Тамо, гдје плаховити Дунав, са својим хучним валима дере пошљедне огранке јужних Карпата, тамо, гдје ова див-ријека пара готово половину Европе и шири се као какав силни господар од Шварцвалдских висова, па кроз дивну Панонију — и ваљајући своје кад-кад мутне вале, испира подножје Карпатских гора; бори се вијековима, да надвлада свога непријатеља, који на супрот толико вјековне борбе, поносито уздиже своје врхове небу под облаке. Ти врхови причају облацима, прошлост силних народа, које је долина у њедрима својим сахранила — причају неуспјешну борбу са овом див-ријеком Дунавом.

Тамо се опет један поточак спушта са висине, ронећи кам по кам, у једну малу долиницу — опкољену са три стране природним зидовима, а са четврте, живим зидом Дунавом. У тој дољи, обраслој шумом стогодишњих храстова и букава, а баш под самим окомком бријега, завучена у шуми, види се једна кућица, покривена трском и рогозом, а исплетена прућем и лијепом омазана, са два прозорчића и „доксатом.“ Око куће ограђено двориште, неколико стазица, а иза куће, мала башчица, пуна дивног цвијећа. Више кућице, а из самог камена, куља бистра, хладна као лед вода, која иде једним шедрванчићем, па одатле, преливајући се према сунчаној свјетлости у хиљаду боја — пада жуборећи и правећи концентричне таласиће; у дрвени валов, а одатле иде, док се не изгуби у бујној, зеленој трави.

Лијево од извора, раширила је чељуст пећина, па као каква авет — нијемо посматра ову божанствену природу. А поред ње, вијуга се стазица, која се, као по неким љествицама, савијајући и тамо и амо, пење на врх стијене. Друга стазица, супротна овој стрменој и опасној — иде испод дебелих хладова стогодишњих храстова и џбунова, и, губи се у сити и рогозу. На обали дунавској, привезан за уставу, лелуја се мали рибарски чун.

Дивно је погледати овај усамљени крај, каквог мајског јутра, када се и божанствена природа буди из заносног сна. Кад погледате онај окомак, покривен шумом, очи вам се шире и напајају оним зеленилом, које онако брижљиво покрива голе стијене. Кад погледате ону ливадицу, која се шири од оних језераца, па се губи у рогозу и сити на обали дунавској — задивите се како се прелива у хиљадама дијаманата од ситних капљица мајске росе и свијетли се према сунцу, које, као да се сву ноћ купало, изилази чисто иза висова Карпатских гора. Кад погледате на равну површину Дунава, изгледа вам, као огромно мљетачко огледало, у коме се види вјерно слика предјела с ону страну Дунава, у тако живим бојама, да их ни најславнији сликар не би могао насликати.

О!... све је овдје тако дивно, тако божанствено. Овдје је природа била сувише дарежљиве руке.

Вече је....

Оно дивно мајско вече.

На небу плови, нијемо, тихо, пун мјесец расипајући своје блиједе — сребренасте зраке, и огледајући се на мирној, глаткој Дунавској површини.

А звјездице?... Та небеска кандиоца — трепере у вјечном блаженству.

Тамо горе све је мирно, све иде својим током, само по кад-кад, прелети по која звијезда, остављајући тренутно свијетли млаз за собом, па се опет све утиша. То, кажу, да се угасио живот онога, коме је до сад сјала.

А доље?...

И доље се спрема природа, да се њија на крилима сна.

Само што се отуд, од језераца чује крекетање жаба, које се разлијеже по тихој мјесечини. И по каква ноћна тица пусти по који писак, који се губи постепено у даљини, као водени таласићи, кад бацимо какав камичак.

Око кућице све је мирно... само што се по кад-кад чује звук звонцета из обора — од коза, које, преживајући, покрену кад-кад главом.

На „доксату“ пред кућом огријаном мјесечином, виде се неке прилике завијене у „губере“. Чује се одмјерено дисање... изгледа да су се предали блаженом сну.

Мјесец обасјаваше јасно три прилике.

На крају лежаше човјек око својих четрдесетих година... Просједа дуга коса, падаше му на блиједо чело, које према мјесечини изгледаше још бљеђе. Дуге обрве спуштаху му се над очима — покривеним капцима, са дугим трепавицама. Правилан нос спушташе се до дугих сиједих бркова, испод, којих виђаху се полу-отворена уста.

До њега спаваше женска прилика....

Једну руку бјеше затурила преко главе, а другу метнула преко очију, као да је хтјела заклонити лице од сребрнасте мјесечине. А по борама на рукама и на лицу могло се судити да је у годинама.

До ње лежаше са отвореним очима дивна женска прилика.

Дјевојче око својих шеснаест година. Њено бијело лице према мјесечини изгледаше као алабастар. Густа, црна коса као тавна ноћ, оплетена у витице, спушташе се низ мермерни врат немарно, али ипак лијепо. Неколико прамичака падаше на чело, те као да својом црнином пркосе оном алабастарском челу. Очи...... јест, очи.... супротност и оном бијелом лицу и оној црној, свиленој косици, очи јој бијаху плаве — плаве као оно азурно небо у благим мајским вечерима. У њима се могаше читати анђеоска благост, неизмјерна љубав и чежња... чежња за нечим недостижним, а више њих тешке сјајне обрвице, савијаху се тако правилно, као да је природа хтјела на њима да докаже закон симетрије, а од очију се одвајаше диван, нешто у врху савијен носић, испод којих се као пупољак мајске руже, виђаху усташца пуна бујности, пуна дражи, усташца, која много, много обећаваху. Бијел као млијечна пјена подгушњак и лабудов врат, допуњаваху ову хармонију љепоте.

На јелеку бјеху откопчана три дугмета.

Јесте ли чули за ону мермерну штатуу Фидијасову, која се послије толико вијекова још и данас слави. Сњежне груди постепено се уздизаху, а у средини се виђаше почетак неке дубодолинице... Више се ништа не могаше видјети.

Несташни мјесечеви зраци, хтједоше у пркос свему да освијетле и даље ово свето мјесташце, пуно дражи, пуно тајанствености; али се јелек томе противљаше. Ах! Боже... ко ли ће бити Колумбо, овог тајанственог мјесташца?

Дјевојче се подиже мало... ослушкиваше дубоко дисање оних двију прилика.

— Спавају — прошапта дјевојче.

Скиде полахко губер са себе, устаде... стајаше неколико тренутака, посматрајући оне двије прилике, па сиђе тихо низ степенице у двориште.

Застаде за часак... баци поглед горе... небом трепераху звијезде, а по њима пловљаше тихо, нијемо, пун мјесец.

Све бјеше мирно...

Само што се отуд од језераца чујаше крекетање жаба. Па и ово је пријатно за ухо човјечије, кад му је савјест чиста, кад му је срце раздрагано.

Она зађе иза куће.

— Боран — повика полугласно дјевојче... ослушкиваше, ништа се не чу.

— Боран — понови она.

У том тренутку прескочи ограду велики црн пас, дође до ње, протегли прво предње, па стражње ноге, зијевну, а за тим вртећи својим кудравим репом, скочи на прса дјевојчету.

Она га помилова... то бијаше доста вјерном живинчету; а за тим још једном погледа на „доксат“, па се упути оном стазицом, што иде Дунаву.

Стољетни храстови, букве, џбуње, трска, рогоз, све то бацаше дуге црне сјенке, које се пружаху у разним облицима, као какве авети.

Један дуг — жалостан писак одјекну још жалосније кроз ову нијему природу; а одјеци све се слабије и слабије чујаху, док се са свим не изгубише у пошљедним литицама Карпатских гора. То бјеше сигурно писак залутале какве ноћне тице.

Дјевојче застаде... баци поглед горе... па опет продужи пут стазицом ка Дунаву. Она иђаше нијемо, нечујно. По који пут се тек зачује потмули пљесак босе ножице кад наиђе на неравну путањицу, па се опет поврати пређашњи мир. Боран пак иђаше са уздигнутом главом — достојанствено поред ње.

Дошавши до обале дунавске, дјевојче посматраше ову дивну природу.

Она црна густа коса спуштена онако немарно и просуто по врату и челу, оно блиједо лице према сребренастим мјесечевим зрацима, ова тиха мајска ноћ, шуштање дунавских таласића — све то изгледаше као какав призор из какве бајке о воденим нимфама, крај обала рјечних.

Мјесец зађе за мален провидан облачак; а она се окрену путањом што води оној тераси поред Дунава.

С ону страну Дунава, високо горе у стијени, показа се, у два маха, дугачак извијуган модар пламен, па се све опет утиша. Боран иђаше непрестано напријед... Наједаред стаде... испружи њушку напријед и ширећи ноздрве штекташе, бацајући задњим ногама земљу, па се за тим брзо врати натраг, цичећи око лијепог дјевојчета. Она га помилова својим малим ручицама по глави, протепа му нешто, и он опет оде напријед; али узнемирен.

Један тресак, као кад се сува грана одломи, одјекну, озгор из оне шуме од храстова и брестова, што се спушташе ка обали дунавској. Боран појури тамо, и крупан лавеж одјекиваше страшно, кроз тиху ноћ. Дјевојче стаде... ослушкиваше неколико тренутака, а за тим звизну полако. Вјерни пас дотрча одма, па скачући око ње и цичећи, хтједе казати дјевојчету, да има некога, чије присуство никако не одобрава.

— Буди миран, Боране, нема никога, прошапта дјевојче милујући га по глави, а за тим се брзо упути оној тераси обраслој папраћу.

Издалека се чујаше пљесак весла.

Дјевојче устрча уз терасу... баци поглед пун чежње уз Дунав... гледаше тако неколико тренутака а за тим прошапта тихо; — Јест, он је...

Чамац бијаше већ до обале, пошљедни пут весло пљусну у воду и, чамац се брзо приближиваше тераси. Још један удар весла... још један скок и... висок младић, тек нагарених наусница, црне косе, црних очију, у дивно извезеној кошуљи, са шубаром на глави, а опанцима и широким кајишима на ногама — дивна прилика бујне младости, појави се на тераси.

Дјевојче потрча са раширеним рукама у наручја младићева, и један врео, као лахор јужних предјела — пољубац притиште на још врелије усне младићеве!

О!... како сам те жељно ишчекивала ове четири ноћи. Како сам плакала као луда — мислила сам да никад — никад више нећеш доћи. Мислила сам да си заборавио своју младу Бјелку, шапташе кроз сузе младо дјевојче, не пуштајући из наручја младића.

— А зар си могла тако што мислити, зар није било довољно година дана како си ме мучила својом сумњом — него ми и сад пожљеђујеш старе ране. Па зар би ја мого живити без тебе, Бјелка? — прозбори младић, крупним; али одмјереним и љупким гласом? Па, зар би мого живити а да не гледам ова два мала плава ока? Зар би мого живити, а да не гладим ову црну свиону косицу? Зар би мого живити, а да не љубим ова румена усташца? О! не — не... и младић небројено пута љубљаше пупољак мајске руже.

Дјевојче га само гледаше смијешећи се, она не имађаше ријечи, не имађаше моћи, да му шта одговори. Та она је и оно, тек онако казала, она зна да је драган воли, воли смртно, па зашто сад да га кори, шта има више да циља, за чим да тежи. Једино још што је тишташе, то, што њени родитељи још не знађаху ништа о томе; али и то је лахко. Знађаше добро, да њу једину њени родитељи имају, да је чувају као зеницу, да ће јој све учинити, што зажели. Па зар неће јој учинити и ово по вољи... ово од чега зависи сва њена срећа, судбина па и живот. Она га гледаше нијемо, упијаше свој поглед у његове црне очи, као да у њима виђаше своју будућност, своју срећу.