Јерко Урошевић : ELTeC-plus издање

Јерко Урошевић.

Док је био и у млађим годинама, нико већи Србин од њега. А био је оран и добар као добар дан. — сви га вољели, сви се дичили њиме. Ну већ откако зађе у године, ни дај Боже више онај човјек, постаде врло озбиљан, сувише сјетан и невесео. Помријеше му прва дјеца, па о другој само сања... Море бити, да је баш с тога ’нако заволио туђу дјецу. Полуђе за дјецом, па то вам је! Кад би које дијете ђе заплакало, ја ли дрекнуло, он зове своју домаћицу Сару, да види и чује: које дијете плаче и рашта плаче. А кад би које видио на сокаку или пред чијим дућаном, лагано приђе, почне га миловати, па тепати, па грлити и љубити.... Милује га и тепа му, а сузе по кадшто фрцају к’о киша... Кадгод се и закоцене кано ти мало дијете. Ето често пута ја га виђ’о, да сједи пред својом кућом, снуждио се као какав убоденик, па само што уздише и јеца...

А радио је, а чинио је све и сва, не би ли га Бог обдарио новим породом, — па све узалуд! Два пута је ишао под Острог св. Оцу Василију, три пута Чајничкој Красници; читао разне велике молитве — све у нафиле.

А за Сару и да не причам. И она ишла куд и Јерко; сваку цркву омотовала пређним концима, па те конце око паса носила; сваке године пила воду, којом је сапирана рука свете Текле, што се чува у Сарај’ској старој цркви; пила воду — Ђурђевицу; провлачила се испод многих млинâ; записивала и код оџâ и фратора, па неке записе јела, некима се накађивала, — и шта још није радила, па све без икакве фајде.

Јерко увијек снужден, увијек замишљен и невесео. И Сари жао што нема од срце порода, често би да проплаће и на Бога, што јој одузе оно двоје троје анђелака, али се сјети Јерка, сјети се да је виша потреба њега тјешити него чинити, да се Јерко још више жалости и снуждава.

И она га је често мило, а озбиљно тјешила и говорила му:

Окај се грдила, Јерко, жива ти ја, и тако ти нашег лијепог Крсног Имена; болан не био, нека смо ми живи и здрави, за остало је колај. Оно, море Бог својом милости, да и наша кућа пропјева... Ко ће к’о Бог?

А он је тужно погледа више ’нако некако испод очију, па уздахне.

Године 187*, лицем на његово Крсно име у његовом дому пуно гостију, званих и незваних — као по нашем лијепом српском адету: ко дош’о, добро дош’о! Гости затурили собет и еглену, милина слушати! Старији посједали у врх собе, пију и наздрављају у добро здравље домаћина и домаћице, китећи здравице најљепшим жељама... Млађи затурили шалу и пјесму, а женскиње у кући (кухињи) око огњишта.

Некако пред ужину стиже Гаврило Бојевић, из Батковића, па, како сједе, поче се са некима о нечему дошаптавати и разговарати. По њиховим лицима изгледало је да се воде наки крупни разговори. Ама и тај њихов шапат постаде јавна тајна: е се Србија поново диже на оружје...

— Слава Богу! узвикну Никола Којић.

— И вријеме је да се рашчисте ове наше ствари.

— Бог те чуо! — додаде Илија Костић, весело.

— Ја ћу, колико је сјутра, пр’о Дрине, — рече Стијепо Вукић одважно, — макар одма’ погин’о.

— Јакако, брате, — додаде Митар Ђикић, озбиљно. — Ето мој брат, Васо опанке на ноге па с Богом.

— И ја ћу свог сина послати, — рече Илија, — па шта му Бог да. А што не би? Они су тамо наша браћа, па бива да се они бију, а Босна да сједи скрштени’ руку!

Свима мило, свима драго — не знају шта да чине од рахатлука, а добри Јерко стао као укопан, па само што их погледа, као да их гута очима... И он је хтио нешто рећи, хтио им је казати, е је и он Србин, те какав Србин, који је кадар у свако доба за вјеру и Српство жртвовати и потљену кап вреле крви своје...али... њега је тада нешто гушило, давило ли, те не умједе и немогаде ријечи прословити...

Гостима није било необично што им је домаћин сјетан, невесео, — они наставише и даље своје крупне разговоре.

Некако око јација гости се разиђоше сваки својој кући, орни и весели.

На једној малој троногој столици сједи наш Јерко, погурио се као да је изломљен, сатрвен... Сједи и дубоко уздише... Често подиже главу и погледа око себе. Наједан пут прихвати се објема рукама за главу и поново се замисли... Мало за тим подиже главу, одахну и повика тихо, мирно:

О Саро! Саро!

Сара се у једном часу створи пред њим.

Сједи, бона, ев’ овди покрај мене.

— Да те не боли што, брате? — рећи ће Сара уплашено. — Ти си ми данас сувише невесео, па баш на наше Крсно име... Кажи ми брате, што ти је?

Он је погледа, као да би рекао: „Зар још не знаш“ па мирно развуче:

— Не боли, Саро, већ ’нако.

— Еле? Еле? Кажи, кумим те Богом!

— Ама ето, тешко ми, ништа ме не боли, а нијесам здрав...

— Да одем часком по Симану, — рећи ће она.

— Што страве саљева?

— Ја. Море бити погодиће што.

Преко његових се усана развуће болан осмијех, благо је погледа и поче:

— Погодиће, велиш? Ах, Саро? Нема мени лијека. Ово, Саро, ово, — показујући руком на срце, — ово боли, а кога ту боли, тај не пребољева без смрти.

— А са шта, Јерко брате? — упита Сара уплашено. — Што ми то, по Богу си ми брат, прије не каза?

— Па зар ’оћеш да ти кажем, Саро?

— А коме би другом прије, ако не мени?

Он се силом искашља, пљуну и поче мирно:

— Чула си, да се наша браћа, што су ту преко Дрине, дижу на оружје

— Нека им је у стотину добри’ часâ!

— А знаш и то, да ће многи наши преко Дрине њима у помоћ?

— Фала им, ђе чули, ђе не чули!

— Многи ће отац послати по једног, неки по два сина.

— И треба! Нека се чује и наша слава!

Он је радознало погледа, па рече озбиљно:

— А кога ћемо ми послати, кукавна Саро, и са мном заједно? Ђе ми је замјена? Ђе ми је брат, ђе син, да нам образ освјетља? Или ћу ја ’вако стар? Само ти се, бона, каже колико год нас је треба да прилетимо онима, то нам је дужност, тако сам Бог у његовом ’ванђељу каже. Па мени тешко да не одем... умријећу, полудићу од дерта и муке.

Сара сва претрну, само што га простријели сузним очима и муком замукну.

— Саро, — настави он жалосније а ватреније, — ја видим нашу несрећу, наша ће кућа за увијек пропасти, наша ће крсна свијећа за навијек угашена бити!... Саро, јадни друже мој, с тога, баш с тога ме срце боли, с тога сам ти увијек сјетан, с тога увијек невесео...

Сара се већ закоценула од силнога плача, убриса јаглуком сузе и јецајући рече:

— Јерко, брате, ја нијесам крива!.. Тако је, ваљаде, Бог драги хтио... слава му на милости!...

И рукама га обави око врата и поново бризну плакати.

И он удесио, а све гута:

— Знам, да је све тако, добра моја друго... али крсна слава... свијећа... наша кућа... наше поштено име..... Српство и поштени образ, еј...

И не доврши... Тако остадоше једно другом у наручју.

Послије неколико дана, једнога ранога јутра изишли ми до на границу, да испратимо браћу, која ће ићи преко Дрине, у пуну битку. Било нас пуно, међу нама видио сам и — Јерка. Био је веома снужден. Ето, нећете ми се вјеровати, изгледао ми је врло чудноват. Сјео код једнога маленога чамца и, скрштених руку, а суморна лица, загледао се некуд, сам Бог зна куд.

Наши се већ одавно почели скупљати, скоро ће да пођу.

Јерко се окрену око себе неколико пута најпослије поче погледати по народу некако узвјерено... чудновато.

Не потраја дуго, рећи ће неки Петар Којић, који ће такођер пр’о Дрине:

— Браћо, ја к’о велим да идемо с помоћу божјом, грјехота је да дангубимо.

— ’Оћемо, ’оћемо — одазваше се многи.

Сви се ужурбасмо. Јерко устаде, па нас жудно поче мјерити очима. Видим, стио би да нам нешто рекне, а не може му се... Подбочио се рукама пр’о паса и стао као укопан.

Лађа готова. Ови се спремисмо за полазак. Сад настаде грљење и љубљење; старији плачу, а младеж затурила џумбус и пјесму — све се ори... Петар поново опомену на полазак.

И ми ступисмо у лађу.

Ја погледах у Јерка, он у мене. Стао па стоји, а не стоји му се... Наједан пут, кад смо се хтјели кренути, он полетје према лађи и гласно рече:

— Браћо, оћу и ја с вама!

Ми се окренусмо према њему као према каквом чуду. Чудно нам да он, стар, саморан иде, — а код куће никог осјем стара жена.

Он, веселник, сав дршће од нака рахатлука.

— Ама зар и ти с нама, газда-Јерко? — упитаће неки Алексић у чуду. — Било би боље да се ти вратиш, а ево нас ми ћемо се и за тебе бити.

Он нас простријели очима. Видим, криво му на Алексића, врло криво; пљуну, па рече врло озбиљно:

— Алексићу зар ти тако мени?! И ја би’, синко, данас веселији био, да испраћам сина... али ето, мени Бог ’вако д’о... слава му на милости!... И ја сам Србин, од српске крви, па к’о велим: идем... идем... да се одужим Богу и народу — вели.

Па да видиш, и нама у грлу дошло тијесно.

Он отра лице некаквим црвеним јаглуком, окрену се онијем који остају и поче:

— А вас, браћо, преклињем животом и напретком, отидите мојој Сари и реците јој: да сам и ја отиш’о онамо, куд и остала моја браћа. Кажите јој, да нијесам отиш’о од бијеса већ Српства и крста ради. И још јој реците, да не одлазим да се не вратим,.... вратићу се жив ја ли мртав — али чиста и поштена образа....

А кад он сврши, загрмје са обадвије стране: „живио“ и „сретан пут“!...

И ми пођосмо...

Кад је Сара чула, да јој је Јерко отиш’о преко Дрине у Србију, склопи руке и очајнички врисну:

— Знала сам ја, сиња кукавица, да ће он нешто учинити, откад се ово завојшти, у устима му само Србија..... народ.... и Србија и слобода...

У Србији ври... Бој на све стране.... Једни падају, други придолазе... Нико не зна на чијој ће страни бити побједа... Рањеника има тма божја. Све болнице, па чак и неке приватне куће, пуне рањеника.

У такој једној кући, међу многијем рањеницима лежао је и наш Јерко Урошевић — куршум га ударио у десну слабину, па ни живјети ни умријети.

Трећега дана по доласку му у Србију, спремише га, да са осталијем драговољцима иде на Алексинац. Шест дана се бијо и крвио; седмога дана, некако око ручавнијех доба, скоро изнеможе. Још мало, па ће пасти без пушке и без ножа. Али он напреже свом снагом напријед. Војске се ускомешаше... Он поново јурну у највишу битку. А један турски низам, видећи га да непрестано напредује, нанишани, опали и једнијем куршумом сравни га са црном земљом. Он само што дубоко хукну и пренеможе се. Истога дана по свршеној бици, превезоше га у болницу. Веле да ће се скоро рат довршити и да ће сваки својој кући.

Прошло неколико дана. Јерку час боље час горе. Нека ватруштина, овди глуво било, спопада га, па никако да је се курталише.... Побоја се веселник, да не умре без свијеће и без своје Саре, па ти једнога дана, по одобрењу власти и лијечника, оз бор, кући.

Добра Сара сваки час очекивала јал’ њега јал’ од њега гласа, па ево и данас изишла чак до на Дрину, не би ли кога год видјела, не би ли од кога год што дознала како је у Србији...

А како јој било, кад га угледа на коњу рањена, ослабљена и изнемогла!

— Јерко, добри господару и брате, јеси ли ми жив? — повика Сара очајно. — Јао мени од сад и до вијека!

Он је благо погледа, диже руку у знак да не кука и тихо поче:

— Саро, кућо моја! Преклињем те свим и свачим на свијету не кукај и не плачи! Ево ме, жив сам, видиш да сам жив! Дођо’, да те видим, да се опростимо. Не знам шта носи дан шта ли ноћ. Али ти ево кажем: да не жалим што сам овог доп’о... Моја је жеља испуњена. Ја сам наш’о браћу, синове... ено их гдје се бију и крв прољевају.... Моја ће Крсна свијећа ва вијек горјети, јер сам је на најсрпскијем мјесту приждио, те немам рашта бити жалостан. Ја сам са свијем задовољан!... Од данас ти никад више не ћу бити ни сјетан ни невесео, од данас ћу ти бити весео, Саро, увијек весео..

Послије три дана Јерко испусти своју племениту српску душу. Његова Сара му је мирно заклопила уморне очи.