Невјера : ELTeC-plus издање

НЕВЈЕРА.

Љубио је, као она мене; волио је, као она мене; слушао је, као она мене; куд она, ту и ја — — — Што она рече и ја сам рекао — — — — Нема је — Бог јој платио!...

Становао сам у вароши В —; а доселио сам се из вароши Н—. Млад и виђен, а такав ђевојкама и треба... Никога нијесам ни имао. Само што сам имао нешто мало капитала, те сам мању трговину безбрижно водио.

Тај капитал наслиједио сам од покојног стрица — Бог да га прости!

Са сваким сам се пазио. Свој посао водио, а свакога, поштена волио и љубио.

Дан по дан и ја стечем прилично новаца, — да сам могао безбрижно живјети. Пријатеља сам имао прилично, — наравно, гдје пријатеља, ту се рађају и непријатељи...

Ја млад, Боже! Дај два ока, да ме се нагледају? Кад је празник, или неђеља, умио сам се наћи и у веселом друштву, проводећи млађани живот — — —

Често пута састајући се, са младићима, упознам се, са многијем ђевојкама; да вам право кажем — заљубим се... Мало по мало... Е, да ће мање? — А оно све већма и већма и ја се заљубим... до ушију...

Прва љубав, прво срце задобити, ах! није то тако олако!

Пос’о ми иш’о добро, тргово што најбоље могу. Али, — али све на једну страну, а она, она — љубав па другу...

— Па и опет љубав претеже.....

Шта сам год радио, све ми она па уму! — У послу, у одмору; дању, ноћи, она на уму, па на уму...

Плаве косе, црне очи, бијели обрашчићи шарани ђевојачким руменилом, стас и све... Све то мене узбуни, кад ми падне на ум она — ах, она — Невјера! —

Премишљао сам, да ли, да је узмем или не? — Ах, зар може бити! Ко би ми је отео, кад је ја оћу, а и она се мени свечано заклела, да ће једино мене љубити — или смрт... Није то шала!

Машта ме однесе на лаганим крилима у цвијетну башчу љубави...

Душа, срце и све неку сласт осјећаше. Крв се узбуни, било залупа, само кад би ми она, на ум дошла...

Ох, срећан ли ћу бити са њом! Још мало, па ће се назвати моја — моја за нав’јек в’јерна љубовца... И нико срећнији неће бити од мене, кад ме загрле њезине њежне ручице — — —

Боже! Ти си једини, који ме усрећи... Прими за вјечиту благодарност ову моју сузу. И једна ми суза радости пође из ока.

— Ох, сузо! Свијетли ми кроз све тамне дане....

Тако сам проводио млађане дане — тако сам се купао у слатком — мору љубави... — — —

Јела, тако се звала моја прва љубав.

Бијаше свечани дан. —

Ишао сам са друговима кроз српске улице... На многијем вратима виђео сам дивне Српкињице, весела лица, а красна струка и стаса.

Око ми стаде, пред једном повећом кућом... На прозору бијаше она... С’ једне и друге стране прозора стајаше по један судић цвијећа. Не знам, али ме више занесе она, али цвијеће?!

Цвијеће лијепо, красно! А она? — Умиљата; и првим ме погледом задоби...

— Помоз’ Бог ђевојко! рекох, а сав се узбудих.

Она то примјети и веселим гласом рече:

„Бог ти добро дао Милане!“

— Ух, зар ми већ и име зна? О небо! Или је сан, ил’ јава? Чисто ми се чињаше, као да не стојим на земљи...

Помислим у себи:

„Од куд, да она моје име зна?“

Бијаше ми тешко промислити.... Елем, како му драго, ту смо неколико простојали шалећи се...

Али мене више није веселио, ни говор, ни шала. Једини ми је идеал био она, те она...

Одатлен смо отишли и ја дознам, да је она кћерка од отмјене породице — — —

Мис’о ме обузе...

— Еј, нијесам срећан, да се она назове моја — — Ја, један дошло, ако сам и богат; а она?

— Она дична Српкиња, дичнијех родитеља. — Па нашто то? — Она ако буде права Српкиња, она ће вољети млада, поштена и честита Србина, па ма с’ кога краја био; јер — Српска крв љуби свој поштени род и своје племе....

Често сам пута и заплакао сјетивши се ње...

Али нашто плач?

— Једино, да тугу блажи... Али ја сам човјек, што ће ми плач? — Доста ми је што сам је виђео, па ако буде света воља божија, она ће бити моја; — иначе зашто би и тужио?!

Али срце, срце! Кад прекипи, у весељу плаче, у тузи плаче....

То је вјечити закон, који се не мијења... Од кад је виђех, заборавих на себе, свијет ми се промијену, све празно, мрачно, а она, једино моја негдања Јела свијетли се!...

Презријех новац, презријех живот... Што би и живио, кад нијесам срећан, да ме Јела љуби?? — — —

Ах љубави слатка, мила, Понес’ ме на лака крила — Нек ме љуби моја Јела, Црног ока лица б’јела, Срећу другу ја не тражим, То једино срце м’ блажи... Ја сам синак српског соја, Српкиња је Јела моја!

У овијем сам стиховима осјећао неку необичну сласт и блаженство, и чинило би ми се, као да ме Јела гледа и говори ми:

„Милане! Твоја сам... И ничија више! — — А мени мило, мило Боже! да полудим!.....

Петров дан је. У вароши В. — велики је збор, код цркве. Свјетине се скупило много, што из вароши, што са села. Весеље, пјесме, пуцњава прангија, све то занесе гледаоца. Свак весео и задовољан.

Коло се тресе... а свирач удесио фрулу, а по њој прсти играју, да оком не мореш замотрити... Дао се свом душом у фрулу, а српски момци и моме поиграли коло: плаховито, виловито, наплетено, навезено...

У колу је и Јела — ја у колу и не гледам — него ми очи непрестано гледају у Јелу, те у Јелу....

Погледи нам се састаше, а мене нека слабост обузе, к’о да ми неко обје ноге осијече... Јела се сва заруменила. Осјетих, да ме воли... И то ми је био први случај, да сам се освједочио, да ме љуби негдања моја Јела... И ја не могох стрпјети, а да се до ње не ухватих у коло... Она ми стиште руку, и ја њој... Струја кроз обоје прође..... Коло се прекину, а ја јој тијо рекох:

„Јеси ли се душо уморила?“

— „Нијесам Милане, кад видим тебе!“

— Мореш се шалити са мном, колико ти је драго.

— Зашто то Милане? Не дао Бог! Ако није ово од срца, не макла се!...

— Мило ми је, слатка Јело, али ја се бојим!...

— Не, баш се не бој ни чега; ја те волим и више никога. Писаћу ти опширно и јавићу, гдје се можемо састајати....

Ја се замислио, чињаше ми се, као да је све сан... Тај дан бијаше ми најсрећнији у цијелу животу, до тада... Ласкао сам себи, јер ме моја драга плавојка Јела љуби... Јер ће моја бити, а ја њезин. Ох, како ће то лијепо бити?! Живи дан задовољно, па умри, а не хиљаду без задовољства — — — То је света истина, коју и ја засвједочавам овом мојом причом; јер сам искусио и добро и зло.

О, кад се сјетим само оне љубави, оне сласти, сузе ми потеку, а уздах се за уздахом отима... Оно бијаше живот... Оно бијаше благослов Божији и велико задовољство; а сад? — Сад је само успомена... О, Боже! раскини од мене ове успомене, или ми пошаљи лаку смрт, да не очајавам... Да сузе не љевам — да заборавим на њу — невјеру; да не слушам гласе ђе ми говоре: „Милане! преварен си. Јела те изневјерила — — —“ О, небо! Је ли могуће овако шта, да се догоди?!? — Зар на мене коцка паде, да се на мени то изврши? На мени, који сам је љубио нада све на свијету — — — О, невјеро! Невјеро! рече Милан и сузе му потеку — — — Камо срећа, де је нијесам, ни познавао никад, сад би ми друкчије срећа цвала. — Не бих био несрећан, к’о нико мој — — — Ваљда је шћело да буде... Не, не ја гријешим, што очајавам, што говорим... Бог је најправеднији, најмоћнији судија, он нек јој плати....

— О, ђецо! ђецо!

Тако је Милан дод’о у својој причи. Ушуће, па опет рече: Сад да почнем брате, ђе сам стао!...

Неко јутро послије св. Тројица, ја поранио у чаршију. Отворио дућан, помео га и сјео на столицу. — Запалио цигар, кад једна цурица уљезе у дућан и рече:

— Добро јутро Милане!“

— „Добра ти срећа!“

— Поздравила те Јела и послала ти ово писмо...

Ја чисто се изгубим примивши писмо, па јој рекнем: „Хвала ти ђевојчице, поздрави драгу Јелу“.

Ах, како ли сам слатко изговорио ове ријечи!...

— Збогом! — Збогом! и оде, а ја отворим брже писмо и почнем га читати; тако рећи сваку ријеч гутати...

Јела ми је писала:

„Драги мој Милане!

„Онај дан, кад сам те први пут са прозора виђела, најсрећни је до сад био у мом млађаном животу... Ја сам те одмах завољела, ти си ме задобио твојим црнијем очима, руменим — невиним образима, краснијем твојијем стасом и лијепим говором.... Срце ми је моје од радости лупало, лупало, а душа ми се сладила.... И ја ти се заклињем — заклињем ти се небом, свијем на свијету, да те истинито волим и љубим... Мој би живот био тужан, моја срећа била празна, кад ти узаме не би сладио ми, мој живот. Вјеруј твојој Јели... Вјеруј тако ми очију мојијех, тако ми срца и душе моје! Вјеруј ми тебе волим и више никога на свијету... Ово ти писмо шаљем по мојој сестрици, прими га срдачно, дођи ми довече кући, ја ћу те код врата чекати. Одговори ми одмах, на ово и пиши ми хоћеш ли доћи, да се надам. — — —

Твоја до гроба вјерна:

Јела“...

О, Боже! ко би могао посумњати у горње њезине ријечи? Које их срце не би вјеровало? Која се душа не би у њима сладила?? Па и ја... Ја сам њезнинијем ријечима вјеровао... Био сам срећан — пресрећан... Ој првашња љубави — Јело!!... Ој првашње миље!...

Пошто прочитам, одмах узмем хартије, мастила и перо... почнем јој писати одговор...

Мислити ми није требало, шта ћу да пишем... јер срце ми је само говорило, душа ме свјетовала; и пошто довршим почнем га читати:

„Драга моја Јело!

„У љубави ја сам пао, А, о Јело! Јел’ ти жао? — Ова љубав проклета, Одн’јеће ме са свјета!“

„Само Вишњи знаде, описати моје задовољство видећи, да ме искрено љубиш... Ах, слатка Јело! Ти си ми живот... Ја ћу ти вјеран бити, а зато Бог, нек ми је свједок, који све зна и види — — Онај час, кад су те моје очи виђеле, био је за мене права наслада, гледајући ти плаве косе, црне очи и обрве, а образи ишарани руменилом стиђења — — — Све бих за те претрпио... Твоје сам писмо прочитао тако, да ме је свака ријеч занијела... Хвала ти Српкињо моја драга! Довече ћу ти радо доћи кући...

Здрави те твој свагдањи — љубећи те:

Милан“. —

Таман затворио писмо, а њезина сестрица протрча испред дућана. Ја је зовнем и предам јој писмо говорећи: „Ово предај Јели и поздрави је!“

Она оде, а ја останем премишљајући о слаткој љубави...

Кад се смркло, ја сам био пред њезинијем вратима... Она бијаше изашла вратима.

— Добро вече Јело!

— Добра ти срећа Милане!

Рукујемо се и она ми тијо рече:

— „’Ајде замном полако, да те моја браћа не чују“...

Ја у једну весео, а у једну се замислио: сад ако нас виде њезина браћа, шта ће радити? Али се опет нијесам бојао... Јела љуби мене, а ја љубим Јелу...

Отвори једна мала врата и уђемо у собицу прилично намјешћену и рече ми да сједем. Ја без отезања, одмах сједох, а она ми рече:

„Драги Милане! чекај ме овдје, док ми браћа легну спавати. Ја ћу те заклопити, не бој се ничега“...

— Добро драга Јело! рекох ја.

Она изађе, закључа ме, а ја остах сам, међу четири зида...

— Шта ли ће Боже бити? Да она мене не изигра? Питао сам сâм себе, а савјет ми рече: „Не бој се Милане! Јела те љуби... Она ће твоја бити и ничија више....“

Брава зашкрипа, а ја к’о осуђеник гледих, ко ће се помолити — смрт ил’ живот?!?

Срце ми се стресе, а душу ми миље обузе, кад угледах саму Јелу, са запаљеном свијећом...

Чим уљезе заклопи врата, свијећу усади у чирак, затвори на прозорима капке и сједе по крај мене.

— Да ти није драгане било несносно, док си сам био?

— Како ми не би било несносно!... Био сам к’о осуђеник, једва сам чекао, кад ћеш се помолити на вратима...

— Ох, драги Милане! Ја сам ти писала, да те волим... И вјеруј мени, волим те нада све... рече Јела па уздахну...

Ја зажарен у великој љубави обрглим је око врата и обаспем пољупцима.....

Обоје смо се сладили, слушајући цвокот умиљат на мојијем уснама и Јелиним....

Ко љуби? Ко је љубио?

— Он једини може знати, какви су наши били први тренутци...

— Шта је први пољубац?

— То је најкраснија воћка из најкраснијег мјеста у рају — — — То је цвијетак над најкраснијим цвијећем.

Први пољубац срце пара, душу узнемирује, да и сам осјећај изгуби — — — — —

— О, Јело! Како бих ја без тебе?

— О, Милане! Како бих ја без тебе?

— Ми ћемо заједно живјети Јело!

— ’Оћемо слатки Милане! Па ме опет пољуби...

Ту се ноћ договоримо, да ја њу до неколико времена просим у браће, а она ми је рекла: „Ако ме браћа не дају за те, је ћу ти сама доћи“. Ја сам јој повјеровао... Поздрависмо се — разумије се пољупцима и растастасмо...

Ја дош’о кући, па пун заноса — од слатке љубави, легао на постељу, спавајући до бијела данка и снијевајући о мојој и Јелиној будућности — — —

Испросио сам је у браће. Вјенчалисмо се на „Рођење Богоматере“... Весеље је текло... Коло, пјесме трајале су три дана... Сватови се разишли, а ја сам остао са Јелом проводећи срећне дане брачног живота — — — — —

До неколике године, погоди у мене једну собу под кирију неки чиновник по имену Шварц.

Млад, виђен, а био је Нијемац. Мало по мало почне се он са мном боље упознавати — камо срећа, да није! — Ја испочетка нијесам ништа сумњао... Али он — прави блудник, отуд, одовуд, упозна се добро са мојом Јелом... Стане се с’ њом више састајати и разговарати.

Ја сам је викао, да то не чини, јер шта ће свијет рећи, а она ми је свагда викала:

„Мани се тога Милане! Ко ће свијету затворити уста? Шта ће ми бити, што се самном разговара?!

— Ама вјеруј ми жено, он то не чини због чега, него да осрамоти нашу брачну везу. Зато ја те преклињем, реци му нек’ се с’ тобом не дружи!

— Бог с’ тобом човјече! Шта је теби? Нијеси ваљда полудио!... Ко ће господину рећи, не мој да се са мном дружиш?

— Ја те нашом ђецом заклињем. Првом те љубави нашом заклињем, прођи се њега; не мој брукати мене и себе!

Кад јој ово рекох, она не рече ни ријечи, него оде од мене у другу собу...

Ја, јадан, жалостан — не знам, шта ћу, ни како ћу?! Она данас, сјутра с’ њим те с’ њим!

Најпослије будем приморан и откажем му, да више не може у мојој кући становати...

Он, ваљда се сјетио, одмах — драге воље испртља и погоди се у мога сусједа.

Не прође много, дође му наредба, да се мора премјестити у друго мјесто...

— Ко је био срећнији од мене, кад сам то чуо??... Јела је то знала, ма се чинила невјешта.

Једне вечери видим, моја Јела веома замишљена. — О, Боже! шта ли јој је? питах себе....

— Знам, знам, шта јој је, пао јој на ум онај чиновник — несрећни Шварц...

Свануло, изађем у кућу, викнем Јело — о Јело! Јеле нема не одзива се...

— Јело бона не била! Гдје си?

Ње опет нема! Одем у другу собу... Кад отворено писмо на писаћем столу... Почнем да читам — Згрозим се, а писмо ми испаде из руке — — —

За неколико тренути нијесам дош’о себи... Писмо ме порази...

Почнем да читам:

„Љубезна Јелице!

Оно вече, кад сам се пошљедни пут с’ тобом растао, остаће ми навијек у успомени... Ја ти се и сад свечано заклињем, да те љубим и да ћу те љубити... Ја сам у оном мјесту, гдје сам ти казао. Лијепо ми је, плаћа ми је повишена. Дакле по обећању дођи и срећно ћемо живјети.

Поздрав ти шаље, твој љубећи те до гроба:

Н. Шварц.

Шта? Боже! Ој невјеро — невјеро!! То ли је твоја љубав Јело! Зар си ти мати? Не, ти нијеси Српкиња — да остављаш мене са троје нејаке ђеце, тужна — жалосна.

Свевишњи! Може ли ово и гдје бити? Помози ми немоћном... А сузе ми потеку... Више нијесам чуо за њу... Изневјерила ме, па ми реци брате драги, је ли била права — невјера — Бог нек јој плати и платиће.......

Милан ми није више мог’о, о Јели причати. То ми рече и растасмо се. Мене гану његова прича и ја вам је ето Срби и Српкиње испричах, како сам запамтио од јаднога Милана, који је изневјерен... Да нас Бог таке биједе избави! —

— 1892. год. —