Сеја : ELTeC-plus издање

СЕЈА.

Лијепа као рујна зора, умиљата и поштена, красна као славуј... Така је била ћерка покојне Марије... Од петнајест година остала је иза своје мајке, са својим братом Бранком. Бранко је био неколике године старији. Оца нијесу ни запамтили. Још у млађим годинама, мајка им је причала, како им је отац Богдан погинуо на бојном пољу, проливши крв своју, српску, за ослобођење своје драге домовине!...

Често би пута њих двоје разговарали се о свачему, тјешећи једино друго. Иза смрти мајчине остало им је прилично богаства. Могли су лијепо живјети.

Сеја би брата загрлила, па љуби, љуби; а братац би је миловао и гладио јој густе плетенице.

— Је ли брате! Ти мене волиш? Ти се на мене не ћеш нигда расрдити?...

— Зашто то, сејо драга?

— Па ’нако, ако би те кад год увриједила, ја мислим, да би ми ти опростио!

— Ах сејо, ја не знам, како би ти мене увриједила? Ја те волим и љубим... Ми смо једна крв. Два смо тијела, али будимо једна душа — дух...

— ’оћу братац! Ти мени помози, па ћу и ја теби, кад код могнем.

- Добро сејо! Да чујем, ту твоју жељу?

— Али, ја се бојим увриједићу те, па ће ти бити жао.

— Не — неће сејо! само говори...

Љубица, тако се звала Бранкова сеја, порумени и дрхћућим гласом рече:

„Ја—љу—бим... Ми-ла—на!“... па загрли брата.

— Нек ти је срећно сејо! Само ми реци, кога Милана?

— Милана, твога друга.

— И мени је мило сејо. Само, ако га љубиш драге воље и срдачно.

— Ох, брате! Како да ти благодарим? Чим, да ти захвалим. Стрепила сам... Али сад видим, да ми и ти дозвољаваш.

— Милан је мој искрени друг. Ја га волим, јер је паметан и честит; волим га, јер је Србин прави...

Тако сејо! Ти ’оћеш онога, кога ти срце ’оће... Нек ти је благословено... Не мој га изневјерити, само ако и он тебе љуби. Би ћеш срећна. Ти си сејо племенита, јер видим, да си изабрала себи добра и примјерна младића, ако и није од богата дома... Није сва срећа у злату и шарену пијеску! Не би злато било, што је, али му људи цијену дадоше... Само је оно највеће благо на земљи, што је срцу драго...

— То је моја мис’о брате, од како сам зазнала за се.

— Ох, камо срећа сејо! Да се ’оће и друге Српкиње на тебе угледати, те да љубе оно, што им срце жели. Много би више били напреднији наши домови. Много би задовољније српске мајке одгајивала своју ђецу — пород...

У том разговору закуца неко на врата...

— Слободно!

Отворише се врата, а у собу уљезе Милан.

— Помага Бог!

— Добро нам дош’о! рекоше њих двоје и пођу му на сусрет.

Милан с’ њима рукује и сједе па столицу. И Бранко сједе, а Љубица их стаде гледати.

Милан је година к’о и Бранко. Пун, румен, весео и вазда му лебди осмејах па уснама.

На једном ће Милан:

„Бранко друже! Ја те, по обећању чеках код куће, да идемо у поље, па пошто те не би, то дођох, да видим, шта ти је било“.

— Бијах пош’о, али ми Љубица не даде...

Љубица међу тим сва порумени и погледа преда се, а Милан је посматраше.

— Кад ти кажем зашто, мислим, да ћеш ми одобрити.

— А зашто? припита Милан.

Молила ме да јој дозволим.....

Љубица међу тим оскакута и изађе на дво.

— Шта да јој дозволиш?

– Рече ми, да љуби тебе. — — —

Милана спопаде румен.

— Јест! Она мене воли, а и ја њу.

— Добро драги Милане, кад се волите и ја вам честитам, да вам буде са сваком добром срећом благословено.

Милан се диже и пољуби се са Бранком говорећи:

„Хвала ти драге друже! Испунио си ми жељу мога срца — моје душе... Нек ти Бог стоструко плати“.

Бранко тада дозове Љубицу. Љубица уђе у собу.

Бранко рече:

Приђи сејо! Пољуби се са мојим и твојим Миланом. Он је твој, а ти си од сад његова!“ ...

Зачуше се пољупци... Уздисаји...

— Срећно! благословено -— на вијеки!! — —

Прољеће сијну 187*. Изда Србија проглас рата Турској, да ослобађа потишћене Србе, испод ига бијесног Азијата.

Ко је прави Србин био, устао је на оружје, да се свети српскоме крвнику — — — — — — —

У тај рат пошла су два друга — будући шура Бранко и зет Милан. Сеја Бранкова Љубица испратила их је до некле очима, пожелевши им срећан пут и да се побједоносни врате са бојишта.

Ко је био заљубљен, или је и сад, може знати, какав је био растанак сеје Љубице, са братом својим Бранком и вјереником — драгијем Миланом! –

Остала је у кући сама... Читаве ноћи и све дане била је Љубица невесела, јер је мислила, да јој се више никад неће вратити, ни брат ни драган...

Тјешила би се тијем, што се надала да ће бар погинути свијетла образа ослобађајући свој мили род.

Често је плакала, а често би попијевала и по коју пјесму, јер пјесма боле блажи, душу напаја и снажи.....

Једне моћи сни Љубица:

„Зелено је поље. На пољу је мноштво гавранова. Међу њима два сокола. Побише се. Бој се растрже... Соколовима бијаху откинута два крила.... Мало не прође, кад им крила израстоше! Опи полећеше и падоше на рамена Љубичина... она се пробуди, кад соколова нема... Срце јој закуца. — — —

— О, Боже! Зар ћеш ме оставити саморану? Молим Ти се — — Буди ми брату и драгоме на помоћи. — — Или ако им шта буде, те се не врате, пошаљи ми смрт — — — Да идем у њихна наручја. — — — —

Опет заспи... Сан јој се опет смилова:

... Угледа зелену шуму. Вила запалила Српству зубљу... која зору навјештава. У шуми је језеро... Крај језера скупило се више вила, разносе глас... Долине брује од умиљата гласа њихна... Престане пјесма, коло се креће. У сред кола два јунака стала... Бранко и Милан... Срце, душа, крв, све им се узбунило... горе... не знају гдје су?... Ах рај!... Пјевају пјесме, виле им помажу... Гора сва мири меким пријатним миром!! — – —

Зраци сунца је погледаше, она се трже, кад дан већ у велико... Уста, уми се, Богу се помоли. Сјела. Чу се тапат коња преко авлије... Истрчи. — Кад јој брат и драги на коњима, – – – Лијеве руке завили, а у деснијем носе крваве јатагане. — —

Врисну сеја! Или од жалости или од весеља?! — — — – — Врисну и паде на земљу. — — —

Бој се свршио. Срби су освојили: Ниш, Пирот, Куршумлију и друге вароши. Бранка и Милана ранила је крвничка пушка у лијеве руке. Сеја кад их је виђела, онесвијестила се. Брат и драги, унијели су је у собу и пошто је дошла себи, стаде грлити и љубити, час Бранка, час Милана...

— О, драги брате! О, драги Милане! Ви се из боја вратисте. Славно се вратисте. То вам свједоче и ваше ране... Побједисте ли душманина?

— Побиједили смо... Неколике смо вароши ослободили. И већ наша се војска побједоносно враћа својим кућама...

— О, свети Боже! рече Љубица крстећи се. Ти си онај, који наш народ чуваш и помажеш му у невољи... А. гдје сте ране добили?

При освајању Ниша, јуришао је наш батаљон, нас смо двојица били у првијем редовима. Ишли смо кроз варош. Двије пушке из једне турске куће пукоше и ранише нас... Неколицина нашијех војника, јурну у кућу и исијеку два Турчина. Нас двојицу однели су у болницу. Ту нам љекар опра и преви ране... Ране су нам сваки дан на боље бивале — замиривале се; и до неколика дана, можемо слободно одвити и завоје.

Сеја је слушала, а сузе су јој росиле румено лице. И пошто испричаше, она им опет потрча у загрљај. --–

Освануо и Ђурђев дан. Кроз варошицу К......ц — разлијегала се сватовска пјесма... Бранко испросио црнооку Јелену из куће Јовановића. Тај исти дан, удомио је и сеју Љубицу, за његова друга Милана. Песме се разлијежу на дуго и широко. — Пушке пуцају. — — — Све весело... Тако се обистинише Љубичини снови!...

До године родила се кћер у Бранка, а у сеје Љубице син... Крстили су их... Од велике милости Бранко кћери нађенуо име сејино Љубица, а и сеја своме сину братово име Бранко. - — — Живе добро — задовољни су; а гдје је задовољство, ту је срећа и напредак; а гдје је тога, ту почива и Божији благослов! — — —

Брате! Драгане! Сејо!

— 1892. год. -