Све за народ : приповијетка : ELTeC-plus издање

Рекли су наши стари — Бог да их прости!.:

„Старост је сломљено оружје!“

Али има стараца, пањ би извалили — кол’ко су јаки и отрешени. Није, што но веле: „Збио се уз вуруну, па чека смрт, — к’о овца ножа“ .. Није брате! Имаде их, а да и не помишљају, да су вишу полу у гробу, — него раде, раде брате, од сванућа, па до мрака...

Истина, ријетки су такви; али их се нађе — ’валим Бога! од кога смо, и пред кога ћемо сви -- на вјечну правду.

Лијепо је, кад међу браћом остане лијеп спомен. Ништа боље од тога!

А, док живимо, оно нека смо у љубави и слози, па је то лијепо и чути; — а без тога, код људи је срамота, а код Бога гријех.

Сада ће двије године, како је међу нама живео бабо Ђено.. Старац, каквијех се помало нађе. Па није с горега, да му споменем — међу браћом свијетло име... У гробу је готово и иструнуо, али име ће његово остати на наш крај — дично и свијетло!

Сваки ће га се сјећати; — Бог и свето Тројство да га прими у вјечни рај! Живео је у нас — на селу, а рођен је у вароши.... Варошана има врагова, но опет има их и добријех...

Ми смо ти на селу прости — неуки. Школа нијесмо имали, да дајемо ђецу на науку. А свештеник, прошло би и по три мјесеца, не би нам дош’о, да свети водицу, очита молитву, прелије гробове и друго. Кад би поручили и дош’о би, — а сам, слабо када...

Ми смо сељаци, што велим прости; али и ми имамо памети! Кад нам дође до образа, да виш, лако и ми умијемо своје бранити и чувати.. Нијесмо ни ми страшивице, него радимо а Бога хвалимо; па нам и јесте срећа и напредак сваки.

Што је царско, дајемо драге воље. И цар је с Божије стране наш отац, па се молимо Њему за здравље....

Мучимо се и радимо, и богме — ђе се ради, нема муке, а нема пи глади. Наше село није баш најбогатије; али јес’ тако — да се може живљети. Не желимо туђе, а ради смо своје да очувамо.

Слава Ти Боже! Удржи ’вако, а богме — бољем се свак нада... Да речеш, да нам се прељева про корита, нема тога. Већ, ако је и мање, оно је бар наше.

Но, куд ја одох, да причам о нашем стању. Нијесам шћео, него се ’нако омаче... Човјеку, што на срцу, то и на језику. Тако и ја, — да поменем свијетло име покојног баба Ђена да чују и остали о њему, те да га се сјећају, а ја зађох другијем путем!

Но човјек и ако зађе — оварише на прави пут, кад било; па ево и ја да причам о нашем добром бабу Ђену, који је међу нама задуго живео.

И сад, кад ми дође на ум онај први пут, кад сам га видео, сјетим се младијех дана — кад сам — к’о ђетић прескакао двадесет и три стопе, а камена пребацивао свима у нашем селу!..

— Бијасмо јако заорали прву бразду, кад нана дође на њиву и рече:

„Стојане! [Овако ми се отац звао]. Дош’о је из вароши стари Ђено, па те зове на договор неки.“

Отац оде са наном кући, а ја останем орући њиву, са нашим вочићима: Вилоњом и Златоњом. Снијег окопнио а до прољећа има више од петнајест дана. Земља влажна. Куд дохвати раоник, земља се просипа. Небо ведро, — а сунце јако искочило, па се злати са Истока.

Угодба Божија, да не треба љепша.

— ’ајде воле! ’ајде кућо моја! Ха Вилоња! Ха Златоња! вичем ја, а волови од милине — к’о да лете — иду напријед, остављајући сад на лијево сад на десно по једну бразду више.

Не прође ни по часа, а ево ти мени иду — бабо Ђено и отац.

— Добро јутро синко! рече бабо Ђено, кад мени приђе. И задовољно се осм’јехну.

Ја зауставим волове: О, — оч! И волови стану. Приђем Ђену, пољубим га у руку и речем:

„Добро ти Бог д’о!“

Он одмах поче:

„’вако брате Стојане! ’вако к’о ти — ’оћу да живим. Не ћу више у варош. И у њојзи сам доста живео. Са женом ћу прећи на мој чивлук —- овђе близу твога. Ђеце немам, да би их у школу — у вароши дав’о. Ја и моја Јованка, сами смо. Срце ми моје жели, да старост проведем на селу. Срећан си ти брате, срећан велим, — јер живиш у овој љепоти Божијој — на отвореној равни! Имаш своје земљице и миле и драге ђечице.

А, ја? — Ах!

Пођоше старцу сузе на очи и пошто их убриса марамом настави:

„Но хвала Богу, ако и немам своје ђеце, имам добру браћу и вриједне пријатеље... Од данас, ти ћеш ми бити сусјед, — пазићемо се ко права браћа. Овђе ћу се да подмладим; ове шуме лиснате и поља зелена, мени ће дати нов живот. Не могу брате Стојане, не могу више у варош; а особито од како постаде у варошима „нова мода“ — да простиш: ни стрижено, пи кошено! А, ко је, он је. Млађарија и није она, к’о у доба кад сам ја младић био. Не поштују се Бог и свеци; презире се црква, и вјера; свештеницима се подсмијевају; нас старије и не поштују! Свак се понио — диг’о нос, што веле, па реже њиме по ваздуху, — к’о да ће небо на пола раздвојити? (Сада ти се по варошима највише чује: „Знаш ли ти ко сам ја? — А шта си ти?!“ Ни д’о Бог, да се чују, оне свете ријечи: „Па, браћа смо сви!“ Него још горе — брат брата за гушу вуче. А од свађе, ништа горе!

Свађајући, да се човјек [боље нечовјек], у пиће. Оно, што има раскући. Па су ти брате постале игре у новце. Карте се у многом буџаку растурају.. Домине звече по асталима.. А та звека, мени до срца дође. Па, не могу, брате, да гледам — оно што није било! Кад је све наопако!

Ништа није боље, ни у нашијем општинама. И они се поцијепали. Ја ’оћу ово, ти не ћеш то. Моје је паметније, а твоје манитије! Ти шути, а ја ћу да говорим. Ја сам ја, — и други нико. Тако се наша браћа општинари савјетују. Жалосно! И још брат-Стојане, да што — кога не знамо — ’ајде, како му драго!.. Због општинара створиле се партаје и куку ти је нама, ако ’вако устраје! Двојица се ’рвају, а трећи — да опростиш, по њима скаче.

А, шта да ти причам, за много наше женскиње?

— Јад и чемер, ја ти велим! Нема ти данас, да видиш, онога старо-српског обичаја; нема оне, старе љепоте и милоште, па од куда ће нам и Бог помоћи! Ти знаш, какве су хаљине до скора носиле наше женскиње. Оне старе —- српске хаљине; а сад, готово свака бјежи од њих, и купује некакве —, буди Бог с нама! репове, и што ти знам? И кад навуку на се — трице и кучине.. да човјек не бјежи двјеста конака од њих к’о од анатемњака! А, која се тако нагизда, мисли да је нема на бијелу свијету ’наке....“

Бабо Ђено застаде мало, потрља се марамом по челу. Отац и ја гледасмо га, како лијепо збори, — к’о да бисер из уста просипа! Сладак старац. Покрупан, а сав обијелио.... Превалио осамдесет пету годину, а не би рек’о ни да је у шесдесетој. Сиједи бркови, густо се пружили преко горњијех усана. Образа опунатијех а кад причаше, бијаше га по њима осуло младачко руменило. На њему бијаху оздо чакшире од мрке чоје, а озго салта постављена угаситом купом. Преко средине опас’о се лијепијем појасом. На глави му бијаше црвени тунус, а на ногама опанци. Говораше полако и чисто.

Тада ће мој отац:

„’Валим Бога бабо Ђено, [у нас се бабо зове сваки старац] на Његову дару! К’о што видиш, радим до Божије воље — — ђеца ме добро слушају, а ђе се старији слушају и Бог помаже. Према раду, Бог ми даје и наваку. Слава Му и милост па сваком мјесту!“

Скиде мој отац капу, погледа у небо и прекрсти се. И бабо Ђено се прекрсти и прошапта неке ријечи; може бити какву молитву. Ја стао према њима, па чисто да вам кажем забленуо; заборавио на вочиће. К’о да се обрех у цркви и ја се прекрстих. Пошто то учиних, окренем се а волови стоје и преживају. Кад и кад се окрену — к’о да би шћели рећи:

„’ајде наш вриједни домаћине, ради, — остави се сада разговара на ’вако лијепоме дану: остави разговор други пут, кад дође одмор!“

Оставим оца и баба Ђена и почнем опет орати. Пошто свршим започету бразду од малоприје, окренем волове на другу страну, кад њих двојица сјели крајем њиве и разговарају се.

Само сам мог’о виђети, ђе један према другом маше рукама шапућући; а пођекад чуо сам, ђе говоре испрекидано: школа, црква, поп, учитељ, ђаци... Мене заврти тај њихов шапат, па да вам речем, ко дијете — окрећ’о сам се — сваки час на њихну страну. На волове каткад викни, а они мало брже пођи.

Већ сам изорао био и преко педесет бразди, а они још сјеђаху разговарајући се. У томе нана им донесе ђевзу каве и почеше пити. Дувана нијесу ни један пушили; и пошто испише по два-три вилџана, устадоше и одоше право на баба Ђена чивлук. Нана (’вако сам звао мајку), оста иза њих и викну ме:

„Оди и ти синко „попиј каву!“

Уставим волове и дођем нани, која ми пружи пун вилџан каве: „на синко!“ —

Ја ’нако стојећи попијем од два гутљаја; јер се бијаше изладила, а на дну вилџана оста подоста густине... Нема вајде, са дна суда јело је слађе и масније; а са дна ђевзе пити каву — ни д’о Бог! Пошто преврнем вилџан, дадем га нани, а она се мало насмијеши:

„Ти их синко превари, оде теби сва густина!“

— Не смета нано, него да те питам: шта би рекла, за онога баба Ђена?

— Добро синко! Он ће нама — како се види -— бити од користи. Како за нашу кућу, тако за све сељане.

— Шта ли оно шепурају ’нолико, к’о да се нијесу виђели назад педесет година! Мора нешто, да је сакривено?

— ’нако је синко, код старијех људи. Они ти говоре полако, а кад завезу говор, ту онда не вали причање ни од Кулин-бана! Све они претресу...

— Вала нано, ја бих баба Ђена кад шта прича, гладан слуш’о. Но да ти речем, једно ми је криво, што не могох чути све, шта ’нолико имају разговарати? И да ми није орати, сад би за њима отрчао, да још шта чујем...

Данас ће му доћи ствари и његова добра жена Јованка. Стрпи се синко, биће дана па ћеш се научити и наслушати сваког добра — како од баба Ђена, тако и од његове добре Јованке. Благо њима, кад су милостива срца; јер ће и њима код Бога добро бити. Сад синко, почињи даље орати, штета је велика, да се издангуби и један час на ’вакој љепоти. А кад свршиш, слађи ће ти бити одмор.

— Да нано, тако је право! рекох и приђем воловима, а нана оде у кућу.

Разма’нуо се ја к’о соко. На волове вичем благо, попјевајући по коју пјесму, а они ко виле иду преко њиве остављајући за собом, сваки пут дубоко узорану бразду; а раоник кад и кад зашкрипи, дохваћајући до каква камена.

– Ха волови! Ха виле моје! А, њима мило — ако су и неразумне животиње — ђе им тепам, би реко и не стају на земљу. Орао сам до полу дана, већ ми нана и ручак донијела. Пустим волове и положим им сијена. И таман поч’о ручати, а отац дође. И како дође, сједе да и он руча.

Нијесам га нигда тако весела видео. Једемо ми. Чорба врућа, ја пушем, а отац занијет — у неком весељу — сркну пуном кашиком, и како сркну, тако испушта кашику, и одскочи на страну... Ја и нана, да пукнемо од смијеха, а отац сав поцрвенио, сузе му на очи удариле и само маше рукама.

Кашика, како му је испала, пала је у ћасу, из које се просу мало чорбе, и мене попрска. Отац се бијаше добро опржио, па укаше, а нана му кроз смијех рече: „Добар човјече! Колко сам ти пута рекла, не хитај у сваком послу...“

Најпошље отац рече:

„Ништа жено! Ништа, ти нијеси крива. Сам сам у овоме крив; јер сам се веома занио, од како јутрос дође бабо Ђено. Некако сам други човјек! Камо срећа, да имамо подоста онакијех људи Срба кућевића, који знају што је своја и туђа кућа; који знају своју и туђу невољу; кога за родом својим срце боли; који за вјеру своју не жали ништа, а да очува своје име, и да остане чист и неокаљан. Ја вам кажем, мало их је к’о бабо Ђено. Ако се његова душа не посвети, не знам чија ће прије? Ни буби зла не мисли - И свеци — Бож’ опрости! док су живели на земљи тијелом, нијесу боље од њега радили! Он ће да буде наш отац, наш просвјетитељ. Ја вам велим — он, — бабо Ђено.“ Рече отац и примаче се ближе мени.

Ја бијах престао јести, слушајући, шта отац говори. Поклонио бих и ручак, да могу знати, шта је све отац с њиме говорио; а да питам оца, некако ми се учини стидно. Бој’о сам се, може ми рећи: „Шта се ти још мијешаш у наше ствари?!“

Отац поче пажљивије јести. Мене очине ријечи још више бацише у мисао. — Шта ли то они спремају, да буде тако добро, к’о што отац вели?

– Да ће се стари Ђено попити, или калуђерити, то не могу рећи; да ће бити учитељ, ни то не могу рећи; јер од куда би учитељ био и ђецу учио, а у ’нолике године заш’о?! Јок вала! То мора бити нешта треће...

И тако сам пунио своју главу разнијем мислима ово-оно... јес’-није... Не знам право, да кажем, како ми прође ручак. Једох, али не баш да сам добро ручао, и пошто се прекрстих, узех крчаг и напих се воде. Вода ме мало разгали, па да бих опет започ’о говор о бабу Ђену искашљах се, и припитам оца:

„Оче! ’оћеш ли од подне са мном радити“

Отац превуче руком про чела и рече:

„Ради ти сам сине с воловима — Бог ти д’о срећу! А, ја сам обећ’о и данас, да будем код баба Ђена.“

— Да ја, оче, не побаратам на њиви, па ћеш ме викати, почех ја, само не би ли што дозн’о, шта њих двојица имају толико посла...

— И до сада си радио и ор’о, па нијеси кварио, па гледај и данас...

Добро оче! Добро, него...

- Шта него? Шта има, да чујем?! Да ти није тешко радити... а? рече отац и зачуђено ме погледа.

- Није ми тешко радити.

- Па онда, шта ти Фали?

- Ништа!

- Реци, да чујем, шта си рад?

- Пит’о бих те...

- Шта би им’о питати!?

- Бојим се, да те не наљутим?

- Шта би им’о љутити? ’Оћеш се женити?

- Не ћу!

- Да, шта ћеш, — јеси ли нијем?!

- Нијесам оче!

— Бог с тобом! Је си ли поманитао, те ми не збориш... Шта си рад?

— Опрости ми оче! Да ми кажеш, шта си толико разговарао с бабом Ђеном?

— Зар ме за то питаш? Па, што ми не рече одмах, него мислим, да ти се није шта догодило!

— Оче! од како виђех баба Ђена, од тада ми за срце моје пријону — не знам с чега? А биће да је, због његова понашања...

— Тако сине! И он ти се допада? И треба да ти се допада. Он је човјек од ријечи. А што му на срцу, то и на језику... Чудан је он човјек сине, врло чудан; али мало га ко познаје! Нема ти у њега иза лијеске, него што би рек’о за тобом, то ти збори у очи... А, поштен је сине, каквијех је мало у свијету. За образ би погинуо... Српско му је име светиња, а волио би и смрт погледати, него се одрећи вјере. Познајем га добро ја, још из млађијех дана, кад је џелепе говеди прогонио у Дубровник — стару српску републику. У зобницама је дукате носио. Куда ти он још није ишао?... И у Њемачку је прелазио, а у оно доба прећи у Њемачку, било је велико чудо, а многи су му се дивили...

У Шумадији куповао је говеда, па их је прегонио у друге земље... А какву је робу држао — није је било ’наке ни у кога у његову мјесту... Стидео се није носити простије хаљине. Мијешао се са сиромасима, к’о и с богатима. Једног је вакта излазио и пред самог цара турскога... И још ћеш ти синко — кашње чути о њему, немам кад причати, него с помоћу Божијом, упрежи волове, па ори, а ја опет одох њему...

Отац то исприча и оде преко њиве, а нана покупи суде и оде рекавши:

„Ја бих ти њего моја помогла; али одох, да видим чобане и да их намирим!“

То су моја млађа браћа.

Ја, ко мало весео, а у једну замишљен, што не могох све дознати, о чему су се договарали. Приђем воловима и пошто их похватам, пођем орати пјевајући:

„Вочићи моји орите, Земљицу црну трошите — Да равна жита посијем, Ситном их земљом покријем, И код успада кишица, Да ми поникне пшеница.. Бог ће да даде помоћи, Те ће да расте у ноћи. А када данак осване — И јарко сунце огране, Сваки клас добар, да буде, Нека се људи том’ чуде.. Вишњи је силан, моћан, и јак — Њега у помоћ позива свак. Славан си Боже у сваки час, — Отац си мили, Ти свију нас!“

Још неколике бразде и њива бијаше узорана...

Им’о би још друге њиве, да орем; али волови су уморени, а освиће света неђеља, па је требало мало раније прекинути орање.

Очистим рало, како је требало и оћерам волове, до тора; пред тором их пустим и уђем у кућу, ђе нана спремаше вечеру.

— Нано! рекох ја, кад уљегох — је ли отац дош’о?

— Није јоште, кућо моја! рече нана. Не знам што се толико забавио?!

— Вала да није срамота, отиш’о би и ја онамо, да видим, шта се тамо ради. Је ли им све дошло из вароши?

—- Нека Бога ти синко, и ’нако је сјутра света неђеља, па отиди сјутра, те буди, ако ’ћеш васдан... Ако су им ствари дошле, нијесу све распремили, па што би им сад сметао?

— Право је нано — к’о што велиш! И не ћу до сјутра; а да видимо, шта ће довече и отац рећи. Безбели знаће нам много шта причати.

— И ја се надам.. рече нана и окрену се вратима, на која уђе отац и весело ме запита:

„Зар си свршио с орањем?“

—- Јесам оче, ону њиву, а више нијесам шћео; волови уморни а света неђеља освиће, па сам и волове пустио.

— Истина, мог’о си још мало орати, ама већ нека, добро је и то!

Тада ће нана:

„Је ли код баба Ђена, све у реду?“

- Јесте жено! Јованка му је дошла, а ствари су доћеране. Све смо до сада распремали. Вала жено — чудо од старца! Да га не издају сиједе власи, би рек’о, к’о човјек у најбољем добу. Вјеруј ми жено, хитар је к’о какав ђетић. Богу самом хвала, кад је он дош’о у наше село — срећни ћемо бити! Наредио је, да му дођемо сјутра сви домаћини, да се мало поразговарамо. Мудра је оно глава, сваком би сјет дала!.. ’оће каже, да се с домаћинима види и мало посавјетује. Добро он мисли — свима, да нас усрећи у свачему... Јованка, то је побожна душа, прави друг баба Ђена...

Кад отац говораше, сваку сам ријеч гутао, док не прекину...

Осванула света неђеља. Сва природа друкчије изгледаше. Устали смо сви у нашој кући — помолили се Богу по старом обичају. Цркве нијесмо имали, да би је тај дан походили. Али је Богу мила и пријатна свака молитва, само нека је срдачна, била она у дому Божијем, или не.

Пошто ручасмо, отац рече:

„Вакат ми је ићи бабу Ђену!“

Мене обасу хладан зној и молећи рекох:

„Пусти ме оче, да и ја идем; да чујем шта се говори!“

Отац ме погледа.

— Пустио бих те, али шта ћеш ти међу нама старцима?

— Само ми мило чути добре и лијепе разговоре.

— И ’нако ће их бити много, па куд’ би још и ти?

— Али оче, молим те, ако имају остали мјеста, имаћу и ја.

— Већ ко ти је мило, те толико желиш и молиш?

— Не знам, шта би ми било милије!

— Али, не ће се тамо пјевати и играти. Тамо ће се само паметно разговарати.

— Па, ако оче! Мени је и то мило.

— Ви млађарија, да нам се смијете?

— Не ћу оче, ево ти моје тврде ријечи. А чему би се смиј’о?

— Младост је лудост! За старијем не иди, а слушај што говори.

— Ја ћу вас слушати радо!

— Баш неш никако остати?

— ’оћу, ако ми велиш оче!

— И, ја ти велим остани; биће дана, да видиш и чујеш баба Ђена.

Мени сузе засвијетлише на очима, погледам у нану, а она кад виђе, да ми је отац па жао учинио, рече:

„Пушти га Стојане! што не ћеш, кад му је мило?

Шћео је још синоћ тамо, а ја сам га уставила до данас. И рекла му, да иде с тобом“.

Отац заврти главом.

— Е, ’ајде ми ти кажи, каква ће он имати посла?

— А, кака ћете ви?

— Да ти ја од једном кажем! Треб’о би ти цијели дан казивати па и онда ти не би мог’о све исказати.

— Он вам не ће бити од сметње.

— Знаш ти, што људи раде?

— Ако и не знам, њега можеш повести, ако ’оћеш...

— А, ако не ћу! Шта онда?...

Ја већ, ако сам био и на женидбу, бризнух у плач... Нана оде у собу, да се више не љути, а отац се насмија.

— И ти ћеш да се жениш! Шути, шути бало, није те стид. Умиј се, па дођи за мном...

Кад ми рече „бало“ —- горе ми би, него да рече: „не ћеш ићи!“ Отац оде, а ја брже-боље ућутим, к’о да ми ништа није било. Потрчим ћошку, да узмем буцат с водом, да се умијем; и не пазећи — љос! претурим се крај буцата, а буцат одгурнем леђима, који се превали, а вода се разли по кући... Моје несреће... Са зла на горе!

Дигнем се, а подигнем и буцат, те се некако умијем и утрчим у собу, да се отарем. Нана готово да заплаче — жао и њој, ђе ме отац не ће, да пушта... Кад јој казах, да ми је дозволио, она ме благо погледа...

Отарем се и изађем брзо из собе вичући: „С Богом!“ Моја браћа зинула за мном и про зуба вичу:

„Ја, њега води, а нас не ће!..“

На тај њин говор и не осврнух се, него брзо крачем напријед; к’о да сам неког поћеро!

И кад дођем баба Ђена кући, пред кућом посједало много нашијех сељана — готово сви домаћини. Отац ми бијаше до кнеза.

— Помоз’ Бог! рекох им ја.

— Бог ти помого! одвратише ми они.

Застадох и зачудих се, кад не виђех баба Ђена — и загледам се по њима. А кнез, који се вазда шалио са мном рече:

„Без тебе не може ништа бити!“

Сви се насмијаше, а мене к’о да полише водом... Одмакнем се од њих неколико корака и сједнем чекајући, шта ће зборити. Таман сјео, а на вратима кућним помолише се бабо Ђено и жена му Јованка. Не бијаше у јучерањим хаљинама, све је ново на њему; а огрнуо се великијем ћурком, постављеним лисичином. И на жели му лијепе варошке хаљине.

Чим изађоше, сједоше у горње мјесто — међу сељане. Бабо Ђено с десне а жена му с лијеве стране. Они сједоше, а људи усташе на ноге. Ја приђем и пољубим и њега и жену му.

— Да си жив и срећан сине! — рече ми; а мени мило... Повратим се на своје мјесто, а њима рече:

„Сједите браћо!“

Сви се поклоне према њима двома — ко према свештенику и посједају... Бабо Ђено погледа по свима весело и поче говорити:

— Јесте ли се браћо сви искупили?

— Јесмо — готово сви! рече кнез.

— ’Оћете ли послушати, што ћу вам рећи?

— ’Оћемо! ’оћемо бабо Ђено! рекоше сви.

— Са срећом сам јуче дош’о у ваше село. Рад сам, да међу вама живим и умрем...

— Добро нам дош’о! рекоше сви у глас.

— Ово — уза ме, што сједи, жена ми је — Јованка.

— Да је жива! повикаше неки.

— Нас обоје, у годинама смо, а ево чини ми се (загледа се по свима), све би вас изродили?... Ради смо — пошто немамо ђеце, да нам ви будете ђеца — ’оћете ли браћо?

— Драге воље бабо Ђено! рекоше опет сви.

— Што нам је Бог д’о, ради смо вама оставити, да нас се кад-год сјетите...

— Свијетло ти име Србине! повиче кнез.

— Што сам зарадио, то је од данас ваше. Док смо живи — нас двоје — управљаћемо ми, а по смрти, вама ће припасти све.

— О, Бог те чуо! рече отац.

— Много сам ’одио и свијета свакаква видео, па што знадем, да је добро — рад сам и вама препоручити... Видите браћо! Како који дан — све се неке новости дешавају... Тешко је данас у свијету живети... Тешко је очувати своју православну вјеру, српско име и лијепе наше обичаје... Особито ђе нема школа, ту је браћо велики назадак. Рад сам, да вам — први пут отворим школска врата — да вам подигнем школу. Ђеца ваша да не остају код очију ћорава.

„На млађима свијет остаје!“

Па кад је тако, дужност нам је, да се постарамо — како ће нам млађи бити вриједни и ваљани људи; честити Срби и поштени грађани. А када ће такви постати?

— Једино, када их будемо слали у школе, да се уче... Ко зна браћо, тај и ваља, а ко не зна, тај пропада. „Ко умије, њему двије!“ рекли су стари, а право и јесте. Мене срце боли браћо, кад видим, шта се по варошима ради од неке и неке младежи... Раскалашни су, па и не желе науке... Левентују, а кад остаре — шта си био ништа! Шта си зарадио? — ништа! Ђе си био? — ниђе!!

Ви на селу можете — донекле — сачувати, да вам се младеж не ошуга новијем обичајима... А ту ће вам једино помоћи школа...

Дакле, ’оћете ли, да вам направим српску школу, у вашем селу??

Сви сељани усташе, с капама у руци.

— ’оћемо! ’оћемо! ’оћемо!!

— ’оћете ли, да вам набавим учитеља?

— ’оћемо, бабо Ђено!

— А ’оћете ли слати у школу, вашу ђецу?

— ’оћемо! ’оћемо! — ’ори се по ваздуху.

— Закуните се браћо, да ћете помагати мене и Јованку — у сваком потоњем раду; закуните се, да ћете потпомагати српску школу; — закуните се, да ћете и вашем потомству, у аманет предати школу и свету науку; — закуните се, да не ћете изневјерити ту српску светињу!!!

— Свето Тројство и сила моћног Бога, нек пас порази, ако не будемо радили, што год желиш!!! — повикаше сви...

— Бабо Ђено диже се, а за њим Јованка.

— Сада у здравље цара и нашијех грађанскијех и црквенијех власти, дигнимо капе у вис и викнимо:

„Живио наш милостиви цар! Живиле наше грађанске и црквене власти!!

Кроз ваздух за’ори се из свију грла:

„Живио милостиви цар!“

„Живиле наше грађанске и црквене власти!!“

Посједаше сви; али ни ја се нијесам горе од њих показао и ја диг’о капу у вис, па вичем с њима: „Живио! Живили!“ А, ноге ми лијепо, од радости играју.

Пошто се мало ушућеше настави бабо Ђено: „И ја вам дајем моју праву ријеч: Начинићу вам школу и набавити учитеља“.

Сви му пођоше руци.

— Живи да сте! Ја не тражим, да ме љубите у руку; љубите ме срцем, па ми је доста. Ако будете радили, како Бог заповиједа и људи милују, радоваћу се браћо; радоваћу се, што сам нашао у вама, праву браћу и синове моје... Кад буде готова школа и када почну учити ваша ђеца, онда ћу вам — нешта друго начинити. Начинићу вам цркву, нек и у вашем селу закуца звоно, да вас зове на молитву у цркву ђе ће свештеник вршити свету тајну и летурђију; ђе ће се име божије славити и узносити. Израдићу код владике, да вам станује свештеник у селу; да вас учи сваком добру и напретку; а ви, да га слушате — к’о духовног оца, који ће се молити Богу за вас... И за све то браћо, што ћу вам учинити, — не тражим много — — једино то, да након смрти помињете мене и моју Јованку. И ја се надам, да ћете ви то учинити??“

— Огуб’о се, ко не стијо!! повикаше сељани.

— Не браћо, — не ћемо клети никога. То не желим, а и Богу је клетва противна!! Доста ми је, да нас пошље смрти помињете; доста ми је, да нам не можете рећи: „Видите људи и чујте: Ђено и Јованка само су за се живели!“. Кад бих тако живео, волио бих и не живљети; — а свашта у свијету има...

— Не знамо бабо Ђено, како да вам захвалимо. Ти си наш отац, а твоја Јованка, то је наша мајка!!

- ’вала вам ђецо, кад то признајете! И вјерујте — нас смо двоје данас међу вама врло срећни; а онда ћемо бити најсрећнији, кад вам извршимо, што смо вам обећали...

Данашњи варошки живот, не допада ми се. Разни су ме догађаји — што но веле: „Из коже ишћерали!“ Не могу браћо, да трпим пијаница и беспосличара, а данас их по варошима има понајвише... Нема браћо данас — онијех раднијех руку, ко што су негда биле... Мало их је, да раде од ране зоре, до мркла мрака. Некоме, ако може то и поднијети, не може свакоме.

На селу је друкчије. Ви сте срећни браћо; јер љубите рад, а ваши синови — биће срећнији... Школа ће њих извести на пут, па ће им се трње, у ружице претворити, вјерујте бабу Ђену; и кад то буде, ваша ће ђеца благосиљати вас. Гробове ће ваше залијти сузама благодарности..

Браћо! Браћо!

Лако је бити слуга у свијету; али је тешко бити господар... Ко је радин и поштен, нека се не боји нигда, да ће виђети назадак у својој кући. С тијем треба да је човјек у раду своме одважан и слободан, па ће му радња бити добро свршена и њему ће корист донијети.... Вазда треба имати на уму Бога — — од кога је све; па ће благослов Божији бити над њим... А благослов Божији прелази и на девето кољено!

Видите мене!

Ја нијесам нашљедио богаство од оца и мајке; јер да вам право речем — родитеље нијесам ни запамтио. А кад су били живи, били су врло сиромашни...

Стриц мој — рано ме је дао у службу, у неког трговца покојног Раденка.

Служио сам га — боље није могло бити! Куд он оком, ја сам мор’о скоком... Раденко, видећи у мени поштена и добра младића, јако ме заволи... Одвај’о ме није, од своје ђеце. У једну руку боље ме пазио и од њих; јер од њих, није имао никакве користи у радњи, а ја сам му био десна рука. Трговао је с Дубровником; а трговати с Дубровником — у оно доба, значило је много... Нема сад браћо оне трговине у Дубровнику... Вријеме је уништило; али има и данас, дичне браће Дубровчана, те се надалеко чују својим образом и поштењем... Смјерни су то људи браћо и побожни... А слава њихна не ће се нигда заборавити... Слава им увијек и вјечита хвала! — Многу су они убрисали сузу сиротињи раји... А шта да вам причам о њима, како да вам за час кажем све? Не може се то браћо, што се не би дуго и дуго састајали, да вам причам — о тој нашој браћи; па ни тада вам не бих умио све казати, — к’о што би требало...

Мој је газда често одлазио у Дубровник. На мени је остављао и кућу и радњу... Им’о сам вам обје руке посла!

Бог ми дао неку крјепост — био сам лак, к’о тић, а брз к’о срна у свакој радњи... Радио сам за Раденка боље, него да се моје називало... Нијесам ја знао, шта је то уморити се!.. Нијесам имао уста рећи: „Ово ја не ћу и не умијем!!“

— Боже сачувај! Него сам на сваку газдину заповијед одговарао: „Добро и сад ће то бити!“ И што сам год рек’о нијесам се преварио... За моје понашање и за рад причало се као какво чудо...

Газда ђе је год ишао — ’валио ме, како их је мало, к’о што сам ја. Мени је то, још више воље давало, те сам се показ’о достојним тијех газдинијех хвала. А он се у чуду крстио шта ја све радим.

И за што сам се год прихваћ’о све ми се на добро окретало...

Други су ме себи примамљивали, обећавали ми већу плаћу. Јок! Ја сам их презир’о и увијек им одговар’о:

„Тражите ви онога, који не зна шта је образ и поштење, а ја не ћу; ја од мог газде Раденка не идем, већ да би ме он силом ишћер’о!! А да имате образа, не би ме ни звали, јер: „Мало је маховине на камену, који се често преврће!“

Они би само одманули рукама и отишли од мене к’о опржени.

Газда је и за ово био чуо, па ми рече:

„Немој се с људима завађати!“

И кад би чуо из уста газдинијех, да ме прекори, до срца би ме такло, па би му одговорио:

„Опрости ми, драги газда, нијесам се завађао, него сам им казао што су ме питали; а још им нијесам све ни рекао, што су заслужили, да други пут пазе свој пос’о!“

Газда би ме на то помилов’о руком по глави и рек’о:

„Хвала ти Ђено! Кол’ко ти они дају, у мене ти је дупло.“

Ја газду док сам слушао нијесам шћео никако плаћу искати...

Једном ми он рече:

„Ђено! Како ме служиш, и ти ми ни једном не рече, да ти платим!“

— Што би ми плаћ’о, кад сам код тебе? рекох ја. А ако одем од тебе, плати ми шта ’оћеш, не ћу се наљутити...

- Јок, синко! Ја те не гоним. Но ми је за велико моје чудо, што ми нигда не помену, пошто да ме служиш. Стриц ми те дао, да те само одијевам и ’раним; али ја то не ћу!... Ти си од мене много више заслужио...

— Шта би ти говорио газда? Они се само погађају, који су ради један другог преварити; а ми? Таки нијесмо па нам ни погодба није на уму!

— Све је то лијепо, синко! Али треба да смо и ми правични... Да ти платим што сам ти дужан!

— Нијеси ми паре дужан... Мени си правичан, а ја ако теби нијесам, не дај ми ни дана код себе; већ ме ишћерај с ноге, на ногу.

— Не дај Боже! Мио си ми, па сам рад, да те не увриједим...

— Газда, ти ме тијем вријеђаш?

— Чим синко?

— Што ме питаш за погодбу? Ако ћеш ми за погодбу говорити, боље је узми ме к’о марву за уши, па ме изведи па пазар, те ме продај — у твојим сам рукама...

Чим ја то рекох, кануше газди двије сузе, приђе мени и загрли ме...

— Ђено! Ти си од данас син мој — зет мој!!!

Кад чух, шта ми газда рече, око мене се дућани окренуше. Један сиромашки син и да на једном будем зет тако богату човјеку?!

Не умједох му ништа рећи, него га пољубих у руку...

Тада ми он опет рече:

„Ти си заслужно, да ми будеш зет! За твоје добро понашање и за рад, дајем ти своју јединицу... Не знам чим би те боље наградио. Ваш дио од мог имања знаће се... Живите срећно и задовољно!!“...

Бабо Ђено мало пошуће, па се окрену Јованци. Ми се сви загледали, ни да макнемо!

— А видите ли моју Јованку? Ово је шћер покојног Раденка —- негдањег ми газде!... И ми и сада живимо —- до Божије воље... Па видите ли браћо, шта може учинити рад и поштење...“

Сви сељани са пажњом слушаху... Сви бијаху упрли погледе, на баба Ђена и Јованку. Сваки зинуо —- од чуда, шта старац говори; а ја како сам сјео, помак’о се нијесам мотрећи и слушајући, шта се прича...

Слушкиња — ’нака подуга у шареним димлијама и копоран уизађе из куће, носећи пун шербетњак каве. И свакога послужи, само мене —- канда заборави... Али ја њу не кривим, но ’нолике људе, што сву каву посркаше и шербетњаку у дно погледаше. Ни то им не замјерам, кад ми не забранише да слушам баба Ђена...

Пошто слушкиња однесе у кућу кавене суде, бабо Ђено рече:

„Још би вам браћо им’о много нешта причати, кад би ме послушали?“

— Што год знаш говори, гладни би те слушали! повиче сва гомила. Неки се подобро искашља, неки шмркну, неки опет осекну се и пошто опет наста стара тишина, баба Ђено помаче се мало с мјеста и поче ’вако да прича:

„Пошто ми је пунац умр’о, пост’о сам свој господар. У цијелу мјесту, свак ме поштов’о ко особито вриједна и поштена човјека; али то поштовање ја сам њима враћ’о — својом љубављу — кад сам год мог’о; ако не баш јавно, оно сам им помаг’о тајно... Јер ко добро чини тајно, њему Бог враћа јавно!

Једне године изабраше ме за предсједника српске општине. Некако до годину иза тога изађе наредба од косовског валије, да се купи „харач“ на мушко чељаде чим се роди. То ме јако заболи; али не због мене него због сиромашног народа. Мало им порез и друге ствари, но још дај и „харач“!...

Помислим у себи: Јок! Ово се не може ’вако трпљети муке народу са сваке стране, а друкчије се не може помоћи, него да одем лично самоме султану у Стамбол, да му се потужим испред народа... Али како ћу сам?! Смисли — премисли.. ’вако ваља... ’нако не ваља... И једва се предомислим, да никоме не казујем ништа, па што Бог и срећа даде? Једном је мријети — двапут се бели не мре! Па кад ми је неправда, волим прије... Баш мислим, идем султану; волим да ме он посијече, него да гледам народне муке и патње...

За ово нијесам ни својој жени каз’о.

Извадим са суда тескару (пасош) и писмо како сам поштен човјек... Кад виђеше, да ћу у Стамбол, запита ме кадија:

„Шта ћеш Ђено у Стамболу“

— ’оћу честити кадија у робу, да видим и стамболску радњу...

Да сам им право каз’о, не би ме пуштали, а још би зло прош’о...

— Лијепо Ђено, лијепо! рече кадија. Па с ким мислиш путовати?

— С Богом честити кадија и с царским људима, ако ми их ви дате?...

— ’оћемо Ђено! Даћемо!

— Спремим све, што ми треба за пута, узмем тројицу завтија до првог конака, да иду са мном... Поздравим се са женом и са свима и пођем — с помоћу Бога у Стамбол.

Тешко је то било браћо мени; особито још теже да се ја противим наредби царскијех већила и доглавника?! Али како му драго! Метнуо сам главу у зобницу, па баш што Бог да и срећа јуначка...

Одважио сам се, а вјерујте ми смрти се нијесам бојао...

Од мјеста, до мјеста ’ајде и путуј, — све даље од куће, а ближе Стамболу... А све помишљам: куку ти је мени, тражим смрт с лучем! Али нека и ово буде за народ... Слободног срећа помаже!

У сваком мјесту мијењ’о сам пратиоце. И пошље дуга и тешка пута, дођем једва једном у Стамбол... Сад нек буде што ће бити! рекох у себи...

Кад сам још из далека углед’о силна мунарета од џамија помислио сам:

„Боже! Боже! Ја шта је било од хришћанских богомоља?!?

Странац кад дође и у мање мјесто, некако друкчије изгледа, а некмоли доћи први пут у најљепши град на свијету а још никога не познавајући. Бијах се к’о изгубио — неки ме жап хваташе... Срећа ми је била, што сам знао по нешто турски натуцати, а заплатио бих — к’о нико свој — у ’ноликом свијету.. Свуда ти свијет врвљаше тамо-амо...

У Стамбол сам дош’о у суботу и наш’о сам стан у некој грчкој кавани... Исти дан нијесам шћео ићи пред султана. Мислим дан један нек је дуљи живот...

Осванула света неђеља и ја се упутих грчкој цркви, да се помолим Богу... Ако ће се брзо и на онај свијет рекох, треба Богу благодарити... Одстај’о сам у цркви цијелу службу; али да вам право кажем, ни ријечи нијесам разумио, шта се чита и пјева; јер се служило на грчком језику...

Пошто се сврши узмем навору и изађем из цркве, кад ме пред црквом неки свештеник дохвати иза леђа за раме. Окренем се, а он ми рече:

„Добро јутро!“

Да ме је ко пред царем огрнуо златнијем ћурком, не би ми милије било, него што ме онај непознати свештеник поздрави матерњим језиком! Стаде ми од радости пљувачка у грлу и пошто је прогутам, речем му:

„Добра ти срећа и благословите!“

Па га пољубим у руку.

— Бог те благословио брате! рече ми, па ме поче испитавати одакле сам... Пошто му се кажем: ко сам, одакле сам и за што сам дош’о у Стамбол, онда ми се каза, да је из Русије, како је био некол’ке године у Шумадији, и насјетова ме, како ћу отићи пред султана.

Каза ти он мени све лијепо, ђе су му двори, а још ме врло охрабри, кад рече, да ће за мене јавити и руском конзулу и да се ништа не бојим кад изађем пред султана, пошто је султан човјек учен и добар.

Онај ми се свештеник тако допада, да ми за срце приону... И сада кад се сјетим Стамбола, створи се предамном онај свештеник... Висок а крут, големијех очију, дугијех брка и браде, подобро риђ. Рјечит а говора питома. И пошто се с њим поздравим, упутим се ђе сам ноћио; те се мало заложим, па пођем султановим дворима...

Нобечије ме уставе и кад им кажем, да сам рад поклонити се падишаху, оде један да јави за мене а ја остах чекајући.

Не прође много, а дође неки турски јузбаша и запита ме:

„Каква имаш посла пред султаном?“

— Рад сам — рекох ја, да пресвијетлом падишаху пољубим скуте и стопе, куда иде... Замучио сам се из далека, да га видим и молим за неку милост!

— ’оди за мном!

И ја пођем узастопце за њим... Проведе ме кроз уске сокаке па уз двоје-троје басамака и доведе ме пред сама султанова врата. Да вам причам какви су двори, само се замислити могу. На све стране прељевају се златни и сребрни намјештаји.

Јузбаша (стотник) отвори врата и поклони се до земље, па ме пушта напријед.

Чим ступих на врата, падох на кољена, и помичући се на кољенима, примакнем се до цара... Пољубим предњим под, њега у скуте, па у ногу. И измакнем се мало на страну, нашто ми он ману руком, да сједем. Учиним темена, подавијем ноге и сједем.

Најприје ме упита за име и кад му казах, он га записа. Предам му и оно писмо, да сам поштен човјек и пошто га прочита, поче ме српски питати:

„Шта те је синко довело до твог султана?“

Ја се мало подигнем.

— Моћни и силни падишаху! Из далеке сам земље. Нијесам пожалио труда, ни новаца, да дођем и да Те видим... Ти си сунце наше, које нас грије... У Тебе се надамо... Сунце је далеко од нас; али нас оно опет грије... И Ти си падишаху далеко од нас, али Твоја се доброта на далеко чује...

— Па шта си рад синко?

Мене потресоше његове ријечи! Да ’нако говори умиљато, један моћни цар... Помислим у себи: „О мој царе! Да ти ђе из краја слушаш, како се у нас кадије и остале судије издиру ка шта говоре, шта ли би на то рек’о?! А мени мило, ђе цар српски говори, па му почех веселије говорити:

„К’о што је познато Вашем Величанству ми раја сиротиња, свога цара љубимо и поштујемо... За царско се здравље Богу молимо; а цар не чује све, шта му раде већили од раје. Опрости сунце наше — велики падишаху! Сабља Ти је у десници, Ти ме сијеци, просто Ти било, ако ти што погријешим!...

— Не бој се синко, право говори! милостив је цар.

— За то, што си нам милостив и дошао сам, да Ти изјадам плач раје сиротиње... Дајемо Богу Божије, а цару царево! Народ је осиромашио; све му отеше аге, бегови и спахије... Просто Ти и то! Сада нам ударише намет — велики харач — да свака мушка глава плаћа четерест миринскијех гроша... И то, чим се роди!! Велики падишаху! Не говорим Ти због себе, него због народа — јадне сиротиње... Избави нас мука и биједа... О да знаш, колико молитава иду Богу, за здравље Твоје, одмах би нам молбу извршио!

— Је ли све тако синко, к’о што велиш?!

— Ако није велики падишаху, моћан си, пошаљи своје вјерне слуге на све стране, па ћеш се освједочити, а док се не освједочиш, баци мене у тавницу...

— Добро синко! Мени се то допада од тебе... Вјерујем, што ми рече, не ћу ја тебе затворити, јер си прав. А мило ми је, да имам такијех поданика, који не жале ни своје главе, а да учине корист народу.. вала ти синко! Ти ћеш се вратити слободно у своје отечество. Наредићу, да се одмах укине харач; ко буде крив казни ћу га! Кад је човјек прав, слободан је пред свакога изаћи; а тебе видим, да си врло слободан, а чим си слободан и прав си... Ђе је правда, синко, ту и Бог помаже. Немој мислити, што сам ја друге вјере, па да мрзим вас Србе хришћане, — не дај Боже! Сви смо ми, од једног оца... Да вам могу отворити царско срце, освједочили би се, да сваки цар жели добро својим поданицима — без разлике вјере. И свачијем се напретку радује... Сад устани слободио. Поздрави ми свакога на ваш крај, а свакоме се можеш и похвалити, да си пред царем био. Не бој се синко, да ће те за то и прст забољети... Пођи с Богом!!

Ја га опет пољубим, к’о кад сам уљегао и рекне:

„Моћни царе! Молитве сиротиње-раје, доћи ће до Бога, који ће ти дати здравља и среће, да будеш свагда на дику цијеле отоманске царевине... С Богом ми остани наш премили оче! Похвалићу се мојој браћи, да сам срећан био виђети нашег премилостивог падишаха, који ме прими — ко отац сина... С Богом дико и челенко наша!... С Богом!!!“

Изађем и онај ме јузбаша лијепо испрати до капије, ја му уклепам у руке два дуката и вратим се у свој стан...

Да ли је шта казив’о онај свештеник руском конзулу, и да ли ме је султан због њега ’нако милостиво примио — Бог зна; а ја вам не могу рећи...

Чим бабо Ђено престаде причати, кнез г припита:

„А Бога ти бабо Ђено! Ја какве ’аљине бијаху на цару?“

— Најбоље и најскупље нијесу биле... Истина од скупе и лијепе чоје — извезене златом...

— Ја за Бога, је ли крупан тај наш цар? Је ли мимо остале људе?! припита кнез опет.

— Човјек к’о и остали људи... С душом и тијелом... Средњег раста. Свијетлијех и црномањастијех очију. Бркова краткијех, браде округло пошишане, а име му је било, ако се не варам Махмут... Није ми се чудити ако сам и заборавио, шта ми се до данас дешавало!... Сјутра дан пођем из Стамбола, истијем путем и вратим се својој кући — здраво и весело... Ко је год чуо, да сам отишао у Стамбол, говорио је, да се не ћу жив вратити... Али људи мисле и желе, а Бог не да! Слава му и милост!... И кад сам се вратио, није прошло десет дана, а наредба царска изађе и прочита се пред народом, како се султан смилов’о и опростио раји харач! Нико није знао до Бога и цара, да сам ја то израдио и ево сада знадете ви, пошто ми је сада слободно казати. Да прије умријех, отишло би и то са мном у гроб... А ово вам испричах браћо, да покажем, да човјек кад прегне — много нешта учини. — — Доста смо браћо сиђели и разговарали се, а доста сте нешта од мене чули... Ако сам ђе и погријешио није ми се чудити — у којијем сам годинама... Да сам млађи, слађе би ја то вама испричао, а ’вако — како је да је, трпите се...

— Нама је и драго и мило, и лијепо и слатко, кад нам можеш и толико казати — Бог те веселио, а богме — ко зна више, нек и чита више! повиче кнез поносито.

Сада браћо, будимо сваки на ријечи, повиче бабо Ђено, — ви знадете, да се вежу волови за рогове, а људи за језике... Желим вам браћо свако добро; а кад вам желим тако, треба и ви да будете добри... Одужио сам се у неколко, а ви треба да се одужите тако, кад будете слали своју ђецу у школу — моју и Јованчину задужбину. Па ће вам и Бог помоћи у свакоме раду...

— Живео наш бабо Ђено и мајка Јованка! Живели међу нама на много и задуго!!... Повикасмо сви дижући капе у вис... Сви се поздраве с њима, ја приђем и пољубим обоје у руке, и пођем весело за оцем, радујући се, што ће се у нашем селу школа подићи, да се уче ђеца... А ја ако сам и порастао, моћи ћу што научити, а још кад буде црква — — е! Што ће то лијепо да буде — Боже милостиви — ’валимо те!!

Не прође по године, а школа бијаше готова. Велика није била, али за наше село таман к’о што треба... Мило нам свима и једва смо чекали, кад ће се почети учити.

Бабо Ђено наш’о је у нужди — прве године неког стара учитеља Јована.

Кад се шћела наука одпочети, дозв’о је бабо Ђено из вароши нашег парохијалног попа. Тај дан искупило се око школе велико и мало из нашега села. Најприје се свршило благодарење, а пошље тога поче поп Тодор ’вако бесједити:

„Благочестиви Хришћани!

Нема веће задужбине на овом и оном свијету од задужбине, кад који побожни Хришћанин подигне оваки храм, ђе ће се наша ђеца учити: Бога љубити и поштовати, ближње своје помагати, старије слушати и учити се свему, што ће им бити од користи...

Видим вас искупљене код ове српске школе; видим вас задовољне; с вашег лица читам вам велику радост, радост, која вам шапатом збори; Радујте се браћо! И међу вама има просвјетитеља, који још за живота чине доброчинства ближњима својим... Вјерујте ми браћо, и мени се срце потреса силније, кад видим, да има у нашем српском народу добротвора-нашљедника светог Саве Немањића. Поносите се, што сте дочекали овај час кад вам ђеца пошље призивања благодати светог Духа први пут улазе у башчу, засијану сваким цвијећем; да кидају из те башче цвијет по цвијет и да их пресађују на своја млађана срца... А мирис ће се разносити не само по вашем селу, него и на друге стране... Осјетиће га и друга браћа, па ће похитати, да и они пресађују; пожељеће и они науке.

А коме припада хвала и слава за ову подигнуту школу?

— Да ли вама, или коме другом? —- Прије свега хвалимо Бога, који је поживео наше нове добротворе... А који су ти наши добротвори?... — — — Загледајте се добро у овог нашег старца! Ово је наш добротвор. Од данас ово вам је отац, добри Ђено, а мати вам је његова добра жена Јованка...“

Бабу Ђену и Јованци потекоше сузе од радости... Свештеник даље настави:

„Док год су међу вама, дужни сте их поштовати и покоравати им се, к’о својим родитељима... А, кад им дође хладна смрт, те их закопате у земљу, не ћете моћи закопати њихова великог духа и дичног имена... Њихово име више не умире, докле траје сунца и мјесеца!... Па, шта да их напошљетку речемо, како да им благодаримо?

— Једино браћо пожелимо их дуга живота, да међу нама буду здрави и весели Богу на славу, себи на дику, а народу на корист!... Живео Ђено и Јованка! Живели наши добротвори!!“

— Живели! Живели! Живели! заори се са свијех страна... Поп Тодор принесе крст бабу Ђену и Јованци, и пошто цјеливаше, бабо Ђено проговори: |

„Браћо моја и сестре!

У нашој старости дочека смо те нас Бог обдари ђецом, а та наша ђеца, то сте ви. Још једино вас молим, шаљите уредно своју ђецу у школу. Извршисмо једно дјело; друго ће дјело бити, да вам подигнем уз школу православну цркву; а треће дјело, изради ћу код владике, да вам свештеник станује у селу... То су наше жеље, и с Божијом помоћи, дочека ћете и то?!...

Ко је год слушао шта су говорили свештеник и бабо Ђено, од радости су плакали... Пошто се све то сврши, сви посједају на зелену траву — око школе. Свак донио јестива и пића... Сви посједали у наоколо — један до другога. У прочеље поп Тодор, а до њега с десна бабо Ђено, а слијева Јованка. До баба Ђена учитељ Јован, па кнез, па редом старији по годинама. А ми младеж послуживали смо их.

Било је пјесама црквенијех и народнијех... Здравице су се напијале, по старом — српском обичају; а ја се и сад сјећам здравице, коју је напио учитељ Јован... Допала ми се, па сам је у неколико и запамтио.

Најприје су здравили: поп Тодор, па Ђено, па кнез, а за њима поче учитељ ’вако:

„Помози Боже, весели Боже и благослови ову вашу славу... Спомињасмо Тебе Боже и свету Тројицу, мајку Богородицу, крст часни — лијепо српско знамење; а ја ћу сада наздравити браћо, у здравље домаћина —- овога кола, а то је нашег добротвора — баба Ђена. Бог и сила небесна, нека га поживи међу браћом: здрава, чила, дична и весела, да се ув’јек поноси добријем гласом и похваљује од сваког Србина. Да Бог поживи његову добру домаћицу — нашу добротворку — Српкињу Јованку... Њихова света дјела помињаће се свагда у нашем народу са поносом... Гладне су нахранили, жедне напојили, голе одјенули; и све су учинили, што је Богу мило! За живота дочекали су, да их славимо, к’о наше просветитеље; да их љубимо, к’о своје родитеље; а слушамо к’о старије... Немамо ријечи браћо, којима би могли исказати нашу благодарност за учињено нам дјело — од стране нашијех добротвора. Срца се наша данас — у једно саљевају, и сваког нас велика радост обузима, а ту нам радост учинише наши добротвори Ђено и Јованка... Па, подигнимо здравице и пожелимо им срећу и добро са срдачним ријечима: Хвала вам бабо Ђено и мајко наша Јованко! Слава вам, по хиљаду — хиљада пута, од сад до вијека! А „блато оном, ко до в’јека живи, имао се рашта и родити!“

— Бог те чуо, учитељу Јоване! повикасмо сви у један глас.

И, пошто се совра сврши, наста право — народно весеље... Пјесме и српско коло, да се доцкан растргло...

До мјесец дана, почела се правити црква и кад се довршила, на освештању било је прилично свијета из ближњијех околица. Бабо Ђено израдио је, те је у наше село дош’о и поп, који је станово заједно с бабом Ђеном у једној кући...

Наше село, ни да је оно к’о што бијаше, док се не досели међу нас бабо Ђено! Ђеца нам уче; о свецима идемо у цркву; свештеник прича нам о вјери православној... Све лијепо, како се најбоље жељети може! И други су нам мани, што се не могу подичити к’о ми... Међу нама: љубав, братство и слога. А мало се и ми доватили науке, па се не дамо јевтино. Како ли је лијепо научен бити... Књига је човјеку прави разговор!...

Наши добротвори уживали су благодарност од свијех сељана... Бог их држао здраве и веселе, а богме здравље је највеће богатство... Ђе се пјева и ђе је весеље, о злу се и не слути. Често пута бабо Ђено и Јованка дошли су нашој кући, а ми њиховој... Пазили се к’о да смо један род, па је лијепо и чути!...

Једном позвали ми попа Тодора, баба Ђена и Јованку на вечеру... Бабо Ђено бијаше то вече веома вес’о!... Прич’о је о много чему.

Поп Тодор — у разговору рече:

„Деде бабо Ђено, како те оно, у мало нијесу посјекли испричај нам!“

Тада ће бабо Ђено:

„То је давно било! Ти си за то чуо, него нијесу чула ова остала чељад, па да вам и то кажем... К’о што знате, био сам предсједник у српској општини, па кад сам се вратио из Стамбола, многи су ме попријеко гледали... Чудили се и међу собом говорили: „Шта ће Влах по Стамболу? Бог зна, ђе је он мутио и куда је пролазио?!... Ово — оно и кадија ти мене позове на суд. Одем му на позив одмах. Код њега бијаше пуна соба бегова и осталијех из суда, а од Срба нико, до мене... Кад их виђех зачудих се, учиним им темена по адету њину и поздравим их све, а они ми кроз зубе приме поздрав... Мене то ледну и помислим: Шта ће то да буде? Постојим мало, нико ми не рече, да сједнем, а ја ти — ни пет, ни шест сједем у један крај.

Кадија се искашља, погледа по свима и проговори:

„Ђено море! Ти иде у Стамбол?“

— Јесам, честити кадија!

— Збори право Ђено, да се не ускајеш!?

Кајем се кадија, што сам се родио. Правда ми је мила, па је вазда и говорим.

— Ти мене превари, те ти дадох тескеру у Стамбол!

-— Како то! Ђе би ја тебе вар’о? Јесам ли ти каз’о још онда, да ћу у Стамбол, па што си ми је дав’о?!

— Али ти нијеси Стамбола ни видио! Камо ти роба, што си купио у Стамболу

— Освједочи се добро, о чему говориш. А што питаш за робу учинила ми се скупа, па и не узех, а што се то кога тиче?

— Ево свједока. Видиш ли их? Сви кажу, да нијеси био у Стамболу! рече кадија и окрену се на бегове.

— Кажете ли ви бегови, да нијесам? рекох ја оштро.

— Полако Влаше! Ми велимо, да нијеси!

— Од куда ви знате?

— Па чули смо! одговоре бегови.

— Од кога?

— Што нас питаш, доста је што ми знамо?!

— Али, ви не знате, шта говорите! продерем се ја.

— Умети Мухамед! Видиш ли кадија, како се крмски помамио!? И још нам вели, да не знамо, шта говоримо! повичу бегови и скоче на ноге.

Дигнем се и ја на ноге, па викнем љуће: „Ја вам и опет велим, да сам био у Стамболу; а ’оћете ли, да вам још и то кажем, да сам био и код великог падишаха, а ако не вјерујете, — питајте њега!“

— Лажеш! Лажеш каурине!! повикаше бегови.

У апс! у апс!! повика неки Мехмед-бег, који ме није мог’о гледати, ђе ја напредујем у свему.

– Ако смијете, дете — бујрум!

— Теби треба главу осјећи каурине један! повиче кадија љутито. Ти издајеш цара!!

— Бујрум кадија, ако смијеш — осијеци ми је ти! Само се онда држи, шта ћете снаћи.

— Мене, је ли крмче?!

— Ја крмак нијесам, него човјек! А ако мене и убијете, није ми жао. Волим и смрт, него неправду гледати својим очима; а биће неко, који ће ме умјети потражити, код самога моћнога Султана...

— Ти мораш у апс, док те не тужимо самоме падишаху; а онда ћеш на сред чаршије бити посјечен викне кадија.

— Пекала [добро]! рекох ја. Ко умире, на ново се рађа. И ако умрем, живићу у народу своме!

— Како било каурине; али ти бели не ћеш дуго живити! повикаше бегови.

Тада ће кадија:

„Омере! Омере!“

И кључар од апса, уљезе у собу.

— Води, тога крмка у најгори апс!!

Омер ме узе за руку и поведе, а ја у ходу викнем:

„У змију сте такли, тврду вам Божју вјеру задавам. Бог ће вас сами смести, шта сте наумили!!

- У апс! у апс! повикаше сви лупајући ногама, од љутине...

И мене ти Омер одведе у најгори апс, ђе бијаше неколицина Срба окованих у прангама.

— Здраво браћо! рекох им ја. Ево вам још једног друга!

Они се зачудише, кад мене виђеше.

— А, од куд ти ’вамо, ако си брат?!

— А што ме питате! Отуд, што је правда зализала! И пошто им све испричам, они се умире.

Због мене ми није ни мало било тешко, него једино због моје Јованке. Женско је, женско... па шта ће помислити? У ’вакој прилици, није могла никакво добро помислити, него зло; па могла је себи главе доћи...

Шта ћу, како ћу? Да јој по коме јавим, не знам по коме бих. Те срећом, познав’о сам се добро са онијем Омером, што ме затворио и ја га полако дозовем и замолим га, да оде Јованци, и да јој каже да сам у апсу; али нек се не боји, да ће ми шта бити. Нек не слуша, што свијет говори. Дадем му добру напојницу, он оде и није прошло ни по сата, а ево ти моје Јованке, сва плачна, те је некако — кријући пушта кључар и кад ме виђе — међу прангашима врисну...

— Забога, шта си учинио, те си ту?!?

— Шути жено, не будали још и ти! Ако сам шта себи и теби криво учинио, тако сам и њима. Нек раде шта ’оће. Нијеси сама код куће. Слушкињу имаш и добра слугу, па иди кући, не брижи за ме. Што ми устреба, то ми шаљи, а ја ћу ти поручивати по кључару.

— За бога, ’оћу ли ићи, да кога молим, за те?!

— Кога имаш молити? И за што ћеш молити? Ја ти кажем, нијесам крив! Верујеш ли?

— Вјерујем; али, што ћете затварати?

— То они знају! А сад иди драга жено кући.

И она приђе, загрли ме плачући — мени од жалости пођоше сузе. Пошто се поздравимо она оде, а ја остадох с друговима...

Кадија и бегови написали против мене читаву тужбу, — да сам стотину посјек’о — не би гору и послали по татарину, самоме цару. У тужби су написали: како се не може живети, од једног мртвог Влаха, и како сам преварио суд за тескеру, како нијесам иш’о у Стамбол, него бунио рају...

И они су ти, са задовољством очекивали — сваки дан, кад ће им татарин донијети мој „катлферман“ [смртну пресуду], да ме час-прије посијеку!

Не прође много дана, а ја чух у вече од кључара Омера да се татарин вратио од Султана, али на суд није никаква писма донио, него је царско писмо предао бињбаши, војничком заповједнику [над иљаду војника). Мене је то обрадовало, што се десило...

Бијаше цвјетна неђеља, на суд дође бињбаша, а са њиме некол’ко војника са шиљбокама... Изведоше мене и метнуше међу војнике. И поведоше ме у чаршију.

— Боже, Ти помози! рекох ја и повичем онијем апсарима:

„С Богом браћо, до виђења на ономе свијету!“

Помислих у себи идући: Што би-би! Мора се мријети, па ако је и на правди. Колико их је правијех погинуло, па нек и ја, а ово је: „Све за народ!“

Бињбаша иде пред војницима, а ја у сриједи... Чаршија пуна свијета — православнијех и мухамеданаца.

Рашчуло се, да ће мене мушкетати на сред чаршије — у сред Божијег дана... На Цвијети, кад је Спаситељ свијета улазио у Јерусалим, и православље то слави; а мене — на тај дан славе, воде из апса у чаршију, да ме пред народом погубе!!!

На једном угледам, ђе мени воде Јованку, моја слушкиња и слуга, која од силног плача и помагања, бијаше глас промијенила. Приђу ми ближе, али их војници одбију — говорећи да не смије то бити; ђе се стане, онђе се поздрављајте!

Мене још више ледну и повичем:

„Не плачи моја Јованка! Не плачите браћо и пријатељи! Ово је: „Све за народ! Све за народ!“

— Зар да пошљедњи пут не загрлим свога човјека? Све моје добро... О људи! Имате ли срца?!? повиче Јованка плачући.

Али — војник је војник — ни бриге му, он врши своју дужност...

Доведу ти мене на сред чаршије, ђе стојаху сви моји тужитељи с кадијом и весело се подсмје’ивају, гледајући на мене и слушајући плач жене и осталих ми пријатеља. Ја сам их мирно гледао и чек’о, кад ће ми вруће олово проћи кроз чело, да пукне на четворо!...

На једном удари борија (труба). Свак се ушуће.

Бињбаша отвори султаново писмо и поче гласно читати на српски... Пошто ишчита царску титулу, онда поче гласније:

„По Нашој царској милости и знању, пошто смо се добро освједочили, за православног хришћанина, Ђена Н... ин пошто смо увиђели, да бегови (каза их по именима) а са њима и кадија, нијесу имали никаква права затварати и тужити поштена човјека; то Наша царска милост, нашла је за добро наградити истог Ђена... нишаном међедије, другог реда. И наређујемо, да се одмах пушта на слободу пред народом и да му се одличје преда...“

Мени сво тијело заигра од радости, а народ викну у глас:

„Живио наш велики Султан! Живио!!“

Бињбаша извади из џепа орден златан и мени га приђену на прса, а ја њега пољубим у руку вичући:

„Хвала Богу и моћном падишаху, који зна, што је правда!!“

Бињбаша поче даље читати:

„Кадија и бегови, пошто су неистиниту тужбу поднијели, да се казну. Одузмите кадији кључе и мухур (печат), а бегови сви, под глобу и прекор. Ваше благородство, нек узме управу судску. Ако би се шта и за длаку догодило Ђену... ви сте одговорни... Рају ми чувајте, ко моје синове од насилника... Ја сам им отац.. “

Мене пуштају, а Јованка ми паде у загрљај. Множина људи и жена подигну ме у вис вичући:

„Живила правда! Живила правда! Живили царски људи!!“

Свјетина се растрже, а бегове и кадију одведоше суду...

Ја ти с Јованком и пријатељима право кући, ђе ни помислио нијесам оно јутро, да ћу је игда више виђети. И настане велико весеље — к’о из мртвијех, да сам устао... Ето како је било!... Много вам напричах, а сад се мало провеселимо!“

Сви смо га са особитим задовољством слушали, а сузе смо често брисали.

Иза тога до некол’ко дана — разбоље се па пречац бабо Ђено. Свак у селу, кад је чуо, да је бабо Ђено пао на постељу, хитао је, да чује из његовијех уста, још коју ријеч... Сваког је он лијепо примио и благословио — весело очекујући смрт. Баш, кад је био на умору, десио сам се ја и отац, код њега.

Погледа нас он, кад осјети, да има неко у соби и пошто нас позна рече:

„А ви сте синови моји! Дошли сте, да се поздравите са вашим Ђеном! Хвала вам!“

Соба дивно намјештена, ишарана сликама. Пред иконама велико позлаћено кандило, и у њему жижак гори... У соби нијема тишина, ни мушице не лијећу — к’о да се све ушутило, да је лакше дисати старачкој души, која се спрема на пут пред Бога... Само јадна старица — Јованка, кад и кад прекине нијему тишину са тешким уздахом, па опет све занијеми.

Нама сузе грунуше, али их брзо утремо, да их не би болесник видео... Јованка је сиђела по крај њега — често га погледајући. Он виђе сузе наше па рече:

„А што плачете? Немојте синови! Не! Измирио сам се са сваким... Исповједио се, пред оцем Тодором задњи пут — на овом свијету... И чиста срца, очекујем — радујући се брзој смрти... Видим је добро; али она, за мене није тако грозна.. Не бојим се ја смрти, док сам оставио — паком мене вас — моју ђецу... Па се молите за ме грјешника! Доста сам живио на земљи, а још мало ћу на онај свијет... Спаситељ ме зове себи:

„Одите благословени Оца мога, наслиједите царство, које вам је приправљено од створења свијета!“ [Матеј=25: 34.]

Тако Христос позива хришћане... Још мало то ја ћу у друго царство... У царство, ђе нема: лажи, опадања, оговарања, мржње, свађе, зависти, псовке, гордости; већ ђе цвета: љубав, мир, слога и вјечита слава; ђе анђели херувими и серавими, пјевају Вјечном Богу: „Свет, свет, свет си Господе Саваоте, испунило се небо и земља славе Твоје... Осана у висини! Благословен је Онај, који долази у име Господње, — осана у висини!!“... Кратак је мој пут — у вјечност, по коме цвјетају руже и мирисаво цвијеће“...

Бабо Ђено застаде мало и брже задиса, па поче испрекидано говорити:

„Благослов... Божији... ђецо... нек... је... на... вама... Љубите... се... чувајте... српску... школу... и... свету... православну... цркву... Аманет... вам... моја.. ах!.. Јованка... мати... ваша... Сва кога... по-здра-ви-те!.. Нек-ми,. свак... о-про-сти... е-но. ан-ђе ла-у-би-је-лим.. ’а-љи-на-ма-е-но-га. ђе.. и-де.. ме-ни... да-ме-во-ди-у--С-Бо-го“......

Задњи му глас заста у грлу и срце му преста куцати... Закука Јованка и паде на мртва баба Ђена! И ми закукасмо, к’о сиње кукавице; јер изгубисмо свог добротвора — свога оца...

Гласи тужног звона, продирали су кроз наше село, јављајући, да је неко престо живети. И кад се рашчу по селу, ко се преставио, свак се у црно завио за својим добротвором...

Људи жене и ђеца искупили се над мртвим тијелом баба Ђена. Плач и нарицање, није престајало. Јованка сва у црно обучена, набрајала је тужно за својим мужем. Јадно је то било слушати, да човјека, до срца заболи!...

А, што је још жалосније, кад смо лијепо опремили баба Ђена, да га положимо у гроб, а у тај час престави се и Јованка, — предаде дух свој; а с њоме изгубисмо добротворку — нашу мајку...

До баба Ђена гроба, ископали смо још један... И тужним пјесмама са’ранили смо наше добротворе... Вјечнаја памјат! разнио је вјетар по ваздуху, и кад се задњи глас изгубио – настала је мртва тишина по гробљу...

Наши добротвори још за живота написали су тестаменат и све своје имање оставили за народ. На њиховим гробовима подигнут је велики крст и на њему је значајно исписано:

„Све за народ!.. Овђе почивају вјечни санак добротвори Ђено и Јованка... Љубили су народ и вјеру... Благодарни синови српског народа, дижу им споменик, који може вријеме уништити; али спомен који је урезан у срца наша, сјаће се вјечно... Слава им! Слава!!!“...

У нашем селу напредак сваки. Изгубисмо наше добротворе; али њихово име и дух нигда се не ће избрисати... Закопали смо их а с њима су закопани — многи стари обичаји!...

— Благо томе, који живи и ради — а „све за народ!“...