Сретене, шта мислиш куда ћемо вечерас кад изађемо из канцеларије; — запита Немања свога друга, који је с њиме заједно радио у истој канцеларији.

— Па знаш куд, куд идемо свако вече, код К.... Не знам само хоће ли с нама и Раде? — запита Сретен.

— Не вјерујем, он је ожењен, јамачно ће кући. Бар ја мислим, данас је бадњи дан.

— Да, али мени се чини да он о томе не води много рачуна. Видјећеш ићи ће с нама.

— Па тим боље, без њега и онако нема весеља. А вечерас баш хоћу да се провеселим. Сутра је Божић па ћу се испавати до миле воље.

— За то се и ја журим да свршим ово што ми даде началник, па ћу бар бити без бриге.

— А знаш да су се већ сви разишли из канцеларије, само смо још ми остали. За тим погледа на сат па рече — охо, већ пет и по, таман ћу бити готов до шест.

— Раде је јамачно већ отишао кући, чим га нема да по његовом обичају дође по нас. Хе, кад би ја имао онако красну женицу, за цијело је не бих остављао саму са онако милом дјечицом. Чујеш међу нама буди речено, али је баш права лола, тај наш добри Раде, влада се као да није ожењен.

— Можда смо томе и ми мало криви што га увијек зовемо с нама. Право да ти кажем штета што се оженио. Без њега не марим никуд ићи, а овако се само замјеримо његовој жени.

Сретен је ћутао, зави цигарету и продужи писати. А Немања настави:

— У весељу нико му није раван, развеселио би тај човјека, да је на умору.

— Благо њему срећне природе, ја му се заиста, дивим.

За тим настаде тишина, обојица се пожурише да сврше посао. Кад се на један пут врата нагло отворише и Раде уђе пјевајући, па још с врата викну:

— Помози вам Бог! Шта зар ви још радите?

— Ево одма ћемо бити готови, само још ово да свршим. Па онда ни бриге. А вечерас да се провеселимо. Хоћеш и ти с нама?

— То се разумије! Зар би се ви могли провеселити без мене, а особито ова сањалица — Сретен.

— Имаш право; — одговори Сретен, без тебе весеља нема, али шта ће твоја жена?

— Ех, шта ће — Одговори немарно Раде она има своју дјецу, па нек се с њима весели.

Тако. Ја сам свршио свој посао! — рече задовољно Немања.

— Па и ја сам! — одговори Сретен.

— А сад, у име Бога, хајдемо, — рече Раде, — баш браћо жедан сам, једва чекам да попијем коју криглу пива. Хајдемо!

Та три пријатеља бијаху нераздјељиви. Овако вече заједно су проводили. Раде бјеше међу њима најстарији. Навршио је тридесет и двије године, а оженио се прије четири, али он се ни мало није обазирао на то што му жена остаје сама са својим малим сином, и кћерком. Он је исто тако изостајао ноћу као и кад неожењен бјеше. Он се не могаше одрећи својих пријатеља, као и они што не могаху бити без њега. Често му бјеше и жао кад је помислио да му је жена сама код куће. Али опет није могао друкчије. А то је све само из једног, јединог узрока, да му другови не би помислили да је под папучом женином, па да сад као ожењен не смије с њима проводити. А још ако би му рекли: „Ти не можеш с нама, ти си ожењен“ — онда би за инад често остајао и до зоре. И на само бадње вече не могаше одољети да се с друговима не провесели у гостионици и не мислећи како ће жени на жао учинити.

Немања као млад, весео човјек, не бјеше још ожењен. Није му се могло ни замјерити што је изостајао ноћу, ма да му отац и мајка често пребациваху.

Најмање се могло пребацити што Сретену. Он не имађаше никога, до једне сестре, која већ бјеше удата. Сретен је био родом из Војводине и то из Сријема. Како му се сестре удадоше у Биоград, и он пређе у Србију, гђе је добио службу као чиновник. Он бјеше од природе меланхоличан и само га је весели Раде могао развеселити. За то је и волио бити у његовом друштву. Но и поред тога Сретен је највише тежио за тихим породичним животом.

Тако се сва тројица упуте у гостионицу. Ушавши унутра, мало се зачудише кад видјеше како је прилично празно. Али их то не збуни. Наручише одмах вечеру, и рекоше келнеру да им донесе пива.

Сједећи тако сва тројица при чаши пива, сваки се у себи чудио што им данас никако не иде од руке да се развеселе. Избацише и неколико шала. Мало се насмијаше, па опет ушућеше, као оно кад човјеку не иде од срца. На један пут ћутећи тако и нехотице сваки се од њих нешто замисли. А у исти мах зачу се с поља звонце, и дјеца како поје Рождество, носећи вертеп. — Сретен се трже, али у исти мах обори главу и наслони чело на руку. Немања је такође ћутао. Само се Раде усиљено насмијеши, па повика:

— Шта је то? Зар ми данас никако да се развеселимо? А гле шта је теби Сретене? Тебе као да растужи ово дјечије појање.

Сретен подиже главу, лице му бјеше блиједо, а очи замућене. Па одговори сјетним гласом:

— Заиста ме и растужило. Подсјетило ме је на нешто из живота, што никада нећу моћи заборавити.

Раде једва дочека да почну ма о чему говорити, па рече:

— Па де, молим те, причај нам. То ће јамачно бити нешто интересантно, јер ти си већ познат мајстор у приповиједању.

Да, да, причај нам да не заспимо. — Повика и Немања. — То ће зацијело бити нешто пикантно. Барем ћемо се мало развеселити.

— Варате се. Ово што ћу вам причати није ни мало пикантно, а још мање ће вас развеселити.

— Све једно, само причај! — Повикаше обојица.

— Добро дакле а ви слушајте. Мој отац бјеше врло њежан и добар муж и отац. Волио нас је до обожавања. Бјеше трговац. Његови послови често су га позивали да је морао у сред зиме на пут. Али увијек је гледао, ма гђе био, да о празницима буде код куће, особито о Божићу, који му је био и најмилији празник. Мати, као све добре домаћице, приправљала је, спремала, мијесила, а у пет сахати по подне, на бадњи дан, бјеше већ све у реду. И онда се бринула само за вечеру. А око шест сахати отац је долазио кући, слама бјеше већ приправна. И онда отац први опере руке, прекрсти се па рекне: „жено и дјецо моја“ ево у име Бога дочекасмо и ове године овај најмилији празник Христово Рождество, ходите да унесемо сламу. И онда прво је обукао чисте бијеле рукавице, које су се чувале само за тај свечан дан. Тад узе сламе један руковијет, за тим мати, па и ми дјеца. — Застаде мало Сретен, погледа своје пријатеље па рече:

— Немојте се смијати ако вам случајно изгледа дјетињасто, али такав бјеше код нас обичај.

— Молим те, причај само! — Одговорише обојица. — А Сретан продужи.

— Дакле кад сви узесмо сламе — отац пође напријед, мати за њим, а ми за матером. Отац и мати подражавали су кокошке кад своје пилиће прикупља а ми смо на њихово ко, ко, ко, одговорили: пи, пи, пи. Тад је отац прво посуо сто сламом, а за тим по поду, а то учинимо сви. Тад је узео четир ораха и прекрстио трпезарију, кад бјеше све то свршено, онда смо сви скупа отпојали Рождество. И онда прво отац и мати честитаху једно другом и пољубише се. А за тим родитељи и нас изгрлише и ижљубише. Мати сама својом руком постави сто и донесе вечеру. Послије вечере играли смо се с нашим родитељима ораха лихо, или тако! То је тако трајало све до прије три године, ма да не бисмо више дјеца ни ја, ни моја сестра. Ипак је наш добри отац увијек сваке године одржавао тај обичај, а ми смо се и као одрасли радовали бадњем вечеру. Морао сам на тај дан увијек доћи кући ма гђе био.

Прије три године дођем као обично на туцин дан кући, али не затечем оца код куће. Мати изађе преда ме, и одговори на моје питање; да је отац на путу због својих послова, али ће доћи кући још вечерас, или сутра у јутру. Зима бјеше врло јака, а он је требао прећи на чамцу Дунав, који бјеше већ у пола смрзнут. Мати бјеше брижна као и сам што бијах, али сам је храбрио да се не брине. Освану и бадњи дан а оца још нема. Бијасмо све троје као у некој грозници; ишчекујући сваки час да дође наш мили путник. Мати спреми са сестром по кући, а обје бијаху збуњене и у страху, као и сам што бијах неспокојан. Ишао сам сваки час на Дунав, и са ужасом гледао оне ледене санте како се крше једна о другу. Па ме прође самртна језа кроз цијело тијело, кад сам помислио да ће отац морати прећи преко тог полу залеђеног Дунава. Чим сам видио који чамац како се љуља међу сантама, помислио сам: Ево оца! Али све узалуд. Тако прође цијели дан, па и пети сахат, а оца никако нема. У овоме страху и нестрпљењу већ нијесам ни сам знао шта да радим, окренем се и одем опет кући. А мати блиједа истрча преда ме питајући: „Зар још нема оца? Изби и шести сахат. Ове је готово, стоји слама, приправљена, вечера само да се успе и донесе на сто, али оца још нема. А ми сви као убијени, ни једно ништа не говори, само ослушкујемо и на нај мањи шушањ тргнемо се и помислимо: ево га! Али све узалуд. Мати на један пут повика блиједа као смрт; „Дјецо ово је зло, клекнимо и помолимо се Богу!“ У један мах поклечасмо све троје. Не знам јесмо ли се молили Богу, али знам да нас сузе облише, и само се чуло јецање. Док смо ми унутра очајно плакали, са улице слушасмо звонцад како дјеца пролазе с вертепима и појаху Рождество. На један пут се врата нагло отворише и служавка уведе неког човјека. Мати кад га виђе, врисну и повика: Гдје је мој муж! Несретни гласоноша блијед и збуњен једва промуца: „Госпођо, будите храбри, чамац се изврнуо — и — — мати и не даде да изговори — врисну ужасно, ухвати се грчевито за срце, и само рече, мртав! И сруши се на земљу.

Сретен за један час застаде. Сузе га загушише, а исто тако бијаху потресени и његови пријатељи. Неко вријеме завлада мртва тишина. Раде се први прибра па запита ганутим гласом.

— Зар заиста отац бјеше погинуо?

— Да! — одговори тужним гласом Сретен, то вече изгубисмо и оца и мајку, која пресвисну за својим добрим другом.

Завлада на ново тишина а са улице зачу се поново гдје дјеца пролазе са вертепом.

Раде устаде са столице приђе Сретену, положи му руку на раме па рече:

— Сретене брате, буди мој гост вечерас.

Сретен подиже главу погледа га зачуђено па запита:

— Ти идеш кући?

— Да, брате. Твоја ме је прича растужила али и освијестила. Идем да проведем бадње вече са својом породицом, коју нећу више остављати. Па хајдете и ви са мном, моја ће се добра жена радовати да сви скупа овако код ње проведемо.

Хвала брате, сувише сам потресен, други пут — идем својој сестри. Она ће се обрадовати да с братом проведе бадње вече, које нас уједно опомиње на наше добре родитеље.

— А ти Немања, хоћеш ли ти са мном? запита Раде.

— И ја велим хвала, и други пут, мој ће се отац и мати обрадовати кад виде сина е је дошао да с њима проведе бар бадње вече.

А шта ћемо с нарученом вечером? Запита Немања.

У тај мах отворише се врата са улице и два сиромаха уђоше, — Раде их погледа па рече:

Платићемо је, а ево ко ће је мјесто нас појести.