Укључено у ELTeC корпус
Написала Милка Гргурова.
Прије много година у Бачкој, у неком великом селу, живио је доста имућан ратар Живко, са својом женом Јоком, и са четверо своје дјеце; три сина и ћерком.
Живко бјеше још млад човјек и с радошћу је погледао своја три сина, као три сокола. Често је помишљао како ће и он моћи засновати малу задругу, кад му синови порасту, па их ожени, па како ће се радовати кад добије унучад лијепу, здраву и веселу. А своје снахе гледати како редују по кући, како замјењују јадну Јоку, која се већ искида радећи све сама. Хеј, како ће то лијепо бити, кад он, старјешина у кући, сједне са Јоком за трпезу у прочеље, а снахе хитају која ће прије да их подвори. А он ће их задовољно посматрати, па их кад и кад и похвалити. Тако је Живко вазда замишљао.
Али како га немило изненади кад дође пред њега најстарији син, који је навршио тек четрнаесту годину, па понизно рече:
Молим те, бабо, дај ме на школе, хтио би бити поп. — Живко се убезекну па повика:
— Какав поп! Зар ти нећеш радити земљу?
Еј, мој Цвјетко, та ја мишљах, кад остарим,
— Молим те покорно, бабо, допусти ми да будем поп. Немам воље радити земљу. Ето ти два млађа сина, они ће ме код тебе замијенити. А мени допусти да учим богословију.
Бадава му је Живко говорио да остане код куће, да ће им се имање још више умножити, кад буду заједно радили. Све је било узалуд. Цвјетко остаде при своме. А Живко мораде попустити сину, и дати га у школу.
Кад то видје Мирко, млађи син Живков, дође и он једнога дана своме оцу, погну главу па рече:
— Бабо, и ја бих те нешто замолио.
— Е, де говори, весела ти мајка, шта би хтио.
Само не знам бабо, да се нећеш љутити.
— Што бих се љутио, де говори да чујем шта би ти хтио?
— Па и ја, бабо, хтио би да учим школе па да будем владика.
Живко се три пут прекрсти од чуда, па узвикну:
— О дјецо, шта вам је! Зар ни ти нећеш радити земљу, па да будеш бабина потпора? Еј, жено! Ходи, ходи, да чујеш овог кепеца, који једва наврши дванест година, хоће да буде, ништа мање, но владика. Хеј синовче, зар ти мислиш да то тако лако иде, да одмах постанеш владика.
— Знам, бабо, да то не иде тако лако, али ја ћу се учити, па ћу бити можда и владика — рече Мирко, мало постиђен.
— А ко ће земљу радити, што вам бабо стече са вашом наном? Та ја сам био сироче, туђ слуга, па сам стеко ових седам вртаља земље што имам, са вашом наном, и са оним што сам од свог газде крвавим трудом заслужио. Бог ми даде вриједног друга и три сина, као три сокола. Мишљах да ћу и ја основати задругу, па да се поносим њом, као и друге старјешине! А гле ти, молим те, шта тој дјеци паде на ум, један хоће да се запопи а други закалуђери, па шта јадан ја да чиним?
— Па, ето бабо, имаш најмлађег сина Голуба, он ти је и најснажнији, а баш и није за друго што но да буде ратар.
— Еј, жалосна нам потпора, Голуб спава и кад иде! Та он није ни за што друго, само да чува овце.
— Па ни за то није, рече љутито Јока. Ето ономад украдоше му баш из пред носа неколико оваца.
Голуб је сједио иза пећи, и слушао све што о њему говоре. Није се ни мрднуо, само је жалосно погледао на своју осмогодишњу сестру, која га је миловала по образу, као да је хтјела рећи: — Ћути брацо, ти си ипак најбољи син, ти нећеш оставити бабу и нашу нану.
Бадава се трудио Живко да одврати свога тврдоглавог сина. Мирку се не даде доказати, јер најпослије рече:
Бабо, ако ми не допустиш да учим школе, ја ћу побјећи!
Живко бјеше доста меке природе, те тако и попусти сину, и даде га у школе.
Сад осташе са својим најмлађим сином, који је тек навршио десет година, и којег прозваше луцкастим. Родитељи су вољели ону старију двојицу но ово двоје што осташе код куће.
Јока бјеше љута жена, па би често рекла кад се што расрди на дјецу, а особито на своју ћерку Тоду, која бјеше гараво љепушкасто дјевојче: „иди без трага Циганчуро, Цигани те однијели!“ — онда би се Тода изјадиковала своме брату Голубу, а овај би је знао увијек утјешити.
Живко је имао туђине око себе, који су му помагали радити, а Јока је била права мученица, на све стране морала је редовати, па за то и није никога штедила. Тода је имала једва осам година, а већ је морала ићи у поље да баби и надничарима носи јело што је нана зготовила. Ма да јадном дјетету не бјеше лако вући пуну корпу по најжешћем сунцу, ипак се не смједе никада противити као ни њен брат Голуб. Ма шта им родитељи заповједили да ураде, они су одмах и послушали. За то старија два брата прозваше најмлађег „луцкастим Голубом“.
Једнога дана бјеше велика жега, баш за вријеме жетве. Јока, уморна редуша, напуни корпу јестивом па викну Тоду да носи баби у поље.
— Ој, Тодо, ходи, чедо нанино, носи баби ужину. Али Тода се не одазва. Никако је није могла довикати. Зађе по свима стајама и једва је нађе испод јасала у штали гдје спава. Јока онако љута ошамари јадну Тоду, па викну на њу:
— Ти лијена Циганчуро, само да ти је спавати. Хајд устај, па носи баби ужину. Јадна Тода, протрља очи онако сањива, па рече буновно:
— Нано, не могу данас носити ужину, глава ме боли, нека је однесе Луче (то бјеше слушче, које је ранило свиње и живину). Али Јока не хтједе ни да чује, већ подвикну љутито:
— Хајде, немој да ми се ту пренемажеш, ако те завитлам око себе, сад ће ти престати глава. Сирота Тода не имаде куд, упрти корпу па пође. Али се Јока за час смилова, скиде са своје главе округао сламни шешир (што сељанке носе на сунцу) натаче га Тоди на главу, па рече мало блажијим гласом:
— Де, снаго нанина, пожури. Бабо једва чека да се мало поткријепи.
Тода погну главу и оде.
Јока је имала пуне руке посла. Често би уздахнула и говорила својим сусјеткама:
— Еј, моје друге, видите ли како се мучим, како су неблагодарни моји синови, особито Цвјетко. Оде да учи богословију, а нас остави да се мучимо сами, до године би га оженили, па би имали у кући једно чељаде више, које би нам помогло, а овако све сами. Па тако и Мирко оде. Остадосмо са овим најмлађим, који није ни за шта. Лијен је, па и луцкаст је.
— Еј, Јоко, немој гријешити душе, рече јој сусјетка, та Голуб вам је најбоље дијете, а што сте га ви залудили; није његова кривица. Можда ћете од њега имати кад год више фајде него од све друге дјеце.
Тако сирота Јока, ако се кад и поразговарала с којом сусјетком, увијек су јој мисли биле код посла. Кад је све посвршавала, на један пут се сјети да је Тода требала већ давно кући доћи. Замисли се мало, па рече:
— Видиш, молим те, још је нема. Остала је код бабе, само да не мора код куће ништа радити.
И ако је Јока тако у себи говорила, ипак је нешто зебла у срцу. Кад већ и сунце сједе, дође сва чељад кући, па најпослије и Живко, те љутит сиђе с кола, па прије но што га Јока могаше запитати, повика:
— Море Јоко, зар ја данас без ручка остах!
— Како без ручка? Ја сам ти послала по Тоди као и обично. — Каквој Тоди, нисам је данас ни видио!
— Шта, зар ти Тода није донијела ручак?
— Та шта булазниш којешта, да боме да није, кажем ти, да је нијесам ни видио данас.
— Еј жалосници мени! Па куд се дјело то дијете? Тешко мени ако је...
— Шта, ако је? Повика Живко.
— Ни сама не знам, одговори Јока. Рече ми јадница да је глава боли, а ја је ипак натјерах да ти јело однесе. За тим се Јока стаде грувати у прса и кукати, а Живко кад видје да ту нема шале, повика:
— Хеј, па шта смо стали, тражимо је.
Појурише на све стране онако уморни да је траже, али је нигдје не нађоше.
Тек ће Голуб рећи!
— Нано, а да ју нијесу Цигани однијели? Те ријечи прођоше као нож кроз Јокино срце па повика:
— Тешко си га мени! Још јуче су ту у пољани имали своје черге, може и то бити да су је однијели. Је жалосница, све сам јој говорила у љутини: „Цигани те однијели! Па гле јадној мени, ако се клетва испуни“. Гдје си Тодо, чедо моје, снаго нанина!
Тако је кукала и запијевала сирота Јока, да је све узбунила. Сусједи дотрчаше да чују шта је, шта се догодило! — А јадна Јока била је неутјешна, кривила је себе што је слала, кад се тужила да је глава боли. Сад Бог зна шта се с њоме збило? Цијело се село узбуни, па похита сваки да тражи јадну Тоду, али је не нађоше.
Свима бјеше тешко, а Голубу још највише. Он се није могао лако утјешити, и од тог часа постаде сасвим други дјечак. Па је у себи говорио: „само док ја нарастем као мој бабо, наћићу ја њу.“
Живко бјеше тужан, жалио је јадну Тоду. Хеј, друкчије је он замишљао, и сањао о својој породици. Али он једно а Бог друго. Неблагодарни синови оставише га, хоће да се школују, да буду господа, па ето и не пишу баби, само кад им треба новаца. Па и сад, кад их снађе та голема несрећа, те изгубише то једино женско дијете, написаше баби како жале за сестром, и то бјеше све.
(Наставиће се).
(Наставак).
Тако прође неколико година, Цвјетко доврши школе, па сад хоће да се ожени па да се зађакони. Нађе неку помодарку, која ни мало не бјеше за Живкову кућу, а још мање да одмијени јадну Јоку, која већ огрбави од тешког рада, а још више од туге и жалости за својом Тодом, коју још више заволи од како је нестаде.
Јадна Јока ишла је од врачаре до врачаре, да тражи помоћи, али јој ни једна не каза да ли ће кад год наћи своју ћерку.
Кад се Цвјетко запопи, доби и парохију у истом селу, те доведе своју младу у кућу свога оца, али се млади не допаде у свекрвиној сеоској кући. И дотле се своме мужу тужила на бабу и нану, док се најпослије не иселише из куће.
Боме Јоки и не бјеше жао за њима. Та има она сина Голуба, који је главом виши од своје браће, па и најлепши, а што је најглавније и највреднији. И ма да га његова браћа прозваше луцкастим, па и лијењим, ипак, мало којој дјевојци да није око запело за њиме. Тако га боме и не бјеше тешко оженити. Доби он најбољу и најљепшу дјевојку у селу. Али је јадној Јоки већ и крајње вријеме било да је снаха у послу замијени, јер је већ скоро сасвим малаксала.
За Мирка знали су да се неће женити, па се нијесу од њега никаквој помоћи ни надали, јер он сам рече да ће се закалуђерити. Но ето чуда, на један пут чују да се и он жени, и да долази кући, па ће с бабом и братом Голубом и он земљу радити. Па лијепо, обрадова се и Живко и Јока. Сад ће бар двије снахе бити у кући. Само да и Миркова млада не буде као и Цвјеткова, јер и за њу чују да је нека помодарка. — Боме тако и би. Чим дођоше у кућу, начини се читав раздор. Миркова жена није трпила ни Голуба, ни његову жену Миру, те поче сплеткарити код свекра и наговарати га, да их истјера из куће. Али Живко бјеше паметна глава, видио је он да луцкасти Голуб са својом Миром више вриједи, но оба учена сина са њиховим помодним женама. Најпошље рече невјести: „Е моја ћерко, Голуб је моје кућно шљеме, није он мене ни за часак остављао, него је са мном заједно радио и издржавао трошкове док су се Цвјетко и твој муж школовали; па Цвјетко постаде поп, али твој муж нит је ратар нити господин, па ти сад хоћеш да тјераш Голуба из куће. Е, ћерко, то нећеш доживјети“.
Сојка онако љута на свекра, оде попи, те начини читаву сплетку, а Мирко, како бјеше доста напрасите природе, договори се са Цвјетком да траже од бабе њихов дио. Тако и учинише. Одоше Живку и изјавише му своје намјере. За Живка бјеше то велики ударац. Зар је то онај лијепи сан, о ком је Живко једнако снивао? Зар још за живота да раздијели оно, што је он са својом Јоком горко стекао? То га је више бољело. Али кад се посавјетова са Јоком и Голубом, он их намири и дадне им њихов дио, што би тек послије бабине смрти по праву добили.
Над Голубом се изливао прави божији благослов. Све му је за руком сретно ишло. Па их обдари Бог и здравом дјечицом.
Али нема нигдје потпуне среће, Јока јадна, које од рада изнемогла, а које од туге за Тодом, венула је јадница, па најзад и умрије. А и Живко не поживи дуго за њоме.
Послије године дана оста Голуб сам са својом добром Миром и дјечицом. Он је оплакао своје родитеље, које је волио и поштовао.
И ако је већ протекло двадесет година како нестаде Тоде, ипак се њено име није престало спомињати у кући Голубовој. Шта више, он даде на крштењу своме најмлађем женском дјетету име Тода, многи су још и говорили, који се сјећа Тоде, да му ћерка и личи сасвим на њу.
Код његове браће не бјеше тај случај. Они су давно и давно заборавили своју сестру, нијесу о њој никада ни говорили, као да није ни живјела.
Једнога дана рече Голуб својој браћи:
— Знате ли браћо, да сам послије дугог времена, сањао о нашој сиротој сестри Тоди. Као да је сад гледам, дошла је код мене, па ми рече: познајеш ли ме брате? А на њој неко чудно одијело, па баш не бјеше ни сасвим млада, али још увијек лијепа. А ја кад је видјех, раширих руке, и загрлих је тако срдачно, да сам са свим гласно узвикнуо „Тодо!“ — и пробудим се. И ето, данас цијели дан мислим о њој. Па да видите, може збиља још од куд и на јави доћи.
— А да, послије двадесет година морала би из неба од куд пасти — рече Мирко.
— Попа је ћутао, нешто се замислио, па послије мале почивке рече:
— Хе, кад би случајно и дошла од некуд, што готово не могу вјеровати, имала би право и она на свој дио.
— Е, па ето јој брата Голуба, нека се с њиме изравна, он је и најимућнији, рече Мирко зловољно.
— Није боме ни тако, одговори попа, морали би јој и ми од свога иметка по нешто дати. Нас двојица морали би вратити онај вртаљ земље, што смо послије бабине смрти наслиједили, а Голуб опет додао би колико припада на његов дио. Је ли тако, Голубе?
— Тако је, брате, ја сам увијек готов да јој њен дио дам, само нека Бог да, да се она врати, а за то би лако било.
— Боме и није лако, повика љутито Мирко, — лако је Голубу, кад су му кошеви пуни и препуни. Код мене, боме, није тако. Ја не дам оно, што сам једном добио, а ко хоће да се покаже добар, нека буде добар својим, а не мојим имањем. А најпослије, Бог зна каква нам може доћи, и питање је, је ли заслужила да се осврнемо на њу.
— Море Мирко, шта ти је? Што се толико љутиш Нити је сирота Тода дошла, (а Бог зна је ли и жива), а ти се већ бојиш да ћеш пропасти, ако јој вратиш оно, што би јој по праву припадало. Тако је попа говорио Мирку, а и сам се бојао да неће морати, у том случају дати Тоди њезин дио. Само једини Голуб из све душе своје желио је да Тода од куд дође. Он је често говорио својој жени, шта би својој сестри уз њен дио још поклонио, и како би је вољели.
Бјеше доста велико село, у ком су живјела та три брата, имало је и своје годишње вашаре. Па једном кад опет бјеше вашар, баш некако о Малој Госпојини, било се скупило сијасет свијета: трговаца, занатлија, па боме доста и протува. Наиђоше од некуда и Цигани, и подигоше своје черге на једном крају села. Та и они за Бога донесоше своју израду на вашар, а и да смакну, ако им што сретно до руку дође.
Бјеше то дивно вече. Мјесечина као дан, а звијезде су трепериле као свјећице какве. Кроз ту дивну ноћну тишину чуо се жагор од разних гласова и лупарања, а могао је човјек све лако и видјети од куд је тај шум долазио. Черга до черге, а испред сваке черге сједило је по неколико Фараонових потомака. Живо су се међу собом разговарали, препирали, па најпошље се ваљано и посвађали. Ту је било и старо и младо, сијасет прљаве и чупаве дјечурлије, која се дераше. Мало подаље подизала се још једна черга, која не бјеше много љепша од осталих, али се ипак у нечем одликовала, јер испред ње је сједио цигански старјешина са својом женом. Они се нијесу ни мало обзирали, шта се све око њих збива. Он је свирао у ћемане, и био је са свим занијет својим фантастичним варјацијама, које је изводио. Погледао је час на своју жену, а час би се винуо својим мислима поред своје музике Бог зна куд. То је био човјек око тридесет и двије године, стасит и необичне љепоте. У његовим црним сањалачким очима огледало се страсно и дубоко осјећање. Његова црна коврчава коса дивно је попадала по његовом високом, од сунца опаљеном челу. Његов фини, орловски нос, па уста, и ако мало повелика, ипак врло лијепа, а још љепша кад би се насмијешио и показао два низа бисера. Све је то показивало праву циганску љепоту, необичну сталност и јаку вољу.
Жена му је исто тако лијепа као и он, исто тако опаљена од сунца, а ипак толико љупкости и милине огледало се у њеним цртама. Једва је могла имати двадесет и осам година. Неко сјетно блаженство сијало се у њеним лијепим очима, које се напунише сузама при слушању, како јој муж изводи све тужније тонове на својој виолини.
Ово двоје изгледали су тако, као да их се цио остали свијет не тиче. Они су једно у другом живјели и свој свијет себи створили. Па као да нијесу осјећали ни ноћну свјежину.
Са осталима не бјеше тако. Они наложише ватру испред својих черги, те око ње посједаше. Лоза, којом су ватру ложили, весело је пуцкарала, а пламен се повијао како је кад од куд вјетрић дунуо. Бјеше то такав жагор, да се једва могло што разумјети од њиховог говора. Сваки је говорио о чему је знао, а неки су измишљали и којекакве гатке, тек да што говоре.
Међу осталима бјеше и неки стари Цига, доста лакомог изгледа, па чепркајући ватру рече:
— Ух, ух, ух! како лијепо ватра гори! Ала, да ми је сад од некуд масла, као што немам брашна, па да умијесим баш оволику гужвару.
— Охо, хо, хо! деда, а ја бих узео баш ев’ оволики комад! — рече једно халапљиво Циганче.
— Шта, пасја вјеро, зар ти највећи комад, да узмеш? А ја бих те ев’ овако виш — — па замане руком, и ошамари јадног дјечака, који се стаде дерати колико је већма могао.
— Што га бијеш болан, бре! Та ваљда ти није појео сву гужвару? — раздера се нека матора Циганка.
— А што се ти мијешаш у моје послове матора чапљо? Шта те се он тиче? — одговори Цига.
— Море бре, кога ти називљеш матором чапљом?
— Умијеша се сад и Циганкин муж, те подиже неки стари ватраљ, да га удари. Но у исти мах скочи нека млада Циганка, па повика:
— Хеј Гага, не дирај у мог даду, боље иди и кради коње, као што и умијеш!
— Ха, ти пасја вјеро, зар ја коње крадем? А ти зар нијеси јуче украла ону гуску? Па да те ја не одбраних, добила би ти већ своје. — На те ријечи усташе и остали Цигани, те се почеше грдити и један другом пребацивати шта је који украо, док се сви скупа ваљано не потукоше и почупаше. Најпослије се умијеша и њихов старјешина, ког су сви слушали, па донекле га се и бојали, те их једва развади и умири. Сви се са својом дјечурлијом, која се дераху, повукоше у своје черге, гунђајући и један другоме пријетећи.
Кад се сви разиђоше, остаде само цигански главар са својом женом. Сједоше на меку траву. Он је загрли, па рече неким заношљивим, љупким гласом, макар се једва може вјеровати да и код њих има толико њежности.
— Драга моја Кара, што си тако невесела? Од кад дођосмо у овај крај, све си нешто тужна, невесела? Зар ме више не волиш?
— Јерико мој, ти знаш да те ја волим више него очи своје! Одговори Кара неким тужним гласом.
— Па за што си тако тужна? Ја знам, ти још жалиш нашу дјецу, која лане помријеше! И ја их жалим, али шта можемо? Таква им бјеше судбина, па шта се може против судбине? Еј, ја се све бојим, ти имаш још нешто на срцу, па ме је страх — — —
— Знам шта мислиш, али не бој се, тебе волим више него да ми ко цио свијет поклони. Још се сјећам кад оно дјеца бијасмо, како си ме чувао од свачега, па како сам те учила Богу се молити, колико сам и сама знала. А особито се сјећам оног часа, када сам те први пут видјела послије оне тешке бољке, која је трајала више од три недјеље, као што ми твоја мајка говораше. Онда сте ме ви чували и пазили, то никада нећу заборавити.
— Дакле ти се још свега тога сјећаш?
— Да како да се сјећам, за то немој никада ни помислити да ћу те — — — ох, нећу ни да говорим о томе.
— Право велиш, драга моја Каро, ти си моја мила жена, па били овдје или на крају свијета, нас нико неће раставити! Је ли тако Кара?
— Тако је, мој Јерико. — Он је срдачно загрли и пољуби, па онда рече:
— Видиш Каро, ти си давно желила да се врнемо у овај крај свијета, и ја сам ти жељу испунио. Али нама би тамо много боље било. Овдје није тако жарко сунце као тамо, па мислим да ће боље бити да се вратимо одакле и дођосмо. Само док се ти — — — ох не смијем ни да помислим, одмах ме нешто удари у срце — — —
— Хајдмо Јерико, прекиде га Кара, вријеме је да и ми идемо спавати. Видиш ли како су сви поспали као мртви.
— Право велиш. Хајдмо, баш сам и уморан. А и ти си моја Каро доста пјешачила кад нам орони она стара кљусина. Чекај, ако сутра на вашару продам ову нашу мрцину, купићу бољег коња — — —
— Немој га продавати Јерико, то је наш стари пријатељ. Нека код нас остане док је жив, та он нас је некад добро послужио.
— Еј, моја добра Каро, сваки дан видим колико више вредиш од мене. Имаш право, наш — Пула нас је возио кад смо се узели, па нека га, нек код нас остане док од старости не скапа.
Тако се најпослије и те двије сањалице повукоше у своје черге. А послије неколико минута није се више чуло ни живе душе.
(Свршиће се).
(Свршетак).
Голубова је кућа цвјетала. Имање му се множило сваке година све више. Његова је Мира паметна домаћица и добра жена, а њежна мајка. Знала је свачију снагу измјерити, па и своју.
Никада није од других немогуће захтијевала, па за то су је сви и волели. Сви су у кући пјевајући радили.
Бијаше то врло лијеп јесењи дан, Мира је у дворишту надгледала је ли све у реду, пребројавала је живину и ранила је, и то све пјевајући, а како и не би, кад је све пуно куд се год окренеш као у каквој кошници, а дјеца су се весело играла поред ње.
Тако Мира, задубљена у свој посао, није ни опазила да је неко капију отворио и ушао у двориште,
— Мира се трже као да је змија уједе, остави посао, па полети Циганки и повика:
— Остави то дијете и одма да си се торњала на поље! — Циганка је погледа сасвим мирно, па рече ганутим гласом и сузним очима:
— Не бој се жено, нећу ти ја дијете узети, али нијесам могла одољети срцу, кад је видјех, да је не пољубим. Имала сам и ја овако дјевојче, па ми је Бог одузе! И моја Цојка имала је овако лијепе и црне очи, овако коврчасту косицу, па и овако мило лице, па ми је Бог ипак одузе! — За тим притиште дијете и још га једном пољуби, спусти га на земљу, а сузе је облише и горко зајеца.
Кад видје Мира како Циганка горко плаче, и готово да се сруши на земљу, она се ражали, па рече сасвим благо:
— Разумијем твој бол јадна жено, али се тјеши тим, што га је Бог узео, па бар знаш гдје је. Али из ове је куће, прије двадесет година нестало дјевојчета од осам година, као што ми је муж причао, а то му бјеше сестра, па никада више ни трага ни гласа о њој, нити се зна је ли жива, или је већ давно мртва. То је видиш жалост, можда су је однијели и просјаци, па је унаказили, те је јадница или гдје год пресвисла, или онако наказна пребија се по свијету од немила до недрага.
Циганка убриса сузе, погледа Миру, која се заплака, па је запита изненађено:
— Па зар је још оплакујете послије толико година?
— Како не, та нема дана кад је Голуб не спомене, па ево чим сам родила ово женско дијете, дадосмо јој и име њено. Тода, тако се звала несретна сестра мога мужа, коју украдоше, хе можда су је и ваши украли? ко би то знао.
Циганка већ отвори уста, као да је хтела нешто рећи, кад се у тај пар отвори капија, и Голуб уђе у двориште. Он се изненади кад видје Миру, како се са Циганком разговара. Намрштено пође Мири, и већ је хтједе укорити, кад му се у исти мах Циганка окрену, погледи им се сусретоше, и он оста као скамењен, не могавши ријечи прословити. Мира полеће брзо мужу; па викну:
— Голубе, немој се срдити — но још није ни изрекла, кад у један мах викнуше два гласа: „Голубе!“, „Тодо!“ — И као муња полетише једно другом у загрљај. Дуго су се држали загрљени, док најпослије Голуб први не проговори:
— Тодо, мила сестро моја, снивао сам те баш исто такову као што си, па за то и нијесам посумњао ни за тренут да си заиста ти!
— Еј, мој слатки брато, ко би мислио да ћемо се послије двадесет година опет видјети.
— Па гдје си била? И из ког си вилајета дошла? Видиш моја сејо, за то вријеме помријеше нам и родитељи! — Тода се заплака, а и Голубу ударише сузе. Сад се и Мира освијести од чуда, па рече:
— Та уђите у собу, па да се, сека Тода, мало одмори, и чиме прихвати, па да нам све исприча.
— Право велиш Миро, хајде сејо моја мила, па нам по реду испричај шта ти се све догодило за ових двадесет година?
Тако уђоше сви у собу, Мира се одма побрину да послужи своју заову, па кад се Тода мало прихвати, поче овако:
— Ти се сјећаш Голубе како је наша сирота нана љута била, кад је случајно у чему год нијесмо одма послушали. Једног дана рече ми да идем баби носити ручак, и ако ме је глава љуто болила, ипак је морадох послушати. Но тек што сам иза винограда до првих њива дошла, кад ме спопаде мука, све се почело вртити око мене, мрак ми се навуче на очи, и ја ништа више не видјех и не знадох за себе. А кад дођох к себи, стајаху око мене све сами странци. Никог нијесам познавала, а била сам тако слаба, да ни ријечи нијесам могла проговорити. Затворим опет очи, а сузе ми грунуше, хтједох питати гдје је моја мама, баба и браћа моја? а особито тебе сам Голубе тражила. Али нијесам могла ријечи рећи. Циганка нека, која стајаше поред мене, као да је разумјела моје мисли, донесе ми млијека, напоји ме, па ми рече:
— Не бој се, ти си међу добрим људима, нећемо ти ми никаква зла чинити, — За тим ми приђе неки дјечак мало старији од мене. Загрли ме па ми рече: „Остани код нас, ја те врло волим.“
Још се нијесам могла разабрати, гдје сам, и ко су ти људи који се око мене налажаху. Осјећала сам само да ми је врло тешко што не видим ни једно од мојих рођених. Тако прође још неко вријеме, и ја почнем добијати мало по мало снагу. Тај дјечак није се одмицао од мене, доносио ми је млијека и још других понуда. Грлио ме је, љубио и забављао, никада ме није остављао. И ми се тако заволисмо да нијесмо више могли бити једно без другог. Његова ме мати пазила више но и самог сина свога. Путовали смо, а ни сама нијесам знала куд идемо. Спавали смо под шатрама, а то бјеху њихове черге. Често сам их питала кад ћемо доћи у наше село да видим моју нану, бабу и Голуба, а они су ме све тјешили: скоро, скоро! А ми смо се све даље и даље одмицали. Тако прођоше и године све у празном надању.
— Кад постадох дјевојка, а и дјечак диван момак, па како се и наша љубав годинама све више развијала, тако и постадосмо муж и жена. Морам признати, мој је муж од свију Цигана сасвим друкчији. Често смо се заносили гледајући мјесец и звијезде како дивно трепере на небу. А кад би га кат-кад запитала сузним очима „Јерико мој, да ли и моја нана сад гледа овај мјесец, као што га ми гледамо?“ А он
Голуб је био за цијело вријеме док им је Тода причала своју историју, врло озбиљан и ожалошћен. Њему није ни мало мило било што му се сестра сродила са Циганима, он се надао кад је видјео да ће она сад остати код њих за навијек. А кад је видје да се заплака, он јој рече:
— Драга моја сестро, не плачи тако горко. Та сад си ето дошла у своје село, гдје си се родила. Нашла си брата и снаху, који ће те вољети, који ће те пазити; живјећеш међу нама у сваком добру. Имаш свој дио који ти од оца припада, нијеси баш такова сиротица да се мораш за кору хљеба потуцати по свијету од немила до недрага. — Тода га на један пут изненађено погледа, па га и прекиде у говору:
— Шта ти говориш Голубе, да останем код вас? Па ја имам мужа!
— Да мужа, али који није за тебе, а сад шта те и веже за њега, кад су ти дјеца помрла?
— Шта ме веже? љубав ме веже за мога мужа, у њему моја дјеца још живе! Па њега зар да оставим? Никада!
Е па шта ћеш? Зар до вијека да се с тим чергашима пробијаш по свијету?
— О мој Голубе, зар ти збиља мислиш, да бих ја могла свога мужа оставити? — мужа, кога од дјетињства познајем, који ме је његовао и пазио и кога сам ја тако завољела, да бих се прије са својим животом растала, но што бих њега оставила. Зар ти мислиш да у његовим грудима не куца срце исто тако као и у твојим? Зар њега да оставим, с којим изродих ону милу дјецу, коју сад обоје заједно оплакујемо? Па шта су онда муж и жена, кад не би дијелили заједно и зло и добро? кад не би једно друго веселили у радости, а тјешили у тузи? О, мој Голубе, помисли само шта би ти радио да те Мира остави? кажи, како би теби било?
— Та ја те разумијем моја добра Тодо, али шта ће ти рећи Цвјетко и Мирко? Особито Цвјетко је поп па — — —
— Па шта онда? Цвјетко као оп и сам мора знати да се брачне везе не раскидају кад се коме свиди. Ја сам с мојим мужем вјенчана исто као и ти с твојом Миром што си, и нас је поп вјенчао као и тебе што је. Па за што да се растајем са својим мужем? ваљда за то што је Циганин?
— Та то баш и јесте зло. Видиш ја немам ништа против тога, али браћа! Хоће ли те хтјети загрлити кад дознају да си се са Циганима помијешала? Хоће ли ти хтјети уступити дио који имаш примити од покојног оца?
— А, ту ли смо! А зар ти мислиш да ја марим за тај дио; Живјела сам са својим добрим мужем толико година без тога дијела, па смо били и срећни и задовољни. Та ми немамо тих жеља и потреба, које ви имате, па смо ипак здрави и весели. Под нашим празним чергама безбрижније живот проводимо, него ви у вашим пуним кућама, нит нам ко завиди, нити ми коме завидимо. Не мори нас брига никаква. Знам како нам је данас, а за сјутра како Бог да! Кад зима настане, ми торбе на леђа, па хајд у топлије предјеле, а сунце нас свуда грије. Ласте нас прате, а ми ласте, па уживамо свуда прољеће, па шта нам треба више? Проводимо живот сретније но ви! Рађамо се под нашим чергама исто као и ви у вашим кућама, а кад дође смрт да нас позове на онај свијет, умиремо на слами, тако исто као и ви на вашим меким постељама. Није срећа то што ви зовете срећом, но је срећа како је ко умије уживати! И ако сам своју дјецу изгубила, ипак ми остаде муж, који ме воли, и кога ја волим, па се тјешимо и своју тугу заједно лакше подносимо. За то идем с њиме, па ма и на крај свијета, с њиме ме свуда срећа прати, а без њега јад и чемер.
У тај мах улеће Јерико у собу, кроз отшкринута врата чуо је њихов разговор, полети Тоди, загрли је страсно, па повика:
— Каро, жено моја, сад си по ново моја, и нико нас више не растави до једина смрт.
Сирома Јерико био је у великом страху да се Тода не поколеба, и не остане код браће своје. За то је и ишао за њом кришом, и прислушкивао њихов разговор. Могао је лако ући у двориште, јер сви се бјеху сакупили па и дјеца у соби око Тоде. Па ни само псето на ланцу није залајало, кад видје очајног мужа, који стрепећи тражи своју жену.
Тај призор гануо је и Голуба и Миру. Шта више они радо уступише Тоди дио, који јој по оцу припада. Али она два старија брата не бјеху тако милостива срца. Не допустише Тоди ни прага да пређе, а камо ли да јој хтједоше уступити дио. Али њој и није стало до тога дијела. Не прими ни од Голуба, већ поклони свој дио његовој дјеци. А она пребаци торбу преко рамена, цијело своје имање, па оде весело са својим мужем. Никаквих жеља ни потреба не тражи она, до једине љубави свога доброга мужа.