјешни. Чувај се крви туђе, да неби кога убио, да неби кога издао, да неби украо, да неби блуд учинио, да неби
Брате мој, да те још посаветујемо. Зауздај свој гњев, и кад си најљући, неговори онда ништа, зашто сваки човјек у великоме гњеву губи себе и мрази се са Богом, јер, прво, у, гњеву свакоме увређујемо Бога, јер у гњеву можеш хрђаву ријеч рећи, недао Бог, какову совку осовати, вјеру, или душу, или закон, а знај, брате наш драги, ко сује или вјеру, или душу, да сује самога Бога: вјера је Бог, дух је Бог, као што свето писмо потврђује говорећи: дух је Бог. Зато говори свето јеванђелије па другоме мјесту: сва человјеку опростим сагрјешенија, а на сјатога (тако!) духа похулившему непростим јему. А закон је тијело христово. Зато, брајко, чувај се од совања, и кад си најљући најмање говори. Вазда буди кротак и смирен и са временом гради свашта и са разлогом. О сваком дјелу, које мислиш започети, размисли добро. С временом једи, с временом пиј, с временом говори а што ти је потреба. Немој се ни с кијем свађати, и ради сваки посао трудољубиво, а не лијено. Ово је царска земља. Ваља њему као цару све да угодиш, јер цара слушати Господ заповиједа, и умилно се владај свакоме.
Брате, да те још мало у име цијелог собрања посовјетујем. Неучи се лагати, и чувај се, да се неназовеш љубовник пуне чаше. Брате, тражи добре људе и паметне, избране и поштене, те се с њима дружи, и ходи с њима, с њима сједи и с њима се разговарај. Тако ћеш бити паметан и поштен. А ако се будеш с неваљалијем дружио, изгубићеш поштења и што имаш, јер каже свето јеванђелије: са избранијем избран будеш, са строптивим развратићеш се и клониће те се добри људи. И, брате, и најкраће казаћу ти неколико ријечи, које свагда држи на памети, и мислећи ово, с помоћју Господа Бога нигда у гријехе пасти нећеш.
Прво, брате, помишљај на горки час смртни, мисли, како ћеш умријети и горку чашу смрти испити.
Друго, помисли, брате, на страшни суд божији, како ћемо пред Бога изићи и сва наша дјела изнијети, и добра и зла.
Треће, помисли, брате, па царство небесно и весеље вјечно, што је Бог праведнику уготовио.
Четврто, брате, тешке су муке паклене, које је Бог грјешнијем уготовио, од које муке и сами врагови боје се и трепећу.
Ах, мој брате драги, познај ове ријечи: обшта је кућа свију земља, а
Гледај, брате, те се ползуј из савјета овог, у име свију што ти говорих; запамти добро и укоријени у срце ове ријечи и гледај, како ћеш се владати. И жели, да будеш добар; буди смирен, и зажели понизност, јер воли Бог смирена грјешника, него гордељива праведника. И, брате мој, ако примиш овај совјет овога собранија и остану ти у памети ове моје ријечи, познаћеш, да су злато. И желимо ти, да ти буде срећан тестир, да примиш благослов мајсторски.
Да Господ Бог почившијех нашијех господара мајстора душе сподоби у царство небеско и све православне хришћане! и да нас све поживи и да нам свијем, и теби, дарује здравље, задовољство и свако добро за много! и да нам свијем буде у помоћи сјати пророк Илија! да моли Бога за нас грјешне, да се Господ Бог и Богородица смилују на нас својом милошћу! И да нам буде у помоћи сјати аранђео Михаило и Гаврило и сјати небесни чин херувима и серафима! и храма цркве наше хранитеља Михаило и Гаврило да моле за нас грјешне во вјеки вјеков. Амин. -
Пошто изговори један од сједећих стараца ово слово из књиге, слуга изљуби све у руку и изиђе из собе. Чибуке послуже онима, који пуше, а послије дјевојке сладка послуже и кафу, и пред подне сав се обред тај сврши. Жене долазе од подне на тестир, и то као и о другим посјетама, јер само честитају, а друге какве изванредности при њиовом састанку нејма. Слуга послије, ако се погоди са газдом, остане и на даље, а ако газди он нетреба и ако овај није са слугом задовољан, одпушта га. Но док је тестир слуги држат, други га радије приме, јер врло хрђава одпусте без тестира.
При свем том што сад о тестиру ручке нечине, опета спреме буде одвећ много, јер о таковом састанку буде по 50 људи и по 30 и више жена, и што је који занат виши, то више их у састанку буде, јер све мајсторе тога заната зовнути дужност је.
(Исправка. У 20. броју „Данице“ погријешио сам преписујући, и то на стр. 474. у врсти 22. стоји: уз, а треба низ; на истој страни у врсти 23. стоји: Кисељака, а треба: Сарајева; на стр, 475. у врсти 6. стоји: Лепеница, а треба: Фојница.
Пророка Илију зато спомиње, јер је пир ћурчински и трговачки, а арханђела Михаила и Гаврила зато, што су храм сарајевске цркве.