Мара - Мејрима : ELTeC-plus издање

МАРА - МЕЈРИМА. - Истинит догађај -

У лијепој, уској равници село је Слатина. На крају Слатине налази се ниска кућица, туј се родила красна, ђевојчица, која је на крштењу добила име Мара. Отац Јован и мати Петра умрли су, кад је Мари било четрнајест година; звали су се Бјелогрлићи.

Мара пошто оста сама премишљала је — ово-оно, како ће и ђе ће? -- На једном се одлучи и дође у варош Ф—у. Ту у вароши погоди се у службу у некаква бега Мухамеданца.

Са села доћи у варош, промијенити сељачки живот, тешко је одмах... Елем, мало по мало и Мара се научи на варошки живот... Једино јој је тешко, што је у мухамеданској кући, па морала свашта трпјети!

Како који дан, све су је више наговарале ануме, да прими Мухамеданство! она се из најпре опирала томе, али — - - преча претеже.

Једном ће рећи беговица:

„А лијепа Маро! Само да знаш — ух, — драгог ми алаха! како је лијепо бити Туркиња?... Ми ти господујемо. Ништа не радимо... Само пијемо и једемо — а људи нам се -— шућур Богу! — труде и муче, те нам доносе. — — Нијесмо к’о Влахиње.. о шију, преду, плету, — шта још неће радити? Па де, моје дијете потурчи ее, па ћеш бити и ти анума - господоваћеш к’о и ми... Па још, о, драга Маро! наћи ћемо ти једног нашег лијепа момка, па ћеш с’ њим бити срећна. — Би ћеш задовољна, што мало која; — само презри тај ваш крст - су три прста... Одреци се - реци: „Боже! опрости ми, ја сам грешна била... Била сам Влахиња, сад видим, да боље грије турско сунце — о Маро! Алах ће ти наш опростити. И благо си теби, ако се потуричш... јер Влах је Влах!— Ко крмци“.

— Све једно драга анума! рећи ће Мара. Ја и овако вјерујем једног Бога... Најљепше је: у којој се ко вјери родио, у оној, нека и живи... Ја анума поштујем и вашу вјеру — и не бих рада била никога одвраћати од своје вјере, што не би ко сам шћео - - -.

— ’ајд не будали крмачо! Ти не знаш како је слатка наша турска вјера — нема је слађе на дуњајлуку! А ти се опет затежеш!?

— Мени је анума слатка и моја вјера, исто као и теби твоја. —

— Не мој Маро шћери, да ти је слатка та влашка вјера, јер Власи ни Богу не умеју благодарити, као ми... Наша је вјера чиста... Ми се данас по пет пута перемо и умивамо. Пет се пута богу молимо. —

— Ми смо чисти — ’вала Богу! рече Мара сва поцрвенивши, па не треба ни да се перемо!

— Види ти влашке крмаче! А, од шта смо ми нечисти? – Више да нијеси ни једном таке ријечи изговарала — продера се беговица.

Мара ушуће, а суза јој кану па под... помисли у себи: „О сузо! ти ми једина буди на помоћи у овом тешком искушењу и мучењу...

— Казаћу вечерас бегу, како ти није мрска наша вјера, — рече беговица. Јели де Маро?

— Мореш, како ’оћеш? Старија си, па чини, шта знаш, одговори Мара кроз плач.

– А, што плачеш? Виђећеш, кад се потурчиш, како ћеш рахат бити, онда не ћеш плакати, него ћеш од радости све пјевати.

— Жива се не мислим потурчити, а ако је могуће мртва, да се турчим онда је друго.

Беговица се па то зажари, брзо дође себи, приђе Мари, па је помилује говорећи:

„О како се ти љутиш на твоју беговицу! Ја те свјетујем к’о своју шћер. Да ми нијеси мила, не би ти то ни говорила... Послушај ме! Биће ти мило, кад ти да кадија ново име — лијепа Мејрима. А, неки ће те црноок завољети и би ћеш с’ њим срећна — пресрећна. — Слушај ме будућа слатка Мејримо. Ах, како ми је то име мило! Господара ми Бога, од сад ћу те вазда звати Мејримом“.

— Зови ме беговице, како год ’оћеш, само ми у моју вјеру не дирај; јер ја је поштујем и чувам, па нијесам рада, да ме ко на моју вјеру виче... То није лијепо! Ако сам и сирота, опет сам рада чиста образа очувати се у мојој прађедовској вјери, која ми наду полаже и која ће ме избавити, сваке биједе и напасти!...

— О слатка Мејримо! Ти се љутиш... Жао ми је, што ти не умијем све казати о нашој лијепој турској вјери, а слушај вечерас бега, па ћеш виђети, што ће ти он рећи,.. Заиста, ти ћеш се кајати тијех твојијех ријечи, и знам, да ћеш ме онда више вољети, него сад.

— Да те волим више него сад што те волим, то не ћеш нигда дочекати!

— Добро, добро моја Мејримо виђећемо? Сад ’ајде, те гледај вечеру, знам да ће бег до мало из чаршије доћи.

Мара поклони се и изађе, отирући рукавом своје сузе.

II.

Близу бегове куће била је кућа неког богатог хаџије, који је држао у служби виђеног момка, чиј су се стари доселили из Дробњака. По причању и сад им се зна огњиште и њихна земља, ђе су се родили. Звао се Јеремије Обреновић. И његова је кућа била у Слатини.

Мара се са Јеремијом често пута ноћи састајала, те се разговарали. Једно су друго смртно вољели и љубили... Мара чим је из собе изашла, одмах је дошла авлинскијем вратима и ошкринула их је, па кад пред вратима угледа Јеремију, срце јој од радости заигра и рече му:

„Драги Јеремија! Дођи довече у башчу, имам ти неку тугу и јад причати. Молим те!“

Не бој се слатка Маро, док сам ти ја! Ја ћу те утјешити.

Прилупну врата и утрча у кућу. Приђе огњишту и поче вечеру готовити.... Кад је виђела драгог, као да је сву тугу са срца скинула, а особито се надала и радовала, што ће своме драгану довече све исказати, да га пита за савјет...

Вечера била готова. Поставили синију... За синијом сјео: бег, беговица, син и шћер. Мара превила руке па двори.

На једном ће анума:

„Беже! алаха ти, причај нам шта о нашој лијепој — турској вјери. Је ли, да је нема таке ниђе?“

— Нашто то анума?

— Данас сам нудила нашу Мару — Мејриму, да пређе у нашу вјеру, па она неће!

Бег се накашље па ће кроз смијех!

„О, да знаш Маро, како се ужива у турској вјери!... Одмах би пала на кољена и Богу би благодарила — Наш дин — наша вјера милује свакога, ко се Турчином и Туркињом зове. А светац -— пад свецима Мухамед и пошље смрти, обећава нам џенет (рај) са хуријама. А, што ли ће се тамо господовати; али нико други, него онај, ко вјерује у дин и турску вјеру, — све остале вјере служиће Турчину. Ту ће бити слава м весеље... Ништа се неће радити, него само уживати... Па буди Маро и ти Туркиња — неће ти лоше бити, вјеруј бегу твоме? —

— Хвала ти беже на савјету, али ја се своје вјере ни под који начин нећу одрећи. Мени моја вјера каже, да нико не може тога џенета (раја) добити, ко се не крсти...

— ’ајде Влахињо! То ти лажеш. Види ти како она фали своју — каурску вјеру — што је нема поганије ниђе.

— Мени је моја вјера чиста —- најчистија, и ја то лијепи беже нећу више трпити, да и ти вичеш против моје вјере. До сјутра сам код тебе, а од сјутра нећу више, па да ћеш ме позлатити.

— Лажеш крмачо! продера се бег. Знаш ли ти, да ја тебе могу објесити?

— Баш ми не би ни мало жао било, кад би ме и објесио. Боље је поштено умријети, но срамотно живјети.

— Кунем ти се дином и именом и турскијем постом рамазаном, ако ми се не потурчиш крмачо, исјећићу те на комадиће!..

— Ја сам и овако исјечена — а је ли ти срамота беже, тако шта од мене немоћне радити?! Зар мислиш, да то не види Бог... Учини, што ’оћеш од мене, али да ако ти оној озго плати? — и платиће! рече Мара, а сузе јој потеку. — —

— Платиће ми Бог, ја шта Влахино зато, што тебе обраћам у мој дин. —

— Обраћао не обраћао не ћеш Турчине од мене — Српкиње то дочекати... Па ето ти ножа, а ево мене, па ме сијеци. – Ја ћу бели за своју вјеру погинути, — не жалим свога тијела, а душа нек иде ђе ’оће.

— Ушути кујо једна! продера се беговица. Послушај бега, и ја га — шућур Богу слушам — а ти да га не слушаш?..

— Ја чујем што говори бег, али вечерашње његове ријечи нећу нигда послушати. Што је за слушање, оно вас слушам, а ово бели не могу, нити ћу...

— ’ајде, ’ајде излази крмачо! рече бег. Смисли се до у јутру — неће ли те драги актала окренути на прави пут — а ако не послушаш, објешена ћеш бити... Ово ти је моја беговска ријеч — заповијед.

Мара ошкрину врата и изађе, опет отирући сузне образе.

- Е баш је Влахиња! рече бег, пошто Мара изађе. Не може нада њу проћерати?! дода беговица. Син и шћер пошто вечерали, сјели у једно ћоше, па се забечили, ко да им је жао лијепе Маре, која их је миловала и слушала...

III.

Ноћ бијаше ведра и похладна... Звијезде трептаху по небу, гледајући, како је сав свијет миран — мртвијем сном спава. Само се ђе-ђе чуо лавеж паса и свакидања пјесма пијетлова.

Мара изашла у башчу под шљивик, у шљивику сједи њен Јеремије. Запалио цигар им одбија димове...

— Добро вече Маро!

— Бог ти добро д’о Јеремије!

— Ја сам Маро по обећању дошао овдје и ево те чекам...

— Нека си Јеремије, мило ми је, ти ми и требаш.

Мара приђе и сједе по крај њега... Срца им још силније почеше у уморнијем грудима куцати. Занијели се душевном страсти — слатком љубави, па се ушућели... Све тихо, само се кроз ту тишину могли чути пољупци па уснама Јеремијевим и Мариним...

Тишину прекиде Јеремије ријечима:

„Е, Маро! Каква ти је невоља, што ми је јуче спомену?“

Мари кану суза...

— Мене ће Јеремија исјећи бег на комадиће...

— Шта говориш Маро? Јеси ли при себи?! Шта си му погријешила да те сијече...

— Ништа — баш ништа. Зар ме не знаш Јеремија?

– Па зашто ће те сјећи? Није вазда полудио?!

— Да је полудио прости ти јаде, али је при чистој свијести!

Јеремија уздахну:

„Еј Србине! Србине! Докле ће те више тирјанин мучити и давити? Докле ће, бити турски роб?!?“

— Знаш шта је Маро? Ја те не дам. Имам пушку уза се, чекаћу на вратима и сјутра ћу убити твога бега... Убићу га, нек се скот збрише са овог свијета. Само те молим причај ми све твоје јаде? —

Мара послије више уздаха настави:

„Од више времена приморава ме беговица и остале комшинице, да се потурчим. Ја сам свагда одбијала. Јуче беговица ваздан, што ме викала и свјетовала, како је лијепа турска вјера, па ми је и име пређела. Сада ме зове лијена Мејрима — о, небо! — Погледај ме! Смилуј се! рече Мара, па опет заплака..

Јеремији дошла душа у коталац, па ће опет рећи:

„Даље говори Маро!“

— Пошто виђе, да ја нећу никако, она ми стаде и бегом пријетити... За вечером каза све бегу, а бег права потурица, поче Фалити турску вјеру на дуго и широко, па пошто се и он освједочи, да ја нећу нигда прећи у турску вјеру, он љутито рече: ’оћеш крмачо! Или ћу те сву на комадиће сасјећи.... Ја сам му рекла: Сијеци беже, али не ћеш дочекати, да ти Мара буде Туркиња... Ја сам сиромашна, али радо дајем свој живот за своју лијепу вјеру, која ће ме избавити сваке биједе и напасти!

— Тако је Маро! него знаш шта је? рече Јеремија.

— Шта?

— Ти ћеш свога драгог Јеремију послушати!

— Зашто не?

— Што ти год бег сјутра рече, ти га послушај... Ништа не говори, само шути –– — и плачи... Они ће те на морање потурчити...

— „Па за Бога Јеремија! Зар ме и ти наговараш, да се потурчим? О Боже! Зар немам помоћи ни од тебе?“ прекиде га Мара плачући...

– Ти не мораш нигда бити Туркиња - драга Маро! Само ако ти срце не воли турску вјеру... Нек те они зову, како код ’оћеш, опет ти у срцу можеш чувати и хранити своју вјеру.

— А шта ће Бог од мене учинити? рече Мара жалостиво.

— Бог све види Маро! Нужда закон мијења... Он ће те опет миловати и љубити, само нигда не губи наде на своју православну вјеру...

— О гробе мајке! Отвор’ се да прије времена легнем у хладни гроб — а да ме ме зову Туркињом — о мајко! Мајко!

И Јеремија удари у плач, па јој опет рече:

„Дакле Маро! Послушај моје ријечи. До неколико времена, ја ћу те избавити, па ћеш опет бити Српкиња вјере православне“ ...

— А, зашто ме одмах не избављаш? Иди! Онда нијеси више мој драги! Ја бих за те душу своју дала, а ти? — Ти ћеш гледати, да ме туркињом Мејримом зову?? -

— Не мој тако слатка Маро! Ништа ти нећеш бити. Да могу, ја бих те сад избавио, послушај ме биће боље и за ме и те. Ја ћу одмах сјутра отићи од једног Србина до другог, казаћу им за те и питаћу их за савјете. Знам добро, они ће помоћи и мени и теби.

— Само се бојим већем јаду! рече Мара.

— Зато се ништа не бој... А ако ми не помогну, ја ћу те — вјеруј своме Јеремију — избавити, ма и главом својом платио — —

— Кад је тако Јеремија, ја ћу те послушати. Ријечима бити Туркиња, али вјеруј ми, срце ће моје опет вјеровати и молити се мојој правој вјери... И ово ћу само због тебе учинити; јер да ми нијеси још ти, вјеруј ми сјутра би ме бег исјекао на комадиће...

— Нек ти није ни мало тешко Маро! Ти добро знаш, да је иза муке и ласт.

— То сам од давна чула.

— Сада драга Маро, да се растанемо... вакат је... Мирно борави санак. — —

Зачуше се ватрени пољупци — — —

— С’ Богом Маро!

— С’ Богом Јеремија! Не заборави ме —

— С’ Богом!!

IV.

Освануо бијели петак. Руља Турака искупило се пред џамијом.... Сви се нешто живо разговарају. У сваког си на лицу могао виђети, неку веселост.

– О, благо бегу и беговици! рече неко међу оном руљом.

— Пророк Мухамед, поставиће их у џенет — на најбоље мјесто. Они једну Влахињу уведоше у нашу лијепу — турску вјеру... рече други.

— Благо њима свагда! дода цијела руља... Мало не постаја, воде Мару беговица и неколике Туркиње... Уведоше је управ у цареву џамију. Оџа и кадија питају се:

„ ’оћеш ли Маро у нашу лијепу — турску вјеру, која је прва и најстарија на земљи?!“

Мара плаче, ништа не говори...

Бег виче: ’оће да шта ће? мора!...

Мара једнако шути и плаче...

Обуку јој Фереџу, замотају је и нешто јој очитају и одведу је кући... Име су јој дали Мејрима — — —

Јеремије већ је казао Србима, како ће Мару данас т. ј. у петак потурчити... Србима је било тешко и договоре се, да даду Јеремији нешто новаца, па да је како год избави, да је узме за жену. Обећају му дати писмо, те да пребјегне у Шумадију или Црну Гору. — — —

На бијеле покладе у вече, он се са њом састао, опет у башчи, узео је за руку и одвео пред црквена врата. Ту је он с’ њом стајао, све до пред зору. Тада јој је рекао, да пред црквом чека, а он се морао у хаџије вратити, да га не би ко видио, па би главом платио.

Она је тако стајала...

Освануо чисти понеђељак, а Срби пошли у цркву... пред вратима нађу Мару замотану у Фереџи.

Кад је виду, препадну се, бојећи се, да није који Турчин замотан са оружјем, па ће неки запитати:

„Ко си ти у тој Фереџи?“

Мара се одави те рече: „Ја сам Мара Бјелогрлића из Слатине, што су ме у прошли петак потурчили силом! Дошла сам ево српској цркви, да се одречем турске вјере, да се помолим Богу и св. Николи, да ми опрости... ’оћу да сам Српкиња православне вјере, па нека ме Турци сву исијеку.

Срби кад чују од весеља нијесу знали шта чине... Уведу је у цркву. Свештеници је испитају, а она им све исприча и одрече се турске вјере...

Покојни поп Ђорђије Продановић, узме је себи код куће, ђе је била мјесец дана; послије је узме Јово Кандић свештеник и код њега буде мјесец дана. — — —

Ријеч је одалица... Ријеч по ријеч —- од уста, до уста, зачују Турци, да је Мару одвратио од турске вјере Јеремија Обреновић... Кажу му хаџији. Хаџија кад је чуо — — дозове својој кући познатог српског катила, кога су због тирјанства прозвали Гегом и искаже му све... Договоре се, да ту ноћ убију Јеремију и ду га баце под коње у шталу, па да реку, коњи га погазили. — — —

У истог хаџије био је други слуга — неки Мухамеданац, који се са Јеремијом веома пазио, па кад чу, да ће Јеремију мучки — на спавању убити, жао му би, оде Јеремији и рече му:

„Да јадан нијеси ноћас не мој никако спавати буди на опрезу. Пушку имаш — а тако и барута... На моју душу убиће те Гега! Ено га са хаџијом у соби и говоре, како ће те убити. Ја ћу чувати врата, мени су рекли, па ако ти дође до невоље не бој се бјежи мени, ја ћу те пропуштати“.

Јеремије кад чу, не би му мило, али се опет одважни и рече Турчину:

„Вала брате Смајо! Да ти ђе до невоље дође и ја бих тебе избавио, а ти како баш ’оћеш?

— Дина ми и турске вјере! не бој се, ја ћу те избавити.

У том истрча хаџин син и викне:

„О Јеремија! ’ајде у собу зове те хаџија!“

Јеремија кад чу, брже боље нађе свој — црногорски лаворвер — што га је под острогом купио, напуни га и метне у џеп...

Уђе у собу, кад тамо сједи хаџија и крволок Гега, који је родим био из Арнаутске.

— Што си ме звао хаџија

— Чуо сам Јеремије! рече подмукло хаџија, да ти није више мило јести мој хљеб, па сам те зовнуо, да те питам?“

— Како то драги хаџија! мени је твој хљеб од вазда мио, па ће ми бити мио и даље — — —

— Неће, неће Јеремија, како сам ја чуо... Ти си по’асијо, па мислиш да не ћеш нигда огладњети?...

— Мореш хаџија говорити шта ’оћеш, али ја мислим, да те вјерно и поштено служим?

— Служио си до сад, а сад си преокренуо!

Не дао Бог хаџија! Ја тебе не могу нигда заборавити — на твојој соли и хљебу...

— Заборавићеш Јеремија! јер ти Мејриму покрсти па више нијесам рад, да ми будеш слуга. То моме дину и вјери не подноси...

— О, за Бога драги хаџија! Како ћу ја Мејриму покрстити, кад ја нијесам поп? Ништа не умијем, него се Богу молити, по своме закону!

— Јеси крмче! Ти си је покрстио!!

— Нијесам хаџија, ако ћеш ми вјеровати, — а зар би она мене и послушала?...

— До сјутра си уз мене — у мојој кући, рече хаџија, а од сутра, да те моје очи нијесу више виђеле. А видиш ли овога уза ме? Он ће ти сломити твој... крет кад било, јеси л’ чуо Влаше крмски??

— Мореш хаџија што ’оћеш радити, али ја нијесам ни у чему крив!...

— На дво излази! Да ми нијеси нигда на очи излазио!

— На дво! на дво крмче! продера се и Гега. Ја ћу ти свако твоје ребро сломити, да знаш, што је Гега... Крст ћу твој — влашки ногама погазити, па ћу се......!!!

Јеремија истрча на поље и оде у шталу премишљајући.

Смајо кад га виђе рече му:

„Ето видиш, да сам ти право казао“.

— Јеси брате Смајо, да ако игде вријеме дође, те ти зато вратим. — — — — —

VI.

Ко ће к’о Бог?! — Ту ноћ хаџија и Гега изопијају се тако, да се нијесу ни у јутру тријезнили.

Кад сване Јеремија заиште свој нож и дугачку пушку. Хаџијница није шћела дати, а он рече: „бели жив одавлен нећу, док ми нож и пушку не дате“. На пошљетку хаџијница му извади из собе и даде; он зађене нож, а пушку прорамена и изађе на врата.

Кад је изашао, к’о да се на ново родио! Одмах крену попа Ђорђа кући, доведу од Кандића Мару и поп Ђорђије вјенча их у својој кући...

Одатле Јеремије и Мара ноћи оду кући Јеремијева брата у Слатину. Ту су били неђељу дана, па бојећи се, да Турци не би чули за њих, одселе у Сарајево.

У Сарајеву су живјели и служили код неког Србина и лијепо им је било. Одатле се опет настану на Гласинац, ђе и данас весело и задовољно живе...

У старачким годинама сладе им живот њиховијех тринајест синова к’о соколова — —

Још за живота Бог их је благословио и ето им дао тринајест новијех снага; — јер не погазише своје православне вјере и српске народности, а спомен ће им свагда у срцима поштенијех Срба и Српкиња остати, као примјер и образац, како треба чувати своју прађедовску вјеру и народност. — — — — — —

— 1892. год. —