Укључено у ELTeC корпус
ПРИЈАТЕЉУ
САВИ БЈЕЛАНОВИЋУ
УРЕДНИКУ „СРПСКОГА ГЛАСА“
ПИСАЦ
Nè che poco io ti dia da imputar sono, Se tutto quel che ho, tutto ti dono.
Tasso.
На пароброду, 16 јулија 1887.
Има ево пет сати како смо у путу. Кренули смо из Трста јутрос пред само подне, и ма да је пароброд, на ком се возимо, прилично брз, ипак смо тек сада почели назирати у даљини нејасне облике млетачког острвља. Наш је пароброд намијењен искључивом саобраћају између Трста и Млетака, име му је „comfortbuffetun bateau restaurant
Биће нас свега до шездесет путника; али бисмо имали гдје стати, да нас је двоструко. Док смо сјеђели за ручком, обазрео сам се на своје другове, да виђу у каквом сам друштву. Није ми, ваистину, требало дуго мозгати, ни оштра ока бити, а да се на
У Млецима се ово дана отворила умјетничка изложба, а при том се очекива сутра и краљица, која долази у Млетке на купатила, па се људи упутили да се малко разоноде. Међу женскијема могао сам опазити по гдје који доста љепушан тип Саре, или ти Ревеке, сасвијем источног колорита, али су људи готово сви мајушни и грбави, са познатим закученим мојсејским носовима. Женскиње им се уз то и љепше носе, и чистије се држе; јер чивутин, макар колико имућан био, хоће увијек да се причиња као да је богаљ. Ако христјанин често афектује привидан луксус, израиљићанин афектује, на против, привидно сиромаштво. Као што раде неке живинице, да се курталишу људског прогонства, он се радо котрља у блату, не би ли тако прошао неопажен. Тај му је обичај остао још од средњег вијека, када бјеше оправдан, али је данас постао излишан; но, он га се ипак чврсто држи, оном тврдоглавошћу, која је јеврејима у крви.
Послије ручка изашао сам на кров лађе, гдје се и сада налазим, и ту сам се упознао са једним постаријим господином, чиновником из Трста, који ми се учини као изван свога колосјека у табору Израиља. Увидјех на први поглед, е то лице не спада никако у редове „одабраног пука“, те му се одма приближих и заподјех с њим разговор. Господин Асколи — тако му је име — иде такођер да проведе недјељу дана у Млецима, и води са собом двије кћери, којима је ово први пут што путују у пријестоницу крилатога туристички излет, а Бедекера је научила наизуст. Док се ми двојица разговарасмо на крову, дотрча оздо госпођица Ема, млађа сестра, и весело поскакујућ, показа нам прстом, у даљини, већ јасно видљив звоник Св. Марка, који се залијеташе у висину, попут катарке какве огромне галије.
Шљегох с мјеста у кабину, да узмем дурбин; кад изађох на кров, угледах пред собом онај дугачки трак пјесковите земље, што се зове Лидо, и који дијели млетачке баре од морске пучине. Ово се природно утврђење састоји управ из седам разнијех отока, који се стеру полуокружно низ јадранско море, и заштићују Млетке од морског бијеса и непријатељског нападаја. Улазећи у плитчаре дуждева краљества, мимоиђосмо острв Маламоко, некад сједиште чувене Републике (742—811), а данас једино мјесто приступачно крупнијем лађама, које у Млетке путују. Прије но што ћемо ступити у крило јадранске краљице, као што је пјесници називљу, насмијеши нам се на проласку и танани звоник Ћозе (
Ама прођимо се ми ћозота и њихове праведне ствари; та ми им и тако својијем ријечима ље не помогосмо. Тренутак је иначе свечан: ево нас прама Млецима.
Сваки је човјек, па ма и не био пјесник, заволио у својој машти по једну или по двије вароши, које он као своје идејалне постојбине још из дјетинства памећу милује. Читајући и мозгајући не престано о њима, посматрајући кад и када по коју изопачену слику тијех мезимаца своје фантазије, створи он себи мало по мало о њима тако прећеран појам, да га најзад гола суштина, кад преда њу изађе, немило изненади, грдно разочара. Он је у свом уображењу тако далеко отишао, да му се сада реалност прама фантазији чини блиједа, кукавна, недостојна.
Што се мене тиче, моја је избор-постојбина, још из малена, била увијек ова јадранска чаровница, ова у бога дивна Венеција, с којом је толико књижевнијех и умјетничкијех успомена скопчано, од Фосколова
„Венеција, рекао је један гласовити писац, има ту особитост, што јој декорација на позорници, и ако је њезина трагедија давно свршила, остаје још увијек нетакнута“.
Обазримо се само и гледајмо.
Оно што путнику, који се на пароброду налази, највећма поглед привлачи, то је Дуждева палата, голема зграда од бијела и ружичаста испрекрштена мермера, која почива на двоструком низу драгоцјених ступаца, и истиче прама мору своје широке готске прозоре, своје богате первразе, и своја два монументална пенџера, заокривена мрамор-стасовима и свакојакијем вјештачкијем украсима од најодличнијих мајстора. Као што алем камен на јуначкој одори замрачује својим сјајем сваки други накит, тако и ова палата сваку другу ствар око себе својом дивотом поражује. Не ћу да је сада описујем; нек данас само очи уживају.
На дну Пијацете, поред Сансовинове библиотеке, истакао се у страховиту висину Марков звоник, горостасна кула од црвенијех опека са високим, шиљастим кровом, изнад којега се блиста према залазећем сунцу крилат златан андио. С друге стране, покрај Дуждеве палате, раскрилио се храм Св. Марка, којему одавдје назирем тек лијево крило и један окрајак величанственог Пијаци. А у сриједи, напрам гледаоца, сахат-кула са својим великим округлим часоказом на модроме пољу, над којим се истиче, такођер на модром пољу, горди лав Св. Марка.
Одма до Дуждеве палате, при самој обали морској, налази се тако звана „Сламња ћуприја“, као и злогласни „Мост уздисаја“ (
Обазре ли се чељаде на лијеву страну, поглед му сусрета, непосредно до Пијацете, продужење Сансовинове библиотеке, са својим мраморним облуцима, и разним митолошким стасовима; па онда зграду гдје се некад коваху новци Маркове Републике; и напокон, према уласку у „Велики канал“, елегантно здање државне царине, са својим четверокутним чардаком, наврх којега два подбочена горостаса подупиру леђима огромну земаљску бућу, над којом се окреће, по самовољи вјетрова, голи стас богиње Среће. А покрај овог лијепог здања, издигло се у небеса округло и бјелушасто кубе „Св. Марије од здравља“, са својим класичним прочељем, насељеним свакојаким мраморним
Ово су, обилатијем потезима, главне црте величанственог млетачког призора; али ово чудо од љепоте не ће нико никад достојно представити; ово није могуће ријечју саздати, ово треба својијем очима видјети. Ко није никад у Млетке долазио, нек се мане путничкијех описивања, јер је то све јалова работа. Сто пут ће боље учинити, ако набави коју ваљану илустрацију; но и те слабо помажу, јер би требало саздати ефекат, жамор воде и зрака, боју неба и старинског мраморја, једном ријечју, живот. Ко ће да опише, на примјер, оне блиједе тонове Дуждеве палате, која канда трепти попут жива чељадета? Ко да опише ову плаву, прозрачну свјетлост, у којој се топе висока кубета и звоници, као год у класичнијем плафонима Веронског Павла? Ко да достојно сазда ванредну љепоту овог дивног италијанског неба, обасута свијетлијем плаветнилом, које се весело смијеши зимзеленом зрцалу млетачкијех вода, по којима, врви безбројно јато лаганијех гондола, ћозотскијех једрилица и пушећих се пароброда? Јер, на велику жалост нашу, ма колико вјешто пером владали, ми не ћемо никад ни полак онога саздати, што је кадар да сазда сликар и музициста. Првоме су на услузи све градације небеске дуге, а другом стоји на расположењу читава орхестра. Према тијем моћнијем срествима, шта ће наше јадно гушчије перо?!
Кад сам се искрцао на крај, бијаше се већ сутон ухватио. Одсио сам у „Прокуратија, или напокон ноћу, кад је блиједа мјесечина широм поплави.
Ја је нијесам јутром и вечером још гледао али се ноћас не могу с њоме никако да растанем. Дванаест је сати већ давно избило, а ја још једнако сједим испред „Флоријана“, гдје се из турскијех филџана срче најбоља кава на свијету, и сјетно размишљам о овој чарној италијанској земљи, вјечитом уздисају сваке њежне душе, над којом лебди појезија прошлости, која се путнику призире у споменицима умјетничким, у величанственој љепоти природе, класичнијем цртама италијанскијех жена. Све што год чељаде загледа, све му се приказује као нека давнашња успомена, која се сада у памети буди; проучавајући ове мраморне љетописе, чини нам се као да смо живјели десет, петнаест стољећа. Сваки је вијек оставио овдје трагове свога живота, и с тога је право имао Кастелар, кад је рекао, да „путовати кроз Италију значи путовати кроз сва времена људске повјеснице
.“ И заиста, у историји Италије има епоха, те не припадају самој Италији, ама цијелом људству, које се овдје најприје растало са средњијем вијеком, и којему је одавдје, у златном XIV. стољећу, синула зора новога времена, и полећела, препорођењем умјетности, прва искра оне слободе са којом се данас свијет поноси.
Нас Србе приморце пак Венеција двоструко привлачи, а то са историских и политичких веза, које
Трагови, то је истина, што је млетачка владавина на источној обали јадранског мора оставила, свједоче понајвише о њеној ратној и религијозној ревности. Она за народно благостање није скоро ништа урадила: нити је обновила старе римске путеве, нити је какове луке засновала, нити се за унутрашњи саобраћај постарала. Њена политика, баш као данас аустријска, бијаше увијек: divide et impera. И с тога је лукаво знала да подржава сепаратизам између села и градова. У здравље тога сепаратизма, остаде наш сељачки народ, може се казати до јуче, у најжалоснијем незнанству. Наша храбра момчад експлоатирана је само за то, да држави штити леђа од грозећег полумјесеца; а што се нашег моралног и материјалног напретка тиче, за то се млетачки сенат није, до душе, много паштио.
Но бисмо ли ми с тога право имали, да се — на овој даљини — систематски на ову моћну државну организацију обарамо, само зато, што је у оно мутно доба већи дио народа око себе варварима сматрала, и допуштала само да их зрачак њеног влаштог
То је, дабоме, са народносног и хуманитарног гледишта жалосно било; али нам то, на овом размаку времена, не може ипак сметати, а да се искрено не дивимо оном јаком државном устројству, које нам је усред феудалног мрака најбоље показало, до којег сјаја може да се развије држава, те у себи усређава најразноличније својине, као што је материјална снага и државничка мудрост; народносни понос и дипломатска хитрина; катонска тријезвеност и азијатски луксус. Развивши се на размеђу Истока, и Запада, а на догледу класичне Јеладе, Венеција носи на себи печат своје тројаке цивилизације: поганске, источњачке и христјанске; печат, који се огледа у божанственој нагости њених статуа, у раскошном богатству њених мозајика, у гордој љепоти њених историјских и алегориских живописа.
У Млецима, 17 јулија 1887.
Kennst du das Land, wo die Citronen blühn?
Goethe
„Познајеш ли ону земљу, гдје но лимун цвјета?
Измеђ густог зеленила жути се златно воће; благи повјетарац дува с плавичастог неба; чедни миртус расте покрај гордог ловора..... Познајеш ли ону земљу?...“
Овијем ријечима врлог Гетеа карактерисана је сва Италија; али је кроз уста младе пеливанке , оног њежног чеда пјесникове фантазије, проговарала чежња за још непознатом земљом. Кашње је пјесник обашао главом сав италијански полуострв, и тада је красна Мињонина отаџбина, описана по самој природи, још живље под његовијем чаровнијем пером синула.
„Познајеш ли ону земљу, гдје но лимун цвјета?... О тамо, тамо, миљениче мој, тамо је наш пут...“
Ама пази само, Србине брате, који у Италију крећеш, да те пут овамо не нанесе о илинштаку, јер ћеш на велику бруку с врућине ударити; још бих те свјетовао, ако у дуждеву варош сврнеш, да у њој не тражиш ни „чедног миртуса“, који расте покрај „гордог ловора“, ни „златног воћа“, што се жути измеђ „густог зеленила“, јер ћеш твоје драгоцјено вријеме утаман похарчити. Ако те жеља за „зеленилом“ вуче, а ти хајде у Флоренцију, тај цвјетни град, као
Кад сам јутрос устао, полетио сам одма на прозор, да се нагледам млетачке зоре, која почимаше истом рудјети. По великом каналу бијаше већ започела бучна врева гондола и паробродића, што се непрестано горе доље по њему возе. Данас ћеш, рекох сам у себи, да посветиш јутро гондоли и великом каналу. Велики је канал — ако ко не зна — Млецима оно што је Бечу RingstrasseStrandBoulevard des Italiens
Сав велики канал, од пристаништа на Пијацети до жељезничке станице, може човјек да у вапорићу преброди за самих пет новчића. Али ко ће у Млецима, поред гондоле, да се паробродом служи? То би значило не имати искре умјетничког укуса; за љубав мјесном колориту, ваља дакле одати пошту гондоли. Гондола — тај црни лабуд, који само у млетачкијем водама живи — позната је цијелом изображеном свијету као искључива оригиналност Венеције, и с тога не ћу да је овдје описујем. Гондола заузимље у Млецима оно исто мјесто, те у другијем гра-
коме се човјек не ће никада довољно надивити. Ту је провео последње дане свога живота и преминуо велики немачки композитор Рихард Вагнер. Одма за овом зградом, вриједно је споменути палату „Ca d’ Orodella Ca’ GrandeTerra ferma
Ниједна варош на свијету нема да покаже путнику толико драгоцјених и тако добро сачуваних споменика из средњег вијека и ренесанса, као Венеција. Рекох на више, да би опису самог великог канала требало посветити годину дана; у ствари, овде би требало година и година провести, па редом једну по једну знаменитост гледати, лагано проучавати и описивати. Јер ове зграде нијесу просто са архитектонског гледишта знамените: оне су, осим тога, већим дијелом снабдјевене мајсторскијем сликама и скупоцјеним мраморјем, па их треба сматрати као толике умјетничке им археолошке музеје.
На жалост, мени је вријеме строго одмјерено, те морам да се ограничим на оно што је најзнаменитије да се види.
Послије горе споменутих палата, најзнаменитија је ствар на вељем каналу монументална ћуприја „
То је можда узрок што су млетачки гондолијери бирали од вајкада овај мост рочиштем својих пјевачких зборова, а страни путници, особито млади заљубљеници, најрадије под њим застајкивали у својијем ноћнијем шетњама per amica silentia lunaeТу ћемо
, каже незнани пјесник, да отпочинемо и коју испјевамо
“; па мало даље „О Венецијо блажена, не ћу никад да се с тобом растанем.“
„Sotto el ponte de Rialto, Fermaremo la barcheta Per cantare qualche arieta, Tralassando de vogar .... O Venezie benedeta No te vogio piu lassar“.
Ко није слушао приповиједати о млетачкијем гондолијерима, који путницима декламују читава пјевања из Тасова „
А друкчије не може ни да буде. Кад су толики позитивни духови — философи и умјетници — неодољиву чару ове бајне вароши подлегли, те пером, длијетом или кичицом израза дали унутрашњем одушевљењу, — како је могао да у толикој дивоти природе остане равнодушан прости народ, који, као што је познато, поезију суштине осјећа најјаче?...
У Млецима. 18 јулија; поноћи.
Јутрос сам разгледао летимице Дуждеву палату и јавне споменике, а пред саму вечер (по заходу сунца, ради ужасне жеге) попео сам се на Марков звоник. Доћи у Млетке, а не узаћи на звоник Св. Марка, то би било исто као поћи у Рим, а не видјети папу. Осим тога, набасао сам овдје на једног њемачког туристу, који ми не да, по вас божји дан, ни оданути. Настањени смо у истоме хотелу, соба уз собу, па чим у јутру почме свитати, а мој ти шваба већ куца преко дувара, да се устаје. Ти си, можда, у онај час сањао о Ротшилдовијем милионима, о Душанову царству, или о каквој млетачкој љепотици; али је њему то девета: скочи на ноге јуначке, притегни добро опанке, узми собом Бедекера, па хајд’, соколе, да врат ломиш по црквама и галеријама, по трговима и музејима, све док се у вече не срушиш као пребјен од умора. Ко се није никад са свога огњишта мицао, тај не може да појми — благо њему! — шта је то њемачка удружљивост. Склапати нова познанства, то је за њих права страст. Те ако те игда, читаоче драги, добра срећа нанесе на каква њемачког путника, а ти му не обраћај ријеч за живу
Ја сам са својим другом још горе прошао. У зао час по ме, рекох му, да сам из далматинског приморја, те, наравно, вјешт италијанском језику, па ће ти мој шваба да ме претвори у савршеног цицерона. До душе госп. rentier из Франкфурта; али шта је корист? Ма да и није у строгом смислу ријечи „научењак“, он је ипак савршени нијемац, хоћу да речем, љубопитљив као каква женица, а зановетан као какво деранче. Бадава: нијемац, па ма био професор свеучилишни, или прости commis voyageur, остаје увијек у својој души малко археолог. И с тога, да вас Бог сачува, у путу, од њемачке учтивости и предусретљивости!
Хтио бих да побиљежим моје данашње утиске али је већ касно, па сам онда мртав од умора. Сутра мислим иначе да се опет вратим у Дуждеву палату, коју сам, како рекох, површно обашао, а која заслужује свакако да се добро разгледа.
19 јулија.
У једном закутку, при десном крилу Маркове базилике, налази се тако названа „Porta della Carta“ кроз коју посјетилац улази у величанстено здање млетачкијех дуждева; здање огромно, које за вријеме Републике служаше у исто доба резиденцијом владаоца, сједиштем сената, државнијем судиштем и хапсом. Над овом дивот-капијом, која је сва начичкана прекраснијем ступцима и мермер-киповима, истиче се временом смагнути стас блаженог патрона млетачке државе, Св. Марка, уз којега протеже чампраге на-намргођени крилати лав.
Кад си прошао кроз ова врата, долазиш равно пред чувене „Гигантске степенице“ (Scala de' Giganti), које у себи гигантског ништа немају, ако изузмемо два џиновска каменита стаса бога Марта и бога Нептуна, што се издижу с једне и с друге стране поврх басамака. Ове су степенице од бијелог мрамора, а плитке резбарије ( bas-reliefs) на прислонима тако су ситно и ваљано израђене, е би се човјек богом заклео, да је то какав мајстор кујунџија, а не вајар длијетом израдио. Готије, који их у велике хвали и потанко описује, вели да га украси овијех степеница, подсјећају на кујунџијске послове гласовитог Бенвенута Челинија.
Прије нег ступимо у саму палату, обазримо се часком на унутрашње двориште. Сва четри лица ове простране авлије озидана су у стилу ранијег ренесанса, те зачуђеном погледу откривају читаву гору стубова и кипова неисказане вриједности. Ама оно што човјеку највећма око притеже, то су двије прекрасне бронзом обложене чатрње XVI. вијека, које струковњаци са вајарског рада, којим су обогаћене, сматрају ненадмашивијем ремек-дјелима своје врсте.
Ама не дангубимо; уђимо у палату.
Некадашња сала „великог Савјета“ јесте једна од највећих, а ваљда, по свом садржају, и најбогатијих. Кад у њу ступи човјек, мора чисто да се снеби. Свуда унакрст разастиру се по дуварима сликарске радње најбољих млетачких мајстора; Тинторето, Павле Вероњанин, Млађи Палма, Бонифације и десетак других украсили су својијем ремек-дјелима, ову дворану, којој се небо, извезено накићем од позлаћена дрвета, гордо блиста над гледаоцем, као да хоће да га сатари својим бесамртним сјајем. Човјек чисто стане зепсти; поглед му се и нехотице отимље на сиромашто свог једноставног одијела, и сада тек схваћа сву умјетничку голотињу свог среброљубивог вијека. Ко да достојно опише овај расап умјетничког генија? Куд се год окренеш, цакли се насликана кадифа, жуте се златне ројте, разлијевају свилене хаљине, свијетле скршени оклопи, разастиру једрине убојнијех галија, свјетлуцају смагнута лица, жилаве бедре и чврсте мишице хрвајућих се бораца. Друговдје се опет бијеле мраморни стубови и блистају степенице од ружичастог гранита, гдје се сакупљају на буљуке
Кад би човјек вољан и кадар био, да сав овај умјетнички сјај потанко опише, његов би труд ипак промашио циља; путописац треба да саздаје своја општа упечатљења, а никако да уређује каталоге. По том ћу и ја да забиљежим оно што ме је највећма занијело.
Цијела једна страна ове простране сале, таман она коју посјетилац, улазећи, за собом оставља, застрта је огромном сликом Тинторетова „
Остале слике унакрст по дуварима, веће или мање артистичне вриједности, односе се већином историји млетачкијех ратнијех подвига на мору и на суву. „Сав геније вароши, у свом најлепшем јеку, стекао се овдје, да прослави отаџбину и састави љетопис њезинијех побједа и апотеозу њезине моћи. Овакових трофеја нема нигдје на свијету“
.
На десној страни, одма до Тинторетова „ Раја“, налазе се двије слике о „
Но, колик је год умјетнички чар и привлачна сила којом нас притежу, опет ће нам се оне брзо с памети збрисати, кад узбрдо главу подигнемо, па се загледамо у блистатељну и широм свијета прослављену „
Пред овом сликом остао је забезекнут и сами Тен (онај раскошни и горди осмејак, што у свакој од овијех млетачкијех љепота одаје богињу, којој тече у жилама крв блудничка
“: пошто је, у кратко, овај дивни саставак свестрано разгледао и у седмера небеса дигао, а он на крају ипак узвикује: „Ал’ ти га је жалосно оруђе ово наше људско перо!“
Па кад оваки мајстор своју немоћ исповиједа, шта би имали казати ми, кукави писарчићи! Манимо се зато јалова посла, и додајмо још коју у име проста извјештаја.
Над овим историским сликаријама, свуђ унакрст између дувара и поткровља, уврштени су дугачкијем редовима живописни салици разнијех дуждева од Тинторета, од Басана и другијех сликара. Има их у овој Locus Marini Phaletri, decapitati pro criminibus. Згоде овог злосретног уротника познате су довољно (ако ништа, по Бајроновој трагедији), те није нужно да их ја овдје описујем. Додаћу само, у име куриозитета, да су у оно доба биле једнако уништене и све друге слике овог жалосног дужда, тако да му се данданас никако не зна за право обличје.
Из ове је сале прелијеп изглед на море; видиш прама себи проспект острвића Св. Ђорђа и Јудеке (
У Дуждевој палати има десетак-петнаест овијех дворана, које су више или мање све посвећене умјетности и глорификацији Републике. Одричем се ситног описивања, али ћу да споменем само неке од знаменитијих, као на примјер дворану гдје се сакупљао Сенат, дворану у којој је вијећао грозни Савјет десеторице, дворану гдје је дужде примио посланике странијех држава, дворану државнијех инквизитора (Савјета тројице ) и дворану Старог збора (У овој дворани
, каже Готије, није морало господи поклисарима дуго вријеме бити: ремек-дјела, која су овдје у изобиљу разасута, заслужују да чељаде око њих који часак издангуби
“. Има тога много; но ја ћу да се зауставим једино пред
Предмет овог чаровног постава узет је из Овидијевих
„Лијепо је дијете зашјело, као на сребрно пријестоље, божанственом бику на хрбат, а овај се истом спрема да загази својим убавим плијеном у плаво море, дочим Јевропа повлачи натраг своје бијеле ножице, од страха да их не би вода овлажила. Њене другарице, које не знаду да се под овим благим и питомим живинчетом прикрива сами цар Олимпа, почињу да се међу собом такме, која ће га љепше цвијећем искитити, а и не сумњају сироте, да ће Европа, овако уграбљена, окрстити својијем именом сав један дио земље и постати милосницом свемогућег Зевса. Ала дивнијех плећију! Ал’ су га красне ове златне власи прикупљене за потиљком! Тустијех ли мишица! Облијех ли прсију! У овим дјевојачким осмјесима као да је Веронски Павле своју пошљедњу ријеч изустио! Небо, облаци, стабла, цвијеће, земља, море, рува, боја пути, рекао би, све је то неком рајском свјетлошћу обасјано....“
Овако се о овој слици изразује сликар-пјесник Готије, који мало даље закључује: „Кад би ми когод допустио да изаберем једну циглу слику од цјелокупног Павловог рада, ја бих, ваистину, ову изабрао“
. А озбиљни Тен завршује овако своју заносну оцјену: „Овдје ти није друге, но да гледаш и ћутиш.“
С моје ћу стране још додати, да је ову слику, уз многе друге трофеје својијех побједа у Италији, Наполеон I. био пренио у париски Лувр; кашње је опет повраћена у Млетке са још неколико вјештачкијех послова.
Све су дворане, што сам их горе набројао, извезене позлатом, а мраморни им ступови опточени златном жицом, а у некијема, као у дворани Сената, столови застрти бисерли-кадифом а дуждево пријестоље украшено слоновом кости и окићено умјетним ловорјем. У предсобљу Тројног Савјета и Савјета десеторице показаше ми злогласно „лавско жвало“, илити узидану жељезну кутију, у коју за вријеме Републике потајни шпијуни бацаху с двора своје подле денунцијације. Из одаје државнијех инквизитора води један тајни пролазак у државне тамнице, под сами кров палате, као год и у подземне хапсе, у тако зване „бунаре“. У горње нијесам хтио да, се пењем, ради велике врућине, али не могох на ино, а да у доње не шљегнем: та толико се о њиховом ужасу писало и приповиједало! Спустих се дакле у њих с једним вођом, који преда мном иђаше са запаљеном зубљом; кад ми доље, ал’ имаш шта и видјети! Разгледајући једну од овијех грознијех пањега, паде ми на ум Драшково повиједање у „
„У најдубљу јаму коју знадеш, Није горе нег у њих стојати; Коњ хоћаше у њима цркнути; Човјек пашче ту свезат не шћаше, А камо ли чојка несретњега. Они људе све тамо везаху И дављаху у мрачним избама; Сав протрнем, да их Бог убије, Кад помислим на оно страшило. .......... Познао сам на оне тавнице, Да су божју грдно преступили. И да ће им царство погинути И бољима у руке уљести.“
Ово се задње пророчанство, збиља, концем прошлога вијека дјеломице обистинило; кажем дјеломице, јер кад оно прејасну млетачку владавину, након кратког Наполеоновог госпоства (а његовом химбеношћу)замијени влада аустријска не могаху се поданици крилатога лава чак похвалити да су им боље тице запјевале. То су очито показали догађаји кроза све вријеме италијанске борбе за ослобођење, па знаменита опсада Венеције год. 1849, и сва остала збитија до год. 1866. Данданас Млеци, истинабог, економично пропадају, али је томе најмање крива данашња народна влада; крива су томе времена и људска прометност која је морској трговини нове путе прокрчила. Венеција, дабогме, пропада; Венеција лагано издише; али кад јој се баш хоће мријети, „а оно је стопут боље да умре као госпођа међу својијем синовима, но да душу испусти као каква пуштеница у туђој тамници“
.
Кад се вратих у одају државнијех инквизитора, затекох пријатеља швабу, гдје са Бедекером у руци и неком особитом пажњом ову собу мотри. Бијасмо дошли заједно, но га ја у мноштву посјетилаца одма из почетка изгубим с вида. Чим ме спази, упитаће ме одма, растворивши Бедекера:
— Знате ли ви, да су у овој дворани на смрт осуђена два гласовита мужа, дужде Марино Фалијеро и војвода кнез Кармањола?
— Знам, рекох, овдје је пошљедњи час њима и
— Охо! насмија се шваба, а ко ће то сада да буде?
— Главом један мој земљак, одвратим. Њега путне књиге нигдје не спомињу, али је овај Србин у петнаестом вијеку једног млетачког дужда од грдне погибије спасао, те Маркову Републику у велике према своме роду задужио.
— Дану казујте, навали љубопитно нијемац, која сада шћаше да жив из коже искочи.
Тад му стадох казивати како оно мали Кањош Мацедоновић, наш дични Паштровић, уби фурланску људину, што се бијаше утаборила на једном острву усред Млетака, па сенату и дужду поручила: или да јој уступи пријесто крилатога лава и пода кћер за жену, јал’ да му изађе главом на мегдан, или пошаље себи замјеника.
— На велику срамоту, наставих, млетачка господа не имађаху у онај час никога да пошљу као замјеника дужду. Та шта ће ти они? Замоли Паштровиће, своје тада нове поданике, да им они пошљу дужду замјеника, а Паштровићи изаберу Кањоша Мацедоновића. Кањош бјеше човуљак ниска стаса, али жив и ћеперан, да би се на игли вртио; те кад бану у Млетке пред Тројицу, ова ће њему: „Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак, него си ти“, а Кањош њима зелен о иједа: „Моја господо! бољи и виши пођоше бољијем и вишијема, а вас једва и ја допадох“. Сасвим тијем Кањош изађе пред „фурлана“ и убије га, а Млечићи га поздраве као Тројице. А кад се дужду прохтије, да га обдари товаром блага и да му на све то благодари, и рече: „Ништа ти друго не питам, већ да нам не узимате царине ни мрнара, да стојите поштено на погодби, коју смо утврдили кад вам се предадосмо, и за боље јамство, да се зове именом нашега народа она обала у Млецима, при мору, гдје се искрцава наша трговина. Другога дара нити тражим, нити примам“.
Нијемац не могаше да се моме повиједању довољно начуди.
— Па јели се ико нашао, упита ме, да ово славно дјело преда књигом потомству, јал’ опјева пјесмом?
— Та, наравно, рекох. Зар не знате за Љубишине „
На томе прекидосмо разговор; ја одох да ручам, а мој шваба да обија по млетачкијем архивима, не ће ли гдје наћи помена о паштровском јунаку Кањошу Мацедоновићу, који у XV. стољећу избави од грозеће погибије млетачку Републику, смакнувши на јуначком мегдану дуждева крвника, страховитог „фурлана“.
У Млецима, 24 јулија.
Има ево четири или пет дана како млетачке цркве обилазим, па ипак не могу још казати да сам их све разгледао. Сваки у бога дан обидем по два-три од овијех дивот-храмова, у којијех не знаш чисто
Међу толикијем богомољама остаје увијек прва међу првијема, а ваљда и Богу најугоднија, величанствена базилика Светога Марка.
Да означе једним самим изразом главну тачку једне вароши, или јој главни споменик, имађаху стари Јелини ријеч: офталмос (око). И збиља, не обасјава ли око својом свјетлошћу читаво људско лице, није ли се оно увијек сматрало као одсијев човјечије мисли, једном ријечи, као огледало душе? Пренесемо ли ову лијепу метафору са живе на мртву природу, наћи ћемо да је Марков храм право око Венеције. Нема у свијем Млецима једног самог мјеста, гдје би се боље, у монументалном облику, зрцалио историски и традиционални карактер дуждеве вароши, као у овоме храму.
Маркова базилика не припада никаквом строго одређеном стилу; ту се армонично сретају и преплијећу стил грчки, романски, византински, арапски и готски: дивна смјеса свију архитектура, чарован рефлекс свијех времена и свију култура.
Кад преда њу изађеш, ова те црква својим високим византинским кубетима, својим драгоцјеним ступовима, донешеним из свијех пет крајева свијета, својим разнобојним мозајицима и својим мермер-стасовима чисто занесе. Ала дивна споменика! Неки тврде да је ова базилика саграђена на подобје Свете Софије у Цариграду, а други опет веле да у нечем наличи арапској џамији Кордовској. У ствари, Марков храм није налик никаквом другом храму на земљи; он је нешто Марков је храм
— вели Кастелар — попут огромне
“. Свети Марко бијаше заиста Млечићу прави пантеон, прави жртвеник, којему је он прилагао најљепши цвијет својих трудних стечевина. Ратници, мрнари, трговци, и сваке врсте пустолови, враћајућ се са далеког Истока, сасипали би у ову цркву један дио свог скупог плијена, само да им је љепша, богатија, оригиналнија. Она бјеше понос и дика млетачкијех грађана и поданика; за њу би они садирали освојене градове, пљачкали цркве, рушили споменике; и с тога ћеш у овом освештеном музеју наћи ступаца донешених из древног Мисира, мермера скинутих са Минервина храма у Атини, облука под којијем се сагибаху гологлави Палеолози у храму Ађе-Софије, ливених коњева што се некад пропињаху изнад Неронова славолука у Риму.
Чувени папа Павле VI. говораше, да би који му драго богати владалац могао озидати у свако доба нешто налик на Петров храм у Ватикану, али никад и ни са којим новцем другу Маркову базилику, ради скупоцјених мермера и сјајнијех мозајика, јединих на свијету, којима је ова црква обогаћена. Доста је казати, да ће у њој бити до 500 стубова од старинског зелен-мермера, од порфира и од мрамора шареног; а сводови, рекао би, од сува су злата.
Пет огромних византинских кубета издижу се узвис над црквом, међу којима је највеће оно у сриједи. Прочеље црквено крцато је мозајика, који приказују већим дијелом пренос у Млетке моштију Св. Марка.
У једном трокуту изнад големог облука поврх главне капије уврштен је огроман крилати лав, који тлачи својом гвозденом панџом растворену књигу, на којој пише: Pax tibi Marce Evangelista meus; то је познати грб и гесло млетачке Републике.
Марков храм бијаше испрва само Дуждева капела, а опћом богомољом постаде тека у почетку овога вијека. Још нешто: у цркви Светога Марка није само држана у старо вријеме служба божја, ама су често у њој опремани и јавни послови, примани страни посланици и прогласивани државни закони. Овдје се папа Александар III, кад оно побјеже у Млетке пред Фридрихом Риђобрадим, помири са моћнијем ћесаром, који Non tibi, sed Petro (не теби, него Петру); на што ће њему Александар III: Et mihi et Petro (и мени и Петру); дрзовите ријечи, које римски папа не шћаше на другом мјесту изустити, али које му се овдје, под заштитом крилатога лава, сасвијем природно омакоше.
Уђимо из овог атријума у саму унутрашњост црковну, па ћемо се од прве увјерити, како је религијозна мисао ријетко гдје боље изражена, но у овом храму. Додуше, осјећај, који нас овдје обузимље, није онај осјећај зебње и побожног страха, који нас спопада у некијем храмовима стила готског. Нема овдје оне самртне тишине, ни оне мрачне тајанствености, којом се друговдје католицизам тако радо заокружује. Догмата су и начела једна те иста, али колико разлике у изразу! Освештена вода средовјечног аскептизма није никад могла да помути бистре валове млетачкијех бара. „У Цариграду и Александрији поздравила је Венеција градове, који нову вјеру заодјенуше старим еванђелским рувом; окупала се у водама Истока и ту напојила оне жарке свјетлости, која толико наличи свјетлости вјером занешене душе“.
И заиста католичанство, које се на другијем мјестима уздишући у прси бије, пјева, напротив, у овој цркви страствени Te Deum.
Ја мним да ће у свијету тешко бити ишта подобна овој базилици, тако дивно мермером, златом и
Мозајици у атријуму представљају понајвише призоре из Старог Завјета, дочим је у самој базилици саздан у мозајику сав Нови Завјет, са још неколико епизода из Апокалипса. И зато имађаше право Готије, кад ову цркву назва „огромном библијом, илустрованом са златом и драгијем камењем
“. Јесте баш огромна библија, којој човјечанство има ево осам вјекова, странице преврће, па му се ипак није још досадило. Вриједно је и то забиљежити, да је овој монументалној библији, поред илустрација, додан и писмени текст. Куд се год обазреш, свуда ти око сусрета натписе, и стихове из Св. Писма, на грчком и латинском језику, и још многе друге мудре изреке и опомене из свију епоха и свијех народа. Свакоме је
Не ћу да се упуштам у потанкости: томе би једва људски вијек довољан био. Ја бих се срећан назвао, кад би ми за руком пошло да саздам од прилике цјелокупан утисак ове златом и драгим камењем обложене пећине на душу гледаочеву. На жалост, осјећам лијепо, е ни у томе успјети не ћу. У ово десетак дана што сам у Млецима, свратио сам се барем десет пута у овај чаробни храм, и настојао да му што јаче укупну слику, како ми се духу представила, у памети задржим.
Бадава! Марков је храм историски споменик, коме није могуће схватити материјалну синтезу; као што није могуће да ми, синови XIX. вијека, проникнемо кроз дух и схватимо значај и дубину оне вјере, коју овај храм вјештачки символише.
25. јулија.
Да продужимо нашу шетњу по млетачкијем црквама. Има их овдје, како ми кажу, преко педесет. У Риму ће их бити можда и више, али сумњам дали ће бити богатије од овијех у успоменама и ремек-дјелима. Куд се год у овијем храмовима окренеш, имаш нешто знаменито да видиш; час је какав надгробни споменик, час какав монументални олтар, час мајсторска слика, а час мраморна статуа, јали спомен-плоча. Сваки те ћошак опомиње на неко славно име; куда год коракнеш, свака је стопа листак млетачке историје. Походио сам цркву Св. Јована и Павла, цркву Св. Марије од Фрарија, цркву Св. Марије од здравља Св. Севастијана. У друге цркве нијесам ишао, јер вријеме пролази, а ја имам још да разгледам Академију лијепијех вјештина, гдје су сакупљена главна сликарска дјела млетачкијех мајстора. Ове су цркве иначе најзнаменитије; кад си њих видио, видио си колико је довољно.
На равници пред црквом Св. Јована и Павла намјештена је статуа на коњу млетачког војводе Колеонија, у природној величини. Овај је стас — сливен по живоме оригиналу — права фотографија од бронзе, која најбоље показује ношњу и тип италијанског Санта Кроће, снабдјевена је ова црква спомен-гробовима. Већи је дио овијех гробова од петнаестог, или од почетка шеснаестог стољећа; то је златно доба Републике, кад су се велики људи и велики догађаји још живо по памети новијех умјетника врзли, тако да их ови могоше саздати са свом савјешћу сувременика и обожаватеља суштине . Црква Св. Јована и Павла саграђена је у стилу готском, али у оном стилу готском, коме италијанци одузеше сву сјеверну суморност. У њој су сахрањени многи дуждеви, и чувени генерал Републике Маркантонио Брагадино, којега Турци год. 1571 одријеше жива. У овој цркви показују једну капелу, која је г. 1867 грдно пострадала од пожара. Том приликом изгорјеше два оглашена сликарска ремек-дјела: Свети Петар мученик од Тицијана и најљепша Белинијева Богородица. Имао бих још што шта да у овој цркви прибиљежим, али морам, краткоће ради, да се ограничим на ово мало ријечи.
Пређимо у храм Св. Марије од Фрарија (Успење Богородичино, Св. Петар мученик, Благовијест и Скидање с крста (Христова тијела). Одма до споменика, у једном закутку, налази се оригинална плоча Тицијанове гробнице, на којој су урезана ова два невољна стиха, права поруга дивног италијанског језика:
Qui giace il gran Tiziano de' Vecelli Emulator de' Zeusi e degli Apelli .
Надгробни споменик Кановин, који је смјештен на лијевој страни до уласка, сачињен је на подобје онога, што је велики скулптор израдио на гробу војвоткиње Марије Христине у Бечу. Споменик представља огромну пирамиду, на којој су пробивена враташца, која тобож уводе у саму раку. К овијем се вратима, упутила читава литија мермерних фигура, које узлазе уз степенице на којима лежи пирамида. На челу поворке ступа лаганим кораком танковита женска глава, у којој је ваљда оличена Умјетност, носећи у руци самртну урну; остале фигуре држе у рукама зубље и вијенце цвијећа. На противном крају почива, снужден, прелијеп Марков лав, а у сриједи, повише врата, два крилата генија приказују гледаоцу мраморно попрсје упокојеног умјетника.
Дизању овога споменика допринио је својијем прилозима сав изображени свијет, а радњу изведоше исти Кановини ученици.
У цркви Св. Марије од здравља, коју сам већ неколико пута споменуо, насликао је Тицијан на величанственом плафону Братоубиство Кајиново, и то тако ужасном природношћу, да се човјеку чисто кожа, јежи, кад се у тај плафон загледа: призор је саздат оном сигурношћу и очевидношћу нариса и колорита, којима се овај узор-сликар свуда одликује. Ова је црква саграђена по нацрту архитекта Валтасара Лонгене (profanus, али ако ће ми се ко и наругати, исповиједам, да ме ова црква својом строгом елеганцијом и својим бијелим кубетима, што се истичу у модроме зраку као набрекнуте дојке, сваки пут кад сам се пред њом зауставио, најживље интересовала. На другом сам мјесту описао класичну фасаду овог дивног храма, украшеног са сто и тридесет мермер-кипова; овдје ћу још само да споменем једну прелијепу Еву, голу као од мајке рођену, која ме својом мртвом красотом тако силно занијела, као што ће трудно игда икоје живо створење. Није куд камо, треба признати, да је у Млецима католичанство морало веома попустљиво бити, кад је у своје свето крило оваке напасти примало, па макар колико умјетничком руком освештене биле; то је заиста доказ неограничене толеранције!
Да кажем још двије ријечи о храму Светог Севастијана, па сам са млетачкијем црквама, бар за сада, готов.
Храм Св. Савастијана јесте у неку руку и музеј и пантеон Веронског Павла. Овдје је он радио неколико година, а овдје му почива и тијело, обасјано неумрлом свјетлошћу његовијех ремек-дјела. У народу се спонаша легенда, како је врли сликар, под теретом неке големе оптужбе, дошао да потражи заклоништа у некадашњих калуђера С. Севастијана, и како им је у замјену насликао широм сву манастирску цркву. Најљепша од ових Павлових радња јесте за цијело слика, која приказује мучеништво С. Марка и Св. Марцелина. О овој дивној слици, као и о још неким Павловим радовима, проговорићу коју кашње, кад се осврнем на укупно млетачко сликарство. Овдје ћу само још напоменути умјетникову спомен-плочу, која се у овој цркви налази, и на којој је овај натпис: „
(Павлу Вероњанину, сликару, који је рођен био да се такми, и стварајући чуда од вјештине, надживио судбину људску и одржао побједу над славом.)
Ова је плоча постављена у непосредној близини горе поменутог ремек-дјела, тако да ово пошљедње, као блистајуће сунце, одбија зраке на гробницу свога, творца. И заиста, могло би се с једним великим писцем казати, да није никад љепше кандило над гробнијем шјеном запаљено, као што је то овдје случај. Ова слика прави котур неумрлости над умјетниковом главом.
У Млецима, 26 јулија.
Јуче по подне присуствовао сам у „Јавнијем баштама“ (народног хероја“ и славнијех подвига, с којима је његово име скопчано.
Гарибалди!
Заиста велико и славно име; стари Грци шћаху овог узоритог човјека у своје домаће богове уврстити. Италијанци га прогласише својом највећом диком, својим народним херојем — јер његово име значи отачбину, слободу, пожртвовање, побједу — значи све што је лијепо, великодушно, узвишено!
Његов се живот може сматрати дугачком, непрекидном, очајничком борбом проти сваког зулума и тираније; — ево са шта га потлачени дозиваху у помоћ, а слободни народи мољаху за савјет у мучнијем борбама живота.
Пјесници су га пјесмом славили, побратими у небеса дизали, историци на дуго причали његова баснословна
Ама вратимо се јучерашњој слави.
Дан је јуче био изванредно красан, а варош и околина као да се бијаху заодјеле неком особитом веселошћу и љепотом. Шта управ сачињава ову млетачку љепоту, коју су толики путници описивали, толики сликари снимали, толики пјесници узносили, ја то не бих знао казати. Знам само, да ми се јуче ова фантастична варош, са својим зимзеленим барама, са својим питомим острвићима, са својим необичним плаветнилом неба и мора, чињаше нешто једино на свијету. Срушите — промишљао сам у себи — све ове красне палате на „
Већ из јутра бијаше завладала у граду необична живахност. Сунце и небо, како рекох, у Бога дивни; улице и тргови крцати странаца, сељана, пјевачких зборова, застава и црвенијех кошуља. Патриотичне задруге и ветеранска друштва са музикама и заставама дођоше из Падове, из Тревиза из Мирана а других оближњих мјестија. Поворка се упути из Дуждеве палате у четири сахата по подне: представништва и корпорације, са заставама и параднијем знаковима, ступаху војнијем редом, а мноштву народа
Кад се сва поворка окупи око споменика, прохтједе ми се да пребројим друштвене заставе. Било их је преко стотине. Наоколо сусједни станови крцати гледалаца; неки се бијаху испели чак и на кровове; међу овијема примјетих и једну госпођу. Међу сиједим Гарибалдовим војницима у црвенијем кошуљама са декорацијама, који су се одма до споменика стисли, паде ми у око једна „гарибалдинка“, такођер у црвеној кошуљи. То је, како ми рекоше, једна рускиња, госпођа Преловскаја, удовица Гарибалдијевог капетана Донадинија.
Пошто општинска музика одсвира Гарибалдијеву химну:
Si scoprom le tombe, Si levano i morti!...
један ветеран позва народ да пази и у исти се мах сруши на земљу обвој, којим дотле бијаше застрт споменик.
Из десет хиљада грла пуче урнебеско „слава!“, клобуци се винуше махом узвис, дочим једанаест здруженијех музика заудараше уједаред чаровну химну херојеву.
Тренутак бијаше импозантан; народно одушевљење на врхунцу.
Споменик је прост, ама величанствен. Представља
Као што читалац види, у овом споменику нема никаква мелодрамског апарата, нема ни прагматичног коња, на ком се велики војсковођа, као у Берлину Велики Фридрих а у Бечу Принц Евгеније, обично посађују. Све је просто и смирено, па ипак колико величанствености у овом споменику!
Сад дође ред на говорнике. Најпрви проговори сенатор Форнони, предсједник комитата за споменик. Пошто одаде заслужену пошту вајару, говорник препоручи ово вјештачко дјело пјетету грађанства, и приказа ђенерала Кортеа, изасланика римске демокрације. За њим узе ријеч градоначелник Алигијери, истичући знаменитост ове светковине у историји млетачкој, и спомињући Гарибалдијеве заслуге прама Венецији. Напокон узе говорити ђенерал Корте, наглашујући домородачке и филантропске врлине свога негдашњег заповједника. „Гарибалди је
— закључи говорник — познавао тајну којом се непријатељи побјеђују; његова девиза бијаше ова: стизати увијек на вријеме, са војницима који не окрећу непријатељу леђа. Прво је он постизавао својијем умом, друго својијем срцем. Ви, гарибалдинци, који сте се уз-а-њ борили, најбоље знате какву је моћ његово око на вас вршило.“
Пошто се обредише сви званични говорници, изрече неколико громовитијех ријечи један стари Гарибалдијев војник, у црвеној кошуљи; изрече их са једне дивне трибине, са врх самог споменика, гдје се бијаше попео. Његов говор изазва у присутном народу фанатично повлађивање, са, урнебескијем клицањем: „Живио Гарибалди!“ „Живјела независна Италија!“
Пренијети овдје језгру овога говора, било би, у данашњијем приликама или боље неприликама, штампарске слободе у Аустро-Угарској, апсолутно немогуће. Рећи ћу само, да кад говорник спомену Африку и „неспашену Италију“, присутна полицијска власт нареди једној музици, да засвира италијанску химну.
Али сада настаде у публици неописива гунгула. Народ стаде викати: „„Доље с музиком! Доље с музиком! Разагнајмо кукавице! Живио говорник!”
Музика мораде престати, а гарибалдинац настави:
„Поклони се, народе, Јосипу Гарибалдију: поклони се прваку италијанске демокрације, бичу народнијех крвопија; поклони се, народе, јуначкој мишици, која хтједе да италијанску земљу прочисти од црне ватиканске заразе...
„Народе, пред сликом Врлога, погни чело, па се страхопобожно напоји идејалом, што је неуморни апостол човјечанства хтио да улије у свако италијанско срце.
„Гарибалди, непобједиви јунак, једини који срца имађаше да тирјане без страха у очи погледа; Гарибалди, народни пријатељ, научио нас је најпрви како треба мрзити народне душмане.
„Данас, на против, тројни савез хтио би, народе да ти зачепи уста, и да те нагна да заборавиш
своју славну прошлост, те да се рукујеш са душманима свога рода....“
Овдје ударање музике прекиде опет говорника. У народу настаде неописива галама. „Јуриш на музику!“
„Испребијајмо лопове!“
загрмјеше смјелији. Шћаше да се догоди крвно коло. Срећом, дотрча један општински делегат и нареди музици да умукне, и тако гарибалдинцу пође за руком, да свој говор доврши, уз бурно, заносно одобравање присутне масе народа.
Што се мене тиче, морам исповједити, да сам једва својијем ушима вјеровао. Како! — вељах сам у себи — зар је ово оно италијанско „јавно мнијење“, које се у новије доба толико одушевљава за бугарске насилнике и њихове „витешке“ принчеве са стране?! Зар су ово читаоци и претплатници онијех листова, који као да у потоње доба навлаш сваку прилику траже, како ће се на онај братски француски народ искалити, који им је најзад више но ико у борби за независност помогао, и за чију је отачбину Гарибалди у Дижону своју драгоцјену крв пролијевао?! Заиста, не могах да се овој чудноватој и противурјечној појави довољно начудим. Пратећи у најновије доба знатнија гласила, јавног мнијења у лијепом италском краљевству, и јавне манифестације тако зване „
Заиста чудноват и занимљив појав!
Данас управља вањском политиком италијанског кабинета стари гарибалдинац и италијански родољуб Криспи, чији избор бечке и берлинске новине отвореном сумњом дочекаше. По овом нерасположењу њемачке штампе, требало би закључити, е нови италијански premier није вољан да на руку иде познатој „политици интереса“ (politica d’ interessi) свога предшасника, која се толико разликује од идејалне политике старијех италијанскијех родољуба, оне традиционалне политике, којој Италија дугује своју сјајну прошлост, своју слободу и независност.
Хоће ли се ове слутње обистинити, то ће показати будућност; ја међу тијом не могох, а да неизнесем на размишљање нашијех политичара на Балкану овај знаменити факат, који би свједочио, да стара благородност није још изумрла у срцима италијанског народа, и да „званичну Италију“ не ваља бркати са италијанскијем народом .
Кад овако мисле благоћудни млечићи, шта ће тек бити у другијем крајевима Италије, познатијем са својијех радикалнијех осјећаја, као на примјер у Тоскани и у бившој папинској држави?!
Од овакијех савезника гвозденом канцлеру и његовијем ортацима заиста слаба хасна.
Али манимо се политике; ја сам овдје дошао да разгледам Млетке и Млечиће, а нипошто да гос. Бизмарку савјете дајем. Сутра ћу да вам коју кажем о славнијем млетачкијем гостима из прошлости, о пјесницима и умјетницима, који су за навијек своја имена са млетачкијем барама скопчали. Казаћу вам коју о Гету, о Бајрону, о госпођи Сандовој и т. д.
Изостављам опис завршетка јучешње славе, јер се освијетљења млетачкијех вода, тако зване млетачке frescate, не даду описати. То су досле многи кушали, али то још никоме није за руком испало, а бојим се хоће л’ икад икоме. Читаоче драги, препоручи се својој фантазији, јер ти ја ту помоћи не могу. Признајем своју немоћ.
Међутијем: нека живи Гарибалди!
..... 1887.
Les autres villes ont des admirateurs, Venise seule a des amoureux
— рече једном духовити Жорж Сан Херолда, оног младог разочараног бекрију, оног безнадежног хаџију, који се „отргао од своје родне земље, да похита у топле прекоморске крајеве, сит раскошја, а жељан скоро туге и чемера
“.
„And from his native land resolved to go, And visit scorching climes beyond the sea; With pleasure drugg’d he almost long’d for woe“.
У четвртом пјевању „
Одма по свом доласку у Млетке (новембра 1816), пише пјесник своме пријатељу Муру: „Нијесам се преварио у своме очекивању, ова ме је варош опчарала; она би ваљда и сваког другог посјетиоца тако занијела; но код мене је нешто друго; ја сам давно навикао да рушевине гледам, па ме њихов сјетан призор силно привлачи....“
А у другом писму: „Нашао сам да су Млеци баш онако лијепи, као што сам их замишљао, а моја је фантазија далеко ишла. Не ћу да ти о њима дуго причам: ти си јамачно о њима много описивања читао, а та описивања наличе као јаје јајету.
О Бајронову животу у Млецима много је што шта приповиједано и писано; жарка фантазија некијех списатеља, па чак и код нас Срба, знала је да на подлози свакидашњијех ствари и догађаја извезе цио сензационалан роман, у ком млади енглески пјесник игра улогу новог Сарданапала. У ствари, тај живот, кад чељаде промисли да је ту по сриједи највећи пјесник и најљепши момак свога доба, нема ништа изванредна. Осим тога, треба и то имати на уму, да је пјесник био млад и врло имућан; па није никакво чудо, што се беспослен свијет много о њему бавио, и његове младеначке гријехе увеличавао.
Живот великијех људи не може никако да у мраку остане. У Млецима је лорд Бајрон проводио једнак живот као и сви остали момци оног доба, те не имађаху законитијех веза. Могаше ли — рецимо искрено — млад човјек његове нарави и његова сталежа, да остане равнодушан према убавој Јадранској сирени, те да ногама погази „оно неколико цвјетића што му судба бијаше разасула по стази живота
“? Кад је чак и брачна соба нашијех краљева нашла свог плаћеног историка, каже један гласовити критичар , зашто да и гондола, у којој се Бајрон ноћу са убавијем млеткињама возио, не нађе свог добровољног историографа? И, до душе, она је тог историографа нашла; нашла га је у особи Томаса Мура. У Херолдове јаранице нижу се редом пред нашијем очима.
Прва на реду указује нам се Маријана, супруга једног млетачког терзије, у којега пјесник бијаше најприје одсио на конак: „млада млеткиња од двадесет и двије године, хитра као срна“
, која у свом љубоморству отимље пјеснику породична писма и књижевне рукописе, па с њима ватру подјарује; одважна иначе женска глава, која ће се мужу бијесно одупријети, кад је овај с љубазником затече. Бајрону се ова женскиња допадала с њена љубоморства. Да га, по несрећи, буде с којом другом женом затекла, она јој шћаше с мјеста на живот кидисати.
За овом јунакињом другог реда, долази Маргерита Коњи, „најљепши тип простонародне Медеје, што га је умјетничка машта могла икад замислити“
. Ова младица бијаше право млетачко чедо, — рођено на Јудеци, а одгојено у гондоли, — које бијаше навикло да у свачем прегони, та у љубави, та у мржњи. Доста је казати, да једног дана, будући пјесник отишао успркос рђаву времену, да се прошета морем у гондоли, а не вратио се кући у обетано доба, Маргерита изађе бијесна и раскосмана пред-а-њ на обалу. Море бијаше страшно усколебано. Кад напокон Бајрон помоли из далека у чунићу, младица, изван себе од иједа и љубави, стаде да га на сав глас бручи: Can de la Madona, xelo el tempo questo de andar a Lido?
Али од свију Бајронових јараница, приказује нам се у најсимпатичнијем виду Тереза Гвичолијева, од грофовске породице Гамба. То вам је права талијанска плавуша, вична да јој, по млетачком обичају, остарјелог? мужа замјењује пријазан cavalier servente: женица пуна осјећаја, која се са својим прослављеним љубазником поноси, као паун перјем. Муж јој пријети разводом брака, а она пише своме јарану: „Ја ћу с њиме живјети, док ме пусти да с тобом ашикујем. Та не ће ваљда нико од мене захтјевати, да будем једина женска глава у овим крајевима, која без срчаног пријатеља животари“
.
Потоњи ретци најбоље карактеришу безобзиран морал ондашњег млетачког друштва. Но, поред свега тога, успркос раскалашеном пјесниковом живовању (ако је баш таково било), његова умна дјелатност није зато ипак дријемала; шта више, његов тадашњи начин живота и жива природа која га је окружала, ствараху у њему расположење за пластично сликање суштине. Ремек-дјела, што су му у Млецима из пера потекла, то најбоље потврђују. Ту је Бајрон свршио свог „
ту изопачену латинштину, — као што га он називаше, — која се на устима растапа, попут женскијех пољубаца и чији су слогови тако јужном слашћу прожети, а чељад их тако њежно изговарају, е би рекао: да их низ кадифу спуштају“. А то све у размаку
До душе, макар се што проти овом перијоду Бајронова живота писало и дробило, он остаје једнако међу најплоднијим данима његова кратког вијека; а и његове тварачке силе не бијаху зар никад свјежије.
Послије Бајрона, један други велики пјесник заузимље одлично мјесто међу обожаватељима Венеције: хоћу да кажем Ј. Волфганг Гете.
Ако икога нарав, па и само васпитање бијаше расположило да се морској ћесарици задиви, то је заиста њега. Обожаватељ из ране младости древне класичности, под непосреднијем утицајем Винкелмановијех старинскијех проучавања и Лесингова „
„Било је записано у књизи судбе, а на страници која се мене тиче, да ћу године 1786, на 28 септембра, у 6 сати у вече, угледати млетачке воде, те најпрвом ступити у чаровну острвску варош, у горду републику кастора. Хвала Богу! Венеција престаје бити за мене празна ријеч, која, ми је толико јада задавала, мени, заклетом душманину празнијех ријечи“. Нико боље од овог анормалног (Французи би казали погријешеног:
„ком никаква варош на свијету није ни налик“.
За пунијех осамнаест дана не даде он своме „орловском оку“ (као што му га мати крстијаше) ни мира, ни покоја, већ га непрестано вјежбаше у мотрењу слика, и статуа, цркава и палата. „Ево постадох
— вели — и ја сувласником јадранског мора... Свашто радо гледам, али као да најволим гледати убаве млеткиње, кад се возе, и морам искрено признати, да их је међу њима врло краснијех
“. Али што га је у Млецима највећма занимало, то бијаше архитектура, „величанствена капија, кроз коју бијаше вољан да уљезе у област свих других вјештина“
; особито му се свиђаше Паладије, којега присподабља, пјеснику, што но „слагањем истине и фикције ствара, армоничну и вјештачку цјелину“
.
Његово одушевљење за храм Спаситеља (дјело Паладијево, 1577) бјеше таково, да му се сва негдашња симпатија за готски стил, који га занио бијаше у Страсбургу, претвори сада у највеће презирање.
Што се тиче млетачке сликарске школе, Гете је сада не хваљаше више, као некад у Дрезди, in verba magistri, ама налажаше у свом урођеном естетичном чуствовању топлијех ријечи похвале и високог дивљења за оне узорите мајсторе. Представите себи колико га је умјетничко благо, сакупљено у разнијем млетачкијем црквама и галеријама, морало одушевљавати, њега, који једном рече, да би човјек морао сваки дан лијепу пјесму чути, нагледати се
Релативно кратак Гетеов боравак у Млецима узроком је што се пјесник, у свом италијанском путопису, не зауставља дуго на дуждевску варош; његов се извјештај састоји из неколико кратких субјективних потеза, али је скупан упечатак бистар и вјеран, као сваки други умотвор славног њемачког великана. „Урезао сам у својој памети једну чудновату и раскошну слику, коју ћу да са собом понесем.“
Осим познатог низа „
Али ако се звучније жице Гетеове лире у Млецима приталожише, а оно је други један славни пјесник нашега доба знао да у сјетнијем стиховима опјева све неисказане чари „умирућег“ дуждева града. Стигавши у Млетке, одсједе
Шта се бијаше догодило?.... До душе, о овој се романтичној згоди много што шта нагађало; но, бојим се јел’ ико знао да голу истину исприча. Како му драго, мало времена по пјесникову повратку у Париз, изађе на јавје његов чувени роман „
Много времена кашње покуша госпођа Сандова да се, по што по то, пјеснику приближи; она признаваше радо своје гријехе и мољаше свог старог пријатеља за опроштај. Али заман; јер у животу човјек само једном љуби. Спомен прошлости зијаше иначе међу њима, као растворен јаз. „Она“ се ипак скоро утјеши: код некијех женскиња то посве лако иде! Што се њега тиче, „он“ покуша да своме узрујаном духу нађе лијека у пићу и у разузданом уживању физичном.
И
Ама шта је корист? Давно је дубоком философијом казао Јевринид:
Веља напаст ил’ велико благо Жена чоеку на земној је кори.
Ово би поглавије о славнијем гостима, који су у своје вријеме Млетке обилазили и у њима боравили, заиста сакато испало, кад се при крају не бисмо осврнули на још два оглашена познаваоца и гајитеља италијанске умјетности у опће, а млетачке понаособ, те који су својијем дјелима можда највише допринијели, да се глас о млетачкој оргиналности широм свијета тријумфално пронесе. Читалац се већ сјетио
Ала краснијех цитација и досјетљивих примједаба, кад би могуће било овдје навести понајљепше тачке из њиховијех списа о Млецима! Српски читаоци, који нијесу имали прилике да прочитају оне дивне путне спомен-књиге, којима је наслов
Ипак овога пластичног пјесника ништа не бијаше тако занијело, као што га занесе убави зборник млетачкијех љепота, на којима човјек најзгодније може да проучава онај отмјени женски тип, што га је италијанац Карло Гоци (1722—1806) карактерисао ријечима: biondo, bianco et grassotto. У свом вјештачком заносу за лијепијем млеткињама, изгуби се он једном у чивутском квартиру („за једним убавим потиљком“
који за цијело и не сумњаше „да се један пластичан пјесник
.
Тенов ентузјазам за Венецију, и ако је умјеренији у изразу, у суштини није мање ревносан. „Млеци су
— он каже — италијански алем-камен; нијесам још ништа слична видио; мени је само једна варош позната, која им се из далека приближује, особито што се тиче архитектуре, а то је Оксфорд. На цијелом полуострву, нема ништа налик на Млетке... Тек овдје путнику уживају, поред фантазије, срце и чула, и једном ријечју, цијело биће... Ропкиња или газдарица, Венеција нас свеђер једнако привлачи; кад је човјек у њеном крилу, мука му се ријешити да на озбиљне послове размишља, те радо заборавља политику и личне интересе. Бадава! припадала Аустрији, припадала Италији, она остаје увијек иста чаровница...“
И он се одушевљава за Великим каналом и његовијем дивот-зградама; и њему срце осваја призор Маркова трга, Дуждеве палате, разнијех цркава и ћуприја.... али се он диви највећма млетачкијем мајсторима прошлијех времена. Бавили се они пјесништвом и политиком, попут Аретина, или се бавили чистим умјетништвом, попут Тицијана и Сансовина, ти људи на његовијем очима показују неку творилачку силу, неку унутрашњу моћ, којој је трудно наћи игдје равне. То су прави синови италијанског Ренесанса; све је у њих богато и горостасно. Најљепше су странице у Теновом дјелу оне што је посветио млетачком сликарству. Његово перо ту говори, а не пише. Он нимало не таји своју симпатију прама „Што год чељаде више његова дјела посматра, све се више увјерава да је то млетачкв Микеланђело... он не познаје другог узора до своје пламтеће маште... Кад их с њиме сравнимо, сви остали сликари чине нам се богаљи...“
Много је њих још у крилатијем стиховима или у бесамртној прози морској ћесарици достојну пошту одало. Ја сам споменуо само оне неколике, за којијем ме особита симпатија вукла; а могао бих још додати госпођу Стаелову, грофа Платена, лорда Биконсфилда, грофа Шамбора, Рихарда Вагнера и т. д., и т. д.
То су заиста најпоузданији вођи путнику, који се кренуо, да штогођ види и научи, и којему је до тога, да своје чуство умјетнички узгоји.
„Ја из срца жалим
— рекао је један велики писац — научењаке, који читају књиге, а не обилазе мјестија; ама жалим још већма интелигенцију, која обилази мјестија, а не чита књиге“.
Путници, који ништа не знаду, не могу ништа ни да науче.
„J’ ai seulement fait ici un amas de fleurs estrangères, n’ y ayant fourni du mien que le filet à les lier”.
Montaigne.
Кад смо разгледали безбројна ремек-дјела, која сачињавају вјештачко имање сликарске школе млетачке Тицијан, Павле Вероњанин и Тинторето. Текар кашње, кад се малко духом одморимо, заблистају нам у памети и два друга имена: Ђамбелини и Ђорђоне; и то је све. Обичном путнику, који није дошао нарочито да млетачко сликарство проучава, било би трудно даље ићи. Човјек, у осталом, коме би се прохтјело да сву богату породицу млетачкијех сликара, од Виваринија(XV виј.) до Тјепола (XVIII виј.) у претрес узме, морао би да томе послу намијени дебео ћитап in-folio. Најзадњи од овијех сликара сматрао би се данас као ријетки геније, а многи данашњи на гласу живописац изгледао би нам прама њему као прави патуљак.
Ја ћу се дакле задовољити да овдје напоменем она три четир великана, које свијет једнодушно поздравља као коловође млетачке школе, и да испабирчим по списима поузданих модерних естетичара погдјекоју критичну биљешку, која би ми се учинила згодна да карактерише правац њихова рада. Него и у том погледу мораћу да се ограничим на њихова главна дјела, једно ради оскудице времена, а друго јер сам вољан да говорим само о онијем сликама, које сам имао прилике да својијем очима промотрим, и да се тако главом увјерим о њиховој заиста с правом развиканој љепоти.
Јован Белини, или, као што га Млечићи зову, „Ђамбелини“, јесте прави утемељитељ сликарске школе млетачке. Рођен год. 1426 у Млецима, провео је преко шездесет година у изучавању свога заната, и преминуо у истој вароши год. 1516.
Ђамбелини важи као религијозан сликар par exellence; историци сликарства сматрају га као пошљедњег старинског и првог модерног живописца, и као највећег сликара Богородичина. Он је само црквене слике израђивао, руковођен у томе религијозним жаром увјереног христјанина; али што се тиче техничке стране његова рада, као да се ова у току времена постепено преображавала. И збиља стручњаци распознају у његовом раду два различита правца. У првијем иконама одликују се његове „
Пред овом божанственом приликом (премда јој тад не познавах још високу цијену) остао сам на први
Ради ове прекрасне слике навраћао сам се по три пута у Академију, и што сам је год више посматро, све ме то већма заносила. „То је драги камен, то је бисер-зрно, то је најљепша звијезда цијелог музеја“.
Теофил Готије, који је ове ријечи написао, иђаше за свога боравка у Млетцима сваки дан по један сахат у Академију, да се је ситан нагледа. „Чинило ми се — вели — као да гледам слику мог недочетог умјетничког санка, и да не би једног младог француза, који се из пјетета сам понуди, да ће ми ту слику прецртати и поклонити, не шћах се зар још за дуго из Млетака, маћи“
.
У потоњијем сликама Ђамбелинијевим појављује се већ онај сјајни колорит, с којега ће кашње на глас изаћи Ђорђоне и остали млетачки колористи. Посљедње Белинијеве богородице предсказују већ рујну зору италијанског Ренесанса. Златокоса дјева, коју је у осамдесетој години свога живота (1505) насликао „Благе ли питомости у овој красној женској прилици! Чини ми се као да још једнако гледам, испод узвишене дјевице, оно убаво андјелче са тамбурицом у руци. Ама колико оригиналности у оном израбљеном мотиву! Ова је слика пуна милоште и величанствене наивности“
.
„Млетачка школа
, пише учени Шарл Блан, оклијеваше још неодлучна на раскршћу између старе и нове умјетности, кад се појави један моћан геније, да ту неодлучност савлада и своје савременике на прави пут изведе. Белинијеви се радови бијаху без сумње отресли средовјечнијех окова и ударили смјело новијем правцем; али по моралном карактеру својијех зачећа и по некој укочености у рисању овај вриједни умјетник припадаше и проти својој вољи XV вијеку“.
Тек од Ђорђона почимље права оригиналност млетачке школе, која се толико одликовала са сјајности колорита. Оно што Микеланђелу бијаше суђено да учини у погледу нариса, то је у погледу боје учинио Ђорђоне. И зато овог великог умјетника разлогом називљу царем Петром сликарске вјештине, ка’ оно ти ко је из ње ижденуо варварску суровост првобитнијех мајстора.
Његова наклоност к веселијем призорима одвраћала га је од религијознијех предмета, који захтјевају неку смиреност душевну, неку строгост замишљаја, „Ђорђоне слика само сликања ради, и зато њега далеко више интересује човјек физични, него ли човјек морални“.
На жалост, већи дио његовијех слика пропаде, а оно мало што нам од његове руке још преостаје, тако је раштркано, да је при најбољој вољи трудно изрећи савјестан суд о његовом раду и значају.
Промислите само, у цијелим Млецима, гдје је сав свој кратки вијек провео, немају него двије саме Ђорђонове слике:
Ђорђоне, говорећ о свом ученику Тицијану, вељаше да се он морао сликарем осјећати чак и у мајчиној утроби: in sino nel ventre di sua madre era pitore.. Тицијан је заиста, по опћем суду нашијех и његовијех савременика, сликар над сликарима. Његове радове треба сматрати, особито што се боје тиче, као „Грехота
— рећи ће једном овај врли умјетник — да се Млечићи не усавршавају боље у цртању! Да је у Тицијана техничка вјештина једнака природноме дару, нико га жив не би претекао“
. Ипак не треба одатле закључити, да је Тицијан слабо цртао; на против, његове мане у том погледу бијаху само релативне. „Није, да његовом рисању фали карактер, или да му је размјерје гдјегод повријеђено; ни најмање! Нијесу му ни фигуре троме у кретању; али је у њега појам облика (
. То је најбоље осјећао Тинторето, који написа на дувару своје радионице ову девизу: la forme) посве опћенит, нијесу на име довољно означене све танчине контура (le contour), нити су истакнуте многе друге ситнице (nuances)“„Цртати као Микеланђело, а кичицом владати попут Тицијана“.
Тицијанов колорит! Заиста, ко није прилике имао да његово „
Овдје у Млецима нема много Тицијанових радова: они су, жалибоже, већим дијелом којекуда разнешени; али се овдје случајно спасоше од туђе грамзивости, поред „
„Све се врлине будућег великог умјетника налазе овдје у заметку. Кашње ће се оне још боље распупчати, али су и ту већ јасно обиљежене. Богаство архитектуре, природност људскијех типова, живописни луксус хаљина, величанствена простота опћег концепта, све, једном ријечи, навјештује у дјетету будућег мајстора“.Што се колорита тиче, ова је слика, заиста сјајна; али морам исповједити, да ме у њој највећма занијела, једна споредна фигура, на име сељакиња једна, која је на пазар уранила и са собом донијела котарицу јаја и неколико пара пилади. Еле, ја мним да је та стара сељанка, ма колико излишна на овом мјесту изгледала, најсавршенија ствар у цијелој слици. · Ваистину, сумњам, да ли је и један модерни сликар у представљању реалности тако далеко отишао!
„
Ко јој приступи, осјећа лијепо да је та радња изведена несигурном руком. Но, она је можда ипак најозбиљније дјело Тицијаново; дјело у ком је најдаље отишао, што се израза тиче. „Ни у којој другој слици није Тицијану мртвија људска љешина за руком
Обе ове слике, што сам их сада споменуо, хране се у млетачкој Академији, и спадају у најљепша ремек-дјела оне богате збирке. Али слика, која у овој гласовитој галерији својом несравњивом љепотом све друге за собом оставља, јесте по опћем признању чувено „
„Кад је очистише од прашине и од каљужине, којом бијаше застрта, засја ова божанствена слика, попут сунца кад пројури кроз облаке“.Горњи дио овог огромног постава приказује небеса, и на
Слика је ова колико читав дувар, на ком је намјештена. Соба, гдје се она налази, крцата је увијек свијета, јер се пред овом сликом свак занесе гледањем. У лицу богородичину, која, наравно, сачињава главну тачку цијелог постава, премда јој црте нијесу можда најотмјеније, изражена је сама Доброта. Кад је сравнимо за „
Откад је на свијетло изнешено, „
Тицијан је умро од куге у 94.тој години свога плодног живота.
Вели Готије да „он бијаше једини потпунома
.здрави умјетник, који се појавио иза класичне старине. По снази и бистрини својијех замишљаја, примицао се Фидији. У његовијем радовима није ништа, натегнуто, ништа грчевито, ништа насилно. Нововјековна зараза није га се никако дотакнула. Он је чио и ведар попут каква поганског вјештака из најљепшег доба старо грчке уљудности“
Ако Тицијана треба сматрати као законитог самодршца у области млетачког сликарства, то је Вероњанин заиста његов први доглавник, шта више, има их који мисле, да је у раскошном сјају колорита први министар често пута надмашио и самог владара. Нек ми читалац не замјери ову простачку метафору, али кад је чељаде принуђено да након Тицијана о Павлу говори, намеће му се и нехотице нужда, да између њих повуче неку паралелу, што га при најбољој спреми доводи у неприлику. „Јер ако се први одликује снагом и величанственом простотом, као сви велики хорифеји, уз другога је умјетничко спокојство и весели осмијех пучкијех љубимаца; њега највише привлачи љепота, која је тек сазрела, пупољак, који је истом процвјетао, и којему није још нико росног перја омирисао“.
По суду поузданијех критичара, нарис му не бијаше свагда најбољи; али у богаштини фантазије, у анатомској природности обличја и у сребренкастој свјежости колорита, кажу, е га је трудно ико надмашио. Међу његовијем најбољијем радовима овдје у Млецима спомиње се „
„
За овај „
Павле буде позван да изјави зашто је у том афрексу насликао једнога пса, једног послужитеља кому крв из носа точи, неколико њемачкијех војника и једног дворског лакрдијаша. Далеко би ме одвело, кад би стао да овдје преписујем сав дугачки преслушај и лукава изговарања великог умјетника, који у својијем одговорима (у колико то бијаше могуће пред оним грозним судом) не могаше заиста бити ни опрезнији ни домишљатији.
Али му све његове доскочице ље не помогоше, јер га Инквизиција примора да своје дјело кроз три мјесеца дана преради, или да ће у противном случају потпасти обичној казни установљеној за јеретике: т. ј. бити спаљен на ломачи.
И тако се сиромашном сликару не могаше на ино већ мораде и на срамоту pro bono pacis, да из
Да истакнем сву важност Павлова ремек дјела „
„То је скрајна граница— каже овај чувени писац —
до које може да допре људска вјештина, и ова би слика морала по својој заслузи, да се уброји у седам познатијех чудовишта људскога генија“.
Дивно ли је изражено витешко пожртвовање у лицима двају мученика, већ унапред обасјаних светитељскијем котуром, и красно ли је саздато оно њежно дјевојачко лице, што но помаља изнад свечева рамена! Тако умиљатог погледа, тако сјетнијех устију, тако меканих власи није још ниједан пјесник замислио! „Ова је красна глава у својој идејалности тако природна, тако истинита, да је човјеку по њој лако замислити и сав остали развој струка, што се крије за групом спредњих фигура“.
У лицу Св.. Севастијана, који је такођер у овој икони насликан, приказао је Вероњанин кажу, сама себе, а у оној љепоти-дјевојци своју младу љубу. По свему се види, да је умјетник морао да ову слику необичном љубављу израђује; оном љубављу, вели Готије, којом умјетници само онда раде, кад им је до тога, да се прославе и своме срцу задовоље.
Право име Вероњанину бијаше Паоло Каљари, а онако га прозваше по његовом родном мјесту: Верони.
Гвидо Рени, чувени сликар XVII стољећа, рече једном за њега: „кад би ми се на вољи оставило, да
Заиста, никуд боље хвале, никуд згодније оцјене!
Јаков Робусти, рођен у Млецима г. 1512, бијаше син једног бојаџије, или ти мастиоца, што му је и дало повода надимку „Тинторето“. Бијаше тридесет и пет година млађи од свога учитеља Тицијана. Око 1529 године ступи као новајлија у atelier овог великог мајстора. Али необичан Тинторетов геније зададе скоро Тицијану велике бриге, и он га, кажу, од себе отјера овијем ријечима: „Одлази, од тебе и тако не ће никад ништа бити; остаћеш увијек калфа, калфа и ништа друго“
. Остављен својој судбини, стаде он својски да проучава Микеланђела, и на тај начин постаде земаном: — Тинторето.
Овако, од прилике, пишу о њему сви биографски рјечници; али Млечићи, којима су пред очима његови безбројни радови, сматрају га најплоднијим живописцем и царем свију „реалиста“ прошлости, садашњости и будућности. Видјели смо на другом мјесту како овај сликар бијаше себи изабрао за девизу „цртати као Микеланђело, а бојадисати попут Тицијана“
. И заиста, угледавши се у она два висока узора, постигао је он у некијем дјелима врхунац умјетничке савршености. На жалост, његова огромна продуктивност, и необична брзина којој је своја дјела израђивао, не допуштаху му, да све своје слике на тенану дотјерава, и с тога „је Тинторето више пута Тинторета недостојан“
. Али гдје се умјетник завјерио да савршество постигне, ту га никакав млетачки сликар претекао није, Тен, који му се у свом
„Такав је упечатак— додаје врли критичар —
барем на мене произвела“.
И њезин је упечатак заиста силан.
„Слика ова приказује светог млетачког патрона, гдјено притјече у помоћ једном сиромашном заробљенику, којега су неки варвари наумили да погубе, због његове топле привржености к овоме свецу. Крвници су га већ на једном крсту разапели, те на земљи лежи, али се заман упињу да га на злогласном дрвету прибију. Чавли се под њиховијем ударцима искривљују, крше се маљици, сјекире лете у комаде: као да је мучилачко орудје милостивије од ове звјеради, па се џелатима крши у рукама. Скупљени народ гледа скамењен од чуда; судац се на својој столици сагиње, озлојеђен што се његови налози још не извршују, дочим озго видиш како је св. Марко смјело с неба на земљу заронио, да од погибије избави сиромашка, који је у њему вјере имао. Снажно свечево тијело тако се природно с висине спушта, да му се мораш чисто дивити. Нацрт је тако погођен, да се она огромна људесина сасвијем наравно у зраку држи; она не пада, лијепо осјећаш, него се спушта; то је прави „tour de force“.
Тек сада, гледајући ову слику могао сам схватити сав значај онијех Кастеларовијех ријечи- Mas si os digo que se siente crujr la seda!(Ама кад вам кажем, да се чује како шушти свила!) У овом је грозном призору збиља све тако живо представљено да је на први мах чељаде и нехотице принуђено, да од њега поглед одврати. Чувени
„
Тинторета је, у осталом, најбоље карактерисао. Готије, кад је за њ казао: c’ est le roi des violents. У истину, све у њега бијаше горопадно: геније, фантазија, начин извађања; и овај се „
Млеци 28 јулија.
Нек ми читалац опрости што ћу опет да о себи говорим, али пошто су ове биљешке намијењене у првом реду сопственој забави, па онда тијесном кругу пријатеља, то ће ми, уздам се, бити изузетно допуштено, да којекакве обзире пристојности мимоиђем.
Није ми, иначе, намјера, да своја субјективна размишљања о којечему излажем, него бих просто рад био да овдје забиљежим један свој ненадни, али тим пријатнији данашњи сусрет на Марковој пијаци. Читалац ће се ваљда сјећати мог старог сапутника, гос. Асколија, и његових убавих ћери, о којима сам неколико ријечи казао у првој глави овог путописа. Прије него ћемо на крај сићи, бијасмо се, заиста, договорили, е ћемо у истој гостионици одсјести; али нам се тај лијепи план изјалови, због особитих варошких прилика, или боље неприлика, усљед ванредног броја странијех путника. И тако се одма по доласку, на моју велику жалост, морадосмо растати, пошто се ја настаних у хотелу „
Еле, како му драго, ступајућ јутрос у кафану „Флоријанову“ на Марковом тргу, угледах за једнијем столом несташно лице госпођице Еме, која ми се из далека насмијеши, као каквом старом и жељно ишчекиваном побратиму.
Приђох столу, гдје ме г. Асколи и његова друга ћерка, г.ца Емилија, дочекаше очевиднијем задовољством. С њима у друштву сјеђаху још неколике особе, по свој прилици њихова млетачка познанства. Пошто се руковасмо, сједох и ја међу њима. У својој души осјећао сам се управо срећан, што сам опет на те љубезне особе наишао. „Ево ти лијепе згоде, вељах сам у себи, да посљедња два-три дана свог млетачког боравка у пријатном друштву проведеш“. На жалост,
— Шта, наопако! викнем изненађен, зар ви збиља наумисте одлазити?
— Та наравно, одговориће ми смјешећи се г.ца Ема, има ево дванаест дана како овуда бадавишемо, па је више хора, да се и кући вратимо. Нашој ће мајци и тако без нас дуго вријеме бити.
— Ама није могуће, — прихватим шалећи се ја, — није могуће да ћете ме ви оставити овдје сама; кад смо заједно дошли, треба да се заједно и вратимо.
— Жалимо у велике, — упашће овдје у ријеч г.ца Емилија, — али је баш тако. За четврт сата ми смо на путу; ено већ и гондоле, која ће да нас превезе на пароброд.
Ове ријечи изговори младица неким укорним тоном; као да хоћаше да рече: „а гдје си до сад био? ко ти је крив што си нас се тако дуго туђио“.
— Кад је тако, рекох, а ви ћете ми бар допустити, да вас испратим до пароброда; моје су ствари жалибоже, тако удешене, да се прије два или три дана не могу одавдје никако маћи.
— Ех, па ако сте баш вољни, да нас на пароброд испратите, а ви се пожурите, јер су ево три четврта већ прошла, а у девет сати треба да смо на броду. Дјецо моја, не дангубимо: устајте.
Поустајасмо сви, и за неколико тренутака сјеђасмо већ у гондоли, која нас одвезе до под пароброд. Ту се опростих од својих њежних сапутница и њихова срећног бабајка, који ме на растанку замоли, да га на повратку у Трст дођем свакако поздравити.
Кад се у град вратих, избијаше на „Сахат-кули“ таман десета. Да би ме вријеме прошло, ријешим се отићи на изложбу.
Ова умјетничка изложба, поред вјечите изложбе, што нам пружају млетачке галерије и вјештачки споменици, не би заслуживала, до душе, особитог помена; али ћу ипак, вјерности ради, да читаоцу и о њој коју кажем.
Зграда, нарочито подигнута за ову изложбу, смјештена је у „Јавнијем баштама“. Сазидана је у стилу грчком, а главни је фронт, од 300 метара дуљине, окренут према острву Св. Ђорђа и базену Св. Марка. У средини овог проспекта раствара се, у полуокругу, међу два низа танковитих стубова, главни улаз у здање, искићен групама каријатида, и статуама, у којима су оличене разне умјетности.
Унутрашње су дворане врло простране; има их, које опсижу до 28 четворнијех метара, а све су згодно разлађене умјетном вентилацијом и свјежим биљкама. Изложено је мноштво ваљанијех производа млетачке керамике (отмјеног земног посуђа) и послова златарских и стакларских, па онда лијепи број модернијех радова вајарских и сликарских. Али, како рекох, у граду, гдје се хране толика класична ремек-дјела из подручја скулптуре и сликарства, трудно је да се модерна продукција ма било чиме одликује. Па ипак, нашао се један живописац, којему је и поред свијех млетачкијех мајстора за руком пошло, да на
Фаврето бијаше у своју Венецију заљубљен, као што је неапољски харамија заљубљен у своју „лијепу мадону“, као што је црногорски горштак заљубљен у своје голе и славне врлети; и зато се у његовијем сликама прикрива као неки одсијев оне љубави, оне душевне оданости, што му је мисао руководила. Он бијаше невин и пун заноса као какво дијете: не хоћаше или не знађаше да слика ништа друго, до своју родну варош, њене куће, њене синове, једном ријечи, све оно што му је највећма на срцу лежало.
На овој сам изложби видио три-четири Фавретове слике, међу којима један „Сајам на Риалтову мосту“, видну студију из суштине; а кад је човјек његове радове споменуо, споменуо је најглавније.
Да се вратимо с тога у саму варош, гдје нас чека најприје добар ручак, па онда пред вече, свечани дочек краљице Маргерите, која данас најпрвом с Лидовских купатила долази у своју мраморну резиденцију
Поноћи.
Нек се читалац не чуди што му се често у ово глуво доба ноћи јављам. Бијах наумио да ово пискарање наставим по ручку, али је у човјека оно што метафизици називљу „слободна воља“ често празна ријеч. L’ uomo propone e Dio dispone, каже италијанска пословица; те и ја много што шта одлучим, а промисао божји (или, ако вам је милије, људски несташлук) расположи друкчије.
Како му драго, ево ме овдје испред „Флоријана“, писаљком у руци, а ружом на прсима. У Млецима су перивоји драгоцјена ријеткост, па опет је сав свијет цвијећем закићен. Особито ми странци, рекао би, сви се са свадбе враћамо. За то се брину нарочите продавачице, које нас непрестано својом миомирисном трговином нуде. Зли језици хоће да реку, е им је то само узгредан посао, добра излика да свој прави занат прикрију. Има их које су заиста љепушне, а и међу нама објешењака на претек. До мене сједи један француз, који се с њима радо шали. Како која прође, а он стане да је задијева. Једном ће му једна понудити прелијепу киту свјежих камелија:
—
—
И покаже прстом на гостионицу.
Дјевојка окрене леђа и оде.
Не знађаше, занаго, француски.
Краљичин је дочек био управ импозантан. Такова одушевљења нијесам у животу свом видео. Читава јој варош бијаше измиљела на сусрет; а овације под прозорима трајале су три дебела сахата. Колико је год дуга ова пространа пијаца сва бјеше прекрита народом. Узвицима „ Viva la regina Margherita!“ не бијаше краја. Жене машу убрусима, а људи натакли клобуке на штапове, па их узвис дигли; ударају двије-три музике, фрцају умјетне ватре, урличу дјеца, мислиш, сав је свијет побијеснио.
Краљица изађе на балкон, да сакупљеном народу захвали, постаја малко на балкону, клањајућ се десно и лијево, па се онда повуче натраг.
Али да! То венецијанима није доста; они хоће да се сити нагледају своје Маргерите, како је овдје фамиљарно називљу.
— Tе шта ће ти они? Стани ударати једнодушно дланом о длан, као год у позоришту кад се изазивљу глумци. И збиља, овај чудновати начин исказивања поданичке оданости постиже одма свој ефекат. Краљица се поврати и други, и трећи, па богме и четврти пут на прозор, отпоздрављајући њежно и кокетирајући са својијем Млечићима, као каква прослављена prima donna.
Овај чин најбоље карактерише поглед на свијет овог занешеног јужначког народа, коме је свака прилика добро дошла, кад може да се ода безбрижном уживању под отвореним небом; а показује уједно и демократска чуства ове узор-владарке, познате са својих филантропских тежња, те која је једино могла
Сада се народ прилично разишао, али немојте мислити, да је с тога на овој пијаци све ућутало. У Млецима се елегантан живот особито ноћу проводи; а Маркова је пијаца и томе најзгодније рочиште. Обичнијех дана покрет овдје почимље у седам сати пред вече, па се равлачи до неколико сати по поноћи. Трудно је замислити ишта љепше, ишта живље, ишта веселије. Сунце, које у море залази, обасја најживљом ружичастом свјетлошћу дивно прочеље Св. Марка, дочим се легендарни голубови стану окупљати по црквенијем первразима и повразима, гдје ће с главом испод крила да ноћ проведу, док их у јутро енглези иза сна пробуде, да их нахране житом.
Пијаца је наоколо снабдјевена кафанама и дућанима гдје се продаје млетачки адиђар; најзнаменитија је кафана Флоријанова, у којој се обично састаје аристокрација. Ове кафане, што се тиче унутрашњег намјештаја, нијесу никаква ријеткост; особито кад их сравнимо са богатијем кафанама бечким и париским; све је у њима ситно и малено, али што смета, кад и тако сав свијет ладује наоколо под аркадама, или на самој пијаци, гдје су понамијештане хрпама дрвене столице и мекани источни дивани.
Кафана је Флоријанова, како рекох, најзнаменитија. Млетачко је племство у велике заштићавало старог власника ове кафане, који вјешто знађаше да му жеље предусрета. Кажу да га и Канова живо заволио бјеше, те да се једног дана ријешио, да своме пријатељу кафанџији (којега бијаше напрасно заболио шљанак) моделује ногу, како би му цревљар по узор послужи.
Рекао сам већ да је у Млецима кафа изврсна; служе је редовито у малијем филџанима, уз чашу ладне воде, а Млечићи је на дуго испијају, пушећи и пјевуцкајући. Пред Флоријаном сједи обично највиши број странаца; они одатле посматрају живописно кретање млетачког живота, јер од како се смркне, па чак до преко поноћи, на овој пијаци дефилира сва варош, од швељице крока лаганога, са дугим гаравим трепавицама и разасутим свијетлим власима, до богате властеокиње у црној венецијанској мантиљи и широком свиленом лепезом, која те и неотице подсјећа на горде андалушке љепотице, с том разликом само, што ове потоње, мјесто лепезе, носе радије уза се оштри толедовски ножић.
Сјећате ли се стихова грофа Платена?
Die stern’ge Nacht beginnt gemach zu thauen, Und auf den Markus Alles einzuladen: Da sitzen, unter herrlichen Arkaden, In langen Reih’n, Venedigs schönste Frauen.
И заиста, ако у Млецима има збиља још лијепијех жена, то их треба само овдје тражити. Речено је, да Италијанци по црквама љубав проводе: до душе, Млечићи ашикују свуда по мало али највише на Марковој пијаци. Овдје свака ствар доспијева; овдје се свршавају послови и води политика; овдје се Венецијани међу собом заљубљују и проти владе шурују. Ко је вољан да затече на дјелу главна лица Голдонијева театра, тај треба да се посади пред Флоријана.
29 јулија.
Ко није никад у туђој зависности живио, не може да појми — весела му мајка! — шта је то дан по дан часе бројати, кад ће да ти пуста дозвола истече. Сама мисао, да ћеш тога и тога дана, поред најбољег расположења и најпуније кесе, морати да се нагло, брутално свега раскрстиш, те изнова на бирократска кола упрегнеш; сама мисао на такову недаћу кадра је да ти сваки часак естетичког уживања отрује. Особито посљедњијех дана постане човјеку та мисао управ несносна; а то тијем више, што су потоњи часи боравка, надасве у Млецима, путнику најслађи. У очи поласка почнемо тек сами себе корити, е смо наше вријеме лудо издангубили; тек сада увиђамо да је требало, ради уштеде времена, све друкчије удесити; залуду! ми смо своју кратку слободу немилице избадависали. Да је икако могуће, ми би сада хтјели да изнова сваку ствар разгледамо; хтјели би, тако рећи, да једнијем циглијем погледом сву варош обрглимо, да јој прозремо синтезу. Па кад нам то није могуће, а ми обилазимо на врат и на нос главније ствари, што смо већ разгледали. Попут сликара, који је нешто угљенчићем нацртао, па бојећи се да му земаном радња не изблиједи, а он обнавља свој посао црнилом, тако сам и ја данас обнављао у памети живописне обрисе млетачкијех споменика. Обашао сам још једном Дуждеву палату, да јој оком погладим големе зидове ружичасте боје, дивне мермер-украсе и богату унутрашњу декорацију; свратио сам се још једаред у базилику Св. Марка, како би собом понио што живљи упечатак овог огромног златног ковчега, гдје се хране мошти толико упокојених цивилизација; попео сам се још једном на
Моје се млетачко пландовање ево примакло крају, и сутра ћу, не збуде ли се ништа изванредна, да отпутујем откуд сам и дошао. Што сам год досле о Млецима казао изгледа ми блиједо и неуглађено напрам величанственој суштини: мој је занос, без сумње, голем био, али осјећам лијепо е сам своје утиске посве слабо ријечју саздао. Могао сам, до душе, по гје кад и дубље заронити у млетачку прошлост, те историским успоменама зачинити сувопарна описивања, којима сам ову књигу скрпио. Али на што да овдје поново српском читаоцу причам о изагнању младог Фоскарија, или да му казујем, како је невољном дужду Марину Фалијеру на „Гигантскијем степеницама“ глава одрубљена; на онијем гласовитијем степеницама, које су — буди мимогред речено — биле саграђене читаво стољеће по његовој смрти? Па се онда за такова ускршавања прошлости хоће времена и згодне спреме; а мени, на жалост, у овај час недостаје и једнога и друге. Ја сам дакле у овијем површнијем
Нијесам прегао да израдим ваљану историску слику, као живописац; већ прости низ малијех сличица, као фотограф.
На пароброду, 30 јулија.
Јутрос, таман кад сам се спремао да доручкујем, бану наједаред пред-а-ме листоноша са једнијем препорученијем писмом из Болоње. Пошто не имађах у томе граду никакова познаника, не могох никако да своме ненадноме дописнику у траг уђем; но кад прекидох печат и погледах на потпис, хоћаш лијепо да цркнем од смија. Госп.
До душе, ја сам и без Хегела био увијек освједочен о превасходству кривудасте над правилном линијом; та доста се је осврнути на њежнију страну људскога рода, која представља (кад га збиља представља) најљепши скуп кривудастих линија у читавој природи. Но, поред свега тога, морадох ипак да се овога пута жељезнице одречем; и то са више узрока, међу којијема бијаше најглавнији тај, што сам већ унапријед био платио повратну кирију на пароброду „
Међу тијем ево ме још једном на палуби овог поузданог „Котора“, који се већ почео пушити спроћу дуждева бојадисаног града, и нестрпљиво хрзати, попут парипа што се спрема да одјезди. Вечерња румен, која је мало час цијело обзорје својим пламеним плаштем застирала, стала се лагано гасити; последњи јој останак једва се још повлачи над површином морском; али по ваздуху, до мало прије ражареном, осјећа се јоште топлота кроз вечерњу свјежину, а груд чезне за ладнијем дахом. Вјетра нема ни за лијек; нема ни облака; свуда у наоколо чисто и прозрачно небо свјетлуца безбројнијем, једва видљивијем звијездама.
Пароброд се већ упутио; смагнути стубови Марка и Тодора почимљу се на мојијем очима већ знатно тањити; још мало, па ће овај дивни призор сав ишчезнути. Збогом остај, бајна морска ћесарице; ми се, на жалост, нијесмо вјенчали, као што се некад твој дужде вјенчавао с морем, па се ево морамо растати. При растанку жалим највише, што се којом срећом не десих сликар, па да пуста кичица немоћном перу Млетачко вече у шеснаестом стољећу! За тај би мотив неколико људскијех фигура довољно било. Ево, примјера ради, како бих ја ту слику удесио. На широкој отвореној тераси спроћу плавог мора сједе чувени пјесник Аретинац и двије прекрасне женске главе, двије савремене млетачке љепотице. С лијеве стране, сприједа, неимар Сансовино у господском црном одијелу од кадифе; десно, наслоњен на мраморној огради, врли Тицијан, на ногама, у богатој скрлетној долами. Испод нога свијетло-зелен источни ћилим; на женскадији раскошна одијела по владајућем укусу. Аретинац чита дружини своје најновије стихове. Женскиње се лагано осмејкују; људи главом повлађују; док се у наоколо простире у недоглед живописна и сјајна декорација венецијанског мора и неба.....
У Трст ћемо стићи у неко доба послије поноћи. Тако бар чујем гдје капетан једноме путнику каже. Путника има и овога пута прилично; има их обојега спола. Чујем гдје се око мене гласно смију и лармају; но ја у овај час немам за њих ни очију, ни ушију. Моје су очи упрте у ове красне острвиће, које ћу до мало морати на папиру тражити; а пусте се мисли залијећу далеко, далеко у млетачку прошлост. Пред умнијем очима призире ми се Венеција у виду преубаве женскиње, дочим се стољетни живот њен развија у мојој фантазији као какав привлачан роман.
Њезина је младост богата необичнијем згодама. На голијем острвићима, разасутијем по пустој обали јадранског мора, воде њени синови, пребјегли из Аквилеје, очајну борбу за опстанак. Људска устрајност
Од IХ до XV вијека, у пет стољећа грозничаве дјелатности, провлачи се ова мала демократска задруга кроз разне унутрашње трзавице и грозне домаће трагедије. У то се раздобје варош опасала снагом и дорасла војничкијем, трговачкијем и просвјетнијем подвигама. Док млетачке галије освајају сву источну трговину, претварајући Цариград мал’ те не у своју властиту чаршију; док се оне залијећу на обале афричке и поплављују жала црног и азовског мора, тргујућ са свачим, па чак и са људскијем месом: дотле опрезна влада склапа на све стране погодбе и уговоре у корист млетачког монопола, а градски живот, осјећајућ плодове ширећег се благостања, развија сав луксус својих богатих светковина, својих раскошних игара и јавних грађевина сваке врсте.
Него у дотицају са мекушнијем Истоком, горде владике и храбри млетачки поморци почимљу мало по мало малаксати. Године 1071 бијаше једна грчка кнегиња изазвала опћу саблазан у вароши, с тога што своје витко тијело испираше мирисавом водом, те кад неколико година кашње иста кнегиња (која међутим бијаше постала дуждиница) подлеже некој поганој болести, сав град вељаше да ју је постигао гњев божји. Ама не прође дуго времена, а Млечићи растворише широм своја врата византинској искварености. Чедна одијела млетачкијех властеокиња замијени расапни луксус златотканих
Ево нас у Млецима на измаку XV вијека.
Вратоломне игре, прељубно ашиковање, јавна проституција иду напоредо са ширењем политичког живота и распростирањем трговине. Дрвени станови устукнуше свуда пред зиданијем кућама. Сиромашке су куће ниске, мајушне, са шиљастим прозорима без никаква украса; али су господски станови на два, на три тавана, са високим оперваженим прозорима, украшеним са грбовима и свакојаким вајарским радовима. Унутрашњи намјештај мијења се такође на боље. Над постељама издижу се на лакијем ступцима скупи свилени шатори; ћилимови разастиру се по зидовима и по таванима, дочим се на софрама свјетлуца кристално и сребрно посуђе. Цркве и манастири почимљу да се снабдијевају мозајицима и стубовима од порфира и од зелен-мермера. Марков храм, као што вели Рускин, облаже се сав драгијем камењем а дуждева палата истиче своју елегантну архитектуру, која се смјело уздржи на гори ступова и ступчића.
Приспјела је златна ера. Умјетност и наука развијају се слободно под моћнијем закриљем Маркова лава. Школе су већ отворене, а академије засноване. Архитектура порађа Самикелија, Сансовина, Паладија; сликарство Белинија, Ђорђона, Тинторета, Вероњанина; типографија даје Алда Мануција. Млетачка индустрија ствара чуда од вјештине. Ту се израђују дивот-ћипке, кристално посуђе, огледала, судови, којима ће се далеко потомство дивити. Млетачки трговци разашиљу по свијету до 3000 разнијех бродова, а ратнијех галија има на државној служби
Глас о млетачком сјају одјекује по свој Европи. На ноћнијем игранкама учествују и црквени достојанственици, који се ревносно забављају, као и сви други умрли. Млетачки се кувари надмећу, који ће кога надмашити у врсноћи и оригиналности језбина. Печени се паунови износе пред госте искићени својим богатим перјем, а неке су посластице сачињене на подобје ждраљева и митолошкијех тичетина.
Али је луксус хаљина сваки други луксус превазишао. Кад госпође дању на шетњу изађу, мислиш, сишла је с неба шарна дуга. Сукна, бисер, злато, власи и голе плећи, тако се прама сунцу блистају, да те чисто спопада вртоглавица. Жене чине чудеса, да им власи умјетно пожуте; природна купатила немају за њих више никаква чара: оне се купљу само у парфену, а умивају подушеном ружом, алојем и дешником.
Неке су већ почеле мазати црвенилом и саме прси; а ове су тако развраћене, да се један савременик управ чуди, како се и хаљине могу још на њима да одрже. Да очувају свјежост у лицу, неке се ноћу облажу сировом телетином. А овом бјеснилу спољашњем одговара потпуно разузданост морална. Год. 1500 рачуна се да има у граду до 11.000 пуштеница, а закони нијесу већ довољни да обуздају прикрвне злочине, него је ред стварати нове. У богомољама, које су до мркле ноћи отворене, догађају се свакојаке саблазни. Ропкиње са Истока продају се на јавнијем чаршијама, а попови (који до год. 1600 бјеху уједно и биљежници), састављају куповинске погодбе, у којима се признаје да су лијепе черкескиње и георгијанке здраве и читаве у својијем тајнијем удовима. Већ се нека изрођена властела почимљу женити са јавнијем пуштеницима. Дворане старинскијех палата растварају се већ сокачкијем дрољама. Дужде Моћениго, у седамдесетој години свога живота, спава ноћу међу двије убаве гркиње. Јавне Аспазије надмеђу се у расипању са богатијем властеокињама, и често их својим безочним сјајем замрачују. Са чувенијем Аретинцем, тим бестидним пјесником-удворицом, који се прославио са разузданог живота и свога поганог језија, вечеривају у кући Тицијановој најотмјеније млетачке владике. Лијепа варош, или боље, лијепа морска сирена, забацила је више сваки обзир пристојности.
Међутијем године пролазе и за њу. Венеција је још једнаке лијепа и раскалашена; али јој се на лицу већ опажају знаци умора и малаксалости; прекрасна госпођа почимље очито старати, а старост много често наличи дјетињству. Сад је кувар у млетачком друштву постао важна особа: још важнији коловођа, или ти редитељ господскијех балова. Њему је раван сами берберин, млетачки Figaro, који је уједно тајник, или, да се јасније изразимо, подводник, а богме гдјегод и потајни љубазник својих „благородних“ муштериница. Удате жене не смију одселе да буду, за живу главу, без услужног швалера, кога оне cavalier servente“. Људи су сви тако ревносно обријани, да је више пута управ мука распознати којега су спола. Рак-рана опште корупције проточила је сав млетачки организам; али то није она голема, у своме грдилу величанствена корупција римскога bas-empire; ова корупција као да носи на себи неко подло, срамотно обиљежје, нешто, што се јунаку, ма колико ниско спао, никако не доликује.
И с тога је млетачка држава недично пропала; она се, на умору, није дуго са животом борила. Бонапартов топ грмијаше код Лодија и код Аркола — то је као рећи на кутњем прагу — а у Млецима разблуђена властела пјевуцкаху једнако: la biondina in gondoleta. У очи самог пада републике, последњи дужде, Манин, лијегајући спати, вељаше својијем укућанима: sta note non semo sicuri gnanca nel nostro leto;(Ноћас нијесмо сигурни ни у нашој постељи.)
Али, несретник, преспа ипак мирно сву божју ноћ, као да се сутрадан спремаше за пир.
А кад на Марковој пијаци спалише пред Наполеоном златну књигу млетачког племства и обиљежја дуждевске власти, излажући јавној порузи славнога крилатога лава, тај символ отачбинске врлине и државничке моћи, бестидне пуштенице поведоше срамотно коло пред дуждевом палатом, под онијем сјајнијем двором, у коме се некад усређаваше отачанствена сила и државничка мудрост.
У исто доба заведена фукара, да је ругло још више, понављаше на сав глас стари ратни поклич:
Од ових сјетно-невеселих рефлексија о превртљивости људскијех удеса, и како једна силна држава може, опадањем грађанскијех врлина, да са врхунца славе и моћи у мало времена низбрдице суноврати; Френд значи енглески „пријатељ“; по томе морале би „френдове“ намјере савршено филантропске бити; но као да се ми о томе нијесмо још добро увјерили, јер га свако страхопочитањем мимоилази, и ако нам његов госа повјерљиво довикује: never fear! (не бојте се). Одатле закључујемо е овај енглез мора да је какав напредњак; али разумијмо се, не у „ново-српском“ смислу ове ријечи, него љубитељ правог напретка, прави „
Сједосмо у томе да вечерамо. Ја сад хоћах да продужим мучке своја размишљања о енглеском карактеру; али једна нова особа, те у овај час из једне побочне кабине испаде, помрси сав ток мојијех етнолошкијех рефлексија. Еле, богом ви се кунем, то не бијаше проста женска глава, то бијаше нека изванредна појава. Младици тој могаше бити једва осамнаест година. Плаве јој очи сијеваху благијем сјајем, а танак стас и висок узраст одаваху дивно тијело. Милина бијаше погледати како се окретно примаче
И ја могох сада да је изближе промотрим.
На њој бјеше савршено црно одијело од атласа, а на прсима китица свјежих љубица, чија се боја потпуно судараше са бојом њених очију. Из плећастих рамена израсле прелијепе руке са дугуљастим, заобљеним прстићима. Њене плаве витице, што су се спроћу свјетлости сјале, падаху јој на бијели, обли врат. На глави носаше широк сламњи шешир, који јој засјењиваше љупку главу, тако да јој у присјенку изгледаше још милија. Сједавши, наслони се лактом на трпезу, и чупкајући насумце комадић хљеба што пред њом лежаше, спремаше се да благује. Не сјећам се више који је пјесник казао, да љепотице не треба гледати кад једу; чини ми се Бајрон; еле, што се мене тиче, који нијесам пјесник, морам искрено казати, да је ова дивна женскиња на мојијем очима представљала праву слику чаровне Хебе, богиње младости.
У њезином држању бијаше толико отмјености, да је на први мах узех за какву високу госпођу, која путује инкоњито. Али, на моје дивно чудо, примјетим скоро да се она нити коме јавља, нити кога ословљава. Моја тајанствена љепотица — рекох сам у себи — путује дакле сама? Сад ме спопадоше свакојаке мисли, и морам отворено признати, да те мисли не бијаху чак ласкаве по моју лијепу сапутницу.
„Да то није, по врагу, какова од онијех тица-селица, што се сада свраћају на купатила, гдје се у ово доба године састаје јевропска аристокрација, привидно да се лијечи од костобоље и другијех невоља, а у ствари да се весело забавља и ма буд како своје богате дохотке потроши?...“
Неки унутрашњи глас, те у подобнијем случајима игра увијек улогу злобног шаптача, као да у мени подстицаше ту опаку мисао. Шта више, сад ми
Шта ће рећи, кад је у човјека одвећ живо уображење!
Еле, да би се о својијем слутњама и нагађањима увјерио, или разувјерио, ријешим се да јој макар којом изликом приђем. Што бих мало час био сматрао за готову неучтивост, чињаше ми се сада најнаравнија ствар на свијету. Али пошто моја лијепа непозната сјеђаше с противне стране, при самоме дну трпезе, моја намјера остаде за час пуста жеља. Међу тијем дознадох од бродског послужитеља једну околност, која ме још већма утврди у мојој неблагородној конјектури: Госпођица *** бијаше родом францускиња. Кад је тако — вељах у себи — ствар је очевидна: то је савршена cocotte.
Не прође много, и путници почеше да се лагано разилазе. За трпезом остадоше само старији, да пуше и да се картају. И она изађе на кров, међу првијема, да се малко разлади. Подстакнут неком тајном силом (ја сам држао да је то пука радозналост, а тако је, верујте ми, браћо, морало и бити); подстакнут, дакле неком тајном, неодољивом силом, устадох и ја сустопице за њом. Сад ти нема друге — рекох сам собом — но да јој приђеш и да је смјело ословиш онијем гласовитијем стиховима пјесника јој земљака:
Je suis etranger. Vous êtes belle....
Али то бијаше лакше рећи, но извршити.
Док ми вечеривасмо, бијаше пунуо свјеж вјетрић са сјеверо-истока, тако да се наш „
Држ’ се, куме, зида!
Са свим тијем, брзо се сусретнемо. Али, ако ће ме се ко и наругати, морам овдје исповидјети, да ми се на први мах језик заузла, као да се бјеше скаменио
— Нијесам, милостива; али, вјерујте ми, да нијесам Србин, најволио бих бити ваш земљак...
Ова изјава симпатије, и ако ми фраза не бијаше чак оригинална, као да се у велике допаде мојој лијепој комшиници: и да ми покаже своју благодарност, она ми у кратко исприча ко је и што је, куда иде и откуд долази. Бијаше родом францускиња, од отмјене, али несрећном трговином упропашћене обитељи. Од неколико година живљаше са својом остарјелом мајком у Падови, као учитељица француског језика. У потоње доба бијаше јој мати тешко обољела, тако да не могаше никуд из постеље. Она, госпођица Јулија, бијаше истом кренула из дома, да прихвати и кући доведе једну млађу сестру, питомкињу у бечком Конзерваторијуму.
Нек се читалац нимало не чуди што се гос. Јулија упусти, с мјеста, у тако интиман разговор. Французи су на путу врло говорљиви; они знаду боље но ико да се отресу које каквијех предрасуда и друштвенијех педантерија, којијех се иначе у својој кући строго држе; и тако су прама странцу отворени, искрени и предусретљиви у највећој мјери. Они своје друштво и своју „учтивост“ ником не намећу, као што раде Нијемци, али ако им уљудно приђеш, дочекају те пријатно и усрдно. Положај госп. Јулије бијаше, у осталом, изванредан. Па онда, она бијаше дознала одма испочетка ко сам и што сам, па не имађаше никаква узрока да ми свој положај таји. Гос. Јулија бјеше иначе врло изображена дјевојка, и што више вриједи, пуна здрава разума; ипак не могох на ино, а да јој не предочим сву голему опасност, којој се излагаше, путујући сама са онаковијем очима.
— Опростите ми — рекох — али је то с ваше стране одвећ смјело; такова шта могу да раде еманциповане и неуглађене британке, али ви то не смијете други пут нипошто урадити.
Она се насмија и одговори, да је у Трсту чека једна родица, с којом да ће остали пут до Беча наставити.
Дали говораше истину, не бих знао казати.
Међу тијем разговор постајаше све то живљи и свестранији; поведосмо ријеч о музици, о књижевности, о путовању, о моди, и Бог те пита још о каквијем беспослицама. Једнога се самога предмета не дотакосмо: политике. Са свим тијем, по некијем ријечима, могох се увјерити како је моја пријатељица душом и тијелом за француско-руску алијанцију. Камо среће, да јој тако на срцу лежаше и француско-српски савез! Ја се шћах одма понудити, као краљ-Миланов пуномоћник, да дотични уговор склопимо и запечатимо. У разговору бијах се тако занио, или, ако вам је милије заборавио, да сам убаву францускињу ословљавао сасвим једноставно: Јулија. Дружина око нас, чујући е то име често понављам, назираше већ у мени неког новог Ромеја.
Но, колико је год наш разговор заносан био, осјећао сам ипак у својој унутрашњости као неку голему тугу, неку необичну тежину, дочим студен зној почимаше да ми на чело пробија. Мени очевидно не бијаше добро...
Са свим тијем: „госпођице...“ — шћах да наставим; али не могох друго зинути. Окретох се као бијесан и побјегох на врат на нос да се затворим у своју кабину.
У оном часу морао сам изгледати ужасно смијешан.
На жалост, мени не бијаше до смија.
Читалац се, по свој прилици, моме јаду досјетио.
Море, пусто море, бијаше проузроковало читаву револуцију у моме желуцу. Кога ове муке нијесу никад
А с таковијем је противником свако хрвање излишно.
Кроза сву божју ноћ не могох ока затворити. Мој невољни желудац наличаше растрешеној лађи у области морског бијеса, која тумара по самовољи таласа, залазећи час у морске дубине, а час излијетајући на површину, као да је ко у лагум дигао. Чињаше ми се да не ћу никад више бијела дана угледати. Но, како велики Бог даде, у неко се доба море малко стиша, и ја заспах као заклан од муке и умора.
Кад се пробудих, бијасмо давно у Трст стигли. „
Читајући данас (јулија 1888), након годину дана, ово поглавје, морам на жалост признати, да сам се у своме надању грдно преварио. Влада госп. Криспија показала се у свему достојна назива, којијем велики Гарибалди, у својим автобиографским
„Oh non per questo da ’l fatal di Quarto Lido il naviglio dei mille salpo...“ (Пис.)
Ове су ријечи Грофице Гвичолијеве, касније Бајронове љубавнице.
Пасја вјеро, зар по оваковим времену да ми на шетњу излазиш?
„ ....... that soft batard latin, Which melts like kisses from a female mouth, Which sounds as if it should be writ on satin, With syllabes which breathe of the sweet south....“
Види:
У свом „
„Нема сумње, да се око узгаја посматрањем разнијех предмета, што у дјетињству на њ пријатно утичу, и тако се догађа да млетачки сликар види сваку ствар у љепшем и јаснијем виду, но други људи. Код нас, те живимо на чађавом сјеверном поднебју, под запрашенијем и обумрлијем сунцем, није могуће да се развије тако весео поглед на живот“.Млеци, 8 октобра.
Toits superbs! froids monuments! Linceul d’ or sud des ossements! Ci-git Venise. Là mon pauvre coeur est resté. S’il doit m’en etre rapporté, Dieu le conduise! Il était gai, jeune et hardi; Il se jetait en étourdi A l’ aventure. Librement il respirait l’ air, Et parfois il se montrait fier D’ une blessure. Il fut credule, étant loyal, Se defendant de croire au mal Come d’ un crime. Puis tout à coup il s’est fondu, Ainsi qu’un glacier suspendu Sur un abîme...
seguendo una certa sua idea piu bella d’ ogni vera...“М. Ц.
„Јели по вољи, господине? — Јест, али треба да ми је донесеш горе у собу“.
Ову су римску варош г. 452 освојили и из темеља разорили Атилини варвари.
За историјску тачност изложенога, сравни: La storia di Venezia nella vita privata, dalle origini alla caduta della Repubblica Torino, Roux e Favale, 1880. — S. Romanin, Lezioni di storia veneta. Firenze, Successori Lemonnier, 1861.