Укључено у ELTeC-plus корпус
— Ђорђе А. Чокорило —
Уз лијеву обалу Кошеве води пут у негдашњу пивару, која данас служи као најзгоднија гостионица за пригодне балове и пијанке, за уточиште љубитеља кваргла и обломовштине, што се највише истицало на подбулим образима и утрнутом погледу газде-гостионичара, неког доброћудног Нијемца, чија је прошлост непозната.
С једне стране пута, тик потока, поредале се над водом суморне врбе, од старости погурене и у корјену изнемогле. А у близини гвоздене ћупријице, баш гдје сврће пут с главне цесте, охоло се протегла древна топола, историја туге и весеља, — свједок побожних и грјешних догађаја.
С друге стране нанизале се разнолике куће. Од свију је обраћала на се пажњу једна једнокатница: својом жућкастом фасадом, више врата прљавим фењером, под којим је на сивкастој табли, оперваженој црним оквиром, стајало штампаним словима Gasthaus — у једном реду (крупније)zum goldenen Adler. Да буде наслов барем и донекле оправдан, на чему бијаше насликан
Сјутра дан, након тога чина, причало се по Сарајеву, како је један богаташ отјерао свог старог и изнемоглог слугу, потворивши га, да му је украо конопац са завјесе на хладњаку.
... Мај и Ноћ... ноћ која у нашем граду мијења ћуд, као женска модерне расе. На сарајевским крововима надвила се модра капа, начичкана треперли-звијездама, а између њих сјакти мјесец: пун, блијед...
У великвј соби код „златног орла“ одјекује музика. Звуци јој лете из собе у ходник, — из ходника у кухињу: ту се преламају преко куваричине и још једне грубе војничке главе, па струјећи кроз приземне прозоре напоље, изумираху у ваздушним таласима.
Баш кад скренух с ћупријице на пут, музика умукну. Кроз кухињске и собне прозоре, продираше свјетлост и пролазећи преко пута на полôј Кошеве, брчкала се са клобучићима блебетава потока. Примакнувши се на корак-два гостионици, чух слабо пригушено јецање. У тамном углу гостионичке фасаде и сусједног зида, који се на пут изнио за добар корак, нешто забјеласа, па се помаче пред први кухињски прозор. Млаз га свјетлости запљусну.
Било је то дијете од својих седам година, мршаво, босоного, у каљавим гаћицама од ботане и изношеном лабавом прслуку, који му допираше до кољена.
Кад му се примакох, подиже два крупна ока у којима бљеснуше сузе.
— Шта ти радиш, мали, овдје?
— ?
Он на пола отвори уста и још јаче убечи очи у ме — лице му доби престрашен поглед.
— Шта ћеш овдје у ово доба? рекох гласније.
— Глá-ȁ-áдан сам... затрепта, а доња му усна заигра, на коју притисну јагодицу кажипрста.
Из кухиње, кроз отворен прозор чу се разваљено-слузави цмокај...Одјекну шамар, пратњом фитмијског кикоћања. На сред кухиње раскорачила се нека здепнаста, главата куварица, засуканих рукава изнад лаката, окренута лицем према вратима што воде у ходник. У лијевој руци гњави мавену војничку капу, а у десној држи велику дрвену кутлачу, па њом просијеца масни кухињски ваздух. Уз довратницу прислонио се прости војник, зажарених очију, клима главом као јарац на Илинској жези, и глупо-пијано кревељи се: Н-но... А-ана... в-варт... в-варт... Иза његових широких плећа, над десним раменом, појави се женска глава плавих обрва, улупљена носа и оклепљених ушију... диже руку, из које сукну једна, — па друга — земичка на опуштена прса кухаричина. Земичке лијено склизнуше низ масну, на неколико мјеста прогорјелу, кецељу, и прешавши преко набреклине, откотрљаше се по патосу у локву спирина, што се испаравала крај огњишта.
Дијете се наслонило на зид, испод прозора, уздигло главу, па ме мјери застрашено — погледом.
— Хајде са мном, рекох му, и упутисмо се пут пиваре.
Вјетрић духну... поток жуборка, клокоће, бућка, а врбово лишће шуми. Из једне ониске кућице, кроз отворено демир-прозорче, откуца из мрака са собног зида, једанаест сати. Мјесечина меко бљесну кроз врбово грање и освијетли дијете, које се скупило, увукло у рамена главу, па каска с моје лијеве стране.
— Како ти је име?
— Шта? гукну бојажљиво.
— Како ти је име?
— Јели мени? убрза и истрчи мало преда ме.
— Да, теби, рекох осмјехнувши се и помиловах га по глави.
— Милан, отресе слободније.
Пређосмо преко дрвеног мостића на узбрдиту путању, што води у гостионичко двориште, засађено младим багренима.
— Је ли ти мати жива Милане?
— Није... умрла је још лани.
— А имаш ли оца?
— Је ли бâбу? упита живахније.
— Дȁ, дȁ, бâбу.
— Имам, њега и тражим.
— Кога још имаш?
— Секу... она је болесна... не излази никуд из куће... прије ишла у фабрику, сад не може... кашље плахо, кашље... и пљује крв.
— И немаш више никог Милане?
— Не-емам... рече гледајући у ме.
— А гдје ти можеш наћи бâбу?
— А? вели и остави уста отворена.
— Ко те посла, да тражиш бâбу?
— Сека... она вели: хајде, па заишти хљеба!... Вечерас је јако боли... све плаче — — — Наш бâбо готов вазда дође дома п’јан, па нешто ’сује... ја и сека се причинимо кô да спавамо...
Стигосмо под један багрен, крај округлог дрвеног стола, по коме се губила мјесечева свјетлост у зракама, што долажаху од оближњег фењера.
Лупнух два-три пут штапом по столу и накашљах се... Са куглане допиру разни гласови, измијешани тутњавом кугала, смијехом, псовком, дреком, халабуком и звекетом чаша, — одатле искочи шишманасти послужитељ, велике носине, која се причињала још већом због обријаних бркова. Гегајући се мӳља главом и нешто мрмоси. Кад се примаче столу, прожвака
— Замотајте ми двије порције шунке и десет новчића хљеба, — наредих му.
—
Милан стоји крај стола, убрзано душе кроз нос, и држећи се ручицама за перваз, управо му подбрадак допире на даску. Вјетар подухне, багрени зашуште, а пламичак у фењеру трепти, као и везена сјенка, што је бацају на сто багренове гране. Облаци се навлаче нагло. За једним великим, тмурним облаком, по изгледу Предње Индије, ишчезну мјесечина. У том донесе послужитељ замотуљак, кога дадох Милану, да га носи дома.
Он га нервозно зграби објема рукама, закашљуца, прождрије пљувачку, и отрча безобзирке. Исплатим послужитељу, дигох се и пођох узастопце за Миланом.
Видјех га, како силази низ путању, — онда пређе преко дрвеног моста, па не окрену десно низ Кошеву, него у уличицу, што се одваја од потока готово у правоме углу. Погдјегдје, на ћошку чије куће, стоје по двоје, са шеширом на глави, дахћу, шапућу и безобразно уздишу.
А пред прозором ухватила се стасита прилика, у чакширама и са фесом на глави, објема рукама за гвоздени
Милан измиче... Заокрену на лијево у узак, мрачан, чикма-сокачић, окле запахну нечисти, смрдљиви ваздух. Из једне авлије чу се режање и лајање пса. Одозгор, биће са горице, таласа се звучни глас заљубљена дјевојчета, — дрхти, трепће и опија те слатком севдалинком:
„Вјетар душе, ал-катмер мирише, Драги драгој ситну књигу пише...“
Глас тоне и — утону.
Милан се заустави пред једном нахерелом потлеушицом покривеном црним иструлим даскама. Пропе се и подигну мандал. Расклиман канат зајеча и тупо одјекну о кућни зид у калдрмисаној авлијици, која није друго била, него пролаз до собних врата. И у та уцрвоточена врата, оперважена жутом, излињалом јањетином, лупну Миланов лакат. Климава брава шкљоцну, — шкрипну захрђала баглама. Милан уђе, лијевим раменом притвори врата, онда их прилупну крстима.
Собица је била врло мала са почађелим зидовима, уцрвоточеном, ниском шишом, што се наслањала на увијену стару греду. На источном зиду, таман под гредом, нахерила се на подбулој клачарди стара истрошена икона, покривена чађом и прахом, што јој даваше тајанственији изглед. Пред њом виси кандило — бијела чашица — у коме се спустио жижак готов до дна, па жмирка, — а слаба му свјетлост трепти по мрачној икони. У горњем углу, према једном прозорчићу, са прљавим и тенећом закрпљеним окнима, нијемо стоји поцрњели орахов сандук. А пред њим, на душеку, јеца и сухо кашље уковијала Миланова сестра, покривена дроњавим јорганом, јединим остатком материна чеиза. На сандуку цмиљи лампица и кроз поцрњели и окрњели цилиндер баца слабу свјетлост на њезино пожутјело чело.
Врата треснуше — Мара се подиже и, наслонивши леђа уз сандук, погледа у Милана погледом који и највеселију душу заодјева у црну копрену.
— Гдје је бâбо, шану и одахну, а подбрадак јој паде на груди.
Мјесто одговора одави Милан замотуљак и метну га на сандук. Тад узе комад хљеба и шунке па јој додаде.
— Гдје је бâбо? понови Мара.
На пољу муња сијевну, па загрмље. Пљусак удари из све снаге. Вјетар повија врбово грање и својом хуком заглуши жубор Кошеве, која се намргођено вуче и ишчезава у мрачном зјалу, испод ћупријице.
У великој сали код „златног орла“ свира шест ветеранаца „брзу полку.“ Парови се врте, посрћу, жаморе, кашљу, штуцају и тару крупни зној.
Оркестар заврши.
Неко се изгуби у другој соби, неко у ходнику, а неколико њих отпочеше шетњу унаоколо: пар и пар.
Један је пар све надвисио: госпођица Мици, куварица господина савјетника, ухватила испод руке полупијана болничарског корпорала, дугоњу орловског носа и плавог, уфитиљеног брка, па му се уноси у лице, прегибајући предњи дио тијела.
Други пар: слушкиња господина капетана, малена, зајапурена намигуша, великих уста и јаких ноздрва,
Трећи пар: Судоперу и чистикућу господина предстојника држи испод лијеве мишице укочени хусар. Он клепће петама, да мамузе звече, а она му се испод коже смјешка и подигнутом десном руком носи „криглу“ пива. — Таман да принесе „криглу“ устима свог „играча“, кад из споредне собе нешто лупну, а онда настаде граја. — Сви полетише на растворена врата, што гледају у „собу са округлим столовима.“
За једним изврнутим столом, пред локвом пива и разбијеним чашама гакало је њих троје: жена са улупљеним носом, дугајлија са чиром на образу и један окошти брканлија, који наједном диже руку, зграби дугајлију за прса и тресну њим о под. Дугајлија са чиром на образу зајеча, публика зазврчи, а жена са улупљеним носом отскочи, и излети на ходник, крештећи: „Хилфе... хилфе!“
— Полицај... полицај... полицај... задрхта са улице крупан глас све то јаче и јаче.
Публика гаче, жамори, негодује, а дугајлија са чиром на образу отима се и стење.
— Још једну,... крикну брканлија и, крупна псовка сукну му на уста.
Међу публиком чују се гласови:
Брканлија отскочи, и прислони се леђима уза зил. Дугајлији, кад устаде, поче из носа да цури крв.
Брканлијини зуби шкрипе, очи крваве, а на повијама се купе уздужне боре.
Кад му се примаче стражар, исколачи на њ очи као дивља звијера. Црни му се брци разасули, рашчерупали па покрили усне. Коса му се накостријешила, а вратне жиле надуле.
— У име закона напријед, убрза танким гласвм стражар.
— Ни корака даље, викну брканлија и одмакнувши се од зида, стаде у положај, који изазивље.
Стражар устукну натраг, пројури кроз гомилу, излети на пут и звизну.
У том часу, кроз шарену гомилу на вратима, промили Милан и прилети брканлији.
— Бааабо... задрхти кроз плач и обгрли му кољена.
Гомила заустави дах. Човјек се задрма.
— Одлази! тупо рикну отац.
Наста жамор...
Главе се на вратима збише. Гомила се заталаса и помаче напријед. Између ње се прогура онај стражар. За њим други, у пратњи детектива жуте косе и крмећих очију.
Опет тајац.
Брко се укипио и закрвављеним очима буљи у дијете. Коса се разбарушила, а груби праменови попадали по ознојеном челу. Бркови му се разасули и отпустили, продрта јечерма раздроњила, а испод блатњаве и раздрте ципеле вири масни, излињали фес. Руке му тромо пале, а из једног длана цури крв и капље по прашном поду.
Стражари га опколише — он их и не види. Његов је поглед у прошлости, коју му ускрсну Милан.
... Гледа у покојницу, како пред олтаром, под бијелим дуваком носи вјенчани вијенац на глави. И он уз њу... поп им свеза чевром руке, а у ушима му пјева: Исаије ликуј... Ноћ је. Пред иконостасом старе сарајевске цркве цврче кандила, а свеци се мичу и гледају га. Наједном види њу — своју жену, онаку, као кад је умирала: костур овијен жутом кожом, стаклен поглед упрла на њ, а
Трже се кип и чу иза себе гласину:
— У име закона напријед!
— Механично се окрену и угледа, крај дедактива, Милана, гдје дршће и страшљиво мотри око себе.
— Милане, сине, зарида отац, а сузе му се скотрљаше низ образе...
Прилети му да га загрли, али осјети како му око дамара зазвеча ланац.
— Милане, срећо моја, — и заљуљавши се горњим тијелом, пољуби га.
— У име закона напријед! деру се стражари!
И он пође... тад се још једном окрену Милану, који несвјесно гледаше за оцем, и зајеца:
— А Мара?...
На црквеном звонику одјекну, са великог звона, три сата послије поноћи. Кошева бућка, хукће, жубори а киша ромиња. Испод густог грања Кошевских врба глиба свезан брко, погнуте главе и изнемогао. Груди му се стежу, уста се суше, а срце му ршти.
За њим ступћу два стражара и зијевајући, глупо се згледују, мислећи, на свој часни положај.