Бијаше красан јесењски дан. Сунце с неба сијало је благо и мило, а лак повјетарац заљуљаваше кад и кад пола суво грање... Околна кршна брда стајаху у свој својој красоти и величини; ваздух проламаше мило цвркутање тица, а величајно море простираше тихо своју бескрајну пучину, као да и оно о овом подневном жару тражи одмора и починка. Само онђе на по пута, између Г. и Д., код оне красне али ужасне провалије ломљаху се морски валови о кршно стијење, као да поново траже жртву за своју гладну бездан. Силно шиљасто стијење окруживаше то злокобно мјесто, на ком је до сада, Бог зна, колико жртава пало. Па још је бездан гладна... још једнако зија у вис, као да иште нове хране...

Расијана одох од куће и упутих се злокобном мјесту, да се сита нагледам те ужасне провале, надајући се, да ћу ваљда на том страшном мјесту одлучити нешто, што ми душу испуњаваше и ужасом и... слатком надом мира!...

Тежак је овај живот... тежак и здравоме, а камо л’ не болноме?! Шта остаје болеснику, до ли нада у скору смрт — болеснику, који је и душевно и тјелесно болестан? Тијело је лако излијечити — али душа!? — Јадна измучена душа, раскинута болом и јадима, згажена од свијета, уништена црном злобом!... Да л’ ће она икад наћи мира?!... Нагох се над провалу. Срце ми жестоко куцаше. Нигдје никог живог, да ме од тог корака уздржи — сама сам, а море ко да ме зове... Силни валови обијали су се о стијење — пјенили се... лупали све јаче и јаче, као да ме опомињу, да вријеме хита. Нагох се боље!... Ох! дивно ли то мора бити на дну тог бездна почивати, не знајући за јаде и бриге овог свијета!... Али... оно стијење!... оно страшно, шиљасто стијење чини се, да ће ти својим шиљцима и душу пробити... Устукнух натраг... нека ме језа прође... ухватих се за срце... ох, ту нешто лупа бијесно, страшно, као да вели: „Брзо! Сад ил’ никад!“,.. Стиснух јаче груди... нагох се опет... погледах у валове... његово лице као да ме гледаше из тих валова прекорно — пуно љубави!... „Не, не!“ Завиках гласно — стиснух шаке, груди ми се надимаху — полетих с тог ужасног мјеста! Без свијести приспјех кући, гдје плачући падох на кољена, захваљујући Богу, што ми одржа живот, за срећнију и можда бољу будућност!...