Под вјештичиним кровом : ELTeC-plus издање

Из моје домовине ПОД ВЈЕШТИЧИНИМ КРОВОМ.

Ноћ се приближивала. И задњи сунчани зраци изгубили се за каменитим брдима, а сумрак почео већ да се хвата. Блиједи мјесец помолио се пун и округао, а овдје ондје засветлуца по која звјездица. Тек видиш једну, а оно се на другој страни помоли друга, па трећа. И тако све више и више. Неколико се облачића у златно-ружичастом руху наднијели сјеверозападно над брдом, па као да се не помичу. Само један остао овамо близу мјесеца, па се вуче за њим као каква широка хаљина, коју обично гледамо на сликама светитеља... А нека блага тишина разастрла се свуда. Не чујеш ништа друго, осим из даљине чисте звуке пастиреве свирале; а осјећаш, како те благи лахор милује по лицу, те раскопчавши џамадан и кошуљу, да ти слободно до груди допре. И то ти годи исто тако, као да те глади каква мила ручица...

Идем ја полагано и жељно дишем тај мирисни и свјежи ваздух. Читавога дана путовао сам по приличној врућини, па се, богме, и уморио, — а сад се опет осјетих окријепљен и лак, готов, и у колу да заиграм.

Идем неко вријеме преко широких пољана, а све се надам, да ћу угледати гдјегод какву кућу, гдје бих се могао свратити и преноћити. Но брзо се увјерих, да ми је нада узалудна, јер ниђе куће ни издалека. Па шта да чиним?... И сȃм се збунио, па не знам куд ћу ни како ћу... И најпошље ништа ми друго не преостаде, него да ноћим гдјегод овдје, под ведрим небом...

Пођем тако неколико корачаја, па се уставим под једним већим пластом сијена.

— Но, овђе ћу ноћити, — рекох сам себи и одмах сједох на покошену траву. Леђа прислоним уз пласт, ноге опружим, раздрљим кошуљу још јаче, а шешир бацим поред себе и предам се слатким мислима. Млад, па заљубљен, о чему сам другом могао мислити, ако не о питомом Мостару и о мојој драгани. Замислио сам, како би дивно било, кад би се однекуд створила овђе поред мене, па да заједно благујемо.

Па ипак се нијесам дуго мислио, јер ме трже иза леђа нека граја, која не бијаше баш тако далеко. Та граја долазила ми је све ближе и ближе.

— Ко ли је ово? — помислих и подвукох ноге пода се, а леђима још јаче подупријех пласт...

Нијесам дуго чекао, кад се створише предамном петорица краснијех сеоскијех младића. Сви босонози, а обучени само у гаће и кошуљу, као што се обично носе љети наши сељаци. Зачудих се, кад их угледах; а канда се и они још више зачудише, кад угледаше мене.

— Шта ти ту радиш? — питају ме.

— Ево... сио, да отпочинем.

— Зар си с пута?

— Јȁ.

Они ушутише и посједоше око мене.

— А куд сте пошли ви? — запитах ја.

— Ово је наше сијено, — рече један, — па пошо, да чувам; а ово су моји јарани.

— Па пошли с тобом?

— Ја.

Сад опет и ја ушутих.

Момчад канда нијесу обраћали велике пажње на ме, него весело почеше ложити ватру и то доста далеко од пласта. Донесоше поприлично сухарака, и за час се засија пољана око нас. Сви се сакупише око ватре и почеше да пуше. Једноме паде на памет да и мене зовне, па ми, не помичући се од ватре, довикну:

— Ходи и ти амо.

Ја нијесам чекао да ме и по други пут понудим, него се одмах примакнем к ватри. При јасној свјетлости, сад сам могао лијепо да их посматрам. Први, кога су звали Митар, био је омален, дежмекаст, но иначе лијеп младић. Лице му исто као пун мјесец; нос орловски, а испод њега почели да избијају мали брчићи, које је обично гладио и трудио се, да их засуче. Очи му црне, враголасте... Сушта противност био му је друг, што је сједио одмах до њега и који је био висок, ама танак и сух као шибљика. Није волио много да говори, него само пуши, накриви главу на десну страну, па размишља о нечем... Крај њега, опет, сједио је један плавоња, лијеп и пријатан младић од својих дваес година, и он се одликовао тиме, што је могао да говори без престанка. Изгледао је безазлен као дијете... Она пак двојица што су сједили око мене, били су близанци. Личи један на другога, као да си пресјекао јабуку на двије половине. Обојица су некада боловали од оспица, те им се трагови јасно огледају на мрком лицу.

Док сам их ја овако посматрао, они су непрестано нешто говорили и пекли кукурузе; а кад сам их се нагледао, и сам се упустих у разговор с њима. Почели су да ме питају о свему и свачему. Говорили смо о Мостару и Мостарцима, о цурама, па чак и о велоципедима, или, како они веле, о „колима.“

— Е, ако оно није ђавољи пос’о, онда и нема ђавола, — рече плавоња.

— Па ђавола нема, — рекох ја.

Митар ме погледа са стране, па, пошто превуче преко брчића још два три пута, запита ме:

— Па ти онда не вјерујеш, ни да има вукодлака, ни стуха?..

— Не вјерујем.

— Ни вјештица?

— Јок!

Митар погледа на плавоњу па се грохотом насмија.

— Ето видиш! Таки су ти сви из шехера... Сви велите: нема овога, нема онога, а баш ни један не знате ништа... Мој покојни ђед видио је ђавола макар пет пута... Најприје, вели, претваро се у козу, па у бабу, па у теле, па најпошље у магаре... Јес, душе ми...

— И моја баба виђела је ђавола, — додаде плавоња. — Претвори се лијепо у попа, па изишао крај пута.. У мало није умрла од страха... Ноге јој се посјекле, па не може да макне с мјеста, а уста јој се лијепо шћилитала, те ни ријечи да проговори...

— Ја, дочека опет Митар, — а, ето, у нашем селу има вјештица...

— Вјештица?

— Јес, баш права вјештица... Стоји накрај села... Нема никога само једну унуку...

— Ама јој је лијепа унука! — дочека плавоња, а очи му сијевнуше.

Митар га погледа, па као љутито одмахну главом.

— Хм, лијепа! Па није баш ни лијепа! А какве јој је фајде и што је лијепа, кад јој је баба вјештица!... Велим вам: права вјештица. Имала је четири сина, па их је изјела заједно са њиховим женама. И тако јој остала сама унука од најстаријег сина.

— А како их је изјела? — запитах ја.

— Лијепо. Има она своју шипку, па кад који спава, она га само додирне том шипком и на њојзи му извади живо срце. Па онда она изједе срце, а он мртав.

— Их, то је крвнички! — рече плавоња, па га чисто подузела језа од страха.

Ја ћу на то:

— А ко зна, је ли их баш она изјела? Ко зна: да је баш она вјештица?

Митру није било по вољи, што му одмах не вјерујем, па се готово обрецну.

— Не лажем ја! Моја мати виђела је на Ђурђев Дан, како јаше на метли... А само вјештице јашу на метли.

— Па састајете ли се с њом?

— Јок! Ја јој не би уљего у кућу, да ми поклониш Мостар.

— Бога ми, ја јој не смијем ни близу. — додаде плавоња. — Све ме страх... А унука јој баш лијепа.

Митру и опет дође криво, што овај толико хвали бабину унуку, па опет љутито махну главом и окрену се плавоњи:

— Па узми је! — рече осорно.

— Боже ме сачувај, — одговори плавоња слијежући раменима. — Да није старе, и тако и тако... ама док је стара жива, ја се не примакох тамо...

— И не иђи, — рече Митар, — ако ниси рад, да те брже спушћемо у земљу... Ја сам ти и прије причо, каква је она... Боље је, да јој ни одсад не прилазиш близу, јер, и кад те погледа, може те устријелити...

Плавоња зину и као да хтједе још једанпут да спомене бабину унуку, но опет се смисли и не рече ништа... Обори главу, па као да нешто размишљаше... А Митар извади из ватре печен кукуруз, па га стаде хладити, по томе га преполови, те пружи и мени половицу.

— Ево, — рече, — окушај!

Ја узех кукуруз, а једнако ми на памети њихова вјештица.

— А ђе стоји? — припитах.

— Па казо сам ти: накрај села. Како одовуд иђеш, па прва кућа што те дочека њезина је... Ама и опет ти велим: не прилази јој близу.

— Нећу.

На томе и свршисмо разговор. Мени се задријемало, те почех склапати трепавице... Опет се вратим пласту и извалим се... Јаче него прије осјећао сам сад мирис свјежа сијена, који ми је некако годио; а у исти мах и један од мојих момака поче да свира у двојнице, и то ме успава... И као кроз сан слушао сам оне сјетне звуке, како се разлијежу у тихој ноћи... Кашње не знам шта је било...

Једном пред вече намјери ме пут на село.

Одвојена од других, баш на самоме крају села, стоји једна кућа, по свој прилици најстарија у селу. Озидана је каменом, који је одавна поцрнио и пожутио и по њему се нахватала танка маховина; један се зид нахерио малко напријед, те изгледа, да се неће још дуго држати. На њему је један прозор без ћерчива, а одмах испод прозора врата изрешетана од црвоточине. Кров је стари на једном мјесту мало изгорио. Сигурно која варница улетила у сламу, али још за времена угушили ватру.

Нешто ми пану у главу, неће ли ово бити кућа оне вјештице, о којој Митар говораше онако ружно... И дође ми воља, да видим ту бабу и да се с њоме разговорим. Нијесам се, дакле, дуго мислио, него куцнух на врата, која се сама отворише и — уљегох унутра.

Затекох је, гдје сједи крај огњишта.

— Добар вече, бако, — назвах јој у колико сам могао блажијим гласом.

— Добра ти срећа, — одврати она збуњено и поче да се окреће око себе, као да би нашла мјесто, гђе ће ме попонудити да сједнем.

— Ево, ево ја ћу сједнут’ овђе, — рекох ја и сједох баш према њојзи и готово безобразно погледах јој у лице. Била је врло стара. Лице јој је сасвим смјежурно; очи малене, дубоко упале у главу; нос дугачак, уста велика, а брада савијена, па се готово спојила с носом. Међу очима јој овелик младеж, те је због тога још гаднија изгледала.

— Заиста, Митар има право, — помислих у себи. — Ако се по спољашњости може судити, ово је права вјештица.

Баба је такођер жмиркајући гледала у ме и чекала, док ја први проговорим.

— Јеси ли сама овђе? — запитах ја, тек да се почне разговор.

— Нијесам, — одговори она — имам, Богу на аманет, једну унуку...

— А она није овђе?

— Није, ама ће брже доћ’...

И иза тога почесмо да се раразговоримо боље. Из почетка као да не бијаше баш најповјерљивија, али мало по мало па поче отворено говорити о свачеме. Познао сам по њојзи, да јој није криво, што сам дошао, те сам се још више умиљавао и причао, да је сасвим задобијем.

Док ето ти у неке бабине унуке. Кад ти је сагледах, чисто се окамених од чуда. Бог и душа, још никад не виђех кршније сељанке ђевојке. Висока, стасита а лијепа као упис. Лице јој црномањасто, пуно; очи црне и велике; нос правилан, уста као паром прорезана, а коса црна као угаљ, па јој се плетенице спустиле низ плећи још ниже паса. Кад ходи, чисто чујеш, како тутњи земља под њом. Њедра јој заједрила кô јабуке, а кроз танке јој се рукаве виде бијеле ама снажне, обле мишице. Кад ти она мене опази, изненади се зар већма него ја њој. Застаде на вратима као премишљајући би ли унутра или не би. Погледа у ме, па у бабу... И тако два пута.

Најпошље јој баба проговори:

— Уљези, уљези, Јоко! Ово је наш чојек, па ето дошо мало у нас.

Јока пође да ме, по нашем адету, пољуби у руку, но ја не дадох, извињавајући се, да нијесам поп. И она одступи, те стаде код врата, скрсти руке на прса и тако оста.

— Сједи! — рекох ја.

— Нека, нека! — дочека баба. — Млада је, па може стајати. Не ваља младој ђевојци да сједи, кад има мушко у кући. Јок!

Овамо онамо, одосмо дубоко у ноћ. Хоћу ја да пођем. Баба ме заустави.

— А ђе ћеш; — рече. — И овђе ти је лијепо, а касно је... Ено ти собе, па можеш ноћити, а кад се сване, онда хајде... Ако си уморан, одмах лези...

И бијах збиља тешко уморан, па које с тога, које што се осјетих некако својски под овим сиротињским кровом, послушам бабу и одем, па легнем. Уљегао сам у малу, но врло чисту собицу. Одмах сам познао, да је ђевојачка, јер ме чистота и пријатност у њој задахну чисто „душом ђевојачком“, као што наши веле. У крају прост кревет, а не далеко од њега два три сандука. Сигурно је у њима рухо ђевојачко. На зиду виси некаква стара икона, пред њом стоји мало и зарђало кандиоце, не припаљено. А више самога кревета је један мали прозор.

Одмах се завалих и покушах да заспим. Али нијесам могао. У ђевојачкој соби не може се лако заспати. Сад ми пане на ум ово, сад оно... Сад ми се чини, као да је гледам како се моли Богу пред оном иконом, па како хоће да легне у кревет; па како не може да спава, него кроз овај прозор гледа у благу и мирну ноћ (у оваким приликама ја не могу замислити мрачне ноћи), а мисли јој лете на некаква момчуљка, што је с њоме играо у колу, или се састао ђегод на радњи. Но у томе ми дође на памет, да јој сиротици морају много да сметају гласови о њезиној баби. Мислио сам, да она слабо и излази у коло, а ако и изађе, сигурно је не гледају најрадије... Због тога сам је зажалио, зажалио од свега срца. Овако чедо.... па зар да га не може и не смије нико љубити!!

Из тих ме мисли трже слабо куцање на прозору, а одмах затим чух, како неко јасно звизну пред кућом... Ја се пренух и одма скочих... Полако откучим малу и прљаву завјесу на прозору и провирим напоље.

И—

Пред кућом стоји — Митар, онај Митар, с ким сам преноћио под пластом. У први мах нијесам могао да вјерујем својим очима, но кашње се увјерих да је то баш Митар, онај исти Митар. Стоји и нестрпљиво очекује нешто.

Није дуго трајало, а врата се од куће полако отворише и изиђе — Јока... Сад, на јасној мјесечини учинила ми се још љепша. На њојзи нема јелечета, него дуга кошуља и котула, те ми дошла као вила... Кад је он спази, чисто поскочи од весеља, а она му приступи сасвим отворено и стаде близу њега, прислонивши се уз један пањ.

— Нијесам ти мого прије доћ’, —- рече Митар тако гласно, да сам му могао чути сваку ријеч, — шћео сам, ама баш нијесам мого .. А знао сам да ћеш чекат’ и да ће ти бит необично... Зар ти није било необично?

— Јес...

— И мени је. Куд се год окренем, све некако о теби мислим. Све ми се чини, ко стојиш и чекаш... И због тога чисто ми мука, па да се помамим, што ти не могу дотрчат кô на крилима.

— Чекала сам те синоћ до поноћи, — рече она, па и пошље нијесам могла спават’... Све сам се бојала, да ти се није, не дај Боже, што трефило.

— Хе, не може се мени ништа трефит, — рече Митар и поглади брк, — нијесам ја жена.

Ту застаде. Застаде и она. Он гледа у њу, па се само смјешка, а она оборила очи, па врхом од опанка шара земљу ... Док се њему ово додија, па јој приступи и ухвати је за руку.

— Душе, ми сваки си час љепша, — рече јој, па јој пребаци једну руку преко рамена и загрли је. Она се не брани, него наслони главу на његово раме. А он је приви још јаче и поче да је љуби. Ижљуби и очи и уста и косу.

Најпошље се она трже и изви му се из загрљаја.

— Касно је, — рече.

— Их, а ја би волио да још останеш.

— Други пут, — рече она и побјеже у кућу.

Он постоја мало, затим уздахну, превуче руком преко усана, па онда весело накриви капу и оде даље.

Сјутра дан опростим се са бабом и са Јоком, па хајде својим путем.

На путу сретох Митра.

— Да је аждаја, па да има онако благо, ко што је Јока... а? — рекох ја.

Као да му нешто не би право, насумрачи се, па ме погледа а очи му чисто креснуше варницом.

— Нека ти је сретно! — рекох опет.

Он поцрвени до ушију.

— А окле ти знаш? — запита ме.

Ја се насмијах:

— Видио сам те...

Он се мало почеша иза уха, па окрену главу у страну:

— Ех, брука!

— Није то брука, — рекох ја, — ама ти причаше чуда о баби...

Сад се и он осмјехну:

— Оно је због онијех! Да су што даље од бабине колибе! Хе хе! А знаш, плахо се пазимо ја и Јока.

— Нек је сретно!