Укључено у ELTeC корпус
109 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА 109
С планине и испод планине
Петар Кочић
БЕОГРАД
НОВА ШТАМПАРИЈА - ДАВИДОВИЋ - ДЕЧАНСКА УЛ. БР. 14.
ЉУБ. М. ДАВИДОВИЋА.
1907.
Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.
Пријатан мирис скорушеног планинског сијена с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.
Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдјегдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазовима по дивљачној, мљечикастој трави.
— Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! — одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. — А само да ти је знати, каква љута зима море бити вође, на планини.
— Зима, велиш?
— Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса... у ’ном пристранку?
— Јесам.
— Оно су све пометенички и гињенички гробови. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и вамо покоран чојек. А има и’ доста, који, ако ’ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије’ откоса? Оно је гроб слатке душе...
— Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе?
— „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...
Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доље под планином.
— Ено, оно тамо на крај села у ’ној долини, више које ко у сумаглици трепере двије јасике.. Видиш ли? Видиш зар! Е, нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако, што је он сваког звао слатком душом. Познаво он кога, не познаво — он сваком: моја слатка душо!
Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спаија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је мого! Спаија и суд тражили су, да се пресели, јер није имо чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спаију и за царевину.
Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сам с једним ожењеним сином, који неке године
Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се туко, кад га дигоше.
— Ајде, стари пртљај! — веле му ђендари.
Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.
— Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. — Зар је баш до тог дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизо?!... Коме да оставим? Шваби... Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити!
— Ајде, ајде, стари! веле му ђендари мало блаже. Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми...
— Чујеш, господине, остав’те ме још једно двије, три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине пролеће, све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати... ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спаији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине, моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.
Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!
— Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе ко киша.
— Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.
— Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу. — Пустите ме, да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја... — загрцну се. Земљо моја, мајко моја, колико ли сам зноја, суза и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!... Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја! Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју праву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата...
— То ти стари можеш одма тражити, док ти унук одрасте, а сад устај!
— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.
— Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.
— Онда вас молим с Божје стране, прикаж’те доље суду, да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље,
Дигоше га.
Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имо је само једну једину кравицу. То му је био сав мал.
У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије гра.
Он се селу од своје стране одуживо како је и колико је мого. Казиво нам је, кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чато је кршњаком славу, а на пировије’ приказиво дарове... Био је учеван и вамо разговоран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одма по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег прешједи, док се не укопа.
Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.
— Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком не ће ваљати!.. Ти знаш — свето писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију.
— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја нако знаш, казујем... Шта ’ш: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, ко велим, свађе приспјети, па ја ко млим: севап је, да народу прикажем, кад је који светац, да не гријеши, јер је и нако доста греха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу... Помого би’ му, Бог зна и моја напаћена душа, и друкчије, кад би мого и знао...
— Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо, ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати, коме је додата синђелија: мени или теби!...
Кнез се јопе љутио на Слатку Душу, кад би мирио и одвраћо тежаке, да не иду суду за сваку ситницу.
— Немојте, дјецо — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!.. Боље, насулте се вође, у селу, пред својим људма, јер коме данашњи суд суди... Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови... Не иде, дјецо, па ет’!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насулте се вође пред људма, па се пољуб’те ко браћа... ко прави Србови. Нема у овој земљи праве. Наша је права на Косову закопана... Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с Богом, сваком бити право... Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!
— Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти вође господин пријестолник или сам ја?! — пито би га намргођено кнез.
— Ама, моја слатка душо, ни суд не воли, да му се за свашто тужака...
— Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер овога ми царскога мура, биће свашта!
— Ама, ко ја велим...
— Нема туј: — „Ама, ко ја велим!..“ Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, па ко изврци!
Мијо би само слегно раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.
— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и обара моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.
Чу се, да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.
Преклани, биће баш уз оно девет бабиније’ ука иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па вако шједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весо је нешто.
— Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошо свом ђеду, да потражи своју старевину.
— Куд сте то наумили, ако Бог да? — питам ја,
— Пошли смо тражити своју праву... своје старо огњиште и земљу.
— Е, мој Мијо, тешко да ти то...
— Мо, што тешко!
— На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска права.
— Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске праве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде, оклен је и дошо... Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа — ја ћу самом цару у Беч!
Те је године Мијо с малим Стојаном обишо све судове. Ишо је чак и у Сарајево пјешице Земљаној Влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село.
Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа.
— Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи.
— У Беч, управ у Беч!... Ишо би и на другу страну, али се нема куд.
— А трошак? — упита неко.
— Ја млим, људи, требало би да се село пореже, па да му скуца штогођ трошка? Севап је! — реко’ ја. Не даде поп, а кнез запријети, да ће сваког суду јавити, ко му само једну пару дадне.
— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.
Шјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом. Сви смо га заустављали, да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.
— Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.
Не послуша и плати гдавом и он и дијете. Помела и’ је мећава, кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини.
— Нађосте ли пара при њему? упитах ја Дулу.
— Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петнест однесе кнез суду и сасу у царску касу.
— А ко му подиже биљег?
— Село је подигло биљег својој Слаткој Души.