Врло често бива да се заметну кавге скоро око ничега баш између најбољих пријатеља, па и између сусједа. Прелети каква грјешна кока преко плота у сусједну башту, и начини тамо неке штете. Сусјед љут на то безобразно створење, пребаци је први пут, други, па и трећи пут. Најпослије му се досади и запријети: да ако још једном прелети да ће је удавити, па то и учини.

Такав повод свађи бјеше и између гђе Јулке, и гђе Перке, двије сусјетке, и добре пријатељице, које су живиле као двије сестре. Перкин муж Милутин, ражљути се на кокош, која му је у башти већ неколико пута начинила штете; удави је и пребаци преко плота у Јулкину башту. И ту се изроди прва кавга, не марећи што су некада живили као једна породица.

Јулка бијаше имућна удовица, није имала дјеце. Узела је неку дјевојчицу под своје, коју је вољела и пазила као рођено дијете.

А ни сусједи нијесу имали породице. Перка узе свога неког сестрића, сироче без родитеља, који бјеше пет година старији од мале Анице. Дјеца, као дјеца, они су се и даље заједно играли, не марећи што су им помајке у завади. Они су мирно и безбрижно расли. Јулка је своју поћерку учила да буде добра домаћица као и сама што бјеше. А Перка је свога нећака школовала. Обрад са Аницом остаде увијек у добром пријатељству, ма да су им њихови старији кад и кад забрањивали да се не смију састајати, они су ипак нашли прилику да коју ријеч проговоре. Тако их за њихов дјетински одношај нијесу казнили.

Послије те мале свађе изроди се друга, много већа.

Милутин науми да сруши своју стару кућу и да назида нову. И кад план од куће би готов, пронађе архитект да Милутин добија од Јулкиног плана још по метра земљишта, који се на више губио у сасвим узан језичац, и тим би парчетом земље изравнао свој план. Али би се морала капија од Јулкине куће рушити и одузети од њене ширине, која би и поред тога остала доста пространа, да би могла ипак прокосити кола, а Милутин би је морао о свом трошку на ново саградити. Али гђа Јулка не да ни споменути. Бадава су јој говорили да то земљиште припада Милутину, и да би без тога парчета једна соба морала бити крива. Што она мари, она само не да, па не да. Најпослије изведоше и комисију која такође потврди да то земљиште заиста припада Милутину.

Тако јадна Јулка мораде не само уступити земљиште, но још платити и све трошкове. То је био врхунац њенога огорчења. Она је клела сваки камен и цигљу, којом ће се назидати та проклета кућа.

Али ко мари за њене клетве? Темељ се копао, кућа се зидала, и све је ишло својим путем. Нико се није ни обзирао на то што се лијепа гђа Јулка вазда, мрштила и гунђала, кад год је погледала на кућу својих сусједа. Шта више, она одмах подиже зид између њихових башта, које је до сада дијелила само тараба, кроз коју су се некада те двије сусјетке пријатељски разговарале, а тако исто и Обрад са Аницом. Њима бијаше врло жао што их сад зид дијели.

Кад кућа би готова Милутин и Перка бијаху врло радосни. Поред све те радости ипак их је нешто тиштало на срцу. Често су међу собом говорили, да се боје да нијесу Јулки, поред свих својих права на земљиште, учинили неправду, јер Милутин и ако бијаше мало напрасите природе, ипак је био скроз и скроз поштен човјек.

Прође неко вријеме, а Перка се разболи. Дуго је сирота боловала, па је у болести желила да се помири с Јулком. Али Јулка тврдоглава не хтједе јој отићи, што бијаше обадвјема врло жао. Милутина тај поступак још више огорчи, а особито кад послије неколико дана Перка умре.

Јулка се послије и покајала, али доцкан. И одношаји између сусједа и сусјетке посташе још непомирљивији. Милутин је своју сусјетку сматрао од тог доба као жену без срца. Ма да Јулка не бијаше такова, она је Перку искрено оплакала и љуто се кајала што их је клела. То је учинила само у злом срцу. А бијаше уз то још и тврдоглава.

Међу тим Обрад је свршио школе и постао врло угледан младић. А и Аница постаде врло лијепа дјевојка. Њима забранише да се смију више састајати, па ни разговарати, а и тешко бијаше, јер нема више тараба. Обрад се ипак домисли, нађе неке љествице, прислони их уз зид и попе се, а Аница му је давала пјесмом знак кад је у башти. Тако су они и даље продужавали своје невино пријатељство, а све кришом да их старији не виде.

Једнога дана, кад се опет састадоше, Аница му рече тужним гласом како тетка хоће да је уда. Обрад се поплаши, па је стаде преклињати да ни пошто не пристане на ту удају: говорећи јој: шта би он радио без ње, и с киме би се могао тако лијепо разговарати, јер њима се у неколико и допадао тај њихов тајни састанак, гдје он сједи на зиду, а она доље у башти. Али се Обрад поплаши, ако се Аница уда, онда престаје све. Сад се стану обоје домишљати шта да раде.

— Видиш Обраде, — рече Аница, — све би добро било само кад би могли помирити моју помајку с твојим течом.

— Е то и јесте онај враг, како да их помиримо? Баш данас ми теча рече да ће ме отерати, и искључити из нашљедства ако ме још један пут ухвати да говорим с тобом.“ Истина, то баш није врло љутито казао, али ипак. — — Обоје ћутаху неко вријеме. На један пут Аници засија лице па рече:

— Чуј ме Обраде, мени дође нека сретна мисао у главу. Како би било да њих двоје помиримо? Моја је помајка добра жена, а ни твој теча није рђав човјек. Кад би ти своме течи рекао како си чуо да га моја помајка хвали, па како се каје што је била према њему и покојној твојој тетки неправична, што и јесте у ствари тако. А ја ћу опет с моје стране говорити мојој помајци од прилике то исто. Још ћу додати, како би се он радо помирио с њом, Бог ће нам опростити ту лаж, јер ми не чинимо тиме никакво зло. Па кад би успјели, ала би били сретни! Шта велиш Обраде, зар не би било то добро?!—

Обрад ју је слушао са неким особитим усхићењем. Он на један пут осјети како му срце јаче куца но до сада. Он је до сада Аницу волио само као сестру, али сад на један пут осјећао је да је воли много јаче и силније.

Осјети како му крв јурну у лице, па викну:

— Анице, ти си паметно смислила. Кад би се они помирили, било би и за нас добро. Ти се онда не би за другог удала, је ли? — Па видиш — за што се онда — не би могла и за мене удати? Је ли Анице? — Аница порумени, обори очи, па рече мало застиђено.

Гле, шта ти мене питаш!

Па ја мислим да те нијесам увриједио. Видиш Анице увијек ми је тешко било кад те само један дан нијесам видио. А да се удаш за другог, мислим да би умро од туге. А ти, зар би могла живити да се другом оженим?

— О сачувај Боже! На то још никад нијесам помислила!

— Је ли да би и ти умрла без мене?

— О, за цијело би! Не знаш како ме овде заболи при самој помисли. — У тај мах зачу се глас гђе Јулке гдје зове Аницу.

— Јаох! То ме зове помајка! Бјежи брзо, и не заборави што смо уговорили.

— Не брини се ништа! И за час га нестаде са зида.

Аница бјеше добра и умиљата дјевојка. Гђа Јулка врло ју је вољела, па кад би кад год и љута била, Аница би је знала увијек одобровољити и насмијати. Она је звала своју помајку тетком. И кад дотрча, она је запита:

— Гдје си била Анице, кад си се тако запурила?

– У башти, тетка, мало сам плијевила око кодолијежа што је поред зида. — За тим се лукаво насмијеши па продужи.

— Рекла би вам нешто али не смијем, бојим се псоваћете ме.

— Што да те псујем, ваљда нијеси ништа зло урадила? Говори слободно.

— Заиста ме нећете псовати?

— А ваљда си се опет видла са Обрадом, и говорила с њим?

— Боже, тетка, како да се видим с њиме кроз зид? Није то, него сам нешто чула, и жао ми је што сте ме баш у онај мах викнули.

— Но дела, говори већ једном, шта си чула.

— Па ево да вам кажем. Неко у сусједној башти спомену ваше име. Ја ослушнух, да чујем ко то о вама говори? Кад оно, сам сусјед Милутин.

— А, ваљда ме је грдио? —

— Боже сачувај! На против. Он рече: врло ми је жао што сам у завади с мојом сусјетком. Чисто осјећам да је гријех бити у завади са својим најближим. Ко нам је ближи од првог сусједа. А она је особито ваљана и добра газдарица. Толико је година удовица, па како држи у реду своје имање. Још га је и умножила. Па још је много којешта говорио, што нијесам могла добро чути. Тек је о вама врло лијепо говорио.

Јулки веома то поласка, па запита;

— А с киме је то говорио?

— Е, то не знам. Само сам његов глас разабрала, јер ви знате како он крупно говори. Аница је још говорила у њену похвалу. Јулка слушајући бивала је све питомија, па најпослије рече:

— Е сусјед ме је баш лијепо похвалио, али зашто је био тако тврдоглав због земљишта — —

— Он баш и то рече, како се каје — —

— Да каје се, и сама се кајем, али која вајда, сад је доцкан. Па кад се каје, ко му брани да се мири. Ја му баш нећу прва приступити. Нека учини он први корак —

— И ви би се помирили? — Повика готово радосно Аница.

— А за што не? И сама осјећам да није добро бити у завади са најближим сусједом.

Јулка бјеше још лијепа жена, а и Милутин не бјеше ружан.

Обрад се у исто вријеме с њиме разговарао. И он је такође говорио; како се гђа Јулка каје, што је била тако неправична према њему, и т. д. Обрад је од своје стране знао вазда лијепих ријечи нанизати, тако да се и Милутин почео мало по мало открављивати, па га запита.

— А од кога си ти то све чуо деране, ваљда од оне њене рањенице, ха?

Обрад у први мах одрицаше, али кад видје да му се теча одобровољи, он признаде. А Милутин рече:

— Та видио сам ја оне мале љествице ондје што су прислоњене уз зид. Хе, хе, дакле тако момче? Ја забрањујем па и пријетим, а он иза мојих леђа опет чини што хоће. Морам ја оне лествице сакрити да их господичић не нађе више. — Мало поћута, за тим се накашља као неко који би још нешто запитао а не зна како да почне, па најпослије рече:

— А је ли, бога ти, је ли јој башта добро обрађена.

— Па можете и сами виђети, љествице су тамо.

— Е виш ти њега, како он мене учи, баш те нећу послушати. Одмах ћу их затворити.

Прође неколико дана а Милутин никако не уклања љествице. Али од тога доба одлази почешће у башту, мало пјевуца, па по мало и звижди. Нашао се човјек у послу. Час подкресава дрвета, час разгледа цвијеће, што до сада није то никада радио. А једнако му је Јулка у глави. Прије неки дан видио ју је на улици, па рече сам себи: „Е баш се држи та жена, још је лијепа и свјежа, ма да је превалила четрдесету.“

Па и гђа Јулка сваки час се налази у својој башти. Прегледа поврће, па цвијеће, а све некако мисли на сусједа. „Није ли боље живити у љубави са својим најближим сусједом. Кад и кад једно друго упита и за савјет. Па онда и ова дјеца знам да се воле, па зар да им будемо на сметњи због наше тврдоглавости.“ Баш би вољела да видим како им башта изгледа? Зид није тако висок, највише ако има два метра. Само да имам какве љествице. — Ха, сад се сјећам, узећу из шупе оне ногаре на које зими мећем саксије с цвијећем. Кад станем на трећу пречагу моћи ћу виђети.

— И Јулка одмах оде у шупу, изнесе ногаре и прислони их уз зид. Аница је зачуђено из прикрајка гледала шта ради њена помајка, па се брзо прикрије да је не би опазила, и чекала је да види шта ће бити.

Гђа Јулка полако се пењаше на ногаре, пазећи да не стане на сукњу, и кад се попе на трећу пречагу, подиже главу, и — у исти мах спази пред собом сусједа Милутина, који се такође попео с друге стране по љествицама и нађоше се једно према другоме. Обоје бјеху забезекнути и од чуда не могаху ријечи проговорити, док се најпослије Јулка прва не прибра, ко бајаги срдито.

— А шта ви ту радите?

— То би исто могао и ја вас питати.

— Ја — ја сам хтјела — да видим само да није опет ту Обрад —

— Хе, а ја сам опет хтио да видим да није ту она ваша поћерка која — —

— Шта која? Ваљда нећете рећи да га она моли? Ја сам јој забранила — — —

— Е много то помаже, и ја сам оном моме забранио, а шта то вриједи, кад се они опет иза наших леђа састају и разговарају.

— Ја ћу Аници забранити да не смије више ући у башту.

А лијепе ми помајке, да забраните дјетету да не смије уживати ни то задовољство, да хода по својој башти и да се надише чиста ваздуха.

— Па шта ћу радити, кад сам сам крив што се Обрад с њоме разговара.

— Ех, крив да, реците вама је криво, а шта фали моме Обраду, шта имате против.

— Ја? Баш ништа! Момак је заиста ваљан.

— А боме не може се ништа замјерити ни вашој Аници.

— Баш и не може јој се шта замјерити; такове вриједне дјевојке нема на далеко.

— Па није ни чудо, ко ју је учио. Боже, имала се на кога и угледати.

— Ви ми ласкате — — —

— Не, не без све шале, комшинице није лијепо да вас у очи хвалим, али што јест јест, такове домаћице нема на далеко као што сте ви.

— Е па видите, тако исто велим и ја, да није Обрад имао на кога да се угледа зар би био тако ваљан момак.

Милутин се задовољно смијешио и сукао брк, па рече.

— Хе, хе, то је истина. Видите комшинице морам истину признати да ми се то ваше дјевојче увијек допадало — —

— Да, па ипак не би допустили Обраду да је узме за жену.

— Зар ја? Та ви сте која прави сметње тој дјеци — —

— Варате се комшија, ја сам увијек желила да се то двоје узму, јер сам увјерена да би Аница била сретна. —

— Па у добри час, ја дајем свој благослов, барем ће ми кућа оживити кад уђе Аница у њу.

— Е, ја не мислим тако, ја хоћу да Обрад уђе у моју кућу.

— А шта би онда ја сам, као одсјечено дрво? За кога сам и назидао ову лијепу кућу?

— А шта би ја радила? Ви сте бар човјек, али ја, саморана жена — не, не могу никако на то пристати.

— Па добро, а ви се удајте, па нећете бити сами — насмијеши се лукаво Милутин, и стаде сукати све јаче брк.

— Идите молим вас, говорите којешта. Не знам за кога да се удам?

— Хе, не брините се, нашао би се младожења само ако хоћете!

Јулка се кокетно насмије, па рече!

— Не знам ко би ме узео?

— Ко? Само ако ви хоћете. Нашло би се њих ваздан. Ето, први ваш сусјед! Само ако хоћете — Јулка се задовољно насмеја па рече:

— Идите молим вас шта говорите, та до мало прије бијасмо у завади — — —

— Е, шта то, мари! Тим ће бити слађе помирење! Без све шале, за што ви не би пошли за мене? Па шта ми фали, ваљда баш нијесам ружан, па онда ако би ви баш хтјели, могао би се за вашу љубав преселити и у вашу кућу. А моју би дао оној дјеци. Шта велите? Зар не би било добро? Хе, или вам се не допадам?

Е, које шта — —

— Па кад је тако, амо руку, та ви ме познајете, знате да сам поштен човјек — — — —

— О томе нема преговора — — —

— Но дакле — шта се устежете? Амо руку!

— Она се насмијеши, па са неком кокетаријом пружи му руку. А он је љубазно погледа, засука брк па рече:

— Али сваку погодбу треба и печатом потврдити!

— Како? — Запита га Јулка, чинећи се да га не разумије.

— Е па ево овако! — Он је брзо загрли и пољуби. — Она цикну — Јух!! — У исти мах зачу се и други пољубац, близу њих. Они брзо погледаше на ону страну од куд су га чули, и опазише Обрада гдје пољуби Аницу. Милутин повика:

— Море деране, шта би то?! — А Обрад одговори:

— Није ништа зло течо, угледали смо се на вас!