Укључено у ELTeC корпус
Написала Милка Гргурова.
Ријетко је наћи добра и искрена пријатеља, то је заиста право благо, које треба чувати да га не изгубимо. Па ипак често бива да један несретан случај разори то пријатељство, па од најбољих пријатеља постају један другоме највећи душмани. Нећу далеко ићи, навешћу овдје један донекле истинит догађај, који се десио прије више година.
У некој вароши, у Војводини, живјела су два присна пријатеља, који су се од свога дјетињства завољели. Заједно су одали, заједно ишли у школе, заједно људи постали, па се у једно вријеме и оженили, били су и једних година. Па можда и неким случајем добише при крштењу имена, која у календару у један дан падаху: Кузман и Дамјан.
Оба пријатеља добише добре и вриједне жене, оне су својом љубављу још већма учврстиле пријатељство својих мужева. И да не бијаху у Кузмановој породици чести смртни догађаји, који су немилице косили њихову прву дјечицу, те помути задовољство и веселост обију породица, могло би се слободно рећи: да потпуније и веће среће нема од њихове.
Једва послије осам година брачног им живота добише шћерку, која сретно преживи оно опасно вријеме у којем су им прва дјеца умирала. Дадоше јој име „Живана“ и она сретно наврши и десети мјесец. Радост јадних родитеља не да се описати. Сву своју срећу гледали су једино у том дјетету. И Павлина, мајка дјетиња, вршила је са највећом љубављу и задовољством своју материнску дужност. Ту велику њихову срећу дијелио је и Дамјан са својом женом Кристом. Они бијаху сретнији. Одмах прве године добише сина Владана, ког сретно и одранише. Па како им Бог не даде више дјеце, размазише свога малишу, тако да је био прави тиран у кући. Све су му по вољи чинили, а осим тога био је врло несташан, ништа од њега није могло на миру остати.
Та су два пријатеља била врло различне природе. Кузман бијаше енергичан, уредан и тачан, Дамјан на против бијаше меке природе неуредан, и до крајности расијан. Криста је морала непрестано пазити и склањати ствари, које би њен муж у расијаности својој ма гдје оставио, а њихов несташан синчић одма нашао, узео, подерао, разбио, или забацио гдјегод.
Па како су те двије породице живјеле као једна душа, па и куће им бијаху једна до друге, отворише у огради и врата, те нијесу ни морали с улице једно другом долазити, и могли су се у свако доба виђати, а особито жене, које једна без друге нијесу могле ништа урадити, а да се не запитају за савјет. Био је примјеран ред у њиховим кућама, а њихово пријатељство постало је пословицом у вароши: „Живе лијепо као Кузман и Дамјан“.
Једно по подне пошто су обје домаћице посвршавале своје домаће послове, дође Павлина Кристи мало на разговор, носећи у наручју своју малу Живану, па још с врата смијући се рече Кристи:
— Кристо, ако нијеси посвршавала послове, ево долазим са својом ћерком, да ти помогнемо.
— Са мојом снајком! прихвати Криста, и загрли их обадвије, штета само што је већ све у своме реду, само ми ово моје неваљало дериште задаје доста муке, — продужи задовољно смијешећи се, — не могу доста да наспремам, непрестано ми прави нереда, а мој муж знаш како је расијан, па не могу доста опрезна бити. Ето прије неки дан остави на писаћем столу неке важне хартије, које би га довеле у највећу неприлику, да их је случајно онај наш мали неваљац исцијепао, пошто их је већ држао у рукама, срећом опазим, те их брзо узмем из његових руку.
— Еј моја Кристо, и ви сте криви, немој да ми замјериш, али сте га врло размазили, он није више мали, да не зна шта му се забрани, већ му је седма година, ја би га зато ваљано казнила, кад дира оно што му се забрањује.
— Тако је, имаш право, али шта вриједи што га ја казним, кад му отац повлађује. — Тако разговарајући се, уђоше у собу, а одма до те собе била је и Дамјанова соба, који не бијаше у то вријеме код куће, врата бијаху отворена из једне собе у другу.
Младе жене посједаше и весело ћераташе о свачему, а највише о својим пословима.
Најпослије мала Живана подсјети своју мајку да је гладна, а Павлина је метну на груди да је подоји.
— Збиља кад ћеш је одбити, запита је Криста, та већ јој је једанаест мјесеци. — Павлина се чисто трже, па рече с неком неисказаном њежношћу.
— Знаш ли, драга Кристо, да не смијем на то ни мислити, та ја сам тако сретна, кад погледам ово своје анђелче на грудима, да ми је неисказано тешко кад помислим, да се већ и тај тренутак ближи, кад јој мораднем ускратити њену прву и најслађу храну. Ето видиш већ је заспала.
— Хоћеш је метнути на кревет.
— О не, она ће само неколико тренутака продријемати, па ће се опет играти и смијати на своју мајку. За тим додаде шалећи се:
— Чујеш драга Кристо, мораш свога сина добро васпитати, ако желиш да ти овај анђелак снајка бу—де — — — — — — — — — —
Још ни изговорила није пошљедну ријеч, кад се наједан пут зачу ужасан пуцањ из друге собе. Обје жене вриснуше; Криста сва блиједа потрчи да види шта је, но имала је шта и видјети; мали Владан, док су се оне разговарале, уђе полако у очеву собу, извади из фијоке од писаћег стола очев револвер, па разгледајући га одапе се несретно оружје и пуче, но на срећу дијете је остало неповријеђено, али је било тако престрављено, да је сав дрхтао од страха, а Криста ни сама није знала, да ли да га казни, или да захвали Богу што тако сретно прође. Оте му из руку револвер, који још држаше као поплашен, запријети му да ће бити кажњен, и отјера га у собу код служавке, која је и сами дотрчала кад је чула пуцањ.
Криста још сва уздрхтана врати се у собу својој пријатељици, чудећи се да и Павлина није дотрчала да види шта је. Па још с врата рече:
— Ето видиш, не можеш доста опрезна бити
— — — На један пут врисну и потрча својој пријатељици, која је непомично сједила, глава јој бјеше заваљена, а још је грчевито држала своје дијете, које је онесвијешћено стењало у њеном наручју, и које бијаше рањено, а јадна мајка лежала је без живота. Мали Владан у својој безазлености, како је разгледао несретно оружје, дошао је правце према Павлини, а злокобно тане погоди је у сред срца, а дијете само мало окресну.
Криста се скаменила од страха и ужаса. У први мах не могаше ни гласа пустити, док се мало не прибра, па онда очајно викну из свег гласа: „У помоћ! У помоћ!“ За час се искупи са свију страна свијета, нађе се од некуда и љекар, који одма прегледа јадну Павлину, али све у залуд, јадници није било више помоћи. Дијете су једва извукли из наручја јадне мајке, и одма му се указа љекарска помоћ.
Међу тим дођоше и мужеви кући. Кузман кад угледа тај ужасан призор, био је ван себе од очајања, да га свјетина није задржала, начинио би читаво чудо у кући. Кривио је ужасно Дамјанову лакомисленост, а он у својој јарости и очајању шчепа малишана, и би га претукао, да га људи не ишчупаше из његових руку. Још је морао Дамјан слушати, како га и свијет осуђује говорећи:
— Није дијете криво, требало га је боље васпитати, да не дира оно што није за њега. — А други опет рекоше: „а што родитељи не склањају такве убилачке ствари, да дјеца не дођу до њих“.
Све је то Дамјан као у неком бунилу слушао, и да је могао у том тренутку наћи несретно оружје, би и себи крај учинио.
Кад се све примири, и јадну Павлину однесоше у њену кућу, Кузман узе своју малу ћерку Живану и понесе је собом, Криста га плачући замоли:
— Оставите ми то дијете, ја ћу га боље његовати него своје рођено. — Кузман је погледа са неким огорчењем па рече:
— Не госпођо, моја нога неће више прећи овај праг, иза којег ми оста пола живота!“ За тим се окрете и оде.
Од тога злокобног дана престаде свака пријатељска веза између те двије породице. У Дамјановој кући није више било задовољства, нити веселог лица; све бијаше помућено у њиховом за сада тако сретном брачном животу, овлада свима њима дубока туга. Дамјан је у кући једва коју ријеч с ким проговорио, себе је љуто корио да је у својој расијаности могао оставити незабрављену фијоку, у којој бијаше то несретно оружје, које је једним махом разорило и сву срећу њихову.
Са дјететом су поступали веома строго и јадни малиша бијаше у кући као неко пасторче. Чим је свршио основне школе, одма су га дали на страну да учи остале науке, које је он са успјехом свршавао.
Из своје су се куће одма послије несретног случаја иселили, а на скоро је и продали.
Дамјана, који бијаше и иначе слабог здравља, тај кобни догађај тако је потресао, да је брзо почео венути, а послије неког времена и умро.
Кристино је срце све те несреће храбро сносило. Мало по мало омекша према своме дјетету, видећи како јој се син труди и напредује у науци, и како ће од њега постати ваљан човјек. Она постаде опет она њежна мајка, жалила је јадно дијете што ће му та тужна успомена огорчати цио млађани живот. И заиста, Владан не бијаше више оно весело и несташно дијете у његовим лијепим очима огледао се неки бол који га је тиштао. Мајка је стрепила над њиме да и њега не изгуби. Та она сад и нема ништа више на овоме свијету, до свога јединца.
Владан кад је свршио гимназију рече својој матери, да би желио учити медицину, те да бар својом љекарском науком буде од користи човјечанству, да бар тим искупи свој гријех, који учини као безазлено и невино дијете, али који ће га тиштати докле год је жив. Мајка је радо на његову жељу пристала, па је и сама с њиме отишла у Беч, да живи поред њега, док он своје науке не доврши.
(Наставиће се).
(Наставак).
Ни у Кузмановој кући не бијаше боље ни веселије, у својој големој тузи повуче се од свега свијета, само је живио за своје дијете, узе у кућу неку своју тетку, која бијаше удовица и не имађаше никога свога до Кузмана.
Кузман, већ и по своме карактеру озбиљан, а туга за својом љубљеном женом, коју је од свег срца волио, начини га још озбиљнијим, па и суморним до крајности, само га је могла кад и кад насмијешити његова мала Живана, коју он повјери својој тетци, а она ју је његовала као своје рођено дијете.
Кузман, као што бијаше имућан, није жалио ничега да своме дјетету што више учини, желио је да је што боље образује, али поред образовања није пропустио ни једно магновење, да своме дјетету што више мрзости улије у младо срце према породици Дамјановој, а нарочито према младом Владану, којег она није ни познавала, пошто бијаше још врло мала, кад су га његови родитељи послали у стране школе, али се она већ и самог имена грозила. Бадава јој је стара тетка доказивала, да је та мржња неоснована, и да је то само несретан случај изабрао дјетињу руку да је лиши њежне матере, ипак је очева мржња, коју јој је с дана на дан у срце улијевао јаче на њу утицала.
Како Кузману тешко бијаше кад му шћерка наврши већ двадесету годину, па кад помисли да ће је морати скоро удомити, па се тако и растати с њоме, па кад му још и тетка рече, како неправо чини, што одбија све најбоље прилике, које су се до сада појавиле. Он искрено пожели да се нађе какав сиромашак, који нема никога свога, али само да је поштен човјек, који би запросио његову ћерку, те да зета пусти у кућу, тако се бар не би растајао са својим јединим дјететом. Још га је то тјешило што ни Живана не показа за сада никакве наклоности према досадашњим просиоцима, тако и он одговори тетци, да он своје дијете неће удомити дотле, док она сама не избере за кога би пошла.
Живана је између својих другарица највољела Невенку, ћерку неке удовице, која становаше преко пута њихове куће, и која бијаше њена вршњакиња. Обје бијаху лијепе и пријатне.
Живана бијаше висока, витка и веома њежна, имала је смеђу косу и дивне очи, а лице прозрачно бијело.
Невенка бијаше мањег узраста, али много развијенија и веома лијепа црно-ока. Оне су се већ од самог дјетињства завољеле, само су им природе биле различне, Невенка весела, вазда насмијана, а Живана озбиљна, сјетна, па и сањалица, што је њеном блиједом дицу и доликовало. Живана је за то баш и вољела своју пријатељицу, што ју је знала увијек насмијати.
Кад су се те двије другарице састајале, оне су често једна другој говориле, каквог би која жељела мужа имати.
Невенка би тек весело рекла: како би жељела за официра поћи; волим ти кад чујем сабљу, него да ми ко поклони Бог зна шта. А Живана би брзо одговорила:
— Не, не, не волим сабљу, јер не волим ни рат, а војник мора на то спреман бити. Видиш ја тако волим видити мушко блиједо лице, око велико и дубоко, из ког видиш одма и цијелу душу његову, висок а при том раван карактер, који се не узбуђује за сваку ситницу. Ето видиш таквог би ја човјека могла вољети.
— Сањалицо! А мора ли бити црномањаст, плав, или смеђ? — запита је ђаволасто Невенка.
— А то зависи — — —
— Но од чега?
— Па да ли је уједно и пријатан.
— То се разумије по себи. Видиш да си казала да мора бити смеђ, помислила би да си већ и ти видила некога, који личи на тај твој идеал! — рече Невенка подмукло и погледа испод ока Живану, која мало порумени. За тим живо настави: — видиш Живана ти нијеси самном искрена, ти нешто кријеш од мене, што ја у пола већ знам.
— Шта знаш? И шта ја од тебе кријем?
— Па ево да ти кажем — одговори Невенка. Од неког времена пролази овом нашом улицом неки млад човјек, који сасвим личи на тај твој идеал, висок, блиједа лица, дубоких граорастих очију — — је ли да сам погодила, да си га и ти видила? Не треба да ми одговараш, видим по твоме руменоме лицу, које те издаје.
— Па јесте, тако је! А ето да ти кажем шта ти опет не знаш. Ти знаш да мој отац често болује од срца, па једнога дана од прилике прије двије недјеље, тако му је било зло, да је морао остати цијели дан код куће. Ја сам тај дан морала изићи из куће да нешто купим, па кад сам пошла, отац ми рече: „Сврати се том приликом у апотеку, и купи ми капљице, које узимам против лупања срца. Тако и учиним, уђем у апотеку, и ту видим младог човјека, који се разговара са апотекаром. На један пут се моји погледи сусретоше са погледима тога младог човјека. И вјеруј ми, Невенка, као да ме је са погледом својим очарао, тако ми је срце на један пут силно закуцало, осјетила сам како ми крв појури у образе, и ја се тако збуним да
— А је ли он пошао за тобом?
— Ишао је за мном сасвим лагано. Јер кад сам већ кући дошла, погледам кроз прозор, он ме није могао видјети, али ја њега врло добро. Гледао је на наше прозоре и био је необично блијед.
— А јеси ди га још који пут виђала
— О да, више пута, али увијек на улици.
— Па зар се нијеси извијестила, ко је тај млади човјек и како се зове?
— Знам само толико да је љекар, али како се зове, право да ти кажем, чисто не смијем ни да запитам, чини ми се да би чула име, које би ме поплашило, па скоро волим да и не знам како се зове. На Невенкином лицу видило се, да она врло добро зна, како се зове тај млади човјек, али не рече ништа, а Живана ју је са неким страхом погледала. Нека мучна тишина завлада у соби, док најпослије Живана не прекиде ћутање, па неким несигурним гласом запита своју пријатељицу:
— Невенка, ти јамачно знаш како се он зове, па се бојиш да ми кажеш његово име?
— О моја драга Живана, заиста се бојим, биће ти веома тешко кад чујеш његово име. Живана преблиједи, ухвати се руком за срце, као да се бојала да јој груди не пробије, па скоро нечујним гласом проговори:
— Је ли, то је Владан Дамјанов? Слутила сам ја то! Невенка је ћутала, а Живана је само укочено гледала преда се, бијаше јој тако тешко, као да је гром из ведра неба удари. Та то је убица, на чијим је рукама крв њене јадне матере, и ако је то учинио као невино дијете.
Бог зна докле би тако нијемо и необично сједиле, да их не трже из тог положаја мајка Невенкина, која уђе у собу.
— Шта је вама дјецо? — запита их добродушно мајка, — што сте тако заћутале? Па гле, како је Живана блиједа, да ти није што зло дијете моје!
— О не, мало ме глава боли — промуца Живана, — па се брзо окрете прозору, да јој сузе не би опазила.
— Па што не изађете у башту на свјеж ваздух па ће ти одма боље бити. Збиља Невенка — продужи мајка јој — сутра ће нам доћи у походе госпођа Дамја — — — На један пут сама себе прекиде, не хтједе то име пред Живаном изговорити, а Невенка брзо повуче своју пријатељицу и одоше у башту. Бадава се Невенка трудила да развесели и насмије своју пријатељицу, Живана оста замишљена и тужна.
Од тога дана Живана је пред собом гледала читаву провалију, осјећала је у срцу своме да би могла тога човјека вољети из све душе своје, да личи на онај идеал о којем је она вазда снивала, па сад на један пут мора да га мрзи и да га избјегава, а овамо са свију страна чује како га хвале и уздижу као изврсног љекара, племенитог и доброг човјека, који је, за не пуна два мјесеца, стекао поштовање цијелог грађанства, чинило јој се као да са сваком таком похвалом по један нож забада јој се у срце.
Говорила је својој пријатељици кад би се ријеч о њему повела, да га мрзи, али што се више трудила да докаже ту своју мржњу, то је све силније осјећала, како се у њеној души буни неко друго осјећање, које бијаше јаче од њене воље, а које би она врло радо угушила, само да је имала толико снаге. Његова је слика лебдила пред њеним очима и против њене воље и та душевна борба бијаше и сувише напорна за њено, иначе, њежно и слабуњаво тијело.
Тако је сирота Живана, крила своју тугу, особито пред оцем својим, који ни за часак није престао мрзити Дамјанову породицу. Није се ни старој тетки хтјела повјерити, а шта би јој и знала казати? Да мрзи Владана то јој је бар сто пута рекла, а оно друго осјећање, које неће ни самој себи да призна, не мора никоме, па ни самој својој другарици повјеравати.
(Наставиће се).
(Наставак).
Владан је био доиста лијеп, млад човјек, његово лијепо сањалачко око, његово блиједо замишљено лице, милозвучни глас, управо цијела његова одлична појава брзо је освајала свакога, ко га је први пут видио, и говорио с њиме.
Кад је свршио своје медицинске студије, хтједе остати у Бечу, или ма гдје на другом, само не у своме родном мјесту. Али мајка његова, којој он не хтједе ништа чинити против воље, навали на њега, да се врати баш у своје мјесто, говорећи му пуним увјерењем, да му нигдје неће ићи тако добро као у своме мјесту рођења, а особито кад се прочује с каквим је сјајним успјехом свршио своје испите. И заиста она се није преварила. Од првог дана задоби он сијасет пацијената и свуд је вршио своју љекарску праксу са највећим успјехом, који му брзо прибави симпатију и поштовање цијелог грађанства. А о оном несретном случају, ради којег се највише и устезао вратити, већ је давно заборављено, та њега, као невино дијете, није нико ни кривио.
Па ипак поред свега успјеха, он се није ни мало осјећао спокојан. Ове је нешто у души стрепио, као да му пријети још каква опасност, која би га изненадно снашла. И кад у апотеци видје први пут лијепу Живану, и њихови се погледи сусретоше, осјети да му то дјевојче првим погледом освоји срце, и не знајући још ко је и чија је. А кад дознаде, да је то кћи Кузманова, рече својој мајци:
— Еј, драга мајко, сад вјерујем, да има злосретних предосјећања! — Признаде својој мајци сасвим искрено, да је Живана начинила на њега тако дубок утисак, који се не да лако избрисати и заборавити. Знао је добро, да кад би дјевојка и била склона дијелити његова осјећања, њен отац не би никада на то пристао. И заиста од тог доба његов живот, који бјеше већ и онако помућен оним несретним случајем,
Али што су једно друго више избјегавали, то их је случај све више састајао. Па и код саме Невенкине матере, код које је Криста често долазила са својим сином, давала им се прилика да се виђају и боље познају. Ма да се Живана држала врло повучена и страна према њему, ипак није могла заповиједати своме срцу.
Тако једно по подне, кад Живана дође код Невенке, биле су саме код куће. Разговарале се њих три о свачему, па најпошље говор поведоше и о Владану. Мајка Невенкина рече како је то красан и ваљан човјек, и како се грађани могу поносити, што имају тако изврсног љекара.
Живана да би сакрила своју забуну, рече сасвим немарно.
— Можда га сувише прецјењујете, драга тетице, имамо ми и других добрих љекара, само што они немају толико среће као он!
— Та већ знам зашто тако говориш, ви га не волите. Искрено рећи, ја се чудим твоме оцу. Као паметан човјек зна добро, да невино дијете од шест година, није могло ни знати, шта је имало у рукама, и да вам је такову несрећу могло нанијети. Па ни његовога оца не можемо толико кривити, зар је могао и он слутити, да ће дијете наићи на то несретно оружје.
— Па онда је требао држати под бравом такове ствари, кад је знао, какво му је дијете несташно — —
— Е, мој синко, често човјек и не мисли на зло, док се несрећа не деси. Видиш чедо моје, ја сам била још мало дјевојче, кад се такав несретан случај догодио у нашем сусједству. И то нијесу била дјеца, већ одрасли, брат и сестра, брат је имао двадесет година, дошао је кући да школске ферије проведе, а сестра шеснајест. Једва су чекали, да се виде. Једно по подне играше се њих двоје у дворишту са неком старом пушком. Мајка, кад их видје, рече им: „Оставите дјецо ту стару олупину, може се несрећа догодити“. А син јој одговараше: „Не бој се мајко, видиш да је сва зарђана, ни комарца не би могла убити, а камо ли човјека.“ Мајка продужи свој посао, а они се и даље играше пушком. На један пут зачу се пуцањ, а одмах за тим страшан врисак. Јадна мати као без душе истрчи, да види шта је. Имала је, заиста шта и видјети, син, сав у крви лежи на земљи. Несретна сестра, играјући се том старом олупином, за коју нијесу ни мислили да је пуна, на једном се одапе и пуче, те уби свога милог брата, који бјеше узданица и једина потпора својој старој мајци. Па шта је могла чинити мајка? Зар да за то убије своју кћер? да је отјера, или да је прокуне? Зар кћи није патила исто као и мајка? Па можда још и више, јер убијством свога милог брата, отровала је цио свој живот. Ето видиш, дијете моје, шта чини несретан случај. Зар мислиш, да тај младић не осјећа и сам терет на души својој? Расуди сама па ћеш лако разумјети, како и њему мора бити.
Живана је пажљиво саслуша Невенкину мајку и бјеше веома потресена. Како би јој радо пала на груди и признала, да га је у срцу своме већ одавно оправдала. Њој је лако могла и доказати и оправдати Владана, али ко ће оцу њеном то доказати, и ко би у опште смио покушати то. Та ју је мисао мучила до очајања. Ипак јој је у души лакше било, јер је осјећала, да се с њиме измирила.
Опростивши се са гђом Аном и Невенком, пође кући мирнијом душом, путем је мислила много, а ништа није смислила. И шта да каже оцу? Да Владана воли? Зар то не би био смртан удар за његово и онако болесно срце Не, она се не смије тако титрати са животом свога милог оца? Тако задубљена у мислима, дође кући, и таман да уђе у очеву собу, кад чује оца, како тетки нешто жестоко доказује. Пред вратима мало застаде и чу, кад отац викну: „Не, не, волим умријети, него њега позвати, та због њега сам и добио ову бољу у срцу, коју вучем већ толико година, и која ће убрзати моју смрт.
Живана сва претрну, кад чу те ријечи. Знала је добро, да се оне тичу Владана. Мораде неко вријеме застати, да се прибере прије но што уђе у собу, и кад у соби завлада тишина, она лагано отвори врата и уђе блиједа и потресена. Њена уздржана љубав избила је сад на површину и осјећала је, да ће је та кобна љубав и уморити.
Отац, кад је видје да уђе, његова љутина намах пређе у њежност, али се и поплаши, кад је видје малаксану и блиједу, те је брзо запита: Шта јој је, и да ли јој је зло. Живана само тешко уздану и спусти своју уморну главу на његове груди. Стара се тетка такође поплаши, кад видје сузе у њеним очима, које она хтједе сакрити на грудима свога оца, па брижно повика:
— Чедо моје, шта ти је, што плачеш? да те не боли што?
— О не, не боли ме ништа! — одговори брзо Живана.
— Па зашто си тако тужна? — питаше је забринуто отац. Живана се не могаше више уздржати, бризну у плач, па рече:
— Зато, драги оче, што велиш, да болујеш од бољке, која ће ти смрт ускорити. — Она је истину говорила, та његова исповијест порази је у толико више, што му је нанесе баш онај човјек, коме би она свом душом својом цио живот посветила. Отац ју је тјешио, милујући је по образу, па рече:
— Не плачи, дијете моје, моја бољка није тако опасна. Мене је само наљутило, што ме је тетка окупила, да питам за савјет оног несретника, новог љекара, који нам учини тако велико зло, које му ни на
Јадну Живану опет је један нож више ударио у срце. Та и сама види, да мора угушити своју несрећну љубав, која ће је уједно и уморити. Она је већ толико претрпила тога дана, да је једва чекала, да оде у своју собу, те да сузама олакша срцу своме.
(Свршиће се).
(Свршетак).
Цијело вече док су сједили заједно, владала је нека чудна тишина. Ни једно није говорило, но свако се бавило својим мислима.
Тетка и ако бијаше стара, заборавила кад је млада била, ипак је провидила шта Живану тишти, па је помислила у себи: „Еј несретни Кузмане, ти и не слутиш да сам своје дијете убијаш!“
Кузмана су мучиле сасвим друге мисли. Сам је себе корио, што је своме дјетету толико говорио о својој бољци, те ју је поплашио и ожалостио, па сад непрестано разбија себи главу, како ће поправити ту несмотреност. Док на један пут Живана устаде и рече:
— Драги оче, нећеш ми замјерити ако вечерас одем раније у своју собу, веома сам сањива, те једва чекам да легнем.
— Иди дијете моје, види се и на теби да ти није добро. За тим се окрете тетки и замоли је: „будите тако добри, па спавајте ноћас у њеној соби“.
— О, не, ни по што! — прихвати нагло Живана. — Та мени је сасвим добро, само ми је потребан одмор.
— Право дијете и каже, оставимо је на миру. Собе су нам и онако једна до друге. Ако јој што устреба, ту сам одма, а међу тим даде му знак, да се не брине. За тим Кузман пољуби Живану у чело, које је горело као жива ватра. Веома забринуто заврће главом, и пожели јој лаку ноћ!
Јадна Живана једва је чекала да уђе у своју собу, да се сита наплаче. Превладана тугом, баци се на постељу, зари своју лијепу главу у јастуке, и стаде горко плакати. Срце јој је набрекло од бола, а глава јој је ужасно горела, мисли јој се почеше мрсити, необична језа прође је кроз цијело тијело. Неке чудне слике пролетише јој испред очију, једна за другом, час суморне и тужне, а час опет пријатне и веселе. Час види Владана како је умиљато погледа, и пружа јој руке, а одмах за тим указа јој се друга слика, тужна и суморна, како се ухватила за срце и показује на Владана. Она сва задрхта, и као усијано гвожђе прође јој кроз главу, магла јој се навуче на очи, кроз коју угледа још бљеђу, и тужнију слику, у облику младе жене, која јој показује раздрљене и
Тако је јадна Живана лежала два дана без свијести, у најјачој грозници. А несретни отац и стара тетка бдили су над њом у самртном страху.
Стара тетка, још исте ноћи, чим је чула како болно јечи њено мило дијете, устаде и дотрча њеној постељи, и кад видје у каквом је стању, разбуди све у кући, и посла одма на све стране по љекаре, не би ли што прије помогли јадној дјевојци. И заиста неколико их дође све у један мах, чинили су све могуће, али дјевојци не помогоше. Она је лежала у највећем бунилу.
Тетка је добро видјела како су љекари забринути, и да ни сами не знају шта да раде.
А јадни Кузман, укочено је сједио у једном куту од собе и очајно гледао гдје му дијете умире.
Послије савјетовања љекари се разиђоше, не остављајући родитељима скоро никакве наде.
Кад видје стара тетка како љекар један по један одлази, а не одговарају на њена питања, само слијежу раменима, на један пут узвикну:
— Та гдје ми је памет, што ја њега не позвах, он би је једини спасао! Та он, он од свију њих највише и вриједи. И таман да пошље по Владана, кад се врата нагло отворише, и домаћи љекар уђе са младим Владаном, који бијаше врло блијед и потресен, али присебан. Брзо приђе кревету, на ком је лежала болесница, и не поздрави домаће, који су га само као скамењени гледали. Прегледа дјевојку, измијени неколико ријечи са домаћим љекаром. Написа рецепт, окрете се старој тетки, па рече:
— Госпођо, пошаљите брзо овај рецепт у апотеку, да се што прије начини лијек, и пошљите неког, да донесе доста леда, овдје треба брза помоћ, иначе је све пропало. То рече тако одлучно, да се није нико имао кад размишљати.
Кузман је као скамењен све гледао, и слушао као у неком бунилу, а није имао моћи да и једну ријеч проговори. У његовој је души читав преврат. Срце му је силно куцало и у њему опази, мјесто мрзости према Владану, неко друго осјећање; наду, која га поче оживљавати из његовог несвјесног очајања, наду, да ће он једини избавити његову јединицу.
Кад донесоше лијекове, Владан замоли свога колегу, да оде неким болесницима, код којих је требао сам отићи, а он оста код болеснице. Ни за часак није оклијевао. Обложи јој главу ледом, и сам јој је давао медицину.
У соби је владала мртва тишина. Он је сједио до кревета, држећи у једној руци часовник, а другом прихвати дјевојчину руку. Нико га не смједе ништа запитати, а не би никоме ни одговорио. Сам је веома брижно изгледао. У таком страшном положају, прођоше скоро два часа, кад на један пут Живана отвори очи, погледа Владана полу у сну, насмијеши се на њега, као у неком заносу, па на ново затвори очи, и поче мирно дисати као у најслађем сну. Владан сав задрхта, у души му нада оживи да ће је спасти.
Млади љекар устаде са столице, лагано се окрете, обриса са чела ладан зној, који га обли, па онда приђе биједном оцу, који га укочено гледаше, а не смједе запитати како је болесница.
Владан му приђе сасвим близу. Сад први пут, послије оног кобног догађаја, погледаше се очи у очи. И ма да је Владан умио дивно собом владати, ипак му задрхташе усне, и једва је могао изустити:
— Господине ваша је кћи спасена!
Као електрична струја прођоше те ријечи кроз душу јаднога оца, он му хтједе прићи, али од силног узбуђења паде натраг на столицу, сузе га облише, и гушећи се од плача повика:
— Избавио си ми дијете! Праштам ти све зло, које си ми некад учинио.
Владан бијаше исто тако видно потресен и узбуђен, али се брзо прибра, притиште му само руку на своје усне, па рече тихим гласом:
— Мир! Највећа тишина потребна је болесници, она сад мирно спава, а тај ће је сан опоравити, ја ћу ујутру доћи, а сад вас остављам. Тетка му брзо приђе. Узе га за руку, па рече:
— Та знала сам ја, чим сам вас видјела, да нам долази наш анђео хранитељ.
Владан оде у души својој задовољан и сретан; задовољан, што му пође за руком да избави дјевојку од извјесне смрти, а сретан, што се сад могао надати, да ће Живана бити његова жена.
Кад је сјутра дан дошао да види болесницу, затече је гдје се смијеши и тихо разговара са оцем и тетком. Обоје сјеђаху поред њене постеље. А кад видје свога избавиоца, она лако порумени, насмијеши се, па му захвално рече:
— Без вас, докторе, била би данас извјесно већ мртва. — А Кузман, сретни отац, устаде, загрли га и рече:
— Сине мој, ишти награду какву хоћеш! С благословом ти је дајем.
Владан погледа Живану, а она се насмијеши оним блаженим осмијехом, који му је јасно говорио:
— Дајте ми вашу кћер, па сте ме царски наградили!
То се по себи разумије, да их ја Кузман одмах благословио.
— Али овдје је још неко, рече Владан, који жели имати удјела у нашој срећи. За тим брзо отвори врата, и Криста, мајка Владанова, полети раширеним рукама, да загрли своју милу снајку.
Сретна заручница брзо је оздравила, а и Кузман је много ређе осјећао своју бољку у срцу.