Мали просјак : ELTeC-plus издање

Из моје домовине МАЛИ ПРОСЈАК.

Гледао сам га чешће пута, кад иђе чаршијом. Блијед, изнемогао, обучен у некакве рутине, па од јада не можеш да га гледаш. Молио није готово никада, него би само стао преда те, погледао те укоченим, пуним туге, погледом и — пружио би руку.

Е, да ти је срце од камена, не би могао проћи, а да му не удијелиш.

Име му бијаше Мирко.

Но — да вам причам.

Био је студен, зимски дан, какав само у нас бити може. Вјетар непрестано дува и звиждећи диже са земље читаве облаке прашине, носи их у висину и отуда засипа на све стране. Овђе онђе бацио је плочу с куће, тамо раздерао стреху од ластре, на трећој страни разбио прозор и т д.

На чаршији нема готово никога.

Што је било свијета, то се збило на дућане и у магазе, па се тамо, поред ражарених дагара испија кахва и пребирају се све дневне новости.

А сиромах Мирко сакрио се у један буџак, — баш близу Грковића магазе, — па пуше у прсте из петнијех жила, само да их загрије.

На њему је била само дуга антерија, која је на више мјеста тако издерана, да је памук из ње испадао, а особито на рукавима. Осим тога имао је и некакве гаће, које бијаху на толико мјеста закрпљене, а испод кољена тако издеране, да се кроза њих могло виђети голо месо.

Обуће није имао никакве, него је поскакивао с ноге на ногу, да се загрије.

Док у тај мах наљезе екмечија Сима, носећи текне на рамену и вичући:

— Та-а-азе бијел.

Мирко изиђе из буџака и стаде на чаршији тако, да га је овај могао лијепо виђети.

— А шта ти ту радиш, крв платио; — викну Сима, кад га угледа.

— Стојим.

— Е, па стој кад хоћеш! — рече и прође поред њега.

Мирку замирисаше врући сомуни, па како је био гладан чисто зину гледајући за Симом, али ипак није хтјео да потрчи за њим, па да заиште, него се окрену, те опет поче дувати у прсте и поскакивати с ноге на ногу.

— Шта радиш, Мирко? — запита га и некакво шегрче.

— Ништа.

— А што се не гријеш?

— Ђе ћу?

И шегрт прође поред њега...

А мало за тиме ево ти једног аге, па обучен као паша. Иђе поносито, па као да пита: пошто је Мостар?

Он угледа Мирка.

— Чији си ти мали? — запита.

— Српски. — рече Мирко и погледа га.

— А како се зовеш?

— Мирко.

— Па шта радиш?

— Ништа.

Аги се ражали, па извади иза силаха ћесу и одријеши:

— Ево ти, — рече, — па купи хљеба.

И даде му цванцику.

Мирку засијаше очи од радости, кад стиште новац, па весело поскочи:

— Живио! — викну.

— А знаш ли ко је оно? — запита Мирка један дућанџија, пошто је ага мало одмакао.

— Не знам.

— Оно је Башић, а посијекао је три Србина на вјери.

Мирко се укочи.

— Зар он?

— Он.

— Мирко застаде мало. Погледа у новац, стиште га мало јаче и уједанпут као вихар полети.

— Ђе ћеш? пита дућанџија.

Али се Мирко и не осврну.

Трчао је непрестано, трчао као луд.

И стиже агу.

— Ага! — викну.

— Шта је?

— Ево ти цванцике.

Ага се зачуди:

— Зар је нећеш?

— Нећу.

— А што, болан?

— Нећу, па то ти је!

Затим баци цванцику пред агу, па отрча натраг.

А тада поче поново дувати у прсте и поскакивати с ноге на ногу...