Укључено у ELTeC корпус
Написала Милка Гргурова.
Ко није познавао Саву Мирића, адвоката, тог доброг и поштеног човјека? А особито га је познавала сиротиња. Ако је видио да парница није била праведна, он се није хтио примати, па ма какву велику награду обећавали. Па за то и није могао до имања доћи.
Често је својој жени говорио: „Волим оставити својој дјеци сиротињу с благословом, него богаство с проклеством“. — Али је доцније ипак жалио, што за своју породицу није ништа стекао.
То је био човјек средњег узраста, пун и кратког врата. Много је трошио на образовање своје двије кћери,
Босиљка (тако се звала млађа) имала је црне очи, а тако исто и косу, која је дивно доликовала њеном прозрачно-бијелом лицу. Као год што су различне биле по спољашњости, тако су им били и карактери различни.
Колико је Милица била тиха и добра, у толико је Босиљка била бурна и напрасита, али срце је имала добро, и брзо би се покајала, ако би кога својом напраситошћу увриједила.
Мати се трудила да им даде добро домаће васпитање.
Мати им је била врло слаба здравља, како је родила Босиљку, разбољела се тако, да је није могла сама ни дојити. Дијете је одмах примила нека њена пријатељица, која је баш некако у то доба остала удовица, са врло жалосном пензијом, и она је то дијете одојила са својим заједно. За то је више пута говорила гђа Мирићка своме мужу:
„Не знам има ли то уплива на материно срце; стид ме је да кажем, али морам признати да Милицу више волим него Босиљку, да ли за то што сам Милицу сама одојила а Босиљку нијесам?“
„Чувај ти само своје здравље, а немој себи уображавати да једну мање, а другу више волиш; обје су оне теби драге, као и мени, а то се по себи разумије да смо питомијем дјетету увијек више наклоњени“.
Тако су се њих двоје чешће међу собом разговарали. Сава је био необично њежан са својом женом, он ју је чувао као мало воде на длану. Стрепио је за њезино здравље, и доцније, више пута сам је себи пребацивао да за толико година, није стекао за своју породицу.
У кући су лијепо, али умјерено живили. Паметна жена гледала је да ништа излишно не буде.
Тако је Милица навршила осамнаесту, а Босиљка четрнаесту годину.
О Петрову славили су. То је био једини дан у години, гдје су се мало раскошније провеле. У вече је, ради својих кћери, позвао младеж, тако су се веселили, пјевали и играли до неко доба наћи. Сава није никада био тако расположен и тако весео, као тога дана. Кад се гости почеше разилазити, и сви одоше, па и кћери у своје одаје да спавају, Сава рече својој жени:
„Знаш ли, драга Зорка, шта је још повод мом данашњем добром расположењу?“
„Не знам, драги Саво, рече Зорка, својим умиљатим осмијехом, видим да си данас необично добро расположен. А твоја добра воља прелази и на мене“.
„Ево шта је. Имам да водим једну врло праведну ствар, и баш због тога, надам се, да ће се брзо и свршити. То ће бити квасац нашем имању, јер ми је клијенат својевољно обећао врло замашну награду, кад се парница сврши. Чудновато, до сада сам увијек мислио, да је доста кад дјеци оставимо поштено име, и да им дамо добро образовање. Али од неког времена, једнако ми се врзе по памети, како би то добро било, кад би им могао спремити мало и мираза. Дјевојке су лијепе, добре, ваљане, али без мираза могу сиједе плести. Јер данас више питају за мираз, него за дјевојку.“
„Па, добро, одговори Зорка, ја сам увјерена да наше кћери неће ни поћи за такове људе, који се брину више за новац но за њих. Познајем ја врло добро нашу дјецу. И ти, драги човјече, узалуд себи разбијаш главу због тога. Нека тебе Бог поживи
Кад је већ увелико сунце одскочило, и дјевојке већ давно ураниле, па ћератајући, чекају да им и родитељи устану, те да заједно, као и обично, доручкују, опазе матер своју гдје се шета по башти. Брзо отрчаше пред њу, и запиташе је: „зар тата још није устао?“ — На што им мати одговори: „није дјецо, оставите га нека се још одмара, врло је доцкан легао“.
Тако су све три још неко вријеме ходале по башти, али кад већ почеше и људи долазити, који су тражили адвоката, рече Милица:
„Мама сад већ морамо тату пробудити, јер ови људи не могу тако дуго чекати, а већ је и 9 сати, а сам ће нас тата карати што га раније нијесмо пробудиле“.
„Па добро дјецо, идем да га пробудим“. Тако им мати оде у собу да пробуди свога мужа.
Непотраја дуго, кад чују ужасан врисак из очеве собе, који до њих допираше. Као без душе обје потрчаше да виде шта се догоди, али у исти мах Зорка отвори врата и повика: „брзо љекара, зовите љекара!“
Дјевојке брзо утрчаше у собу, но имадоше шта и видјети, отац им лежаше блијед, пружен на кревету, без свијести, и најмањег знака живота.
Страх и ужас овлада за час цијелом кућом.
Љекара брзо доведоше али бадава, помоћи није више било, јадник је још прије два сата издахнуо, капља га је ударила.
Какав ужас, какав страшан контраст од јучерашњег дана. Јуче се пјевало, играло, свирало, а данас се све то претвори у страховити јаук!
Ето шта је човјек на овоме свијету! Смије ли ко рећи: сјутра ћу то и то учинити? Смије ли ко пркосити тој ужасној и невидљивој моћи, која се с нама немилосрдно титра и подсмијева?! Можемо ли јој се отети, кад нас њеним леденим рукама загрли, и леденим дахом пољуби?
Каква промјена у њиховом животу. Прво морадоше се иселити из великог стана у мањи, испродаваше многе ствари, које им бјеху сад излишне, и досада су скромно живили, али сад још скромније. Зорка, као паметна жена, одмах начини распоред са приходом, који имађаше од новаца, на које је осигурао њен добри муж. Милица је свршила са одличним успјехом вишу женску школу, и одмах је добила у истом мјесту за учитељицу. А уједно давала је часове на гласовиру. Босиљка је имала још двије године да учи. Биле су обје добре и вриједне, своју су мајку поштовале и тјешиле.
Сирота Зорка вукла је своју бољку још годину и по, послије смрти свога мужа. А тад и она оде своме мужу.
***
Тешко је то и жалосно, кад остану дјеца, без својих родитеља, као ове двије сестре. И ако су се вољеле, ипак су биле природе различне. Милица је била скромна, и трпељива. Она је своју жалост сносила са неком резигнацијом. Док је Босиљка роптала на судбину, очајавала, за што да баш Бог њима одузме родитеље, и то сад, кад им највише требају. Ми треба да будемо добре и достојно њих. И кад смо већ тако несрећне, да смо изгубиле своје родитеље рано, а оно треба да се трудимо, да будемо њих достојне. Ти знаш добро да су наши родитељи најсретнији с нама били. Дакле и ми треба да им у свачему равне будемо, па ћемо мање несрећне бити.
Тако је Милица често Босиљку тјешила, па и савјетовала, а Босиљка, и ако је била напрасите природе, ипак је своју сестру слушала и њене савјете примала. Само домаће васпитање, које им је мати улијевала у њихову душу могло је одржати слогу међу овим двјема сестрама, које бјеху тако различне природе.
Свака се жалост мало по мало стишава, па и највећа. Тако и код Босиљке, што је бурнија била, тим се прије и утјешила.
Једнога дана Милица опази Босиљку из далека, да кући долази са неким младим господином, и то у врло пријатном разговору и слатко се смијала. Кад је Босиљка дошла до куће, младић је још застао с њоме и разговарао се. Како су у разговору били, нијесу ни примијетили Милицу, која је била изненађена, па и љутита на Босиљку дасе упустила у тако повјерљив разговор са једним непознатим младићем.
Кад Милица већ сасвим близу њих дође, Босиљка се трже, поцрвени кад видје своју сестру. А Милица их обоје врло љутито погледа.
Обје сестре уђоше ћутећи у своју собу. Милица је била зловољна, није се могла доста начудити лакомислености своје сестре, која је имала тек шеснајест година, али је и пак могла знати да се не пристоји таково понашање. Босиљка је ишла за њом обореном главом застиђена, па и ожалошћена. Но Милица као и увиек, тако и овом приликом, најњежније посавјетује своју сестру, која би је као и обично запитала и обећавала да никада више неће такво што учинити.
Оне су и даље живјеле у најбољој слози, никада међу њина не бијаше ни најмањег неспоразума. Босиљка и ако је напрасита била, па мало и лакомислена, ипак је осјећала неку надмоћност своје сестре. Тако је прошло од онога дана равно десет дана. Босиљка цијело вријеме није видјела оног непознатог, а ни говора о њему не бијаше.
(Свршиће се).
(Мјесто свршетка наставак).
Жарко је био врло лијеп, млад човјек, а тако исто и ваљан. Живио је заједно са својом мајком, која је била удовица једног чиновника. Па, како јој је син био врло одличан ђак, добио је благодјејање, тако је мати заједно с њиме отишла у Праг, и остала код њега, док није науке свршио.
Жарко је био сва њена узданица и потпора, вољела га је као своју зеницу. А он је своју матер пазио и поштовао као светицу какову. Живјели су не као мати и син, но као брат и сестра. Није било тајне међу њима, коју не би једно другом казали.
Жарко јој одмах исприча, како је пратио једну дјевојку, па је том приликом добио ваљану лекцију од њене старије сестре, која му се веома допала.
Пошто му је мајка пребацила, да је веома дрзак био, он рече: о знаш, драга мајко, ако је истина, да се од првог погледа може човјек заљубити, то се бојим, да код мене тај случај не буде. Та ми се дјевојка веома свиђела, да си је мајко видјела, како је достојанствено погледала, заиста ми је жао што она можда, о мени има рђаво мишљење.
***
У недјељу по подне, како су обје сестре биле слободне од својих дужности, сједиле су у соби, и читале. Први прољетни сунчани зраци продирали су кроз прозор у собу. Милица је наслонила своју лијепу главу на руку. И ако је држала књигу у руци, ипак није читала. Била је дубоко замишљена. Тужним срцем сјећала се својих добрих родитеља, па прелазећи тако у мислима на она сретна времена, на један пут неко закуца на врата. Она се трже и викну: „слободно!“ Врата се отворише, и уђе у собу нека старија госпођа, а за њом млади Вреднић. Обје сестре поруменише и погледаше изненађено на посјетиоце.
Но госпођа Вреднићка приђе им брзо, загрли их срдачно и повика:
„Дјецо, зар ме више не познајете?“
Тек сад Милица познаде негдашњу материну добру пријатељицу. Та једва је имала десет година, кад је гђа Вреднићка са сином отишла из Биограда. А Босиљка је још за четири године млађа била. За тим гђа Вреднићка узе Босиљку за руку, па рече
Од то доба врло често су једно другом долазили. Кућа гђе Вреднићке била је сад једина гдје су дјевојке одлазиле као у кућу својих рођака. А гђа их је примала као своју рођену дјецу. Милица је тек сад први пут послије смрти својих родитеља почела веселија бивати, као да је живот за њу сад тек имао праву цијену. Радовала се сваком дану све више, а своју је дужност још савјесније одправљала. А кад би недјељом ручала, као обично, код гђе Вреднићке, и са Жарком се разговарала о млогом чему паметно, радовала би се у своме срцу као мало дијете. Но чудновато што је Милица веселија и разговорнија бивала, Босиљка је постајала све озбиљнија и замишљенија. Једном је Милица запита:
„За што си, Босиљка, тако ћутљива и озбиљна?“
Она одговори: „Па, сваки дан сам старија, вријеме је да постанем и ја паметнија“. Милица је с почетка и мислила да ће тако бити. Но једног дана затече је гдје плаче. Поплаши се, те је запита: за што плаче, је ли је ко увриједио, или да је што не боли?
Босиљка одговори тужним гласом: „Нити ме што боли, нити ме је ко увриједио, сјетила сам се наших родитеља, па за то плачем“. Милица на то тешко уздахну, а сузе је за час облише.
***
Тако дође и љето, па и вријеме, кад је Босиљка требала и пошљедње испите да положи. Но, од неког времена, ништа јој од руке не иде. Њена озбиљност прелазила је у меланхолију. Није више хтјела пристајати ни у шалу са Жарком. Често се наљутила на њега, кад је овај није хтио оставити на миру. А Жарко, ма да се радо шалио са Босиљком, све се више заљубљивао у Милицу.
Једнога дана рече Жарко својој матери: „Драга мајко, ја имам као инжинир код жељезнице лијепу плату, надам се да ћу за кратко вријеме имати још и бољу. Али већ и са овом платом, са мудрим управљањем можемо лијепо живљети, баш кад би се ја и оженио. А она коју ја изберем, биће скромна, и задовољиће се са оволико, колико имамо, неће тражити ништа немогуће. Па за то, мила моја мајко, хоћеш ли ми допустити да се оженим?
Ја сам опазио да ти Босиљку већма волиш но Милицу, али ми вјеруј мајко, да је у Милице племенитије срце, и да ће те она знати више поштовати и вољети но Босиљка. Па, за то, драга мајко, немој се срдити, ја сам Милицу изабрао да ми буде жена“.
Гђа Вреднићка, загрли сина, и рече дирљивим гласом: „Сине мој, ја сам потпуно задовољна твојим избором. Буди срећан и благословен!“
Миличино је срце препуно љубави према Жарку, она је тихо у души својој захваљивала Богу, на толикој милости, што јој даде за вјереника човјека, кога она свом душом својом воли и поштује.
Једном су биле заједно на гробу родитеља својих. Пред повратак Милица запита сестру: Што си тужна? На један пут јој сијевну мисао кроз главу, да и она не воли Жарка? „То би било ужасно! помисли она. Да је запитам? Та она још и не зна да ће ме Жарко запросити“. Послије страшне борбе прикупи Милица сву своју снагу, пригну се сестри ближе, па скоро шапћући запита: „А да случајно не волиш Жарка!?“
Као електрична струја прођоше те ријечи кроз душу Босиљкину, поносито завали своју лијепу главу, очи јој сијевнуше као двије варнице, па скоро пркосно одговори:
„Не, ја га не волим, на против мрзим га“. Затим брзо као стријела одјури правце кући. Сирота, Милица стајала је као укочена, гледала је како Босиљка јури. И кад је више не могаше догледати, облише је сузе, паде на гроб својих родитеља и стаде горко плакати. Зар тако кратак сан бјеше, који сам само снијевала срећи својој. Нема сумње и она воли Жарка, смијем ли се сад удати за њега? И могу ли гледати њену тугу? О, Боже, шта да радим? — Мајко моја, научи ме, шта да чиним? Та ја Жарка волим више но живот свој, како да га се одречем?! А моја јадна сестра га је још прије завољела но ја. За што нијесмо биле искрене једна према другој? За што ми није казала да га воли? Ох, тешко мени! Тако је још дуго јадиковала на гробу и плакала. На један пут устаде, убриса сузе, уздахну, као да јој мало одлану тешка туга, која јој душу притискиваше, у срцу јој неки тајни глас проговори: „Чини добро и надај се“.
Она се ријешила, ишла је сталним кораком, а кад дође до куће, срце јој се за час стеже, једва могаше дисати, мораде застати пред вратима, прије но што у собу уђе. Но како се изненади кад уђе и видје Босиљку гдје сједи са свим мирно, и разговара се са Жарком. Чим Милицу угледа, похита јој у сусрет, насмијеши се, загрли је, па рече: „А гдје си тако дуго остала драга Милице, од кад те чека твој заручник!“
Милица је застала као скамењена, није могла да разумије Босиљкино понашање. Је ли то она иста, која стајаше прије једног сата пред њом онако скрушена и огорчена?
И заиста Босиљку је и било тешко разумјети. А често није ни она сама себе разумјела. У њеном се срцу појављиваху чудни осјећаји. Час је вољела
Милица је заиста била збуњена овим дочеком. Тек кад јој Жарко рече: „Немојте се чудити, Милице, што вас Босиљка назва мојом заручницом. Ова мала несташица измамила је од мене ту слатку тајну, која и онако, не би дуго остала сакривена. Она нам, шта више, даје и свој благослов“ — доврши Жарко смијући се. И заиста Босиљка као несташно дијете, скочи, загрли обоје и рече неким комично-озбиљним тоном:
„Дјецо, моја, ја вас благосиљам, срећни били!“ За тим истрча из собе.
Милица је била врло озбиљна и бојала се од превелике веселости Босиљкине. Сумњала је, да ли она то чини што жели, или из очајања?
Мати Жаркова брзо је распоред учинила, да буде сутра-дан по Петрову дне прстен, а одмах за тим и вјенчање, како би могли младенци да за вријеме ферија путују. А Босиљка ће за то вријеме остати са гђом Вреднићком.
Обадвије су сестре имале и сувише посла. Настају испити. Милица је жељела да јој ђаци положе добро испите, а Босиљка је свршавала и полагала своје пошљедње испите. Обадвјема је требала бистра памет и душевни мир. Милица је била за чудо мирна и прибрана, што се за Босиљку никако није могло рећи.
Босиљка је била расијана, нервозна, учила је више но икада, али јој није ништа у главу улазило. Милица је са страхом посматрала, како се мучи, како дере оно што напише. Али јој не смједе ништа казати, бојећи се да је још више не раздражи.
Милица је са страхом очекивала испите, и на њену велику жалост, Босиљка, која је била увијек добра, пала је. Већи гром није требао за Босиљкино частољубље. Била је у очајању.
Што се више приближавао дан Миличине вјеридбе, Босиљка је све мрачнија и нерасположенија бивала, које пад на испиту, које Миличина вјеридба све је то узбунило њену и онако врелу крв.
(Свршиће се).
(Свршетак).
Био је то врло жесток дан, врућина, да се једва сносити могло. Милица је цијели дан имала посла. Сјутра јој је прстен. Хтјела је мало кућу да доведе у ред. Босиљка се тужила да је глава боли, тако није смјела Милица од ње никакву услугу ни тражити. Што се више вече приближавало све је већа омарина бивала. Милица је своје послове свршила, па одмарајући се, промишљала је о свачему, а највише о својој и Босиљкиној судбини.
Тако и вече дође. Облаци се навукоше, све је потамњело, предсказивало је скору олујину. Та омарина као да је и на Босиљкине живце још више утицала. Тужила се на јаку главобољу, и повукла се у своју собу. И Милица је легла раније но обично, па како је била уморна, брзо и заспа.
Но код Босиљке не бјеше тако. Она се превртала у кревету, глава јој је горела, а срце јако лупало. На пољу је бјеснила олујина, сијевале муње, и из далека тутњале грмљавине. Она је грчевито стискивала своје срце. Час је горко плакала, и своју главу у јастуке дубоко завлачила, само да се не чује њено јецање. А час би опет кидала са себе све што је имала, чупала своју лијепу косу, па би скоро на глас говорила: „Зар у свачем да будем несрећна! А ти проклети Жарко, шта си од мене учинио?! Најприје си ми главу завртио, а послије леђа окренуо, и другу заволио... Сутра ће им прстен бити, а за неколико дана и вјенчање. Шта, зар Милица да му буде жена?! А ја да сваки дан умирем од бола и очајања! Ах, не, не, ја ћу је сад пробудити, пашћу пред њу на кољена, молићу је да ми опрости, молићу је, да ми га уступи. Ах Боже! А хоће ли он мене хтјети? Не, неће, он Милицу воли, и волиће је, док је год жива“. За тим се горко заплака, па на један пут као да јој је кроз главу синула нека страшна мисао, цијело јој тијело обузе нека дрхтавица, очи јој ужасно сијевнуше, стиште песницу и сатански се насмија, скочи брзо са кревета, и упути се у собу Миличину. Врата су из једне собе у другу отворена била. Лагано се довуче до кревета. Муње су непрестано страховито сијевале, и при сваком сијевању видјела је Миличино лице, како мирно спава. Око усана њених играо се осмијак, у коме се огледала њена срећа и блаженство. Кад видје Босиљка то срећно лице, у њој се распали још већа љубомора, зашкрипи зубима, и полети к њој, као да би је хтјела растргнути: „Ах што немам ничега у руци, чим бих је убити могла?“ Па онда, као да се брзо нечега досјети. Стиште песницу, па рече: „Јест, јест, ударићу је у слијепо око, и смјеста ће мртва остати, и онда ће он мој бити“. Као фурија полети кревету. Стиште песницу и подиже је у вис. У тај исти мах засину и страховито пуче гром, а за тим одјекнуше ужасно два крика, и тијело се стропошта на земљу. Завлада мртва тишина. — Тако је трајало неколико тренутака, док дубок уздисај не прекиде ту гробну тишину. Дрхћућом руком запали свијећу, погледа око себе, па се онда ухвати за главу: „Боже, како ми је тешка глава“, рече слабим гласом. „Као да ме је нешто лупило по глави, тако ме боли“. Хтједе устати, али јој глава клону на јастук. На један пут викну: „а сестра моја, шта она ради? Да се није и она од грома поплашила?“ Хтједе брзо скочити са кревета, кад на нешто стаде. Погледа и дрекну ужасно, кад видје Босиљку гдје лежи опружена и без свијести на земљи.
Брзо, невјероватном снагом, подиже је на кревет, дуго ју је трљала, прскала водом, и очајно викала да се разбуди. Док најпослије Босиљка отвори очи, погледа устрашено Милицу, па онда чисто ван себе повика: „Опрости ми Милице, ја сам те хтјела убити!“ За тим опет затвори очи. Јадна Милица мислила је да она то у бунилу говори, па је тјешила. Но кад ова исприча своје очајање, Милица оста сва пренеражена. Сад је тек прави гром згодио.
Босиљка јој паде око врата, стаде је љубити и преклињати, да се не удаје за Жарка. „Ја знам, рече она плачући, да ме он не воли. Другчије му се не могу осветити, само тако, ако га ти оставиш, па још кад би се хтјела за другог удати, да осјети какав је то бол: љубити неког, а не бити љубљен!“ „Ћути, Босиљка, умири се, теби треба одмора“, рече жалостиво Милица. Видјела је да Босиљка у свом очајању ни сама не зна шта од ње захтијева. Растати се са Жарком, то је толико, колико престати живљети, па ипак јој обећа са тешким срцем, да се не ће удати за Жарка.
Босиљка се умири. Послије неколико тренутака заспа. Милица није могла спавати, њено је срце било сломљено. Каквим се слатким мислима успавала, а каквом се ужасном јавом пробудила.
Чим је почело свитати, узе перо у руке, и само је још размишљала коме да пише, њему, или његовој матери? Мисли су јој биле збркане. Ни сама није знала како да почне, па скоро механично, почне овако:
„Поштована госпођо!
Са тешким срцем морам вам саопштити, да данас не може бити прстен, нити се у опште могу удати за г. Жарка. Не питајте ме за што, јер вам то не могу казати.
Примите, поштована госпођо увјерење мог особитог поштовања.
Милица
Чим је свануло, послала је писмо гђи Вреднићки, а ова кад је писмо примила и прочитала, као да ју је гром ударио. Није никако могла схватити, шта се то, на један пут, могло догодити. А кад још и Жарко прочита, настаде право очајање.
Гђа се одмах спреми и оде до Милице да види шта је. А Жарко се још и поплашио, да Милица ушљед отказа, куд не отпутује. Тако Жарко допрати матер до Миличиног стана. Мати уђе у кућу, а он се шетао испред куће, нестрпљиво очекујући матер, да изиђе и чује шта се то десило. Не потраја дуго, кад га зовнуше да и он уђе унутра. Поплаши се кад погледа Милицу, па и Босиљку како обје изгледају блиједе, као да су претрпјеле најјачу какву бољку.
Мати је изгледала веома озбиљна и потресена, па скоро дрхћућим гласом рече: „Сад видим да ништа на свијету не може остати тајно. До сад сам ту тајну ја сама знала, а сада ћемо је знати нас четверо. Али вас, дјецо, молим, да ово што ћу вам сад повјерити, сараните на дну ваше душе, већ и у самом вашем интересу. Дјевојке су нетремице гледале гђу Вреднићку, а и сам Жарко био је изненађен том изјавом, којом их мати припрема. А гђа овако поче:
„Била сам веома млада, кад смо се ја и мој муж узели. Он је тек ступио у државну службу. Имао је врло малу плату. Па како ни ја нијесам имала никаквог мираза, морала сам за другог шити, само да боље и лакше узмогнемо живљети. Одма прве године родим Жарка. Срећом, мој се муж упозна са г. Мирићем, вашим оцем, и он је мом мужу давао да преписује акте, па је тако, поред своје службе, ноћу опет ово радио, те смо мало лакше животарили. Послије Жарка родила сам још двоје дјеце али ми нијесу живила. Међу тим у течају година, добијао је мој муж и већу плату. С вашом сам матером живљела врло добро. То је била добра и племенита душа, тако проживљесмо једанаест година, и нама пође боље. Али не потраја дуго, мој се муж разболи, добије запаљење плућа. Ја сам била на том доба, да родим, а и ваша мајка била је у другом стању са својим другим дјететом, Босиљком. Милица је била тад у четвртој години.
Мој муж, као што вам рекох, добије запаљење плућа. Моје очајање није се могло описати кад ми доктор рече: да нема помоћи. И мој јадни муж умрије, на мјесец дана прије но што ћу родити. Међу тим и ваша се мајка разболи, тако, да су се поплашили да ће умријети прије но што роди.
Прошло је било већ двије недјеље како сам родила. Била сам још врло слаба, а још више тужна. Сједила сам једно вече и радила туђи посао, рада сам била да га свршим, како би Жарко сутра дан могао однијети и добити за њ новаца, јер сам била остала без једне паре у кући. Дјеца су спавала, и мени се већ дријемало. Изби десет сати. На пољу је било врло хладно. Вјетар је дувао, па је доста и собу расхладио, а дрва бјеху на измаку. Мислила сам, како ће се то живљети, и од куд ћу набавити све што ми треба?
На један пут неко закуца на авлинска врата. Ја се поплаших и не смједох изаћи да запитам ко је? Закуца још јаче. Устадох, изађох у кухињу и дрхћућим гласом запитам: „ко је?“
„Ја сам, одговори г. Мирић, ја сам, отварајте брзо“. Ја сва претрнух. Помислих, да није јадна Зорка свршила? Но како се зачудих, кад уђе г. Мирић, носећи нешто увијено, а за њим слуга носи дрва, јестива, и још много које чега. Г. Мирић рече слузи: „Остави све то овдје у кухињу, па иди брзо кући, можда ћеш још што требати“. За тим уђе у собу, отвори брзо оно што бјеше увијено, и зачу се слаб плач дјетињи. Ја повиках: „А како је Зорка?“ „Богу хвала, добро, сретно се породи“, али је тако слаба, да није могуће да сама доји. За то, драга госпођо, дошао сам вас молити, да примите за који дан дијете, док не би нашао дојкињу.
Ја одмах помислим: а зашто не бих могла и ја дојити са мојим заједно. Кад му то рекох, тако се обрадовао, па настави: „Госпођо, све што вам треба, добијаћете из моје куће, а осим тога и пет дуката мјесечно, само ми, молим вас, чувајте то дјетенце.
Тако се ја примих дјетета, и његовах га као своје рођено. Обадвије су биле дјевојчице; моја се звала Љубица, а ова Босиљка. Међу тим Зорки озбиљно позли. Нити је долазио г. Мирић да дијете види, нити сам га ја могла носити по јакој зими да га види. На један пут се дијете разболи. Ја се поплаших и позовем одмах љекара. А кад ми љекар рече да нема помоћи, била сам у очајању. Моје дијете бјеше сваки дан напредније и љепше. Грјешна ми мисао сијевну кроз главу. Како би било, да рекнем, да је то моје дијете на умору. А ово моје да им подметнем. Та дјеца сва једна на друго личе. Тако и учиним. Права Босиљка умрије, а Љубица нашљеди њено име. И ево је сад овдје гдје стоји поред свог рођеног брата Жарка.
Дјевојке су изненађене стајале. Али Жарко, који је врло добро познавао своју матер и њену чисту савјест, брзо је разумио њену хитрину, којом је хтјела да спасе ове двије сестре. И Милица је сумњиво и изненађено погледала гђу Вреднићку. Али миг Жарков умири је. Само Босиљка оста увјерена да је тако, она брзо скочи, загрли гђу Вреднику, заплака се и повика потресеним гласом: „О, мајко моја!“ За тим загрли Жарка. У њеном се срцу пробуди за час сестринска љубав, бар она је мислила да је тако.
Милица се са Жарком још истог дана прстеновала, а одмах за тим и вјенчаше се, те отпутоваше, да проведу ферије. Послије године дана, гђа Вреднићка, успављивала је унуче. А послије двије године
Тек онда јој рече гђа Вреднићка, да је њена исповијест била само прича, и да је њена Љубица тек у трећој години умрла. Босиљка није ни мало жалила, шта више, захвалила јој је на том лијеку, јер она је врло вољела свога мужа, који је био добар и угледан.