РИЈЕЧ ДВИЈЕ СА МОГА ПУТА У ЦАРИГРАД.

НАПИСАО

РИСТО Ђ. БЕСАРОВИЋ,

сарајевски трговац.

ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО.

У САРАЈЕВУ

ШТАМПАРИЈА СПИНДЛЕР И ЛЕШНЕР

1889.

РИЈЕЧ ДВИЈЕ СА МОГА ПУТА У ЦАРИГРАД

Када се прије четрдесет-педесет година који босанскијех трговаца хтио отиснути на пут у Цариград, опраштао би се од блиске и далеке родбине, знанаца и пријатеља ко да полази на какву велику војну, у којој га чека сигурна или несигурна погибија. У она стара времена за која свијет држи да су била мед и млијеко према данашњима, држао је путник путујући из једнога вилајета турскога царства у други — сваки час главу у торби. Како ли му је онда црно пред очима морало бити, када је помислио на Цариград. Путовао је на коњима по петнаест дана и толико ноћи и на рђавој тести што је ишла преко Новога Пазара, Скопља, Самокова, Пазарџика, Једрене ит.д. На путу га је тукла свакојака биједа и невоља а највише несигурност: када је лијегао није био сигуран хоће ли и устати, а када је кроз шуме ходио — на срцу би му одлануло угледавши кућу или коју живу душу. Сврх свега тога, таки пут би и у кесу дубоко загризао, па зато их је мало било, који су од забаве ишли, да се прошетају по обалама златнога рога.

Ко је тај теготни пут преко себе пребацио па види и чује како се данас путује, тај мора и нехотице раменима да слегне. Не по послу, већ из дуга времена иде тамо докон свијет да с мало трошка а још мање напора наслади очи своје на природнијем красотама турске пријестолнице. Жељезница данас просијеца земље и царевине, спаја села и градове, зближује народе мале и велике. Све сједећи оде путник по њој голорук са једнога краја свијета на други, а без бриге да ће му и длака са главе пофалити или му глад, жеђа и неспав досадити.

Жељезница је тако од путничкијех мјесеци начинила љетне дане а од напорна путовања лијепо теферичење. То је и узрок што се данас десетероструко више путује него ли прије и то не само по култивиранијем крајевима Европе него и по балканскијем земљама, „гдје се некада народи непрестано гложише и врвише.“ Ово пошљеднијех десетак година, крстари по Балкану толико радозналијех странаца као да хоће да надокнаде погрјешке првашњијех времена. Многи од тијех путују да упознаду западни свијет са народима и крајевима, које је већ и Бог заборавио био. Тим се има захвалити што је нестало многога кривога мишљења, која су се прије сваки час могла по књигама и новинама читати. Још на бечкој свјетској изложби убрајали су све балканске народе међу оријенталне а на пештанској изложби спадала је и Србија у Оријент. Данас пак Оријент је само онај дио Азије у коме живе пророкови потомци, он је дакле јако далеко од источнијех зидова Беча, гдје је још за Метерниха био.

Чим настане лијепо вријеме разилазе се путници сваке нације по свијем крајевима турскога садањега и некадањег царства. За сваки крај веже се по какав догађај, који ће свакоме бити у живој успомени из задњијех ратова; на свакоме корачају виђа путник то друговачију убаву панораму, другачије типове људи, другачију ношњу итд. На свему може опазити трагове турскога тирјанства, равнодушности и мировања, које је хришћанима крила саломило а Османлијству раку ископало, у коју ће кад тад од слабина да легне. У турскоме царству, стјецишту источне, класичне и модерне културе - толико има новости за западне народе да се чак и друштва склапају за обилажење овога или онога краја. Ту се узимљу и засебне лађе за поморске крајеве, ту влакови до Солуна и Цариграда; ту је пјешачење, прејахивање, па и обијање туђијех прагова по селима.

Тако се ено и прољетос састави у Будимпешти друштво од некијех педесетеро чељади за Цариград. Оно је потекло са мађарске стране: и зна се шта му је намјера била. Ну судећи по оној „птица се позна по перју а човјек по говору“ — оно је било више њемачко него мађарско, премда осим пар Енглеза из Америке, Француза и Хрвата – све биће згољни Мађари; могао се наиме сваки придружити, који се у добри час пријавио био.

Кад човјек оболи па није ни да у постељи лежи ни да се посла лати, онда му љечници мјесто каква сухопарна рецепта препишу - када могу — да се мало прође. Тако би и мени са мојијем здрављем уз часни пост и са мојијем добријем љечником и пријатељем дром Јулијем Маканцем. Излет мађарскога друштва у Цариград изведе и њега из запаре и мене из Сарајева. Са мало предомишљања а још мање оклијевања одлучим се и ја, да оно мало здравља покрпим, те се и моје име умијеша у листину мађарскијех путника. Пут тај тијем ми је угоднији изгледао што сам у господину Маканцу нашао врсна сапутника, те тако и највјернијег чувара свога здравља — „бог зна шта носи дан, шта ли ноћ“.

Од Биограда до Цариграда.

Засебан влак са друштвом стигао је из Будимпеште у Биоград први дан васкрса у 7 сати прије подне; ну ја сам тамо још велике неђеље приспио.

Кад је друштво мало отпочинуло и заложило, крене се у 9 сати на паробродску станицу и заузме мјесто које је за њ било остављено. Тај је дан наиме полазио млади краљ лађом у Шабац а пратили су га регенти, министри, виши официри и чиновници, дочим га је на самој станици чекала кита биоградске интелигенције и силесија другога свијета. Ту згоду употребило је друштво да са громким „ељен“ поздрави првога владаоца, на чије је земљиште ступило. Краљ му је лахкијем поздравом благодарио, попео се на лађу и одјездио уз пратњу хиљада свесрднијех „живио“. Друштво пак врнуло се у Биоград и тамо до по подне разгледавало све што је било кадро да привуче око радознала путника.

Уречено би, да се из Биограда отпутује у четири сата послије подне; ну мени и госп. Маканцу не бише још сви клинци у ципели. Требало је отићи у турски конзулат и тамо потписати наше путне исправе, које би нас без турскога мухура и „пуле“ од пунијех 5 франака, (2½ фор.), биле изневјериле. Ну ни пут у конзулат, ни пет франака није нас могло озлоједити, али дреждање дебело подруг сата у подруму — то им је канцеларија — не би се могло угодно дојмити ни онога што милости тражи а још мање путника. Ну знајући да код Турака другачије и не може бити, сносио сам лакше и ту муку а помишљајући на Цариград тјешио сам се да неће бити ни пошљедна.

Кад смо се упутили на биоградску станицу красан прољетни дан ширио се по Биограду и његовој околици а још љепше лице добио је од свијета што се за велики благдан у свечано руво обукао. У врло пријатну расположењу сјело је друштво на жељезничка кола, која су сваки час приправна била да нас за 19 сати вожње донесу под зидове Цариграда. Са хуктањем дима и зврчањем кола мијешало се весело клицање по кога Мађара, а пред очи излазиле су красне слике питомијех земаља, богатијех шума, крда виторогијех волова и свилорунијех оваца. Све то спада у житак српскога сељака, за које би му многи и многи сељак у другијем државама завидио. Пријатељ гуња и опанака а тако исто и какав сликар што мотиве из природе вади, могао би се тако дуго и дуго возити па да се наужива гледајући то богатство и природне љепоте. Али наше друштво било је дугом вожњом грла осушило, те све изгледаше кад ће да искрене прва штација — Паланка, на којој би се могло што од тога богаства и окусити. О починку сунца стигнусмо тамо и кад жељезница стаде, сваки хтједе да први из кола искочи: не би ли уграбио по боцу вина и киселе воде, што их је паланачки механџија — лијепо и чисто обучен сељак — продавао. Мени с прва запе око за српско коло што се десетак корачаја од кола у пјевању весело вијугало па се најзад расуло и у редовима, по двоје дошло кола да обиђе. Онда се сјетим и моје пригореле ресице те се мало ближе примакнем гуњу, који ме је својим гостопримством и као механџија изненадио. Са ријечима „пошто вино Србине брате“ — дошао сам ја до вина брже него и један од другијех сапутника. „Мађарима су двије боце за два динара а теби су Србину обадвије за један“. Кад ме један сапутник — који је видио како само 1 динар платих — слети да и њему купим, бистро око сељаково у свој тишми опази то: „нека моли бога теби за здравље; не би га он пио тако јефтино; знаду они и нама одмјерити када у њихову земљу дођемо — неће нам не бој се дужни остати“. „Збогом“ и „пошао збогом“, растанемо се ми и његово добро вино натјера ми сан на очи, из кога ме је у Цариброду бугарски чиновник стресао, да ми мало по сандуку проњушка. И то мало немира пребацим преко себе, опет“ се пружим колико сам дуг и широк те спавање завршим сјутрадан у 6½ сати, стигнувши у славни град бугарске кнежевине — Софију.

Послије шест сати боравка у Софији опучимо опет даље кроз романтичне крајеве шумовитога Балкана; прођемо кроз познато Белово, гдје су разбојници ономлани заробили два виша чиновника, па их тек под висок откуп пуштили. Једнога од тијех — Биндера — виђали смо мало касније у Филиби, мањем мјестанцу, гдје се налази и гроб Скобељеве жене и црква подигнута на успомену кнежевања Батенбергова. Возећи се кроз Руменлију и Турску, упале су нам у очи деве, које су чували по пољима Черкези; и језеро Кучук-чекмеџе - (мали сандук) по коме пловише морски галебови. Час-два па смо јурили мимо Мраморскога мора и дошли до хисторијски важна мјеста Сан-Стефана, за које не би баш много разабирали да да не сагледасмо лијепу цркву и велику барутану.

У Цариграду.

Од Сан-Стефана до Цариграда вожња је већ и с тога угодна што је околица и десно и лијево питома, те се на њој опажа дјеловање морске климе и човјечје руке. Ну ја сам гледао и изгледао — горио од жеље кад ћу да уочим вршак кога цариградског минарета од онијех 900 мошеја. Тај ми се и показа, али истом послије подруг сата вожње од Сан-Стефана; ну онда не би ми до разгледања већ до прикупљања оно ствари што сам собом био понио. Час-два па смо морали влак оставити, протуркати се кроз силну свјетину сваке вјере и језика и сјести у наручене фијакере, који су имали да нас пребаце у „Hôtel Pest“. Ту нас дочека Мађар потурчењак Сечењи-паша, тадај глава ватрогасне чете, те потље подне дође са ађутантом Султановим који нас проведе да видимо све знаменитости. То је било у уторник на два сата прије подне.

Наш хотел спада међу побоље европски уређене хотеле, али ни његова спољашност ни унутрашње уређење није Бог зна каково. Ну ипак не може му се много замјерити у погледу послуге, јела и пића. Истина да је мало прескуп, али у Цариграду може може се и за грош преноћити; само онда су шкорпије и којекакав други гад суложници.

Цариград — мајка градова (ummet ud — dunjâ) како га персијски пјесници називљу, протеже се на далеко и широко, те га не би човјек за четири пет сати обиграо. Он на лаки начин веже Европу са Азијом, јер један га дио — Скутари — лежи с ону страну мора на анадолској страни. Европски је дио засјечен морскијем заливом „златнијем рогом“, који је дуг 10.000 аршина, те на својијем леђима носи стотине и стотине ратнијех и трговачкијех лађа. Јужно од њега лежи Стамбола а сјеверно Пера и Галата и још нека мјеста. Од 400.000 Цариградскијех Турака станује их виши дио у првоме а остале народности у пошљеднима. Од овијех има понајвише Грка (250.000), Јермена (250.000) а остало су Јевреји, Талијани, Французи, Енглези, Руси и т. д.

Оволико само равнања ради.

Прве часове боравка у Цариграду употребили су многи путници, да походе једну од онијех кућа, којијех има свуда по турскијем варошима а највише у Цариграду. Коран прописује сваком правовјерном потомку пророкову купање, па за то би се и у Цариграду тешко могло наћи повећијех сокака у којима не би било купатила. Та су сва источњачки уређена; изнутра су од тесаног камена, собе се оздо грију, терлаци тару и жуљају са влакном од коријења, чохом од девеће длаке и мекијем сунђерима. Ну ако се свакоме рачуна као што се нама рачунало (бијелу меџидију = 2 фор.) онда ће бити половица Турака, који се једном два пут на годину окупају.

У два сата иза подне кренемо се да најприје обиђемо оно ремек-дјело грчке вјештине, коме није тако лако ни данас премца наћи. То дјело људскијех руку јест „храм божије мудрости“ — Аја Софија.

Црква ова — сада џамија, би зготовљена пред 1352. године под владањем цара Јустинијана, који јој се толико радовао, да је за вријеме од 6 година у њу све данке стрпао, те ни једнога дана није пропуштио а да својијем присуством не охрабри посленике. Као год што су Американци савезнијех држава за споменик своме ослободиоцу — Вешингтону — покупили најскупоцјеније, златом и дијамантима, окићено камење из свијех покрајина; тако је и Јустинијанову цркву сазидао од мермера-камена: бијела као млијеко, жута као ројева свијећа, и преплетена мрежама и гранама. Први неимари тадањега времена радили су на њој, те цркву испреплели сребром и златом и начичкали бисером и драгијем камењем. Сјај и богатство то, било је тако велико, да се око није могло доста науживати онијех љепота, које су души људској говориле неком тајанственом снагом.

Када су 1456. године Турци Цариград освојили, учинили су и у цркви велико крвопролиће, сасјекавши све што је у њу било прибјегло да у молитви преживи оне тешке часове. Иза тога претворили су прву цркву у прву своју џамију, скинули су свети крст а на мјесто његово метнули грдан полумјесец, који мјери ни више ни мање него 44 аршина.

На данашњој Аја-Софији види се с поља према средини једно велико кубе, око кога је поредано осам мањијех. Ну садањи спољашњи изглед далеко се разликује од првашњега; та и сами ћилими, који су из нутра прострти, стоје криво — само да би према Меки гледали.

Прије него што смо ушли унутра, морали смо софтама што су стојали на вратима избројати по пô бијеле меџидије (око 1 форинту). Новац тај тече у царску касу.

Утисак, кога је унутрашњост храма на нас учинила — био је величанствен а мени ће сваки пут на памет доћи када корачим у какву сличну грађевину. Све оне дивоте које је ту људска рука у мрамору и драгоме кову извезла — може само око виђети и осјетити али не може перо описати. Оно смјело издизање небу у висине; оно хармонично слагање појединијех дијелова; стари византијски мозаици; дивотне слике и шаре на сухоме злату, које су жали боже на мјестима ошербећене — све је то тако савршено изведено, да би човјек посумњати морао: јесу ли је људске руке правиле. Дужина и ширина, висина и састав, ижљебљен црљен мрамор за кога хришћани држе да је био Христова колијевка; још — дирек што се знојем зноји: камен на прозору што се по ноћи свијетли... све је то јединствено у свом дјеловању на човјека, те кадро да проузрочи племенита побожна, осјећања. Данас пак море у очи упасти прекрасна предикаоница, с које мудериз — мачем у руци — свакога петка проповиједи казује; „један је Бог“ и најсветија је вјера Исламска“ — говорио је тадај један хоџа, који је пред рамазан из Меке дошао да своје правовјерне приправи за овај велики пост.

Оставивши и овај узор византијске вјештине, врнемо се да видимо подрум са хиљаду и једним ступцем (binj binj direk). Ушавши кроз омалена враташца, нађосмо се у јако дугачку и широку трапу, у том има сада више од 200 ступаца. Ну то је само горњи трећи таван. Испод тога налазе се друга два, што су још затрпана. — За ову подземну грађевину приповиједа се да је начињена под царем Костадином — данас пак сучу у њој ужа и конопе, па им се тако добро види да би могли и по дану при свијећи радити.

У јањичарском музеју (elbise i atika), који се налази на крају ат-мејдана, имали смо прилике да видимо некадању ношњу онијех крвопија, који су свој Европи страх задавали, везире и министре вјешали па и султане скидали — док им се пред 63. год. траг мачем не утра. Сви су они од воска у природној величини тако начињени, да би човјек помислио: сад ће проговорити; имаде их и такијех који су престављени наргиле пушећи.

Послије толикога хода, сваки је осјећао потребу да мало отпочине; па зато се упутисмо у једну од онијех кавана, које су изнад самога мора понамјештане. Велика уморност била је узрок, да смо само на брзу руку разгледали гроб султана Азиса, кога је незадовољни свијет 1875. г. сметнуо, да га послије четири дана раскрсти, са овијем свијетом.

Кад смо стигли у „разбибригу“ источнога и западнога свијета, могло је сунце још једно копљиште високо стајати. Његове благе зраке златиле су зелене киперсе и амфитеатрално поредане куће на азијатској страни; под нашијем ногама као у биљуру огледале су се мале и велике лађе; овамо онамо ткали су непрестано лагани каици... Те и таке љепоте кадар би био само пјесник опјевати! Прије него што завршисмо са „сакрз-мастиком“, фином ракијом, којом се и наши бези о великијем свецима дворе, угледасмо подалеко лађу, за којом нам се чињаше: као да се змија ваља. Ну то не би змија, већ велике морске рибе „дефини“, које у редовима за лађама пливају не би ли што ухватили; оне имају на хрпту као некакву грбу, која им из воде вири, то се човјеку, кад их је више у реду, причини као да се змија превија.

Први корак кога смо сјутрадан учинили био је намијењен безистану. Ко дође у Цариград, па њега не види, томе се може рећи да је много што-шта пропуштио. С тога смо се и ми морали попаштити да у њ не уђемо у петак, суботу или неђељу — у које је дане један дио дућана затворен.

Прије него што се у њега дође мора се проћи кроз гомилу улица у којима занатлије граде и продају свакојаке ствари: чибуке, ножеве, теспиље, дуванкесе и сличне ствари. Из тијех дође се понајприје у велики базар, у коме се тешко може наћи и онај, који је у њему више пута био; да се у њему боље види било би то лакше ходати! Ту се могу наћи ситне и крупне, најпростије и најфиније ствари, које се праве не само у Цариграду него и по свем истоку: најфиније тканине, које буле у харемима раде; златом и сребром извезене папуче, столњаци, либаде, долмани и т. д.; алем-камење драго, источне модруљице (тиркизи), рубини, сефири, канташи (јашма-Jaspis) и т. д. Овдје замиришу ти сваки мириси, почевши од племените ђулсе што ју у Казанлику праве па до кинескога канфора; тамо опет гледаш како да се уклониш оној сапи, што те бије из буради напуњенијех рибом, сиром и другијем јелом. Ко радо купује, тај има ту шта да купи, па да изиђе празнијех џепова. То особито вриједи за онога, који нема феса на глави нити турски говори — разлика је при том у половини цијене.

Ту је свак по нешто купио па ни ја нијесам хтио изићи празнијех руку. Зазорно нам је ипак било што у сред безистана у ком су најскупоцјеније ствари нијесмо смјели пушити. Така забрана јесте на истоку нешто ванредно.

Тако су нам брзо прошла скоро три пуна дана! Четврти — био је петак — упутимо се на слатке воде, т. ј. она два поточића што се улијевају у златни рог, те се одликују својом романтичном околицом и множином свијета, који тамо непрекидно врви као Бечлије у њихов пратер. Кад смо ми тамо приспјели, могло је бити — онако од ока казано — једно 30—40 хиљада душа сваке вјере и народности а понајвише Грка, Јермена и Турака. Ту чамац и каик таре се на водама један о други; ту су коњаници и пјешаци ту старо и младо, мушко и женско. Ну особити изглед има ту друштво од великога броја харемскога свијета у наранчастијем (турунџи), жутијем и црљенијем хаљинама, са чаткијама и јеменијама на глави а танахнијем везом преко лица, који се мало разликује од онога западнијех госпођа. У Финијем кочијама и без пратиоца излазе ту турске жене да се мало науживају оне слободе, у којој се њине друге сестре и у светац и у петак гуше. Ту има човјек прилике да се нагледа источнога сјаја и шаренила, скупоцјенијех одијела од самога кашмира, свијетлога драгога камења, што се блиста на рукама и иза образа, у косама и на хаљинама. Али још више мора да се чуди ономе реду и умјерености који ту влада, па још при тако угодном расположењу. Ни ружна ријеч не изиђе ту из уста: ту се не нађе ни један од онијех што запиње и о дрвље и о камење. Ко хоће може уста да ослади источнијем слаткишима, воћем, шербетом и другим које чим; али залуду ће да тражи ракије која скаче, вина и другога пића. Ко ће тамо што под појас да метне, тај се мора за то још код куће постарати. На мене су с тога особито лијеп утисак учиниле многе мање и веће фамилије и дружинице, што су се на ћилимима под дрвећем или на лединама кријепиле: у мислима ја сам се тада налазио у нашој Босни и сјећао се свијех онијех теферича, са којима наши варошани у светачне дане бригу растјеривају.

Већи дио свијета враћа се из долина слаткијех вода лађом по Босфору у Цариград. Када сунце починку пригне, небројене мале и велике лађе покрену као загасит смарагд зелено море а морски зрак — измијешан са мирисима што долазе из башта и перивоја — човјека задане, онда се трга необичном милином шире те га оштете за ону велику стиску коју мора на пароброду да издржи. Наш пароброд са зеленом заставом возио нас је дуж европске обале а на путу морало ми је око запети за потонулу аустријску лађу, која ту већ три године дана лежи У овом мореузу догађају се сваке године велике несреће, било да вјетар удари лађом о обале и пећине, било да једна лађа другој ребра пробије. Ово пошљедње догодило се и споменутој лојдовој лађи за коју се још и дан данашњи процес води, па се још увијек не може окончати.

Возећи пролази се на европској страни мимо врло лијепе морске штације са чисто грчкијем свијетом, наиме мимо Терапије, у којој, кад највећа жега овлада станују посланици разнијех држава. Исто тако много љетниковаца може се виђети мало даље од Цариграда, у Бујукдери — гдје се највише у прољеће и јесен излази. И друга сеоца, која су дуж обале нанизана лијепа су, и у њима станују већијем дијелом хришћани или турски трговци; овијем су пошљедњима то коначишта.

Иза тога првог нашег излета у околицу цариградску, наставили смо наше разгледање саме вароши, те походили лијепу зграду турског ратног министарства (серас Кијерат), близу које се налази врло висок торањ са 179 степеница. Ко хоће да се у Цариграду не изгуби, томе та кула може много да помогне, јер се с ње може варош тако разгледати као Сарајево са кастела; изглед пак, који одатле пред очима пукне — не да се ријечима исказати.

Са ове куле види се с ону страну мора село Беглербегкјеј у коме се налази султанов дворац Беглербег-Сарај.

Палачу ову, којој је тешко равну наћи, начинио је султан Абдул-Азис који но бјеше 1876. год. свргнут са пријестола. Како се са лађе искочи, мора се степеницама ићи да се до ње дође. Унутра пак све је поплочано и постављено самијем мрамором, који се блиста попут огледала. Грдни басамаци, пространа сала испењгана златом и сребром, и исписана са верзима из корана, по турскоме начину — спадају међу прве грађевине турске умјеће. У једној сали налази се много великијех и малијех, старијех и новијех слика, а у другој при земљи бање и водоскоци, из којих скаче вода мирисима зачињена. Око самог двора налазе се и баште, у којима је смјештен и звјерињак од врло ријеткијех животиња. Ту је тигар, што са говечетом у зубима скаче преко плотова, као мачка са мишем, ту 9 аршина висока жирафа, птице нојеви са финим меканим перјем, слонови, деве итд.

У овом дворцу становао би преко љета Абдул-Азис; ну од кад њега нема, ту одсједавају чланови царскијех кућа, који султану у походе дођу. Ту је прије 30 година становала француска царица Евженија, па њемачки престолонашљедник и друге високе личности.

Беглербег-кјеју на југу до сунца лежи град Скутари. Из Цариграда може се до њега лађом доћи за неколико шестака. Он се диже постепено изнад мора, те се одликује великом множином овећијех и омањијех џамија; ту станују већијем дијелом сами Турци а међу осталима паше и везири и први богаташи. Одатле води пут мимо највећег и најљепшег турског гробља, што сам их до сада видио. Међу великијем бројем турбета, под којима почивају толики и толики достојанственици, има једно са шест мраморнијех ступаца, под којим почива махмутов најмилији коњ.

Идући даље од овога гробља ми смо се налазили на путу према високом брду Булгурлу; једно петнесторица путника јахали су, дочим је осталима било милије возити се, јер је возни пут преко непрегледне пољане врло лијеп. Уз пут смо дошли до гроба једнога дервиша који је прије 400 година умр’о, те га, као свеца један од шехова чува. Одатле није нам био далеко лијеп извор, из кога избија као кристал бистра вода, што се држи за најздравију у домашају Цариграда. Ту човјек има прилике да купи ђеврека, наранчи са црљенијем месом и другога воћа; шех пак служио нас је за добар бакшиш са лађеном водицом, која нам је кано нектар годила.

Кад смо се припели на само брдо имали смо шта и виђети! Ја нијесам знао шта ћу прије погледати! Стамбул, Галату и Перу са небројенијем кућама и минаретима; питоме долине, што су се од брда као у море одрониле; морску пучину са множином острва и лађа што ми се као тачке причињаше. На истоку допире поглед до вршака анадолскијех коса и планина; на западу провирују ти из облака плећа старога Олимпа, на ком столоваху грчки богови; на сјеверу пружио се као сребрен појас — рибом богати Босфор, са два низа села и двораца, башта и перивоја..... Све то лебдило ми је пред очима још и онда, када смо се на море спуштали у Кадикјиој-село, да у хотел „Моди“ оброкујемо и мркога се у „Ансбазер“ — пива навучемо.

Од Кадикјиој-села води пут уз море крај енглескога гробља, који наличи више на перивој, те ми је већ и с тога остало у памети, што сам у њему видио велико егзотично дрвеће кактусе. Осим тога ту је и споменик енглеске краљице што га је подигнула у славу војника погинулијех у кримском рату. На њему су ове ријечи на француском језику: „за успомену официра, војника и морнара енглеске војске и морнарица што умријеше за отаџбину у рату против Русије!“ Ту је и гроб у истом рату погинулог генерала Рикарда, на ком Мађари пригнуше кољена, те се помолише за покој његове душе!

Тако се вратимо назад у Скутари! Овом приликом надокнадисмо оно, што смо прво пропуштили, а то је отићи дервишима. Мене није жеља баш толико тамо вукла, јер то исто виђавао сам у текијама у Сарајеву; ну за осталу дружину било је то нешта сензационо — скроз и скроз нова.

Када је сваки од нас положио чејрек бијеле меџедије (= 50 новч.), припнемо се на једно повисоко одјелито мјесто — неку врсту галерија, одакле смо могли лако све виђети шта има у једној повеликој соби. У прочељу сједио је са неком врстом камилавке на глави а у црно обучен крупан дервиш, а молитву почињао овисок Арапин кога сам кашње видио као каваљеријског капетана у султановој гарди. Око њега сиђела су са сваке стране по два шеха а према њима — лице у лице — у облику полумјесеца шеснаест другијех. Када је Арапин неколико ријечи прозборио — онда истом отпоче права молитва. Сви шехови скупа са њиховим старјешином стадоше се у исти мах гигати на десно и лијево и у један глас говорити ријечи „ала-е-ил-е-ла“. С почетка је ишло то полагано; ну кашње поче то све брже и брже, брже и брже — тако да је човјек могао разазнати само гласове „ла-ила“: многима стадоше уста пјенити а брзо иза тога један се обнезнани и тим даде повода да се престане. Онда пак сви се латише дефа (таламбаза са прапорцима), какве у Босни шпањолски Јевреји употребљују, те стадоше у њи ударати.....

Прије него што су шехови докончали њихове уобичајене молитве, одврви се нас неколико на лађу, да се у Цариград превеземо. Они остали нашега друштва, што су више путовали те све говорили: има још времена, морали су чекати на другу лађу. Срећа њихова што нијесу дуго чекали; ну нијесмо се ни ми љутили, који смо их из каване што је код штације на мосту смјештена — изгледали.

То исто вече упутимо се у Галату у забавиште попут бечкога орфеума, и зове се „Конкордија“. Ту се пјева, (лошо) преставља, Арапи показују своје вјештине, које је у свакој већој вароши свако друго ђаче видјело. Ја и мој друг купимо при улазу мјеста, у првоме реду за бијелу меџедију. Кад смо пак унутра ушли — нађосмо се у тијем редовима осамљени; кашње дознасмо да се само први редови плаћају а остали су бадава, али за то да је све што се пије: кава, пиво, ракија итд. — по три гроша.

Сутрадан кренемо се да видимо грчки манастир Балуклију о коме се једно чудо приповиједа. Тамо смо ишли пјеше и трамвајем; пред овијем трчала су дјеца, млатала око себе штапом и викала „варда, варда“. Источнијем народима лежи у крви безбрижност, па и кад најживљом тестом иду — не стрепе много хоће ли их кола погазити; није чудо онда, што се на тај начин мора њихов живот чувати.

У том манастиру налази се један лијепо ограђен извор из кога извире — по причању — света вода; свијет држи за њу да је љековита, те је толико разноси, да један од црквенијех тутора код врата од порте стоји те боце (за новце!) дијели. И ја једну повелику напуним, а да ли ће моћи дуго опстати а да се не уштети — као што кажу, виђећемо. Ту се показују у бунару и три рибе, које су с једне стране као попржене а с друге као да су онај час из воде извађене; веле, да су оне на пола печене са таве утекле, кад су Турци Цариград освојили. Један калуђер пекао је те рибе, кад је та вијест њему стигла; он не хтједе повјеровати, говорећи: ако је то истина, онда ће се и ове рибе у воду повратити — на што оне у истину и искочише. „Wunder ist Glaubens liebstes Kind“.

Други петак нашега Цариградског боравка, нијесмо смјели пропуштити а да не видимо султана када у џамију долази на селамлик.

Код источнијех народа заузимају владаоци сасвијем други положај у држави, него што је то случај у западној Европи. Тамо он ведри и облачи, рјешава зло и добро, те не разбира много за жеље и потребе свога народа. Код Турака пак, султан је не само властодржац него и калиф — поглавица свијех правовјернијех Мухамеданаца. Он као нашљедник Мухамедов, мора на турски светац у џамију ићи да клања; једино он смије петнаести дан Рамазана — поста да цјелива пророкову кабаницу, што се као најдрагоцјенија светиња у царској хазни чува. С тога се код такијех прилика развија, не само величанствен помп, већ ту се слегне побожне и радознале свјетине, да јабука — када би је бацио, не би на земљу пала. Ту ћеш виђети ситнога опаљеног Арапина, поноснога Перзијанца, чила Татарина од кавкаскијех гора, па и Потурчењака из славенскијех крајева. Њихова разнолика ношња, достојанствено држање и она тишина на лицу, из које се чита мисао на алаха, а тако и оскудица онијех, које је Мухамед из раја изагнао — то све кадро је част и поштовање пробудити и код онијех, што не призивају име свеца Мухамеда.

Знајући за велику стиску која о селамлику влада, ми смо се постарали за времена, да се дочепамо каква згодна мјеста, одакле би се бар најважније могло видјети. Што смо тражили то смо и добили; према џамији у коју ће султан да дође, има узвишено мјесто са ложама за посланике. Ту би и за нас мјеста остављено.

Садањи султан иде неки пут у материну Султан-Валиде или у своју џамију, коју је он сам зидао. Обадвије су врло красне грађевине, а прва је највише с тога на гласу, што су у њој гробнице од девет султана. У коју ће султан доћи — не може се за право казати прије по сата; онда пак почне долазити војска и намјештати се, а улице којима ће ићи, стану се посипати ситнијем црљенкастим пијеском. Пјешадија — свака регемента за се — а тако и коњаници поредају се уз џамију; ово пада особито у очи, јер свака кумпанија има коње друкчије боје. Покрај дипломатскијех ложа стоје зуави са црљенијем хаљинама и зеленијем турбанима.

На пет-шест минута пред султанов долазак иду од једног војника до другог онбаше (десетари) са врећама новијех фесова: старе им поскидају, нове метну на главу, те чекају док парада не прође — да их опет покупе и за другу прилику оставе....

Мало иза тога свијет се нешто узнемири — знак да султан долази. Напријед ишли су пјеше и на коњима паше и везири, обучени у само злато, свилу и кадифу. Одмах иза њих зврчале су султанове кочије, у којима је сједио султан, у црно одијело обучен, а према њему Гази-Осман-паша и дворски управитељ (Hofmarschall) Налип-паша. Онда су слиједиле затворене кочије његове матере и принцеза, које су погледале на ону страну, на којој је било наше друштво. Када је султан према овом дошао, онда га је оно поздравило са „ељен“: у то засвира и музика на бијелијем коњима, а сви војници као у један глас завикаше „живио падиша!“

При улазу у двориште џамије дочекало је султана пет-шест хоџа, што су пред Рамазан из Азије дошли, да му се поклоне по турскоме обичају. Онда је ушао у џамију на врата на која он сам улази, дочим су му мати и принцезе остале у дворишту у испрегнутијем колима.

Послије клањања изишао је султан на џамијски прозор, а цијела војска (око 10.000) дефилирала је; к нама пак дошао је Фуад-паша да се у име султаново захвали на поздраву, а уједно и сјутра на вечеру позове, на вечеру с тога, што је она код Турака као и код француза „дине“ главни оброк.

Многи од нашега друштва, који су нешто чукнули о турскијем обичајима при јелу, били су о тој вечери врло радознали. Мислили су да ће бити почашћени јестивима турске кухиње, шербетом и мастиком, а неки су чак и помишљали да ће прекрштенијех ногу са прстима ћевап, бурек итд. грабити. Тада би и мени жао, што оставих фес на глави, те морадох извјештаје давати.

Сјутрашњи дан, све те радозналце изненади!. Прво изненађење било је, што је сваки од путника добио од султанова ађутанта позивку за вечеру у 7 сати у хотел „Belle vue“, гдје султан таке части највише даје. Друго пак било је, што госпође, које су са својим људима у нашем друштву путовале, добише другачије позивке. Ну ко зна од какве је споредне важности „красни спол“ код Турака — неће се требати томе чудити.

Све госте дочекао је то вече султанов ађутант, и отпратио у пространу салу на означено мјесто: госпође пак, морале су се задовољити са ложама које су у салу гледале. Осим званица био је ту у име двора цивилни градоначелник и Сечењи-паша, од којих се један могао толико савладати, да је једну од госпођа одликовао китом цвијећа, што је расло у Долма-башчи. Разумије се, да ни остале нијесу остале празнијех шака и то тијем више, што је пред сваком по један „буке“ стојао. Тако је! да господу форме не вежу, госпође би се од једа живе изјеле.

Онда се поче благовати! Јело се добро, а пило још боље. Јела су била мала, по начину париске кухиње, па и ако је морска риба превлађивила — опет је стомак могао бити посве задовољан; „шампањ“ пак чинио је своје, те угријао и оне, који се нијесу за говор спремали. Да без овијех не може бити код такијех прилика — биће свакоме јасно. Првом ријечи на француском језику поздрави госте у име султаново, Сечењи-паша и позва да пијемо у здравље његова господара; поздрав му отповрну један магната, којом приликом не може а да не искаже своје осјећање према братском народу турском. Мало касније диже се и онај наш сапутник, коме сам ја вино у Паланки куповао, и наздрави Сечењи-паши. Пошто су биле само три здравице диктиране, то је његова нашега вође већма изненадила него репата звијезда каква звјездознанца: овај се одмах и тргну, оде право к њему и заиште његову карту. Да ли је све на томе остало — ко ће знати?

Кад су и здравице свршене, онда поче и дворска музика са свирањем. Ну тад и ми остависмо загушљиву атмосферу, спуштисмо се у башту од хотела, да тамо мало ноге протегнемо и главу расхладимо. Ту пак могли смо се наслађивати на прекраснијем ватрометима, које је ватрогасна чета нама у почаст изводила. Ну било је ту и другога свијета, који је у нас блејио, као да нас није Бог створио као њих. (Хотелијер био је вјешт, те је за черјек бијеле меџидије свакога унутра пустио).

Сјутра дан су многи од нашијех сапутника натраг отпутовали, а ми смо наша разгледања даље наставили.

Скоро сви царски дворци, палаче и перивоји налазе се уз Босфор, сјеверно од Галате. Ту се из ове дође најприје у Долмабакче, а онда у Бешикташ и Чираган. Долмабакче ограђена је високим зидом а опкољена најмилијим Наполеоновим дрвећем — платанама. Главна палача је с поља ишарана свакакијем шарама а из нутра мином (емаљом), златом и сребром. На сваком кораку може се видјети превелики сјај и луксуриозни накит, који је кадар очи брзо да умори. Отраг налази се царски харем; па зато су и они зидови онако високо извијени; још даље на узвишену мјесту јест Џилдиз-Киешк — гдје сам султан дане и године проводи.

Чираган има много љепши изглед од Долмабакче, а надмашује је и пространцијом својом; вјечна штета што никоме у њу не даду. Ту су наиме убили султана Азиса а сада ту станују његови синови: Махмут Ђелалудин, Јусуф Исидик и Меџед ефендија; њих непрекидно стража чува, те нит они смију коме — нити когод њима.

Дуго ће ми у памети остати све оно што сам видио у царској хазни (Schatrkammer), за коју није баш ни тако лако дозволу добити. Како се уђе у прву велику салу, види се на сред сриједе скупоцјени — бисером и дијамантима искићени — пријесто, кога је султан Селим у рату 1514. год. од перзијскога шаха задобио. Ту су и хаљине свијех султана, те у очи мора упасти, да су код једнијех биле врло скупоцјене а код другијех једноставне — и султани се међу се разликују. У крају једне собе виси у долафу изванредно лијеп смарагд, боје попут зелене траве, бистар као најчистије стакло, а није мањи од кокошијега јајета. Он репрезентира вриједност од више стотина хиљада форинти. Мало мање биће зрно бисера, што покрај њега стоји. Ну нијесам се толико чудио његовој величини, колико оној вјештини, којом је на њему изведена глава једнога султана: најфиније црте тако су погођене, да би човјек рекао проговориће. Ту се налази и сала светога одијела, у којој је смјештена свечева кабаница, шћап, сабља, лук и друге свете ствари; ну — ма да нас је султанов ађутант пратио — ипак не могосмо у њу ући.

У хазни, као ни у царскијем палачама — не смије нико ни словце прибиљежити.

Кад смо разгледали све старо оружје, суде, справе и надивили се бошчама, што су искићене бисером и алемима — кренемо се на позив ађутантов у Багдад-Киешк.

Багдад-Киоск могао би човјек назвати плаветна (мавена) кућа, јер је с поља и из нутра постављена порцуланом модре боје. Осим другијех драгоцјености, што смо их и по осталијем палатама видјели — мило нам је било погледати врата од седефа; она су од ситнијех и крупнијех комадића, а највећи могао би бити колик јака подланица. На пошљетку одведе нас царски ађутант на балкон, с кога смо се могли науживати природнијех красота. К томе нас је служио са „мрком“ кавом у танушним кинеским филџанима, који су стајали у златнијем зарфовима; неко је попио по једну, неко по двије, ну било их је који су и по три четири пута празнили.

Од другијех знаменитости, које смо касније видјели, споменућу само Ејубату џамију и јерменску цркву; око прве стоји више кућа, дочим је пошљедња спојена са школом за јерменску младеж.

Далеко више ме се дојмила Карија-џамија. За ову некадању цркву, држи се да је саграђена у вријеме цара Костантина; ну обновио ју је цар Тодор прије некијех 500 година.

Кад смо унутра ушли, дочекао нас је на вратима средовјечан, доста образован хоџа, који је и француски говорио; али прије свега затражио је уобичајену улазнину. У тражењу бакшиша надмашили су Турци своју западну браћу... На унутрашње распоређење ове џамије, наличи распоређење српске старе цркве у Сарајеву: с приједа је предворје, а са сваке стране по једно крило. Неимар, који је нашу цркву градио, имао је може бити на уму ону византијску грађевину. То је тијем вјероватније, што би за данашњу џамију многи и многи казао да је црква, јер су Турци мало шта измијенили. Свугдје нијесу ни скулптурама од мрамора главе отесали а ни слике ошербетили. Хоџа нам каза, да је то тако остављено за украс и успомену, те да ни њима не уди, пошто је тамо, гдје се клања све оно преиначено, што се не слаже са смислом турскога закона.

Дуварови из нутра нијесу ништа друго, већ сам мрамор, византијски глатки мозаик и al fresco — на фришку лијепу изведене — слике. Од слика с мозаиком управо су мајсторски изведене: света Богородица, св. Петар и Павао, дванајест Апостола, Васкрсеније и Рођење Христово... Све се то пред људском руком и од зуба времена тако одржало, да би човјек морао у њихову стародревност посумњати. Чудотворне слике св. Богородице, коју је св. Лука цртао, те се носила у литији велике недјеље — ту нема: њу су јањичари при освојењу Цариграда на комаде растргали.

Прије него што ћемо џамију оставити, одведе нас хоџа на један крај, и покаже мјесто на ком је био прије улаз у подземни ходник. Кроз тај ходник — по његову причању — могло се прије испод земље доћи чак у Софија-џамију. Он каже још, да је свијет православне вјере, бјежао кроз њега на други крај града, када би их Турци — „док су још фанатици били“ — напали; ну „од како је сербезија“ т. ј. равноправност постала, од тада је ходник затворен, јер је на одмет“ ... Не могу рећи, шта је у ствари и колико је у овијем ријечима истине. Најзад нам он понуди на откуп неколико слика из саме џамије, које је он сам дао сликати, те на свој рачун продаје; од њих изаберем ја само четири, и у шаку утиснем бијелу меџидију коју је заискао.

Прије једно двије стотине и педесет година, био је у Турској забрањен духан, не само садити, него, и пушити и онај, који би се ухватио са камишем у зубима, био је тако кажњен, да су му нос проболи, продјели кроза њ каиш и тако га по улицама водали. Данас пак, то је посве другојачије. Турци, не само да су данас најстраственије духанџије, што их има, већ и на њиховој земљи расте најгласовитији резани духан: жути мирисави „бошча“ (који се у бошчи продавао) те мало слабији „просеча“ од околине града Сереза. Из духана вуку данас лијепе паре, не само турски пољопривредници, већ и турски „малија“ (министар финанција), ма да је сва управа у рукама духанскога друштва.

Ни ми, као поштовачи лијепа духана у опће, а особито турскога — нијесмо хтјели пропустити прилику, а да не обиђемо цариградску фабрику, ове обљубљене траве. Што се тиче просторије самијех зграда, броја душа, што су ту послом забављене, а тако и множине прерађенога духана — овој фабрици треба пара тражити. Не мање него 1.500 женскиња и нешто мушкараца ради ту с дана на дан; 15.000 килограма резанога духана и по милијуна цигарета, начини се ту у току једнога дана; грдне машине, старијега и најновијега кроја, окрећу се, или амо, тамо ткају, као да неће готове бити, људска пак рука одгрће испод њих дугачке резанице кано сијено.

Управитељ ове фабрике јест један рођени Загрепчанин, по имену Франић; он потеже за своју муку и рад годишње 30.000 франака (око 15.000 ф.), ну не вјерујем да му је труд преплаћен. Између осталијех ствари, приповједио нам је још и то, да се за извоз у друге државе прави бољи духан, и тај да се продаје под исте новце под које и онај лошији у самој царевини. Тако је не само у Турској већ и у другијем државама. Уз све то што се извози боља роба, и препродаваоци добију тридесет на стотину — ипак се не штетује.

Савијајући најфинијега просјечу, кога нам је радостан управитељ натоварио и одбијајући густе димове — баш ко Турци — упутимо се на југ до градскијех зидова. Врата, кроз која се може проћи, зову се „једикуле“, а изнад њих налази се још и данас у мрамор урезани орао, који потјече из времена византијске владавине. Близу њи се налази златна капија и кула са четири торња. У овој пошљедњој, били су затварани посланици онијех држава, које би са Турском заратиле; само ту били су они колико, толико сигурни пред гњевом распаљенога свијета. Било их је, који су ту и окончали, али било је и везира којијех су главе врхове торњева красиле. Подруме у кули чува данас аскер; али кад се бакшиш пружи — отворе се и подрумска врата, а мемла која кроз њих бије, потсјећа свакога на тешки положај, кога је страни посланик у старије вријеме уживао у турскоме царству.

Кад смо ту већ били, пођемо даље према сјеверу крај градскијех бедема, до гроба цара Костантина, који је погинуо при заузимању Цариграда. У напреднијим државама и земљама, зна се за гроб претпошљедњега варошанина; али гроб цара Костантина не би ми били нашли, да нам не притече у помоћ један Турчин што ту близу становаше. Он нам показа крај зида једно мјесто, које изгледаше више као ђубриште, него ли гроб. Прије је био на њему бар камичак — ма и без натписа; горело је и кандило; стајала је и гвоздена ограда — данас нема ни тога. Исти Турчин показа нам други гроб у ком је закопан Арапин, за кога се вели да је цара својом руком погубио; њега истога дао је султан погубити, што га није жива ухватио. Његов гроб лијепо је уређен, и на њему кандило без престанка гори. — Не знам, колико је истине у ријечима онога Турчина, ну ипак толико се зна, да су мртва цара познали по орлу; извезену на ципелама; да су му главу отсјекли, натакли на ступац пред Софијом, а тијело ондје закопали, гдје му данас гроб показују.

Послије овијех горкијех успомена — нијесам имао вољу да разгледам стари водовод, што се ту недалеко налази, већ сврнем у грчко позориште — да ту сјетност растјерам.

Дани су нам текли као да су се у минуте претварали. Знајући, да би у Цариграду сваки дан нешто ново нашао — макар остао у њему и годину, одлучим да за времена потражим свога старог пријатеља босанског — Мустај-бега Ченгића, који се тамо као комисионар настанио. Распитивао сам за њега у Чилит-хану, гдје су прије — па и данас — босански трговци одсједавали. Ту га истина не нађемо, али би нам тражење у толико олакшано, што смо барем сазнали; гдје му је писарна. Идући у писарницу, опазим стасита средовјечна човјека, који ми се причињавао као да је главом Мустај-бег. Ну ипак ја га не хтједох ословити, већ пођем назорице за њим; кад сам га видио гдје улази у заказану кућу — не бијаше више за ме сумње да он то није.

Мени је мило било, са својим се у туђем свијету састати. Ну троструко веће весеље могао сам са његова лица читати, када сам га српском ријечи поздравио и стискао му десну руку, којом се са мном прије десет година руковао. Он је питао и распитивао за знанце и пријатеље, за одношаје и прилике своје домовине, у којој је сунце угледао. И најмање ситнице што се у такијем приликама забораве, дошле су му на памет: ну те није било ондје мјеста претресати, зато их и остависмо за вече — када смо њему на ифтар дошли (био је и Рамазан приспио). Код куће своје лијепо нас је примио и угостио — баш по турском обичају; ту смо развезли од извора до понора; причали смо доживљаје из Босне и Цариграда, и ни једну знаменитију успомену као да нијесмо пропустили споменути. Мене најзад изненади с тијем, да ми даде и српскијех новина, које већ петнаест дана не видјех. Онда нас он отпрати Осман-бегу Ченгићу, код кога смо нашли и његова пунца Исмет-пашу Узунића. Попивши и ту каву, завршимо наша причања, растанемо се са жељом: сретна пута а још сретнијега останка.

Кад смо касно у вече на улицу изишли, тешком муком могли смо се да протурамо кроз силну свјетину, која је амо, тамо врвила. Није нам било куд-камо, већ отидемо у једну кавану на узвишеном мјесту, гдје је турска музика свирала. Одатле смо се наслађивали гледајући оно море свјетлости, у коме је варош горела. Џамије, куле, палате, лађе на мору, Скутари преко мора — све то било је начичкано кандиљима а од минарета до минарета потезали су се свијетлећи појасеви са полумјесецом и верзима из корана.

Одатле имали смо до нашега коначишта дебело по сата; ну како је ноћ била лијепа а варош жива — пођемо пјеше. Да смо се возили, то не би сигурно сврнули Грку на дипар. У једном сокаку, кроз који смо пролазили, чуло се лајање и скичање паса, као кад у село навале вукови. У Цариграду наиме, има више те звјеради, него у свој Босни, па човјек мора непрестано пазити да кога не очепи; једина срећа што не уједају. Баш ни цариградска полиција не прогони их, нити тражи од њих пореза, јер су врло нуждан фактор за одржавање чистоће по улицама. Они ту задаћу врше јако савјесно; међу се су сношљиви и мирни — све док им који такмац из друге махале у походе не дође. Онда пак гракну сви на њега као на бијелу врану, и неће да умукну док непријатеља својијех стомака не преждену с ону страну границе. У томе положају биће да су се и тада налазили.

У Бруси.

Прије него што су Турци Цариград заузели, била је Бруса престоница њиховијех султана; па и ако није бог зна како велика — броји 40.000 душа — то се ипак може у њој доста тога виђети, што човјека на исток већма потсјећа, него сам Цариград. То је узрок био, да нијесмо жалили потрошити не мање него три дана, која су нужна за излет у ову варош.

Ко хоће у Брусу да дође, тај мора да се најприје превезе преко мраморскога мора, јер она лежи у Анадолији. За то преважање одређен је један мали паробродић, у који при дну не може стати 20—30 особа. Када смо на скелу дошли, сједнемо у каик, да до лађе дођемо. Ну ни ту не хтједе „финанс“ да нас у миру остави. Кад смо били негдје при сриједи, између лађе и обале, опазисмо га у његовом малом каику, како хоће да нам пут пресијече. Море је било јако немирно, али њему није много сметало. Необичном вјештином прикучи он свој каик нашем и док би ударио: длан о длан — он је к нама прескочио и за торбак попао. Једно што смо хитили, а друго што не знадосмо добро турски — мржега госта за дуго не имадосмо. Ја се осијечем на њега, да зашто тражи кад нема ништа. Он онда још радозналији поста, па хоће силом торбак да отвори; а ја шта ћу? — отворим сам. Кад није ништа могао наћи, што би његову радозналост могло задовољити, запе најзад ни о шта друго већ о позивницу за султанову вечеру: „писма — вели — не смију се носити“. Кад га увјерих да то није писмо, онда он набусито: „шта си се љутио, када немаш ништа“. Мислио је ваљда, да бакшиш улови, али га не улови.

Послије четири сата вожње на узбурканом мору, стигнемо у мало пристаниште Мадању, и свратимо се једном Маџару, који је тамо послије 1848. године пребјегао. Он се обрадовао, када је чуо да њемачки говоримо, али и нама не би мрско: турскијем се језиком не кињити. Ну његово весеље није ишло тако далеко, да би нам био какву услугу учинио. На пазару ми смо, наиме, купили за бијелу меџидију – 1/2 аршина великог морског рака (нимшеч); тако великог да га прије толиког нијесам ни видио, а камо јео ли. Казаше: да је месо фино, укусно — права деликатеса, мени су све зазубице расле, али која корист кад нам га гостионичар не хтједе ни за новце припремити.

Не далеко од гостионице стајало је једно двадесет финијех енглескијех фијакера, који за четири бијеле меџидије возе у Брусу. Вожња је та — особито у оно доба године — врло угодна и занимива: теста, равна као да је залеђена, около зелене маслине и дудови а са брежуљака красан изглед на море, долине и планине. Путем све на домак један сат, виде се шине од жељезнице, коју је прије више година влада турска била почела градити, па и при тако малом подузећу брзо сустала.

Послије четири сата стигнемо у Брусу пред мрак, одсједнемо у једном лијепом хотелу („Анадолија“) погодимо се за стан и опскрбу, те док није ноћ маха преотела била — разгледамо сам град какав се с поља приказује.

Од дванаест великијех џамија, походили смо сјутрадан само двије, за које нам казаше да су најљепше; једна се зове велика („ulu“) а друга зелена („ješil“) џамија. Прва је јако пространа, има двадесет кубета, око којијех се може ходати. Ту се може видјети од 600 година стара предикаоница, од дрвета изрезана, а из Персије донешена; на сред пак џамије стоји чесма („шедрван“) као и у авлији сарајевске бегове џамије. Ту се налази више старијех барјака из Меке; и смјештени су у прочеље, а зидови су им ријечима из корана исписани, прозори зелено, модро и жуто обојени. — Зелену џамију сазидао је Мухамед I., те се од прве већ и по томе разликује, што је више украшена златом и арабескама т. ј. сликама од биља и цвијећа.

Брусанске свилене ствари свуда су добро познате, па зато се и ја кренем у безистан, да тамо што-шта купим. Уз пут сврнем се једном сарафу (што новац мијења) да ми за педесетицу даде турскога новца. Ну то није ишло тако брзо као што сам ја замишљао. Он је с њом обио ваљда 20 дућана, док се увјерио о њезиној вриједности и важности; и тад истом избројио ми је бијеле меџидије — рачунајући их много скупље, него што су их мени рачунали. Тако бива сваком у туђини!

Све тканине, што смо их у безистану видјели, одликују се особитом финоћом, чврстоћом, лијепим и умиљатим шарама а цијена им далеко заостаје за оном, у другијем турскијем варошима. Оне се не праве у фабрикама, већ по кућама, па зато су чвршће и љепше и разноличније од онијех што се у новије вријеме на машинама праве. Једну таку кућу — била је јерменска — походисмо и ми, те својијем очима гледасмо како дјевојачке руке ткају као „цигар-ћаге“ танко свилено платно, које онда безистански трговци купују и даље препродају. Том свезом домаћијех обртника и трговаца, осигурана је продаја ствари а тијем и продукција олакшана. Разумије се, да онда ствари могу бити јефтиније него када би их сами продуценти препродавали. Тој јефтиноћи придоноси много и та околност, што се тамо гаји много свилене бубе, па сирова свила извози се чак и у Лијон. За одмотавање чахура (кокона) има у Бруси и фабрика, у којој ради око стотину женскиња различитога вјерозакона. Гледали смо читаву процедуру тога одмотавања: свака радница узме неколико прегршти чахура, баци у суд са поврућом водом, а онда удара бркљастом граном; кад су се крајеви свиле одлијепили и за грану ухватили, онда саставе 3—20 нита (према дебљини жице) и провлаче кроз увашца у стакалцу, да се шљубе; када су се жице осушиле онда их мотају у канчела, те или „варе“ или онаке продају.

На путу идући у фабрику, гдје се дијаманти брусе опазисмо натпис дреерове пиваре. Били смо управ жедни, а и све да нијесмо били — опет би сврнули, јер свагдје не доби тога шербета. Сваки од нас погледа по једној боци у дно, проњемчимо мало са бирташем и — „збогом“, „збогом“. Да нијесмо свраћали, може бити да би били у фабрику стигли, док су још радници радили; овако пак дошли смо иза подне, те једина срећа што смо још газду затекли. Нијесмо истина видјели како се бруси, ал смо видјели грдне точкове од челика, који се великом брзином окрећу и о дијаманте (затопљене у олово) тару. Показао нам је и готова зрња, избрушена у облику „бриљанта“ и „розета“; када сам га као шаку кукуруза гледао, дође ми у памет! боже мој! о што се свијет отимље?

Даљи боравак наш у Бруси као да није био најсретнији. Када смо послије оброка пошли у гласовите бање, не хтједоше нас унутра пуштити — јер бијаше женски дан од купања. Мало иза тога помете нас киша и сатјера у хотел, гдје смо до сутрадан цвоњали, док није дошло вријеме повратка.

Да сам којом срећом или несрећом Енглез био, овај пут био би ми много занимљивији. Када смо се лађом натраг враћали, возили смо се скупа са овцама. Истина — не мрзим ово питомо благо, али одакле и зашто та равноправност, кад је равноправност у турскоме царству разбијено звоно. Још љепше је било при искрцавању из лађе; тад смо видили, да се тамо више пази на благо него ли на путнике.

Гледајући са лађе како ће овце прије нас да изађу — дојури као стријела један каик и каикџија стаде витлати некаквијем писмом, вичући да је за ме. Мени би мило и немило! Одакле да ме он позна, ко да му дâ писмо и какву вијест да ми донесе? Чудно ме је осјећање било онај час подузело; погледам мога пријатеља и слегнем раменима. То је само мамак, господине“, рећи ће један сапутник, када ме је у неприлици видио. „Хоће да вас са писмом у свој каик увуче а онда би вам казао: „преварио сам се“. У то се пред нама нађе један Далматинац, који нам стаде српски довикивати: „та ми смо патриоте, патриоте“; ми скочисмо к њему, да нас на обалу пребаци.

Са паробродске станице мора се пролазити кроз кућу у којој се ђумрук наплаћује. Ја сам мислио да од онога што сам у Бруси узео, нећу требати ђумрука давати. Касније сам видио, да сам се у томе прерачунио. Нијесам ни три корака био учинио, кад али ме један „колџија“ за руку зграби, као да ћу му утећи, те ми рече: одиде овамо, да ти видим шта имаш! Пред некаквијем брадоњом — ђумрукчијом отворим ја оно торбака, покажем што имам, замолим тескеру — али он ни хабера. Зло, да не би једнога добра човјека, који је познавао мушице овијех чиновника, те и мени помогао да се из овога гнијезда извучем! Као да сам га рочио био, заузе се он за мене као странца, те ми испослова у тренућу ока „пусулу“; ствари пак задржао је ђумрукџија код себе. Са пусулом у руци ишао је непознати коншија преда мном а ја за њим; обили смо ваљда све прагове што их је ту било и у свакој канцеларији нешто су нам замрчили. Читав сат и више смо јурили! Најзад и мом вођи заври крв, одведе ме главом надзорнику, па му оштро саопћи сву моју муку и неприлику; он нас оправи првом свом писару у кога је књига, у коју се ђумрук заводи. Тад истом могао сам касиру платити оно што су тражили и повратити се мом пријатељу, који се два сата мргодио и једио, а не вјерујем да није проклео и оне бошче што сам их био покуповао.

Повратак из Цариграда.

Друштво које се у потпуну броју кренуло из Будим-Пеште спало је било најзад на нас двојицу сројицу. Остали или су се прије вратили назад или у тишли да још некоје ближе крајеве обиђу. Некоје наше познанике ми смо до на станицу испратили, али ни једаред не осјетисмо потребу повратка. Истом када освануше лијепи мајски дани, зажељесмо се и ми путовања, те одлучисмо, да и наш цариградски боравак довршимо.

Што одлучили то сутрадан и извршили! На најкраснијем времену сједнемо у три сата пошље подне на лојдову, врло удобно уређену лађу, којој је циљ био Варна. Ја сам се тада први пут возио морем, те сам све зебао: хоће ли ми нарав моћи поднијети таку вожњу. Срећом мојом било је море јако мирно, те ни мени не би нужде, да се сам о себи бавим. У Варну смо стигли у шест сати прије подне, али нам није било до разгледања, јер смо морали гледати да за времена стигнемо на жељезницу што у Рушчук иде. Лицем на Ђурђевдан дођемо у Ђурђево, гдје је тадај био збор; ту смо имали времена на кулу се попети и варош разгледати. При повратку сретнемо спровод, у ком су сва четири коња што су мртвачка кола возила — била бијелијем марамама накићена. Послије подне кренемо се за Букурешт — главну варош румунске краљевине, која се одликује својим великоварошким животом. Чим смо ступили на станицу, одмах су нас изненадили фиакери и фијакерџије, обучени у руско народно одијело од кадифе, са рускијем шубарама и сребренијем појасом. Ми смо мислили да су то приватне еквипаже; ну један нас од њих запита, желимо ли у град, отвори кола, ми сједнемо радознали: колико ћемо платити. Рачунали смо 20 франака, кад ал тамо само три леај (1 фор. 50 новч.)

Прву вечер похитасмо у лијепо уређен орфеум, те не можемо рећи, да она два три сата нијесмо добро провели. Сјутрадан пак разгледали смо спољашност вароши, сазнавши да је имендан краљев, отидемо у цркву свечаној служби (разумије се по обреду православне цркве) присуствовала је силесија свијета, а особито отмјени изглед добио је од румуњскијех бојара и љепотица. Војници који су упарађени стојали — мало који да није имао медаље а министрима не би човјек могао ордене ни избројати — толико их имају: ну скоро сви су румунски.

Послије подне освједочили смо се да у Букурешту није баш ни јефтино! Када смо се провозали по букурешком парку што наличи на бечки пратер а онда у гостионицу сврнули, платили смо за залогајац ајвара 3 франка; што није био досољен — слано су нам га рачунали. Мастан залогај, масно се и плаћа, а што човјек ужива, нека никада не жали — кажу гурмани...

И са позориштем нијесмо имали баш пуно среће. Ми уранили па још прије подне купили карте за представу „Ромеа и Јулија“, дођемо у заказано вријеме, кад ал представа одгођена за сутрашњи дан. Бар да нам хтједоше новац повратити; ну ми га не хтједосмо ни поклонити, већ пошаљемо карте уредништву једнијех новина, да их у корист сиротиње употријеби.

Сјутрадан се кренемо жељезницом према равној Пешти, прођемо крај љетниковца Синеја и варошице Предеала. Карпате преспавамо те у Клаузенбургу (у Ердељу) из кола изиђемо, да разгледамо фабрику абе, те се припнемо на једно узвишено мјесто са кога се варош као у чами види. Из Пеште крене, се мој друг у Париз а мени не би друге, него из Беча правац мога путовања промијенити, те гледати да се што прије у Сарајеву станим.

Сав тај пут појео је 30 дана времена и својијех 600 форинти новца; ну кад помислим да ми је тијело ојачао и живот продужио, онда су пред мојијем очима они дани секунде а лијепе банке — артија по којој се пише. Хвала зато у првоме реду до другога пута господину Маканцу а још већа му за његово сапутништво без кога би овај пут био досадно тумарање и непрестана зебња.

Ристо Ђ. Бесаровић.