Христова икона : ELTeC-plus издање

Христова икона.

Били смо — вели — на сијелу у Бијуковића. Било то сијело право, домаћинско, српско сијело. Било и старијех људи и старијех жена, било момака и дјевојака — на пробир. Старији посједали у врх собе, уз јастуке, неки по зеленим сандуцима, што су поредани уз десни дувар. Младеж нашла себи мјеста око пећи, близу собнијех врата, неки посједали по ономе аластом пиротском ћилиму и — какоћу. Пјевало се, играло се и џумбусало све дотле, док се не почеше доносити понуде као: слатко, ракија, велики пексимети и кава. Тада престаде и пјесма и коло, а понуде заредаше као на Крсном имену. Младићи се приближише дјевојкама и почеше шалу. Старији људи окренуше разговор од бирземана.

Мајстор Марко Стевић сјео под икону Христову, запалио цигару, дими се у шеснајст.

Кривокапић се раскокао од разговора, причајући час ово, час оно, па му се сад нехотице заустави поглед на Марку. Нешто му пуче пред очима, сјети се нечега и мало ушутје. Погледа гори у икону, пред којом служаше кандило. Трже се. Задубљен у мисли посматраше лијепу живописну икону и не скидаше очију с ње. Некима то бијаше мало смијешно, али му не рекоше ријечи. Кривокапић заустави поглед на Марку, изви обрвама и мирно изусти:

— Марко, молим те, помакни се ’вамо мени, грје’ота је сједити под иконом и још — пушити.

Марко се трже. Подиже главу и кад угледа више себе икону, оштрим погледом прегледа свуда око себе, не знађаше шта да рекне. Укочи се човјек и очи му се укочише од некаква ненаднога страха и дршћаше од узбуђења. Скочи и сједе до Кривокапића. Из груди му се изви лаган, тих уздах, за тим рече благо:

— Баш ти фала! — затеже храпавим гласом.

— Ја бих грјешник, сву драгу ноћ пресједио ’нако, да ме ти не опомену.

Искашља се па настави:

— Давно је то било, што ми сад на ум пало, ама дуго је да вам причам. Боже здравља, причаћу вам. А прича је баш о једној ’вакој Христовој икони.

Знаш како је на нашем сијелу. Чим ко шта почне причати, сви навале да прича све до конца, макар та прича била дужа што бити не море. Па навалише и на Стевића, молећи га, да почне с краја до конца.

И он најпослије поче:

— Слушајте само. Она ми је ово причала одма’ послије неколика дана иза онога догађаја, случаја ли, па ми се чак и заклела, да је све жива истина. И ја сам јој вјеров’о.

Никола Костић, момак, оди ми оди! Стас’о за женидбу, па ударио у ашиковање. Тако данас с овом, сјутра с оном — пуче глас међу дјевојкама по Сарај’ву, како је Никола почео ашиковати. Ама се највише застављ’о код Ане, тете Спасенијне. С њом би највише разговар’о, кад год и до по ноћи. Ана је била упис је л’ ти Бог д’о! И пуна је и свијетла је и румена је, ко да је из најбоље трговачке куће. Лијепо их било погледати, таман једно за друго, ко двије селвије. У пошљедње вријеме само је с њом разговар’о — и већ се прочуло по Сарај’ву, да ће је просити. Свима драго и рекоше: Боже им дај добру срећу!

Тако једнога дана, пошла тета Митра по нешто пред Имаре, па кад бијаше испред куће Лукићеве, затеће на вратима његову домаћицу Јефу. Застаде и упиташе се. Кад јој рече, да је пошла у чаршију, посла ради, недаде јој се ни осолити, узе је на десну руку и поведе у велику собу. Сједоше. Њезина шћи, Јелка, дјевојка давно за удају, послужи је ракијом и слатким па изађе из собе.

Лукићка поче по истелаху:

— Не знаш, друго, како сам се забринула за ову моју Јелку. Нема дана кад је који од наши’ момака не запроси, а ја јој не дам. Велим лако се удати, те још како, ама ваља живјети. И ови наши момци, буди Бог с нама, изиђоше на мави ћаге. Да ми је, сестро, удомити у какву добру кућу, не би жалила пола свога имања.

— То ти вјерујем! — рече јој тета Митра.

— Па знаш још и ово ми је на срцу: и она бира, те овога ’оћу те овога не ћу. — „Највољела би — вели — поћи за Николу Костића“.

— Велим јој ја: чекај, па који буде суђен!

На то она дочека:

— Говори се, да ће Никола Ану.

— Ја, говори се, ама море бити да ће се разбити.

— Зар разбити? Како? — упита она у чуду.

— Ја, разбити, ја ваља разбити га, да је не узме. Ето шта фали мојој? Већ ти, сека Митро, по Богу сестро, гледај, иди, ради шта знаш, да се окрене нашој кући. Не знаш како га она севдише! У Бога ћеш севап учинити, ако што буде. А ни ја те, па ни Јелка, не ћемо заборавити, само ти почни. Кажи му: Јелка је боља, богатија, и бољега нâма него Ана. Говори му колко год ’оћеш и шта год ’оћеш, само нека се окрене нашој кући!

— Тако? — упита тета Митра, а развуче лице.

— Ја! Никако друкчије да учиниш! — рече и тутну јој у руку двије сребрене форинте.

— Тако ти неба и земље, Бог ти и свети Јован, обрадуј ме, тебе Бог обрадово!

Она се мало смете, не знаде одмах шта да рекне. Нешто је стиште око срца, а у глави зазуја... Озбиљно погледа и рече:

— Ето заклела си ме! Не брини се!

Она не знадијаше како је отишла у чаршију. Била је сва у некаквом страху. Све јој се нешто врзло по мозгу а мрачило пред очима. Баш исте вечери изишла на сокачна врата и чекала — Николу. Знала: проћи ће Ани. Пут је испред њезине куће. Зауставиће га. Рећи ће му за Јелку да је добра и ваљана — ништа друго. Не ће она да Ана зажали на њу. Тешка је дјевојачка клетва! „Кад закуне до Бога се чује!“ И кад је тако размишљала, помоли се Никола. Турио руке у џепове, главу оборио преда се и иде. Назва „Добра вече“. Она му одговори и заустави га. Он је озбиљно погледа и рече:

— Имаш ми нешто казати?

— Имам! — рече.

— Да Бог да сретно!

— И ја тако велим! Знаш Лукићку и њезину шћер Јелку?

— Знам.

— Је л’ де добра дјевојка?

— Добра!

— Боља него и једна у Сарај’ву.

— Море бити.

— Боља и од Наталије газда Васе.

— Не знам.

— Боља, вала и од оне сироте Ане, с којом ти у лудо проводиш вријеме. Она је сирота, сјутра да јој се који муштерија јави, превариће те.

— Моја Ана?

— Иш, не праши, каква твоја?! — дочека она смијући се. — Нијесте се вјенчали.

Вала, тета Митро, к’о да и јесмо! — рече тихо. — Ја сам једну бегенис’о, не требају ми двије!

Она се закоцијену од смијеха:

— Ама знаш ди ти, да је ова кућа и пунија и маснија?... Јелка добра, дај два ока да је се нагледају; бићеш сретан, ако је узмеш!

— То си хтјела да кажеш и ништа друго? — упита чудећи се.

— Јà, ’ћу да си сретан!

— Кажи ти то коме другом, а не мени — рече — и брзим корацима упути се право уз Поток.

Она остаде премишљајући. Колико јој мучно било, толико и жао. Шта ће момак рећи? Изнијеће је к’о никакву. А ако још и Ани каже? Дјевојка к’о дјевојка, заплакаће, па море почети и клети... Друго, богме, Лукићка ће се надати... за то јој је и дала двије сребрене форинте... Ето тако је премишљала, а горјела на двије ватре. До три дана оде Лукићки. Све јој казала што је и како је. Она се необично зачуди и хукну. Погледа је право у лице. Зажарени образи њезини показиваху, да јој се у души рађа нешто необично... страшно. Врло се уозбиљи и поче јаким гласом:

— Знала сам ја, да му је она Анетина некакав сијер учинила... И ја бих то могла учинити, па да побудали за мојом Јелком, ама не ћу! Ја ћу нешто друго учинити... не, ти ћеш му само нешто рећи, па је готов пос’о.

— А шта то? — припита она радознало.

— Реци му... знаш... да је шарена... да је непоштена... права несретница!.. Он је мушко — вјероваће.

Тета Митра се трже. Зачудно јој што Лукићка тако рече, па отеже:

— Баш тако да кажем?

— Ако ћеш и горе!

— Да није грјехота?

Она се лукаво насмија и поче:

— Каква грјехота? Никакав иксан није без гријеха!... Овдје ћеш учинити један мали гријех, а сто ’иљада севапа!

Она се замисли.

— Добро, — рече — учинићу!

Лукићка јој поново тутну три сребрене форинте.

Она устаде и оде.

Доцније пет шес’ дана саста се с Николом баш пред старом црквом. Заустави га и поче говорити онако, како јој је наређено. Он исколачи очи на њу. Диже руку и протра чело. За тим набра обрве и мрко гледајући је, рече:

— Ти си, чини ми се, наговорена да тако рекнеш? Пази да се не ускајеш с тијех ријечи.

— Јок, цркве ми!

— И баш моја Ана непоштена?

— Све Сарај’во говори!

Он је бијесно погледа. Накашља се, ракну и пљуну јој право у лице. Она се престрави од чуда.

— То ти је од мене! — рече љутито — а ни од ње ти не ће фалити!

И ко каква звијерка упути се право Аниној кући.

Сјутра дан је била недјеља. Памти, вели, ко да је јучер било. — „Није шала — вели — на ’наки начин да ме препану и ’нако да ме намуче. Чудо сам жива остала од великога страха!“ И увијек би задршћала, кад би се сјетила њезине иконе, свијеће и њезине клетве. А онај њезин Никола све јој казо. Па се зар збирили и здоговорили како ће је препасти, те најпослије да рекне праву истину. И заиста су је препали! Ето они су, Никола и Ана, и данас живи, отиди им кући, па ће ти све ово казати. Казују и другијем, па ће и теби. Знала је она, сирота, да Никола не ће вјеровати, ама то би. Никола је знао своју Ану к’о себе, па није луд да ’нако шта вјерује.

Послије подне изишла тета Митра с Јелком на ћоше. Момци пролазе, не задржавају се. Тета Митра није знала за што, ван ако није с тога, што је Лукићка на злу језику. Жао Јелки скоро да заплаче од муке. Она је тјешила и разговарала, да ће јој суђени доћи. У томе разговору стиже и Ана. Лијепо приђе им, упита се и настави разговарати. Киша истом што није пљуснула, трагови јој се већ одавна почеше показивати. Тета Митра и Јелка хтједоше бјежати.

Ана стаде пред њих и рече:

— Ето, моја кућа близу, а ђе је ваша... Ајте, свраћајте се! Баш мало прије мајка ми некуд оде, биће на крсну каву...

Јадна тета Митра није знала какви је јади чекају. Све три униђоше у собу и одахнуше. Тета Митра поче загледати по соби. Ана их лијепо понуди слатким и водом, а непрестано се смије. Тети Митри некако необично. Поче пиљити очима час у Ану, час у Јелку. Застаде мрве и поче се прибирати... У тај час јој лијево око заигра врло. Присјети се некакву јаду и погледа у Ану. Ана у лицу дошла ко каква светитељка и приступи пред њих. Затрепта очима. Закашља се и поче мирно:

— Не знаш, тета Митро, какви су ме јади сколесали. Ето, свијет говори, како сам неваљала, како сам непоштена, а ја ни лук јела ни луком мирисала... па ми криво, бона, криво... оћу да! пукнем од муке....

Жигну је мука њезина, а осјети се своме јаду.

— Свијет к’о свијет! — рече не гледајући јој у лице.

— Никад никоме ништа на жао не учиних, а види сад белаја.

— А шта свијет не говори те о овој, те о оној, па опе’ ништа! — рече тета Митра силом кашљући.

— Зар ти је овај глас нов?

— Нов, шћери! Ето први пут чујем од тебе.

— Ништа не знаш, а?

— Јок, живе ми очи!

— А ти Јелка?

Јелка је погледа жалостиво, страхујући:

— Ни ја, жива ми мајка! — рече озбиљно.

— Ама ја чух, тета Митро — поче Ана мирно — да је овај глас баш од тебе потек’о.... Не знам к’о ми каза, ама кажем ти, чула сам да је Јелкина мати то исто говорила некојој ли, теби ли, — а ти знаш већ ако си коме што говорила....

Стара се поче крстити и у чуду поче:

— Ва име Оца, и ти мислиш, да је то од нас двије потекло!... Није Ана, жива ми глава!... Није, овога ми печата!

Док су оне то говориле, на пољу вјетар учеста и поче разбијати кишу. Одонуд, иза Требевића, зацрњели облаци, а једнако се примићу над Сарај’во. Рек’о би иксан да већ ноћ наступа, и ако је мало времена прошло иза подне. Баш с оне стране учеста сијевање и тиха грмљавина, па све јаче и силније... Знаш некако је чудно иксану сваком кад слуша грмљавину, па још кад бљесне по која хитра муња, теби се на ма’ ухвати око срца нâкав лед... зима ти... језа те подилази и макар шта радио — побациш све, скупиш се и почнеш Богу молити.

Баш кад је оно плахо сијевнуло, све три се врло тргоше, подигоше са својих мјеста, крстом се запечатише и погледаше пут иконе, пред којом је служило кандиоце.

Ана погледа Јелку и тета Митру више радознало и поче:

— Баш то тако, тета Митро? Бива ти си готова и да се закунеш?

— На што год ’оћеш ја ћу ти се заклети! — дочека тета Митра у највећој озбиљности. — Није шала, таке ријечи, па ја рекла? Ја? Сачувај ме Боже!

— Бива, ти ником ништа нијеси говорила?

— Жива ми глава!

— И заклећеш се?

— ’Оћу шћери! ’Оћу, да знаш, да сам ти пријатељ!

Она их премјери очима, а пламци је обузимају по образима. Поново их значајно погледа, окрену се тети Митри и поче гласно:

— Чујеш тета Митро, чула сам, да си моме Николи говорила, да сам сирота, да ћу га оставити; па и то ти било мало, већ рече и да сам непоштена. Знам ја са шта си то рекла: хтјела си убити моју срећу, не би ли чим прије Јелку заводио. — Ето то сам чула, па ’оћу да ми се закунеш: или — или? А ако друкчије рекла, да Бог да ти се уста врелим оловом спржила! — Рекавши то окрену се Јелки:

— Јелка, сестро, ако што знаш, реци; ако слагала, да Бог да се никад више не понијела срећом дјевојачком и оба ти ока искапала, па живјела да тобом сав свијет ибрет узима!

И тета Митра и Јелка погледаше једна другу. Обје се укочиле од некаква страха и ни једна ријечи не проговори.

Ана дохвати дрвену столицу, примакну дувару, скочи и поче скидати икону. Сад се прекрсти, цјелива и иза иконе узе једну малу жуту свијећу, коју баци на столицу, за тијем поче лагано скидати икону. Обје су у живој ватри. Не скидају очију с Ане и с иконе. Она скиде икону, скочи са столице и постави обоје према њима двјема. Запали воштаницу и прилијепи је на икону. Закашља се као да јој је нешто застало у грлу и поче шарати очима час према тети Митри, час према Јелки. На један пут одријеши јој се језик и поче јаким промуклим гласом:

— Тета Митро, устани, закуни се!

Она застријепље и ногама и рукама, за час се преобрази у лицу, у грлу је нешто поче давити, те не може ријечи проговорити. Доња јој се вилица чисто укочила, окамењела.

Ана нешто очекиваше. За тим поста изван себе од силне љутине, грмну колико јој грло доносило:

— Закуни се, грјешницо! Ето баш ту, на тој светој Христовој икони!

Кад то рече, к’о да сама премрије од страха. Погледа јој право у очи, очи крваве, набрекле.

Јелка је била у највећем страху. Погледа Ану, упиљила очима у њу, а преснијетила се, видјело се по свему, да је била скоро изван себе. Ана стала па обје мјери својим крупним очима, као, не буди примјерено, какав катил. Ни пошљетку се грохотом насмија, али то бијаше пакостан и заједљив смијех. Очи јој се блистаху тихим жаром, а крв јој удари у главу. Окрену се тети Митри, за тим Јелки и у ватреном бијесу повика:

— Јелка, ти јој реци нека се закуне!

— Ана шта ’оћеш за име Христово? — упита Јелка, а глас јој празан без снаге, без живота,

Ана се гласно насмија, за тим је погледа живахним ватреним очима и гласно рече:

— ’Оћу да се закуне само.

Тета Митра устаде, не рекавши ни једне ријечи. Блиједа као смрт, усне јој помодрјеле као у тешкога болесника, очи се скупиле, мрачи јој се...

— Па ја ћу се заклети! — рече тета Митра мртвачким гласом и окрену се према Јелки. Ана је пред собом гледала два изгубљена божија створа, који се сјетише својега гријеха, па ипак обје пристадоше да се закуну.

На пољу је бјеснио силан вјетар. Сијевање и грмљавина не престајаху. У соби је било тако мрачно, к’о да је већ први мрак ноћи.

Ана помакну столицу ближе и рече:

— Кад ’оћеш, а ти приђи овој светој Христовој икони, положи руку на њу и — закуни се!

Тета Митра стаде пред икону и загледа се у њу. Икона велика, на дрвету рађена. То је икона каквих се мало може видјети. Христос сједи у пријестолу, у лијевој му руци књига, на којој је нешта написано старо-грчким језиком, десну дигао и благосиља. Лице му право божанско; очи крупне, лијепо гледају као да су у живој глави, страхота погледати у њих. Уста, нос, чело, образи, све то показује, да је то заиста Христос, Син божји!

Тета Митра стоји, не миче се. Поглед јој бијаше необичан, који је одаваше, да је врло немирна, да је у највећој забуни и страху. До мало зажмири, затвори очи, да ништа не види. На један пут спопаде је смртни страх и сва задршћа од силнога узбуђења. Десну руку мало попридигла и никуд даље да је помакне. Из њезиних се прсију оте тежак уздах. До мало окрену главу према Јелки и погледа је неисказаним страхом. И кад Јелка погледа у њезине усплахирене очи и кад видје сузе у њезиним очима, и сама се збуни, а на прса јој се навали нешто тешко, мал да не цикну.

За све то вријеме Ана је стојала према тети Митри и горјела у највећој љутини. На једном погледа тета Матру разрогаченим очима и љутито повика:

— И ти се још мислиш, кукавицо! Не ћеш де се закунеш, а ’оћеш да говориш рђаве ријечи? Знаш ли ти, јади те убили, какав си грије’ учинила? Ама Бог драги нека ти плати! Ја сад хоћу да се закунеш, не ћу да чекам више!..

Рекавши то, окрену се према Јелки, љубазно, раширеним очима погледа је од главе до пете и упита уздршћалим гласом:

— Јелка, за што се она несретница не заклиње?

Јелка не умједе ријечи прозборити.

Тета Митрина шутња бијаше за Ану све то више несноснија... Видјело се, да се живо опираше, да ријечи одговори. Несретница, предала се некаквој тамној слутњи, једва јој се дах чује. Диже руку којом пријеђе преко хладнога чела. Страшно уздахну. Загледа се у икону и до мало несвјесно трже. Поново се још боље загледа и устукну корак два натраг. Чинило јој се, да је Христос жив, да је у истини гледа својим божанским очима, чека да чује њезину криву заклетву, па да је истога часа пакленим огњем сажеже. Застријепље и заклијешти очима. Поново диже уздршћалу руку, метну је преко очију, а поче горко, тихо јецати. Јеца и плаче, а дише тешко као самртник на издисају душе. Ана је непрестано љутито гледаше. А кад она и пошљедни пут погледа у Христову икону, кад хтједе подићи суху десницу у знак заклетве, баш тога часа муња освијетли собу и до мало пуче гром... Тета Митра ко која у највећем лудилу, страховито се трже, очајно цикну и у највећем бјеснилу повика:

— Спасавајте ме!... Он је жив!... Христос је жив!... Ено, гледа ми право у очи, а руком пријети!... Помозите ми!... Помозите, тешкој грјешници!....

Јелка се пренеможе од ненаднога чуда, па опет прикупи сву снагу своју, прилетје тета Митри и прихвати је, да не пане а сама запомага.

Ана у највећој љутини зажарених образа стаде пред тета Митру и необичним гласом повика:

— Жив је Христос!.... Али ето и ти си још жива, матора грјешницо!

На њезин глас из побочне собе излетје главом Никола — који је све дотлен прикривен био — прихвати тета Митру и повика:

— Не бој се, тета Митро!... Милостив је Господ!.. · А видје л’ ти, како је страшно изићи пред његово божанско лице труњавим, поквареним срцем!....

— Прошћавајте... мени... грјешници — поче ова испрекидано.... Бог драги све зна... Бог нека ми суди!...

Јелка стала као убоденица и горко плаче над полумртвом бабом.

— Могло ти је бити без тога, несретницо! — повика Ана пријетећи. — Моли се Богу за мога Николу, а ти би лијепа јада видјела!....

Никола намигну оком на Ану, да се удали. За тим спусти тета Митру на зелени сандук и одахнувши рече:

— Заиста си велики грије’ учинила, али нека ти је Богом просто!

— Јесам, синак — поче поново отежући — јесам тежак грије’ учинила, али Богу фала, ти нијеси ни једну моју ријеч сајис’о, па да си се окренуо којој другој, већ опе’ ост’о уза своју Ану, која је заиста једна од најбољи’ дјевојака.

— Јá, тета Митро! Знао сам ја, бона не била, да је Ана била вазда така, за то ће од сјутра па до вијека амина бити моја. Ово ти је божја истина! Ето, чим се видиш на сокаку, свакоме реци: Никола Ану испросио, сјутра вјенчање....

— Да Бог да синак било вам сретно, честито и непромјењиво!

— Фала ти, тета Митро. — одговори Никола стискајући јој суху руку.

Чим се њих двије, тета Митра и Јелка удаљише, Никола се за час поврати у собу, у којој га је са највећим нестрпљењем чекала његова добра Ана и весело повика:

— Побиједисмо душмане!

И у највећем одушевљењу снажним мушким рукама прихвати је преко паса, загрли и ватрено пољуби:

— Ето, Ана, то је мој први пољубац!

Она спустила своју лијепу главу на његова јуначка прса, снажно дише, а уз образе јој бију пламенови....

До мало времена заори се урнебесна весела пјесма у скромној кућици тете Спасеније....

Киша већ одавна престала, па престала и страховита грмљавина. Облаци се разишли, очистило се небо к’о цаклило. Ведро по небу, ведро и по земљи. Скоро ће први мрак, јер је сунце на смирају, од којега се пошљедни трагови виде тек по околнијем брдима. Ама ко да је вечерас, чини ми се, много свјетлије, ватреније него икада. Златна се румен његова раскошно просула по небу, у накрст. Све бљешти, гори у сјају његовом. Нешто танко, провидно, златно вољно се шири по бескрајној висини као велики жарки пламенови живога огња. А онамо, далеко онамо, гдје је сунчев залазак, гдје је највећа свјетлост управо буктила, с онога златнога мјеста као да вири нечија глава, као глава Христова, окренута лицем право према кућици тете Спасеније... Вјетрић је ћарлијао, а кроз мали отворени прозорчић чули се неки тајанствени гласови.... Море бити да је одонуд, с онога светога мјеста, долазио божји благослов; у онијем тајнијем гласовима море бити да су биле ријечи:

— Да сте сретни!... Да сте благословени!....

Сви били задовољни овом причом. Сијело се разишло тек пред рану зору.