(Свршетак.)

Овим хоћу да испуним задану ријеч у првом писању; дакле ево ме на биљези!

Прво далматинско мјесто, које ће срести путника на путу из Мостара жељезницом путујући јесте Метковиће. То мало трговачко мјестанце, броји око тридесет православних домова, који имају свога свештеника и врло лијепу цркву, која је подигнута на брежуљку повише вароши. Велика је разлика између некадашњег Метковића и данашњег. Сјећам га се још из 1875—6 г. кад се подигла сиротиња раја, која је гомилама из Херцеговине Метковиће напунила, бјежећи испред зулума. Онда бијаше варош и обала веома нечиста и неуређена, а данас се човјеку мили обалом Неретве прошетати, која је лијепо подзидана те лађе из Тријеста и Дубровника сасвим лахко могу пристати уз обалу. Од вароши па до ушћа Неретве у море, она је добро уређена и за пловљење згодна, а кад се добро уреди па се и оне веома простране баре изсуше, онда ће бити и више блага и мање грознице, која путника, у што би рекао „што би?“ — помилује по леђима, зато мало ко прегне да пије воде а према томе може се мислити шта бива са вином.

Ујутру око 10 ½ сати опремисмо се на жељезницу, која стаје на десној страни Неретве управо према вароши. Жељезницом путовати, значи летити, па мало шта може човјек виђети и упитати. Од Метковића до Мостара пројурисмо све десном страном Неретве, докле уз воду, и то покрај: Габеле, Посушја, Почитеља, манастира Житомишљића, Буне па у Мостар.

Огроман број дичних Мостараца са својим митрополитом и великим бројем свештенства, бијаше на станици жељезничкој. Кад се сиједи епископ пољуби и поздрави са нашим митрополитом захори се: „живили!“ Исто тако дочекасмо и старца митрополита, који са митрополитом тузланским стиже у Мостар истог дана у вече. Елем троица владика и преко четрдесет свештеника већ бијаше у Мостару.

Не знам шта ћу прије да почнем описивати: да л’ она гола брда која се око Мостара уздижу небу под облаке, и која су начичкана тврдим кулама и „касарнама“ те Мостар изгледа као огроман град, да л’ оно лијепо и голо мостарско бишће које се простире с обје стране Неретве чак до чувене Буне, ђе су двори чувеног Али-паше Сточевића-Ризванбеговића; да л’ „Пријечку“ страну Мостара коју залијева ријека Радобоља, те даје Мостару оно што Требињу требињско поље, да л’ подножје речених брда која су начичкана лијепим кућицама око којих се простиру до у само поље дивни мостарски виногради, који су направили око Мостара „челеби пазара“, прави вијенац од надалеко чувене винове лозе; да л’ сам град, који се не може много поносити са чистоћом улица, са њиховом ширином, са доста лијепим зградама, јер све зграде стоје по старом, те је грдна разлика између њега и лијепог Требиња; да л’ стародревни чувени, на једно окно сазидани мост на Неретви или онај велики број касарна војничких које се налазе на сјеверној и јужној страни Мостара, одмах уз варош; или оно зашто сам и дошао, а то је свечаност: то баш и хоћу, а ово што до сад рекох нек је доста о Мостару.

Мостарске улице, које су иначе тијесне, сад су изгледале још тјешње од силног свијета. — Митрополити дошли и дивно дочекани; свештенство се прикупило, те свак чека нестрпељиво почетак свечаности, а то је „вечерња“ и „Архијерејска, братска вечера“ у очи неђеље Томине. Са тим обредима отпочета је свечаност. — Тачно у 4 сата по подне, приспјеше Архијереји искићени знацима достојанства и части, пред цркву уз звонење свију звона, ђе их дочека свештенство са огромним бројем дивних Мостараца. Архијереји са свештенством отишли су најприје у стан новог митрополита који је био окићен царским заставама и народним тробојкама, и на коме пише „Српска-православна Митрополија“. Пошље неколико часака Архијереји са новим митрополитом приспјеше у цркву уз пјевање ђака четвртог разреда српске мостарске школе. Овђен морам напоменуту, да мостарску школу у пјевању мучно да може и једна достићи, а камо ли престићи, што нек служи на част учитељском особљу, кад су могли тако дубоко улити у душу своје ђечице љубав ка црковном појању, које је у цркви потреба о којој сваки озбиљни хришћанин и Србин православни мора мислити. Није тешко погодити, да мостарска школа и у другом предњачи, те нек ми се не замјери што не ћу на дуго о истој говорити. Та оне бриге и пожртвовања браће Мостараца, о чему страни свијет већ зна, довољан су доказ да та школа мора бити прва, па и на свом мјесту; а то се Бога ми с пуним право има и тражити, од толиког броја богатих Срба православних, и од 7 учитељских снага што нема ни једна српска прав. школа у овим крајевима.

Елем на ствар!

Преосвећени Митрополит Дабро Босански Ђорђе Николајевић, са новим митрополитом Серафимом Перовићем, шесторицом свештеника и троицом ђакона — одслужио је вечерњу, иза које је наступила „Архијерејска вечера“, овим редом:

На сред храма постављен је сто, на коме је било стављено свето јеванђеље, један љеб, једна чаша вина, суд са освећеном водом. За астал посједаше Архијереји, а обучено свештенство увати полу-круг око истих. Нови митрополит са ђаконима изађе из олтара, те, на одређени позив једног свештеника, прочита своје именовање на столицу Архијепископа и Митрополита Ерцеговачко захумског. По свршетку овог чина сједе нови митрополит на четврту столицу, те сва четири уз појање тропара, узеше љеб, на четири комада преломљен, те сваки свој комад одломи и од истог сваки по залогај заложи; за тим најстарији Архијереј узе чашу с вином те у три пута окуси говорећи „славословије“: „во имја Оца и Сина и свјатаго Духа, Амин“, а тако исто учинише и остали, па онда и нови митрополит. Са овим устадоше иза стола и најстарији Архијереј узе суд са водицом и пошкропи митрополита, а са тим се заврши свечана вечера.

— По жељи новог митрополита и народа, пошље свршене вечере, држан је спомен блажено упокојеном Митрополиту Леонтију Радуловићу, чија је гробница мало ниже стола Владичина а засад се познаје по црној плочи, која је равна са подом црквеним. Но браћа мостарци ријешили су, да му подигну достојан споменик уз припомоћ свештенства и народа Херцеговачког, што је Висока влада милостиво одобрила; те се надати да ће „тврди Ера“ и у овој прилици показати да је достојан нашљедник својих предака и да је достојан имати славних и вриједних људи.

Сјутри дан т. ј. на Томину неђељу врло рано отпоче јутрење, тако да се све свршило до 11 сати. Пошље свршене јутрење на неколико часака приспјеше Архијереји дочекани од силног народа и свештенства. На вртима велељепне мостарске цркве дочекаше их обучени свештеници и ђакони у свештеничке одежде са ђацима и чирацима. Облачење Архијереја, заступника патријарховог, преосвећеног митрополита Николајевића било је на „амвону“ а друге двоице Архијереја Боко-которског и Тузланског било је у олтару, а затим је одмах разумије се отпочела света Летургија. — Посвеће новог митрополита је обично што и посвећење другог чина свештеничког и то све мора бити до „Свјати Боже“ пред „апостол“, а одатле сам нови митрополит руководи летурђију. При облачењу архијерејских одежда, при стављању круне на главу, а особито при предавању жезла од стране патријарховог заступника, могао је човјек као дијете заплакати, јер га тај моменат опомиње на многе и многе минуле дане слоге и величине Српске. Како дивно, како дирљиво коснуше се мога срца ријечи преосвеченог Митрополита Николајевића при предавању жезла које изговори Новом Митрополиту: „Прими овај жезал па буди отац и пастир како стару тако младу, како богату тако и сиромашну; добре погледај а грешне исправљај“ рече отприлике у почетку. Жао ми је што не бијах тако близу те не могах од силног свијета саслушати ову дирљиву бесједу но надам се да ћу је гдје било читати, да ко буде вреднији од мене те је уватио. Гледајући први пут произвађање и посвећење новог митрополита летиле су ми родознале очи на све стране, бојећи се да ми што из вида не умакне; па ипак слабо је перо да престави читаоцу час посвећења, као што га говором може преставити приповједач или као што је у самој ствари био пред очима радозналог гледаоца. — Стари Архијереј сједе на „амвону“ у припремљену столицу, а то исто учинише и други Архијереји, један с десне стране а други с лијеве стране „амвона“, од којих се поређаше 14 свештеника обучених: те у сјајном и свијетлом свештеничком руву читава слика заносаше гледаоца, а особито онда кад на „солеју“ ступи нови митрополит праћен од најстаријих свештеника и ђакона, ђе на питање: „како вјерујеш?“ постављено од стране патријарховог заступника, изговори и исповједи вјеру свету; а затим „повели! — повелите!“ огласи час призивања светога духа од стране троице Архијереја. Иза уласка Архијерејског у свети олтар т. ј. пошље „малог входа“ изврши се посвећење и примање знакова архијерејског достојанства уз појање „достојан“ и „Аксиос;“ те примивши из руке преосвећеног патријаршеског заступника владичински жезал ступи у свети олтар и велегласно запоја: „Јако свјат јеси Боже наш...“ као наш Архијереј на славу Бога а на срећу Српског рода у нашој кршној Ерцеговини која се топло моли богу за његово здравље, те да истраје под тешким бременом кога носаше свети Саво у Српству; те и можемо сада Богу благодарит, као вјерни Христијани, а цару нашем оданошћу са синовљом љубављу, као вјерни синови своме оцу пожелити дуг и славан живот на срећу своје простране монархије и наше равне Босне и кршне Херцеговине, јер је ово знак велике бриге око светиња нашег српског народа у Херцеговини. Ја заиста немам ријечи са којима бих могао изразити мој унутрашњи осјећај у часу овоме, гледајући, како се један листак наше горе пење на столицу светог Саве, као народни борац за народна права, као мученик и паћеник за иста по африканским пустињама. Куд ће већа радост но гледати срећу и славу својих синова? а то је управо слава читавог дома и читаве земље. Пошље скоро минуле жалости, Херцеговина је опет радосна, гледајући свога сина као војника и раденика у винограду Господњем.

При свршетку торжествене службе божије пошла је депутација по царског повјереника при иншталацији новог митрополита: Његову Преузвишеност Барона Апела поглавара наше земаљске владе. У депутацији били су првенци грађанства мостарског са гатачким војводом протопопом Зимоњићем. Пролаз је био свечан, што сам могао увидити по грувању топова са мостарске бастионе од часа поласка Његове Преузвишености, па све до свршетка иншталације, која је текла овако:

Поглавара су на вратима црквеним дочекала сва четири Архијереја и допратили га до дивно окићеног стола. Пред храмом свирала је војничка музика, а чета наших синова одавала војничке почасти. Преузвишени поглавар био је у свечаној војничкој униформи, окружен великим бројем официра и грађанских часника којима је на челу био сам г. Барон Кучера грађански доглавник поглавара земље. Прије свега прочитано је писмо (царско) од заједничког министра, којим се Преузвишени поглавар опуномоћава, да обави иншталацију и то најприје на њемачком па онда на српском језику, а затим је прочитано царево писмо или декрет именовања и постављења Новог митрополита. Онда је Преузвишени поглавар прочитао своју бесједу на српском језику у којој је изразио своју и своје владе радост што је избор пао баш на преосвећеног Серафима, те и обећао да ће влада Његовог Величанства нашег Владара у свему бити на руци што иде на срећу православне српске цркве и народа; нашто се громовито трократно захори. „Живио наш цар!“ Док је ово текло преосвећени нови Митрополит стојао је на „амвону“, а затим је окружен својом браћом архијерејима, прешао у свој сто и одатле изговорио своју лијепу и језгровиту бесједу, која је већ и штампана, те о њој да говорим мислим није нужда. По свршетку бесједе, преосвећени епископ Петрановић узевши новог митрополита за руку покликне: „да живи митрополит Серафим“, нашто се опет захори трократно; „живио!“

Ето, тако је почела и свршила се свечана иншталација, коју сам веома радо желио виђети; а заиста и јест лијепа свечаност.

Иза ове свечаности три Архијереја из цркве у митрополију допратише новог митрополита, и присуствоваше многим честиткама од стране свештенства и народа новом митрополиту. Многе честитке усмене, брзојавне и писмене као да не имадијаху краја са свију страна наше домовине па и са стране; али све очито доказују ону радост која је оличена и у нашим усменим изразима који се десисмо и руку новог митрополита целивасмо.

А сад хајдемо за постављени сто; ту се деси „сваке ђаконије“, па и рујна мостарскога вина што „весели срце человјека“. Био сам сретан што сам за исти позван, највише зато да виђу како ће и тамо бити; — та Бога ти не иде нико да се наједе и напије: — овако се обично извињава кад се код нас Срба запођене говор о гостбама и частима, премда је свакоме драго бити позван, јер „незвану је госту мјесто за вратима“. Морам признати да је мало ко са стране остао непозват; па и у том случају било је мјеста празних и ако је, покрај свега, огроман број угледних мостарских Срба, без разлике вјере, био позват па и за столом заступљен. — На челу стола сједио је нови Митрополит, с десне поглавар земље а с лијеве његов доглавник Кучера, а против истих три архијереја, па на даље сва остала господа међу којима треба споменути пресвијетлог бискупа мостарског и старјешину црквеног мухамеданског вјерозакона у Мостару; — било је све лијепо и угодно разређено. За вријеме обједа, који је почео тачно у два сата по подне, свирала је војничка музика или боље рећи виолинисте војничке музике одабране комаде, међу којима је било и српских. И дивно српско пјевачко друштво мостарско освјетлало је и на обједу као и у цркви свој рад; те се може с пуним правом рећи: овака младеж, са оваком љубављу и жаром за напредак умни и морални заслужује не само поштовање но и потпоре, да се послије не би отпјевало: „Ала наше за мало бијаше“. Ово ја тек рекох, да не би пао какав камен на пут тако лијепој слози, тако племенитом предузећу, тако потребној и корисној установи у нашем дичном престолном граду Херцеговине. Све што би имао рећи за сад, то је: да је почетак сјајан; само тако напријед, па ето нам и боље будућности у сваком погледу. Мостарска младеж обећава много, те сваки пријатељ мора пожељети велику истрајност и прегоријевање а нарочито братинску слогу и љубав, у тако лијепом и на чврстом темељу заснованом друштву, у коме се находе синови како богатих тако и сиромашних родитеља. То је једна околност која доказује, да мостарска младеж не тежи „по моди“ за високом госпоштином, те и у најдаљој будућности у Мостару ће бити братинско друштво а не подијељено на „сталеже“. Ја мислим да је ово један главни услов опстанка танких друштава; само што но веле: „ако не могу бити богат, могу бити поштен, нека буде мјерило, па ће бити чланова доста. Мостарско је друштво младо, али гледајући на снаге које га сачињавају смије се рећи: Мостарци су сретни! Дај Боже! да се на ову Србадију угледају и остале општине и друштва. Истина Мостараца има доста, а и богати су, па им је и полакше тако шта створити, но нама у малим мјестанцима; али ако се не може одмах величанствено а оно се може колико се може, па да Бог поможе! Јер „да свак чини добра колико може, много би више добра на свијету било“.

Кад сам за столом, а оно да бар проговорим све што се при њему збило.

Велики комад времена заузеле су и здравице. Иза пјесме „у Бој“, коју је друштво на опће задовољство отпјевало, а да се пљескало, не треба ни говорити — подигао је здравицу нови Митрополит просвећени Серафим за здравље, срећу и дуг живот нашег Владара Ф. Ј. I. иза које забруја са хора из грла наше младе Србадије царска „Химна“. Преузвишени поглавар наздравио је новом митрополиту; преуз. грађански доглавник Б. Кучера, слози у нашем народу без разлике вјере; Преосвећени митрополит Николајевић храброј и непобједимој војсци аустроугарској; генерал Арлов захваљујући се изјављује наду да ће и синови Босне и Херцеговине ступивши под заставу нашег Владара у даној прилици знати храброст своју показат; пресвијетли бискуп Буцоњић радује се ступању на Архијепископску столицу Серафима Перовића, те изјављује наду за срећу и напредак православног народа у кршној Херцеговини; Преосвећени епископ Петрановић новом митрополиту и у којој са пуно братске љубави, старачког савјета, као вјешт говорник, као Србин и патриота изјавио пуно савјетујућих братских ријечи за живот и рад међу народом и нашим свештенством, које не влада великим знањем, али које влада чистим срцем и правом оданошћу према аманетима својих светих и славних прађедова; Протопоп Зимоњић војвода гатачки у име свештенства као г. пречасни прото Бококоторске Епархије, игуман манастира житомишљића господин Симеон и пресједник српско-православне мостарске општине наздравише новом митрополиту, иза којих се здравице прекинуше, што нам показа запаљена у врх стола свијећа. Што се тиче здравица оволико сам их запамтио, а чини ми се да су овако текле и овим редом.

Ако је и весеље доста је, па и ја велим, да овђен мало одушим, па Боже здравља и весеља, опет ћу наставити што мого и умио о мом „путешествију“. Но ако баш и не ваља, а оно није ни скупо, па ћемо се некако крпити, до бољег часа, а сад до скорог виђења из Требиња. Елем сад ћемо о нашем одласку, јер се ваља братски изљубити; та Бог зна ко ли жив ко ли мртав.