Стара, отрцана кола тандркала су по неравном путу. Мали, мршави коњи једва су корачали, а арабаџија (кочијаш), неки стари Турчин, са великим саруком око главе и малим чибуком у зубима, мјесто да их је тјерао, — мирно се климао на свом мјесту и дријемао. По обрвама, брковима и риђој, козјој бради нахватала се прашина, а по масној кошуљи нахватале се мухе, но он ипак не налази за вриједно да махне руком, те да их растјера. У колима је сједио младић, од својих двадесет и једну годину. Његово бијело и мршаво лице опалило је сунце, а прашина није ни њега поштедила. Он је непрестано завиривао у свој мали, сребрни сахат и једнако погледао напријед. Био је јако нестрпљив и, да је могао, сам би повукао кола, само да што брже пођу.

— Хоћемо ли брже доћ’? — запитао је арабаџију.

— А? — одазове се Турчин и не окрећући се.

— Хоћемо ли брже у Мостар?

— Хе, кад дођемо, — одговори онај и слеже раменима.

Младић се љутито завали у кола, па се онда замисли...

Навршила се, ево, читава година и нешто мало више, откада је отишао од куће... Узеше га лијепо у војнике и послаше у туђ свијет, а мајка му остаде сама са млађим братом. Боже, како ли му је било, кад се растао с њима! Мати га стисла на груди, па грли, љуби, а једнако плаче. Брат му се одмакао у страну, па таре сузе. А њему тешко, тешко... Па онда... кад је пролазио чаршијом, угледао је за једним, добро му познатим, вратима лијепо, младо дјевојче, па је и оно плакало... То га је забољело, јако забољело и једва је могао да приступи и да рекне „Збогом!“ Можебит’ да би још штогод рекао, али га у грлу нешто стегло, па не може да проговори...

И сад му паде на памет, кад се први пут састао с тим дјевојчетом... Било је то у једним сватовима... Она је играла у колу, а он се ухватио до ње...

— Јеси ли се уморила? — пита је он.

— Нијесам.

— Нијесам ни ја... Овако поред тебе игр’о бих вазда, па се никад не бих уморио.

Она обори очи.

И за читаво вријеме он се није одмицао од ње, него је увијек тражио начина, да говори с њоме. И што год је више говорио, све му се више допадала, а кад се растао с њоме, те ноћи није могао ни ока склопити, Она му је увијек на уму била и уживао је у томе, што је, малко зажмуривши, у памети стварао њезину слику и посматрао је .. . Тад је добио вољу и да се жени, али — само њу да узме... И мислио је, како ће то красно бити, кад се он у вече врати из чаршије а она га за вратима дочека са раширенијем рукама и са пољупцем на уснама... О, само годину дана такога живота, па онда слободно нека га у гроб понесу!

Иза тога ишао је он њојзи често, врло често. Дуго и дуго разговарао би се с њоме о свеме и свачеме. Видио је, добро је видио, да и она њега воли, и због тога био је сав срећан.

— Хоћеш ли поћ’ за ме?

— Хоћу, — одговорила му једном она без премишљања.

— Баш?

— Баш.

— И ти ме волиш?

— Волим.

— Млого?

– Млого.

— Више него и брат?

— Више.

— Више него и мајка?

— Још више!

Он јој је потпуно вјеровао... Знао је, колико он њу воли и да, би прегорио и мајку и брата за њу па зашто и она њега не би могла вољети тако исто? Мајка га истина воли као своје дијете, али њезина је љубав и јача и силнија од мајчине... Мајка има још једнога сина, а она нема никога осим — њега.

Тако је мислио и премишљао често пута и увијек је био срећан и блажен. Та, на свијету и не може бити веће среће, него кад човјек зна, да има једно, њему тако драго, створење, које га неизмјерно, безгранично воли! Њему је тада ситан читав свијет и, он чисто као да осјећа, да је добио крила, па се уздигао високо, високо изнад свих смртних људи.

И њему је тако било, и он је био на врхунцу среће.

Док исте јесени дође „визита“, те га узеше у војнике. Ни материна молба, ни заузимање пријатеља не могоше га спасти. Узеше га, обукоше и послаше у туђину... Због тога је њему био тежи растанак с њоме, него са мајком и братом.

У даљини, у туђем свијету било му је опет врло необично. Непознато мјесто, непознати људи, а непознати обичаји, — па како човјек да се нађе? Истина дошло је с њиме још неколико војника, али то све бијаху покварени момци, са којијем нити је могао, нити се хтио дружити.

Брат му је често писао, али га ни то није могло обрадовати, јер му је писао о врло обичним стварима, које су га мало, или боље рећи ни мало, занимале.

Но једанпут дође писмо и од — ње.

Писала му је, како јој је необично без њега, како се осјећа слабија и, да ће, ако овако устраје, морати умријети. Поред тога писала му је, да га воли много, много и много више него прије.

То га је писмо необично расположило. Притискао га је на срце, љубио и читао небројено пута. Чинило му се, као да је она дошла, па се разговарала с њиме, — у туђини било му је тад врло обично.

Након тога писала му је још два три пута, а кашње није... Мало по мало и он поче да се боји за њу... Мислио је, да се није побољела због њега и то га је у души забољело... Хтио је, да пише брату и да га пита, али није могао. Није му било драго, да му мајка и брат знаду, прије се не поврати... Хтио је да пише њојзи, али сад се бојао: ако случајно буде болесна, да писмо не дође коме другоме у руке... Он се бринуо и страховао читава три мјесеца, а тада се разболи...

Доктори га прегледаше и рекоше, да иде кући, те да се одмара једну годину.

И сада се, ево, враћа и жељно гледа напријед: хоће ли угледати крајње куће лијепога Мостара. Чезнуо је, да види знанце и пријатеље, мајку и брата, а највише њу.

— Мајци сам пис’о, да ћу доћи, а њојзи нисам ништа... Боже мој, што ће се изненадити! К’о да је сад гледам, како ми се радује и весели ко дијете, и припиткива ме о свачеме: „Како си?“ „Како ти је било?“ „Шта има тамо?“ „Какав ја свијет?“ А ја ћу јој тада причат’ на дуго и широко и... најпошље ћу јој рећи, да чу се одмах женит’...

У тим мислима дође у Мостар. Весело је гледао око себе; неће ли угледати кога пријатеља, па да му се јави, и свакога је поздрављао.