Крвнина : истинита приповијетка из народног живота : ELTeC-plus издање

Знате ли између онијех роднијех година ону злу и неродну? Та знате. Како не бисте знали?! Та то није било давно: у 1870. години, а зло се — штоно ријек — добро запамти.

Оне зле године на Божић у јутро у прве кокоте уранио Јоко Шаровић у Чарађу, па пробудио жену: „Устани Канда, наложи ватру, зар не знаш, да је данас Божић!“ Жена се диже, да наложи ватру, а Јоко наточи потуру воде из бурила, па пође пред кућу, да се умије. Ноћ је, да не може дивнија: ведро, звијезде трепте, ама богме студен... — као на Божић. — Пошто се Јоко уми, уљезе у уљаник виш куће, па се окрену истоку и стаде се Богу молити: Жарко сунце на исток, мени господ Бог на помоћи. Дијели се дан и ноћ, удијели ми Боже срећу и помоћ! Јутрашње јутарце и жарко сунашце, обесели ме и обрадуј ме сваком срећом! Данашње свето роштво Ристово, буди ми на помоћи и на дневу и у ноћи! Помози ми Боже грешнику! Сачувај ме тешка дуга, невјерна друга, турског хршума, биједе видовне и невидовне!“ и т. д. како је сам знао и умио. Пошто се Богу помоли, уљезе у кућу, те назва жени: „Добро јутро и Ристос се роди!“ а она га дочека са пуном шаком жита, па га посу одговарајући: „Добра ти срећа и ваистину се роди!“

„Док се он Богу молио, ватра се велика распламтјела, а остала се чељад избудила и умила. Једни се већ Богу молили, па сјели крајем ватре, а једни се још Богу моле. Јоко уљезе у собу, сними с чивилука малу пушку и примаче се близу ватре; па огледа на ваљи барут, да не превари, те изиђе пред кућу, завика што га грло носи: „Ристос се роди!“ па из пушке: даан!

У врх куће у ћошку прислоњено божићно пециво натакнуто на ражањ. Јоко приступи, прекрсти се и рече: „Боже ти мени јаки помози!“ па пристави пециво у крај ватре на двије рачвасте сохе и поче понајлак окретати да се пече, а запјева ону нашу српску:

У Божића три ножића, весело, весело, У Божића три ножића, коледо, коледо! и т. д.

Пошто лијепо угоди пециво, да се море лако окретати и ватру пода њ разгрну, устаде, уступи мјесто млађијем, да окрећу и да се веселе, а он оде у чардак, да се одједе, па да иде цркви у Казанце. Канда му нађе одијело, па изиђе младежи у кућу. Пошто се Јоко одједе, припаса оружје, узе џевердар у руку, па се крену цркви. На походу се сврати, па ће младежи: „Причувајте, да не приплане и гледајте да се добро испече! Ти Канда нахватај масти од веселице, па умијеси чесницу; ево ти, на, шестицу“ па извади из кехаре „па тури у њу по старом адету! Немој заборавити оставити масти, да се моремо омрсити, јер знаш казивао ми је још покојни дјед, да нема ништа боље, но се омрсити масти од веселице, не ће, вели, морити љутина про цијеле године“. Још једном погледа, како је ватра намјештена под пецивом, па крену „Збогом!“ — „Збогом!“ а син му дохвати гусле па запјева:

У Божића до три секе кажу: Једну шаље, да му овце јањи, Другу шаље, да му шену сије. Трећу шаље, да виноград сади. Коју шаље да му овце јањи, Она сеја брату поручује: „Дођи Божо, дођи брате драги, Добро су се овце изјањиле: Свака овца по двоје јањади, Разблудница троје ојањила!“ Коју шаље, да му шену сије, Она сеја брату поручује: „Дођи Божо, дођи брате драги, Добро нам је шеница родила: Све се класје од рода повило!“ Коју шаље, да виноград сади, Она сека брату поручује: „Дођи Божо, дођи брате драги, Добро нам је виноград родио: Све гроздови као и топови, А јагоде к’о пушчана зрна!“

Чуо Јоко пјесму, па му мило, Боже, мило, те заст’о мало више куће, да послуша, а кад Радоје сврши, нададе ногама, да не закасни на литурђију. Кад наљезе изнад куће кума Обрена Манојловића, завика: „Добро јутро јутрос у ови поштени дом! Ристос се роди, куме Обрене!“ па из пушке даан! Устао је Обрен па чека Јока, да иду заједно цркви, те ођевен и оружан искочи пред кућу: „Добра ти срећа ни ваистину се роди!“ па и он из пушке даан! одговори му. Пошто се састадоше, упиташе се за јуначко здравље, као да се нијесу виђели има тридесет година — е таки је адет — придадоше ногама, јер им има готово читав сахат цркви у Казанце.

Када дођоше цркви, оставише у кави пред црквом оружје, прекрстише се, цјеливаху горњи праг црквени, па уљегоше у цркву. Пошто се сврши литурђија, изиђоше сви из цркве, па ће неко у каву неко у крчму. Неко попи каву неко ракију, па свак похита кући: е Божић је јутрос.

Јоко се опет упути са кумом Обреном, па ће му уз пут: „Дођи ми куме, кумства ти, да ме јутрос полазиш, јер знаш, не бих рад био мијењати полазника!“ — „Доћи ћу, куме доћи, како не ћу.“ У толико већ дођоше близу куће Обренове. „Збогом!“ — „Збогом!“ сврати се Обрен својој кући, а Јоко оде својој. Пред кућом опали пушку па завика: „Ристос се роди!“ Пошто уљезе у кућу, издијели нафору кућњој чељади, а свако се чељаде окрену спрам истока, прекрсти се и нафору поједе, а Канда донесе млаке масти, те се сви омрсише. Јоко узе нож, па отпара десно плеће од веселице и додаде жени: „На остави то на полицу у какав суд, док дође сретни налазник!“ а осталој ће чељади: „Ето ви сада морете слободно јести веселице и веселити се, само се чувајте, немојте много, јер вас море маст на омрску у срце убити!“

Сунце је већ оскочило два копља изнад Добрељице. Чобани су већ испустили овце, па им положили мало сијена, док они ручају, па ће их потјерати у пашу, јер је још по гдјегдје подина копна. Од једном насрнуше вашке. Јоко скочи: „Јест, бели полазник!“ па завика на вашке: „„Лези оном’ он!“ а вашке све трбухом земљи. Обрен дође пред кућу, па ће испред куће: „Добро јутро јутрос и свако јутро у ови поштени дом!“ па прекрочи десном ногом преко кутњег прага, а домаћин га посу житом: „Добра, ти срећа и јутрос и вазда!“ — „Ристос се роди! Сретан ви Божић и сви данци по Божићу и сретан ви ја полазник!“ — „Амин!“ одговоре сви из куће. Обрен приступи огњишту, па дохвати два прегорјела бадњака и стаде кресати један о други: „Колико варница, онлико у брата домаћина златница! Колико варница, онолико у брата домаћина оваца с јањцима! Колико варница, онлико у брата домаћина крава с теоцима! Колико варница, онлико у брата домаћина волова и мушкијех глава, ако Бог да!“ Чељад стала у наоколо па вичу: „Амин!“ а Обрен спусти главље, стаче их и остави на огњишту јабуку и у њу задјевен талијер.

Уљегоше сви у чардак, па пошто попише по чашицу двије ракије, унесе Канда синију па метну на сред чардака, постави на њу плеће од веселице, комад лијепе погаче и бардак вина. „Дедера куме Обрене, огулидер плеће, па ми право кажи, шта у њему пише, вјешт си!“ Обрен огули плеће онако прстима. Једу оба, а призвали су и старога оца Јокова, те и он сио с њима за софру. Пошто Обрен огули плеће, баци око на чашицу, па се жацну, а да не би опазио Јоко, обрну плеће, па погледа низ поље, па ће старом: „Ама ти куме, колико ти је година?“ — „Прикучило је близу деведесете.“ — „ Е Богме куме, баш доста, ама мислим да нијеси упамтио много тежијех шњегова. Нуто куме Јоко, како је загустило! Ево видим пружило се вријеме од јарма па до у сред поља, али бих рекао, не ће бити дуго на земљи! „Ану ти мени куме види како ми стојимо у кући, а снијега нека, и треба да дође, не ће зима на небу зимовати!“ — „Ево у тору све здраво, велики напредак. Ну погледај овијех танкијех, црвенијех жичица, како хите кући на више! Богме не знам кад сам видио љепши тор. Поглед, само поглед!“ — „Виђу човјече, виђу. Знам и ја по штогоћ у плеће.“ Опази раку у кући. „Но шта је то у кући? То ми није мило. Но ми кажи, тако ти нашег кумства и тако ти Бога и светога Јована! Знам, да ти знаш“. — „А чему ме тако закле куме Јоко? Знади да је ово рака, а ево на доњем рубу и носила, и када ме онако страшно закле, казаћу ти, да вас једног из куће у овој години нема, ако је вјеровати кошчурини!“ Јоко се мало лецну па ће: „Божија воља треба да се врши а стари ће: „Боже само по реду! И ако би ми и било жао умријети, волио бих да се на мени размине“. Обрен заиска гњат те заглављује чашицу од плећа, па пошто га загледа, рећи ће: „Божија ти чиста вјера, куме Јоко теби не ће бити ништа! Виш ове рупице насред гњата! Овдје се гледа домаћин; па кад је рупица на гњату домаћин је жив. Но оставимо сада плеће, биће све како је Бог наредио, а кум се стари доста и наживио; и ако нам га је жао сретан му пут!“ — „Бог те чуо синко!“ одазва се стари. „Не дај ми Боже дочекати и то од дјеце!“

Обрен узе бардак, па поче напијати, само да разговор на што друго обрне. Ту су се они још мало поразговорили па Обрен скочи и оде, а Јоко га испрати до на врата, па се поврати у чардак и окрену вољу за невољу, па стаде пјевати. „Пјевајте, та данас је Божић, треба да се у кући весели!“ па ће завикат на Канду: „Дај Кандо, постави софру и вичи сву чељад, да се окупе!“

Пошто се постави софра и чељад се окупише, донесе Канда па метну на сред софре ћасу пунану жита, а Јоку додаде руковијет цвијећа. Јоко издијели цвијеће: сваком чељадету по једну, па се сви обрнуше спрам истока и побожно Богу помолише, а Јоко отпјева „Рожданство твоје“. Пошто се Богу помолише, приступе сви по старости Јоку, те се с њиме мирбожише: „Мир божији! Ристос се роди“ — „Ваистину се роди!“ „Клањамо се Богу и Ристову роштву“ и дадоше му своје свијеће, а Јоко их свијех скупи, омота црвеном свилом и усади у жито у сред ћасе.

За тијем сједоше сви за софру и почеше благовати и веселити се.

У очи малог Божића уснио Јоко страшан сан, па се пробудио и не да му се више спавати, те зовну Канду, да се дигне и наложи ватру, а он изиђе пред кућу, да се умије, кад има шта и видјети: вије снијег, каква није одавно запамтио, па завијао читаве стогове пиће више појате. Одмах се сјети плећа и Обренова причања: „Ха Бога ми погоди за вријеме!“ А сан му страшан: није шала видио у сну, гдје му из огњишта крв потоком врије. Ама је Јоко јунак, па стиште срце, не казује ником из куће, но науми испричати на тајно куму Обрену.

Пошто се раздани шћаше Јоко куму Обрену, ама богме неда мећава ока отворити: пуко, брате, вјетар „кривац“, баш онај, те снијег доноси, па га вије и пребацује с мјеста на мјесто, а пада штоно рекну и из неба и из земље — смутило се, не види се прст пред оком. Три дана је вако иза особ падало, а четврти се дан мало разгали.

Јоко се диже, обу опанке, припе крпље, па ће управо кући кума Обрена, да му сан каже. Чини му се биће му лакше.

Кад га опази Обрен, рећи ће му: — Кудијен си ти куме трго данас по овој мећави? — Богме, куме, дошао да видим јесте ли живи остали од овога кијамета? — Јесмо за лијек, ама је богме баш навијао црн му образ. Ја бели овакога снијега нијесам упамтио. —

Пошто попише по каву и ракију и мало се у крај ватре разговорише, изазваће мало Јоко Обрена, па ће му: — Снио сам, куме Обрене, у очи малог Божића сан. — На хаир и на добро. — Амин куме! Бог те чуо, ама ја богме зебем. — Да ну причај, шта си снио, даће Бог добро ако Бог да? —

— Славим ти ја, куме Обрене, крсно име. Окупило се свијета: пуна кућа; док на једном проврије испод огњишта крв, а мој ти се Радован обре у сред крви, држи у руци свијећу воштаницу, а стари сио уза њ па плаче, па сам му се жив препао. —

— А да подушили ватру крв кад проврије? —

— Не оно! Но ватра пламти боље но прије, чељад уватила у кући коло, па игра. —

— Добро ако Бог да! Стари ће умријети, а Радован му свијећу прислужити и на том се разминути. Јер — да Бог сачува — кад би ти што шћело бити Радовану, крв би ватру подушила, па би ти се кућа ископала, а нако ти се ватра боље распламтјела. Стари ће умријети, а вама поћи — ако Бог да — напредак у кући. —

Ту Јоку чисто одлану, па крену мирне душе кући, пошто се с кумом Обреном још мало о домаћим стварима проразговара.

Давно су казали стари људи: иза тешка снијега и зиме иде лијепо прољеће и обилато љето. Тако ти би и ове године: како је брзо снијег дошао, а љетина добро прихватила — не зна се или је боље жито понијело или трава.

У очи Петрова-дне запутила се пољем гатачкијем два човјека, па живо одмичу. Један је коњик, а други пјешак. Пјешак иде пред коњаником; завргао се џевердаром, а за пасом му нож бјелосапац и мала пушка. За њим јаше коњик, вас у срми и у чисту злату: за пасом му двије мачкоглаве, оне праве призренке, све се у срми прелијевају. Низа њ виси крива посјеклица сва у срми, а у кубурлуцима двије кубуре, поред њих виси о јабуци ократак гарубин.

То ти је Бећир, син старога, поштенога Суљаге Крстаслије с Крсца, а оно је пред њим Туро Бјелица. Човјеку се омакла пушка, те убио једног друга од јака братства, па бојећи се крвне освете утекао међу Турке и придворио се у Суљаге. Шта ћеш: невоља га натјерала.

Бећир био у Метохији, па похитао кући да стигне, да сјутра изиђе с чељади на теферич. Сјутра је Петров-дан највеселији дан Мухамедоваца по горњој Херцеговини, а о Петрову-дне је — рекну — приспјело јање за заклање, јер је богме добро поткрвавило.

Испред подне сврнуше на десну страну пута, па ће управо кући Обрена Манојловића. Чим их Обрен опази, познаде агина сина, па, га дочека, што је могао љепше, а како и не би, кад му је ага добар и поштен, да га нема бољега у свој горњој Херцеговини. Зна ти Суљага што су Херцеговци, кан’ ти кад се међу њима родио и одгојио, па их свјештио. Зна он, да ће Херцеговац на мјесту дати и крви из образа, па он с њима све лијепо и полако. Чува их од Османлија и јабанџија, па лијепо и њему с њима и њима с њим.

Пред кућом је Обрен начинио хлад: бацио поњаву прô ступова од саоница, па сио с Бећиром, те пију каву, док им донесу врућу погачу и велики сахан замеђене цицваре.

Пошто ручаше и умише руке, запалише на чибуке и почеше опет каву присркивати.

Нешто ће се Бећиру дати погледати у страну наспрам себе, па ће угледати нешто и рећи Обрену.

— Види ти спрам нас ону тицу на оном мрђињу? — Обрен баци око онамо, куд му Бећир показује руком, па ће:

— Виђу богме, како не виђу? Ама ми је за чудо, каква је? Ено се не види ништа до шија и кљун, а по гдјекад махне крилом. —

— Ама каква ће оно бити птица са наким лијепим жутим кљуном и вратом а црним крилима? Ја је — валахи — нијесам никад онаке видио! —

— Ни ја вала, ама се и не види добро из траве. Ану да причекамо не ће ли полетјети, па ћемо је боље видјети. — Вала ћу је сада гађати. Ако је не убијем, барем ћу је поплашити, па ћемо видјети каква је. А ну ми Туро тај твој џевердар, погодан је.

Туро му додаде, а он састави никшан, пуче пушка, а из мрђиња скочи човјек — јекну па се опет превали.

Сви се пренеразише.......

Обрен скочи да види шта је, кад има шта и видјети: Радоје, син кума му Јоке, лежи мртав. Зрно га погодило по сред лијеве сисе.

Ко без душе врати се Обрен па ће Бећиру:

Убио си Радоја сина Јока Шаровића. Нијеси хотимице, ама су Шаровићи богме крвави људи, па кад опазе крв онаке врсне главе, могло би и више панут, но бјежи пут Гацка, не би ли се прије добавио поља! —

Туро приведе ђогата а Бећир опкрочи, па бјежи. Још није ни на Бобутово гробље избио, а покличе момче:

— Ха ко је Шаровић изгибосмо! —

За тили час скупи десетак момчади братства Шаровића, те дођоше над мртва Радоја. Не знаду, ко га је убио. Чули су пушку близу Обренове куће а видјели су и Турчина, кад је дошао Обрену, па потрчаше онамо, да га траже.

Дај крвника овамо крвниче и с њим заједно, јер ћемо те сада свега на комаде исјећи; скумио си се крвниче с нама, да нам лакше кућу ископаш! —

Обрен снимио капу, па ће:

— У разлог људи, кумим вас Богом и светим Јованом! Крвник вам је Бећир Суљагин, ама по незнању. Није он гађао човјека но по злој срећи тицу па убио Рада. — Какву тицу крвниче и с њим заједно! — узаврела, момчад.

Јоко стискао срце, па их ушуткава и запита Обрена:

— Кажи куме кумства ти и тако ти Бога и светога Јована, како су се десили ти моји велики јади?! —

— Хоћу куме кумства ми и свега ми, и тако ми мријет’ Бога зовући, ко да ћу сада мријет’ :

Сједимо овдје ја и Бећир-ага, док се њему у зли час умакоше очи пут мргиња, па опази у мргињу Радојеву пушку шиљу, гдје се спрам сунца сија, па му се учини врат и кљун од тице, још како је онај несретник легао у мргињу, опрла се пушка у земљу, па се добро измољела и са собом уздигла горњи капак од силаха, па како је вјетар пиркао, треперио онијем капком баш као крилом у птице. Тако ми гријешне душе, куме — а сви ћемо на истину — и мени се учинила тица, јер клета трава голема, кан’ ти на овој ојађелој рођи, па се не виђаше Радоје ни за лијек. Бећир довати џевердар, да тицу поплаши, ја даје убије, и убије несрећом Радоја. —

Јоко заплива у крупне мисли. Крвник му син агин, његова доброга аге и до сада великога пријатеља. На освету онај час није могао ни помислити, па му је двојином било жао Рада: е ће остати неосвећен. Док му нешто паде на ум, ко да му неко пришапта на ухо: Божо. Да Божо ће га осветити. Божо Шаровић. Отац и стриц му бијаху настањени на Пржинама. Оглашени јунаци Тановићи подмукли зликовци привукоше се једне ноћи па обојицу убише. Божу су биле тада тек три године. Оста сирјак. Чим се опаса снагом дохвати оружје, па се отури у планину, да се освети. Давно је осветио и оца и стрица, ама му омиље тај занат, па и сад води чету.

Јоко је сву наду полагао на Божа, да му не ће остати син неосвећен.

Исту вечер чуо је за ту несретну погибију и стари Суљага, отац Бећиров. Чуо је од Тура, Туро отпратио Бећира до добрељске цркве, па чим се дохватио Бећир поља, врати Тура на Крстац, да староме Суљаги тај несретни глас однесе.

Кад је Туро Суљаги све испричао, и ако је јуначкога срца, опет није знао ни на ком је дијелу земље. Није шала, мртва глава! А син му убио сина најмилијега чивчије. Еј несрећо нигдје те не било! Еј грдна рано!

— Ето ти! Сто сам му пута говорио, да не пуца у беспослицу. Скуп је гдјекад фишек. А он неће да слуша. Све накве тице и накве беспослице.

Заплива у мисли. Мислио је а не зна ни сам с којега би краја почео, па ће сам себи као кроза сан:

— Ето ти Суљага, шта дочека под своје старе дане! Убити најмилијег чивчију! Шта ће рећи људи? Црн образ! Не ће нико разбирати како је било. Не ће, не ће! Свак ће рећи: акастен. А Шаровићи стари крвници. Осветиће они. А Божо? Ух! Та он не ће чекати ни док се Радо у цркви опоја, осветиће га. Хоће, хоће богме, а има и право, и ја бих осветио свога.

Преста, па се опет задуби у мисли. Смисли нешто; чисто се види да му одамину.

— Дај ми донесите каву! — па стаде испијати једну за другом уз густе димове духана. Цијелу ноћ није Суљага ока на око стиснуо. Лијегао је два пута, ама му се не да заспати. Туро је цијелу ноћ уза њ пресједио, каву му точио и у његовим јадима своје јаде гледао: сјећа се свога јада и невоље, сјети се свога братства, свога дома и завичаја.

Чим се ноћ почела од дана дијелити, рећи ће Суљага Туру:

— Опреми вранца па изведи и реци доље у кулу, нека се двоје троје момчади спреми! — Туро скочи, а Суљага ће му опет:

— Ја немој! Не треба нико. Сами ћемо ја и ти. —

Туро опреми коња. Суљага изиђе пред кућу, па ће Туру:

— Узми оружје, па преда мном у Вишњића дô! —

Млађи ко млађи. Мала му пушка и јест за појасом. Још узе велики нож и велику пушку, па пред Суљагом кудијен му нареди.

Када дођоше у Вишњића дô, одјаха Суљага пред кућу Ђока Вишњића најјачег у оно доба и најприбранијег српског главара у горњем крају. Ђоко изиђе пред кућу па пошто се упита, за здравље, опази на Суљаги, да се је нешто необично догодило, па ће му:

— Шта је Суљага, хаирола?! —

— Црн ми је хаир јутрос осван’о, но хајдемо у кућу, па ћеш чути! —

Када су у кући сјели, све Суљага Ђоку исприча, па ће му на пошљетку:

— Гледај Ђоко, кумим те Богом, да ме на који начин умириш са Шаровићима! Не жали брате харчити! Кумство ти од моје куће, а на поклон ти цио овогодишњи хак од Крсца и Голије! —

— Мучна је работа мртва глава, мој Суљага, ама ево ти чисту божију вјеру задавам, да ћу гледати да вас умирим! — Суљаги је то доста, јер је знао моћ Ђокову, а вјеран је човјек, задао му је вјеру, не ће га преварити.

Ђоко одмах поручи по Ђока Горановића и Дуку Канкараша, па кад дођоше, упутише се сва тројица пут Чарађа. Ђоко им исприча, ради чега их је звао. С њима је пошао и Суљага, он ће само до на Крстац. Уз пут припаде нешто на ум Ђоку, па ће Суљаги:

— А да смијемо ли ми од суда нашијем судом судити? —

— Кадија ми је добар пријатељ. И он је Херцеговац: Сердаревић из Љубиња. Зна, шта је јуначка невоља. Не ће се у то ни разумјети но ће окренути главу, ко да није ништа ни чуо ни видио.

— Свакако ваља суду пријавити, но да се нађеш сјутра У Метохији, и ја ћу доћи! — Ту се растадоше: оде Суљага кући, а она тројица у Чарађе.

Збогом! —

Када је Ђоко дошао у Чарађе са два одабрана голинска главара, тамам су се враћали са гроба покојнога Радоја. Покајнице наричу, кам би пуко од жалости, и Ђоку се скотрљаше сузе низ лице, кад им се придружи. Код куће Јокове се збила свјетина. Једе се, пије се, кука се, не зна се шта се ради.

Ђоко изазва на страну Косту Шаровића кнеза из Чарађа, Косту Тепавчевића из Казанаца и Малишу Пепавчевића из Вратковића, па ће им:

— Чујте људи, овој рани треба лијека тражити! —

— Освета, освета! — повика Коста Шаровић.

— Шути Коста! Знам да ви је криво без Радоја, ама знаш ли ти, да није било дебљега мира но сада? Зар нијеси чуо, шта се је зимус догодило у Подгорици? Па кад Црногорци и господар не свете своје, но траже судом, како ћемо се ми у жваљи Турчину изнијети?

— А да није нам вајде ни од суда: врана врани очи не вади, — додаде Малиша.

— Ја сам смислио од два зла мање: да одемо нас неколико главара к суду, па да га умолимо, да нам пушти, да ми по нашем суду судимо. —

— Добро би било — сви рекоше, а Ђоко ће сад призват Јока, па ће му:

— Знамо Јоко сви како ти је на срцу, па смо се ето с тога и састали, да тој рани гледамо лијека. Данас је дебели мир, а Звиздићи најјача породица међу нама. О освети не треба ни мислити, но пристајеш ли ти на народни суд, или ћеш ићи пред кадију?

— Како год ви рекнете ја ћу пристати, јер се давно рекло: — Ко људи не слуша није ни човјек — само ме Турцима не шаљите јер су ми сви црни! —

Када Јоко пристаде, окупи Ђоко главаре, те с њима у Метохију. Суљага изради те му суд допусти, да се по народном обичају суди, и још му даде коџобашу старога Пеја Тодоровића, да им у томе помаже. Сада сви кренуше у Чарађе па уговорише мир до Илина-дне, док их не умири суд добријех људи са свијем.

Освануо је Илин-дан. Окупило се подости свијета код цркве у Казанце. Дошли су Крстачани са Суљагом, Голијани са Ђоком, Чарађани са Костом. Још се окупило подоста свијета из Казанаца, Вратковића и Дулића. Пошто се у цркви одслужи божествена литурђија, измакоше се на страну двадесет и четири умољена судника: дванаест од стране Шаровића, а дванаест од стране Суљагине. Суљага је одабрао шест Срба православне вјере, а шест Мухамедоваца.

Сви сједоше попише каву, па се у дубоке мисли дадоше, е није шала мртву главу умирити. По кави изнесе једно момче ракију, те им послужи. Првом даде Пеју Тодоровићу као најстаријем кнезу по годинама, а он ће наздравити.

— Здрави сте браћо! О чем гођ радили, све са лијепијем братскијем договором и помоћу божијом! Бог нам мирног и благог анђела придесио, те овај посао умирили, око чега смо се сакупили, како је најправије и најбоље и по једну и по другу страну! —

— Амин! — Пошто се по једном обредише ракијом, рећи ће Пејо:

— Носи сада ракију, те нам дозови Јока и Суљагу, да чујемо њихове разлоге!

Ево Јока гдје иде, а Пејо ће му:

— Е Јоко, шта тражиш ти од Суљаге? —

— Ја ништа од Суљаге до од Бећира, да ми да главу за главу, што ми бигаирихак, на правди божијој, пред кућом кућу ископа. —

— Окани се Јоко! Знаш и ти и ми сви, да је Бећир некуда пут свијета побјегао, а знаш лијепо и то, да се нијесмо овдјена окупили, да палимо и жаримо, но да гледамо како је најправије и по једну и по другу страну, па да осудимо и вас умиримо. Ето Суљага гдје је пристао на братски суд, а давно се је рекло: преклоњена се глава не сијече. —

— Добро браћо, ето пристајем и ја на ваш братски суд. Само вас молим: свак руку на срце, па суди по правди, како би било њему, да му се — не дао Бог — овакова несрећа догодила! —

— Шта ти говориш Суљага? —

— И ја, браћо пристајем на братски суд, само вас молим, да узмете на ум, да није ништа било акастен ни из обијести, но несрећа и моја и Јокова.

Отпутише парничаре, па призваше Обрена Манојловића и Туру Бјелицу, да кажу по истини, како се догодило.

— Дану Обрене сада да нам по души кажеш, како се догодило, кад Бећир уби Рада. Добро се пази! Знаш да су ти једна врата души кад почне излазити. —

— Казаћу ви људи све по истини, тако ми умријет Бога зовући! — па им исприча све шта је и како је било. Пошто то потврди и Туро, отпустише их, а они након дуљег договарања изрекоше народну пресуду.

Дозваше и Јока и Суљагу, па им прочиташе пресуду.

Пресуда.

Нека се знаде на сваком мјесту и божијем шеријату и царском ућумету, како се ми данас двадесет и четири народна умолника састасмо код цркве у Казанце и то: дванаест умолника од братства Шаровића, а дванаест од братства Звиздића, да по старом нашем обичају помиримо ова два братства. Призвасмо најприје Бога и благога божијега анђела, па по најбољем нашем расуђивању и правди осудисмо:

Да Суљага Звиздић Крстаслија поклони читлук Јоку Шаровићу, на коме он сједи, њему и његовијем нашљедницима од данас до страшнога суда. Да се Бећир син Суљагин нема кроз пет година повратити у Гацко, да не би Јоку ја коме од његова братства преврело, кад би га видио, па опет крв затурио. Да Суљага на ово двадесет и четири умолника и на цијело братство Шаровића, даде ручак у прву недјељу на Бобутову гробљу. Да Шаровића породица даде три шишана кумства Звиздићима, а породица Звиздића три Шаровићима. Овако нађосмо за право, осудисмо и мухурлеисасмо својим мухурима.

Начинише оваке двије пресуде па дадоше сваком парничару по једну и пољубише их међу се.

По овој се осуди све испунило: Бећир је био у Босни негдје у државној служби као писар све до устанка 1876. год. Суљага и остало му братство поклонили су цио хак оне године својим кметовима. Осим тога кумовао се је Адем Звиздић први братучед Суљагин са Ђоком Вишњићем и даровао му читлук.