Мргуда упрти рубине и пође на перило. Нешто јој се стеже око срца, кад изађе с бременом из зграде.

Има већ неколико недјеља, како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој, говори.

Кад мину поред Бореновића кућа, лијепо осјети, како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се, видеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута; вратиће му, па опет тешко њој.

Мати јој је немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад и омркне у селу, а свијет као свијет: свашта испреда. Човјек јој се жалио и попу:

— Оче, молимо те ко старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене... Буде два три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља се и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе врати. Примим је. Ко велим: моја је, Бог је не убио! Буде мало, јопе реп на раме, па у мрак... Ја је солим, одијевам, обувам и вамо чиним јој, штоно веле, идару, а, прошћеш... Е, па, оче и брате мој, знаш како је: не мере исан! Оно, има се и проодати, ама с образом и поштењом.

— Не кријем, не шијем, већ ево ти отворено пред овом свијетлом брадом кажем: Не ћу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?!

— Шути, роспијо једна роспијска! Осман је паша један по један био, па је и он на Плевни изнемого. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те?

Така је Мргудина мати.

Посрћући с разора на разор, Мргуда застаде више Влајића тора. Чу разговор.

— Увано о мени говоре — помисли у себи и зађе за један лиснат грм.

— Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива.

Мргуда познаде грло и задрхта.

— И ја би’ то рекла — чу се други, мало облији женски глас. Ама, јеси ли је вид’ла, сестримим те: нема јој ни седамнест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво, што сам женско; јест, очију ми!

— Испале ти, да Бог да! — прошапта заједљиво Мргуда.

— Ама, не треба ти ништа друго: погледај матерешину само! Старија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада.

— Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жена, а она је од копилског соја. У њезином се племену и копилад рађају. Ја би’ се својом дјецом, друго, заклела, да је и Мргуда копиле.

— И јесам копиле! — шкрипну Мргуда зубма и клисну поред тора на перило.

Спрти рубине, сједе и поче се изувати.

Кад се изу, збаци са себе зубун, забаци остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду и стаде усправ. Погледајте је, како је кршна и наочита!

Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета. Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало на више завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само, кад се ражљути, задрхћу и поблиједе.

Осим свега тог Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви — слатке, преслатке! А кад запјева: „Мој се драги на војску опрема“ — готово свака жена, која има сина на солдачију, стане плакати. Тако је копиле знало ту пјесму жалобитно запјевати.

— Само нек сам ја Мики драга, па нек свијет говори, што гођ оће, — прошапта она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубине.

Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.

Диже главу, баци пратљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се сама из грла оте:

Очи јој засузише, а снага тихано задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао; прелијевао се грчином, пркосом, разбукталим жаром.

Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрама. Она се трже, поблиједи и задрхта као срна, а пјесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибље.

— Мика, брате мој, бјежи отален; видиће те свијет, па што ћу онда од срамоте, јадна ти сам! — преклиње га Мргуда и неспретно, збуњено спушта кошуљу низ голе, пуне бедре.

— А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш... Не велиш: видиће свијет.

— Мореш, Мика, говорити, што гођ оћеш! — уздахну она и изађе на обалу. Шта ће ми Лујо? Онај шврћо? Од рђе се не мере крува најести, а кад иде, клима ко какав старац. Да је барем таки герз ко ти, тако снажан, плећат, висок, мого би чојек нешто и помислити, а нако... Мика, брате мој, ти се гријешиш ода ме.

Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој.

— Сав свијет скочио на ме, па и ти. Зар ти није, болан, жао... Мика, Мика, огријешићеш душу!

— Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам!

— Шта ти оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти... Душе би ти дала. Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? — пита Мргуда, а сва се зажарила у образу.

— Веле, да је — одговори хладно, преко срца, Мика.

Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, трже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и баци пред Мику.

— Ето ти душе! Мика, вјерујеш ли ми сад?! јекну боно, а сузе је облише.

Мика се окаменио, поблиједио, па шути. Једва се освијести и приђе, те јој зави рану, па је стаде снажно око струка стезати, гристи, грлити и љубити. Немој, брате мој, не ваља се то прије вјенчања — отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто, на ком је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се, јадница, познаће свијет.