Из Стамбола у Сарајево

Успомена из младости. Написао старина Јово Х. Н. Бесаровић.

Било је то прије тридесет и пет година.

Свршио сам своје послове у Цариграду, и таман се спремио за повратак у Сарајево. На хатпазару купим хата зеленка као вилу горску, обучем низамске хаљине, метнем на главу тепелук као што су носили онога времена војници султанови и припашем сабљу. За сретна пута свратим се па Балуклију, учиним један параклис, умијем се и наточим једну боцу воде да понесем у Сарајево. То би сваки путник ришћанин из Стамбола донио а та света вода употребљава се за болеснике.

И онда се кренем у име божије.

Стегло ми се нешто ово срца, кад сам за својим леђима оставио пошљедње куће стамболске. Није шала путовати у оно вријеме самац на коњу, по пустим друмовима из далеког Цариграда чак у Сарајево. По неколико сахати јахао си а нигдје да сретнеш живе душе, и чисто ти одлане на срцу, кад спазиш пред собом хан. Па ни ту ниси био сигуран за живот, већ увијек си носио главу у торби.

За три сахата стигох у Малу Чекмеђу. Ту ваља прећи једну ћуприју преко мора, а тамо даље има уска стаза између два морска залива. Баш се бијаше подигао вјетар, море се страшно узрујало, а мој хат уплашен од морских таласа, стаде скакати с десна на лијево — помамио се као шарац Краљевића Марка. Једва га стишам и стигнем на први конак у Пиводос.

Сутра дан бијаше ми већ лакше путовати. Охрабрио сам се, читав сам дан путовао и на други конак дођем у нашег ханџије Хасан аге у Ћарлију. Бијаше у очи петка, па се морао хан рано затворити јер сваки прави Турчин ваља да ноћи ту ноћ код куће — тако му је у дину. Мени не бијаше мило, што ће ме ханџија сама оставити, али сад не бијаше друге намирим хата, вечерам и ја, затворим врата, помолим се Богу и легнем спавати.

Нијесам утврдио ни први сан, кад чујем вриску на двору. Познам глас мога хата и пробудим се. На вратима силна лупа: „отвори бре!“ виче неко турски. Ја шутим, није ми мило, а кад видјех да ће обити врата, запалим свијећу, сиђем доље и отворим врата.

Преда мном је стајао старац дервиш: у шареном, издрпаном ћулаху, сиједа брада спустила му се до паса, а обрве, колике су му, покриле обадва ока. Сав сам претрнуо кад га угледах.

„Бре што не отвориш врата, — продере се он на мене, -- хајде одмах свежи мога хата у хар.“

Ја га погледах.

„Ма болан, нијесам ја овдје ханџија, већ путник као и ти; а ханџија је отишао кући, знаш добро да је сутра петак.“

Али дервиш не да се уразумити и мени не би друге већ одведем хата његова у хар.

Кад се вратих, он већ сједи, запалио своју наргилу и опет ће мени оштро :

„Пеци бре каву!“

Опет ја њему одговорим, да ја ханџија нијесам, нити умијем каву пећи. У том он ршум но када хотијаше да се бије, је видећи да друге бити не море испечем му каву и дам му.

Не потраја дуго пита он мене опет шта има јести? Кажем му ја, да не има ништа већ ако хоће вечерати, може отићи ту у сокак. Лупајући и вичући изиђе из хана а мени одлану на срцу.

Није потрајало дуго ал’ ето опет дервиша натраг. Тек што сједе поче се пипати по џеповима и на једаред завика: „бре, остала ми је кутија иди ми је донеси!“ — Мени не би друге већ одем. Нађем кутију и не да ми ђаво мира, отворим је. Кад ал’ унутри неки апова. И ту ја као будала узмем два апа и изједем, мислећи да то дервиши куланишу поради здравља.

Истом сада умири се једва један пут дервиш. Леже и као да је заспао. Мене још једнако страх, утрнем свијећу, легнем, али никако ока да склопим. Ко ће овдје ноћас ноћити помислим, а све слушам гдје дервиш хрче. Најпослије смислим све на једно, устанем лагано, изнесем мој пртљаг пред хан, изведем мога ђога, опремим и опипам да нијесам што заборавио; узјашем и хвалећи Богу што сам се сретно курталисао дервиша, кренем даље весео ћарлинским пољем.

Ћарлинско поље врло је големо, веће је од Косова. Пут је добар а и мјесечина бијаше, па се нијесам бојао да ћу заћи.

Могло је проћи већ два сахата, како сам се кренуо па пут, кад зачујем пред собом велики тутањ коња. И не помишљам друго већ да је царска пошта, јер туда она пролази за Цариград. Али кад се сусретосмо, окружи мене до петнаест коњаника, све под добријем оружјем и завичу ми „Стој!“ То је био крџалински харамбаша, а ја видјевши се у невољи, бацим оружје од себе. Они сјашу с коња, ухвате мога доброга ђогу за дизгин и почну скидати с мене хаљине. Ја се нијесам могао бранити, јер сам био сам и сасвијем сам изгубио свијест. Дошао сам к себи тек када ме оставише сама без игдје ичега.

Сад сам био као осуђен. Свега ми је било жао али најжалије сто и двадесет кеса новаца што сам их понио својој породици. Тако јадан, сједнем у крај пута не знајући шта да урадим: или да идем кући, или натраг у Стамбол, или куд било. Онда се смислим да су многи Бошњаци из Сарајева долазили у Терчидаг и за кратко се вријеме оданде богати враћали, па неће ли Бог и мени тако дати. Кад већ видим да није друге, пођем на ону страну гдје је Терчидаг, па што Бог да и срећа јуначка.

Нијесам дуго ишао, кад опазим пред собом ватру. У први мах помислим е је то хан или каква кућа, али кад дођем ближе, видим да је то колибица и у њој сједи један стар просјак крај ватре и грије се. Ја униђем, назовем Бога а стари ми се одмах пријатељски одазва. Сједнем, а он ме стане распитивати одаклен сам и куда идем. Приповједим му све од краја до конца, а старац ме сажали, даде ми пола свога покривача па легнемо спавати. Ујутру аламим се с њим, он ми да комад љеба, каза ми прави пут, а ја пођох према Терчидагу.

На сахат прије мрака стигох пред варош и угледах једну жену у црно обучену. Она погледа на ме и с плачом стаде ме питати одаклен идем. Ја јој све кажем и још надодам, да је дугачко моје житије. Она ме сврати на конак. Ту сам јој све приповиједао, а она ми кроз плач рече, да је имала сина, истог као је, па је негдје залутао и умро. У јутру при поласку она ми даде нешто подерина свога покојног сина. Ја је пољубим у руку и одем у чаршију. По чаршији сам лутао, премишљајући шта да почнем. Нигдје паре а ваља живљети.

Тек пошље подне нанесе ме срећа на једну турску каву. Таман се врата отворише, а један Турчин позове ме унутра. Једва дочеках, уђем за њим кад тамо, а кава пуна Турака. Сви тутунишу да се од дима ништа не види, и срчу црну шећерлију. Једва кроз дим у прочељу спазих неку софицу, у којој сјеђаше један бег у прекрасном одијелу а пред њих наргила са срмали марпићом преко десет аршина.

Турчин што ме увео, упути ме право њему. Кад ме бег угледа, запита, били служио код њега. Ја пристанем драге воље. Погодим се за сто гроша на мјесец.

Бег ми рече : „ако ме добро услушаш, нећу те заборавити, а вала ни посла нећеш много имати : каву ћеш ми чисто држати, ватру ложити, наргиле прати и мени од куће ручак доносити ; то ти је све.“ — Ја га пољубим у руку, па одмах за посао.

Бег ме заодјене од главе до пете.

Кад год би отишао по ручак, робиња би ми изнијела ручак, а уз њу бијаше некаква дјевојка, која би ме увијек по нешто запиткивала. Ја сиромах нашао се у чуду, не знам шта да одговарам „прођи ме се велим, драга ханума, ја сам човјек из туђа свијета, пострадао сам, не знам шта ће од мене бити.“

Неколико дана понављало се све ово. Зарфија, тако јој бијаше име, поче ми у очи говорити, да ме воли, па најпослије стаде ми пријетити, да ће се утопити, ако је не узмем, а ако то чује бег отац јој, тешко си га мени.

Ја јој кажем да то не може никако бити. Она ми кроз плач и пуна гњева рече да ће ми се жестоко осветити.

Прође неколико дана, бег отишао некуд, а ја сједим сам у кави. Наложио сам ватру па сам се замислио, мисли ми лутају по шехер Сарајеву. „Боже мој! шта ли раде сада моји код куће?“ У том нијесам ни опазио, кад су се кавена врата отворила, погледам нешто а мене заптије опколиле. Спенгаше ме па у апс.

„Ха зликовче један, говорио је мулазим, зар ти хоћеш да украдеш бегову шћер, наговараш је да с тобом бјежи у туђ вилајет! Научићемо ми тебе како се турске дјевојке краду, на личину ћемо ми тебе, за друго и нијеси!“

Ја ти видим моју несрећу. У апсу метнуше ме у пранге и ту сам чекао суђени дан.

Три дана сам лежао у тамници. Кад на један пут запуцаше на граду топови. Кажу долази нови валија. Тај дан почеше се мотљати заптије, узрујаше се апсеници а ја сирома сав преблиједио, дршћем од страха, мислим, но сад ми је освануо црни петак. Не потраје дуго, док завикаше, да чистимо апс, јер ће доћи нови везир, да га прегледа. Скочимо ми апсеници, било нас је око седамдесет, и за час све чисто.

Сутра дан ето ти везира. Ми изађемо у авлију па се поредамо као војска све један до другога, а везир сједе у столицу на сред авлије па свакога стаде питати за што је зотворен.

По лицу судећи рекао бих да је доброчина. Многе је апсенике ослободио, док дође и на ме ред.

Стаде ме питати одкуда ја ту: Ја му се испричам, почевши од дервиша па све до згоднога бега и његове Зарфије.

Везир се насмија, потегне тридесет бешлука, ослободи ме апса и још ме понуди да код њега служим и да ће ми давати двјеста и педесет гроша на мјесец. Ја му се захвалим, и кажем да би рад био кући, одавно се потуцам по туђем свијету.

У вароши се нијесам смио дуго задржавати, бојао сам се несретног бега, да ме опет не тужи.

Пођем на обалу морску. У путу сретнем једног морнара и запитам га да ли ће наскоро полазити лађа за Скендерију. Он ми прстом показа на лађу која је спремна била тек да пође.

Уђем у лађу, пријавим се капетану, а он ме запита куда путујем и одакле сам. Ја му кажем да сам из Босне и како сам пострадао, па сам рад да одем у Скендерију, неби ли тамо коју муку заслужио, и оданде би могао лакше кући отићи. Капетан ме радо прими, био је из Боке Которске, те се још радовао, када је земљака свога у туђини познао, и не шћеде ми за лађу ништа наплатити, само ми рече, да ћу морати на лађи по гдјешто са момцима радити.

С нама заједно путовала су три богата трговца.

Они да прекрате вријеме, узеше се с капетаном играти карти. Капетан заповједи да их послужујем.

Петнаест дана лађа је путовала, и за то вријеме ја сам стекао триста гроша. Сваки ми је по нешто давао, када је на картама добио, а сажаљевали су ме, јер им је капетан испричао мој живот.

Сретно приспјемо у Скендерију. Ја се опростим с капетаном, захвалим се лијепо и пођем тражити каквога ћурчију гдје би могао што зарадити. Нигдје ћурчије, јер што би тамо људима ћурак, када је увијек топло.

Видим, да морам тражити макар шта друго. Уђем у једну каву и станем распитивати, да ли бих могао гдје наћи посла. Упутише ме код једног постара богата трговца. Ја се погодим за добре новце, врло ме лијепо пазио, а и ја сам њега служио као свога ода.

Дјеце није имао само једну одраслу ћерку.

Временом, он ме јако заволи, одијевао ме је врло богато, да сам се и сам чудио, држао ме је не као слугу, већ као рођенога сина.

То ми је било врло загонетно, но опазим да је његова ћерка на ме око бацила. Ја нијесам смио на то ни помишљати, јер ја слуга а она — богаташица.

Кад Бог даје, не пита чији је син, воле наши стари, па тако и самном би.

Једног дана, помислите како сам се пренеразио, када ми богати трговац понуди своју шћер за жену.

Лијепа шћер а велико богатство, ко сретнији од мене, пристанем одмах и прстен би свршен.

Кроз неколико дана у кући богатога трговца искупише се сатови. Све је већ готово. Пођосмо на вјенчање. Све је весело, к’о у сатовима. Пјесме се оре не знаш која је од која љепша. Ватрена момчадија лати се пушака и на једанпут, као на заповјест сви опалише ....... а ја........ ја се у томе тргнем, погледам око себе, не могу да вјерујем, ја у хану на сијену лежим, а виш’ мене несретни дервиш: „Влаше пеци каву!“ дере се ко бијесан.

Устанем, послужим га, а из главе никако да ми изађе лијепи свршетак мога сна. Па се мислим: „несретни дервишу! буд си ме узнемирио и препао још си ме очарао са својим пилулама, те сам цијелу ноћ и патио и уживао.“

Послије тога, дође ханџија, а ја му платим конак и пођем у шехер Сарајево.