Укључено у ELTeC-plus корпус
Босанке
приповијетке
Михајла Милановића.
Сарајево, 1903.
Издање књижарнице Михајла Милановића у Сарајеву.
Стана покојнога чича Николе је најљепша дјевојка у читавоме селу К. Дјевојка као од брда одваљена: висока, пуна, па једра; образи јој румени а пуни, мислио би човјек, сад ће из њих крв потећи...
Сеоски момци да поломе вратове отимајући се, који ће с њом прије проговорити ријеч двије.
Неђељко Томов да излуди за њом, није друге. Нема јутра ни вечери, да није код њезиних вратница — чека „јаранушу“, да је види, да се с њом поразговори. Неђељко је био „од добре куће и добре фамилије“, ама — како они у селу веле — велика прзница, по ваља да стога Стана изабра себи Арсу тете Симеуне, момка најбољег и најчеститијег у читавоме селу,
Често Неђељко рекне Стани:
— У што си залуђела, Стано, јадна не била? Зар не знаш, како ’но тај „твој“ Арсо стоји? У кући ни пред кућом ни кућета ни мачета — прави просјак! Ето, виђи мене; у мене и у кући и пред кућом мореш наћи макар до триста глава брава, а не кажем ти, колико имам њива, шума, а борме и готови пара. А он? Зар не би било боље да пођеш за ме, да будеш ко кака сарајска госпоја?!...
Стана га премјери очима од главе до пете, па рече:
— Неђељко, што говориш тако Арсо бели нема пара, нема ни земаља, ама Арсо је...
— Шта Арсо је, шта? дочека Неђељко радознало.
— Лијеп, болан, к’о какав цвијет.
Неђељко се уједе за усне, па тек ће:
— Он лијеп, а? Па ако ће... А ја ружан, безбели...
— Ја ти не велим!
— Па што га не оставиш?
— Да га преварим, а?
— Ама, Стано, — поче Неђељко озбиљније — кунем ти се Крсним именом, покојом своји’ мртви’, удаћеш се и покајаћеш се, à; ако то не буде, осијеци ми брк, па баци ђе не треба! Опе’ ти велим: пођеш ли за њ’, тешко теби!...
— Неђељко, све је у божјој руци, — рече Стана озбиљно. — Ја те не мрзим, не д’о Бог; и ја би вољела сиђети и живјети к’о кака госпоја, ама рекла сам, па не ћу да лажем — срамота је.
— А кајеш ли се, а?
— Сад за сад не, а послије како Бог да!
Ето тако њих двоје говорили. А у вече Стана то све испричала своме Арси. Арсо би слегао раменима.
Вели му Стана:
— Чудан ч’ек онај Неђељко, кад ’нако говори. Је л’ де!
— Зар? А што? Душе ми, право ти је каз’о, да сам сирома’.
— У Бога је благо, Арсене — вели му она. — Ми ћемо засукати рукаве, па радити к’о сретни и честити!
На то ће Арсен:
— Знам ја бона, да ј’ све тако; ама ти се нијеси научила на свашто, а чудна је работа, кад се нема...
Стана као да не би хтјела о томе водити даље разговоре, одмах би окренула други разговор и затурила ајнак у велико.
Стара Симеуна, мати Арсина, као да се препородила. Од прије тиха, мирна и смјерна жена, а од како јој се једињак окућари, нико веселији, нико задовољнији од ње. По вас божји дан само што пјева и ради, ради и пјева...
Чим кога види, ја гдје срете, застави га, па почне с њим у читав џумбус, фалећи час Арсена, час Стану.
— Лако је сад мени — говорила — стекла сам замјену, што ни једна друга, а син ми добар к’о добар дан; у кућу вуче ко кртица, па за што да не будем и орна весела!? — То рекне па издигне пјевати на дуго и на широко...
Стана и Арсен задовољни једно с другим, па чисто расту од милине.
Често рекне Арсен:
— Сад сам сретан, Стано, само кад си ти моја и уза ме.
— И ја још више — дода она.
— Да Бог уздржи и ’вако, а могло би бит’ и боље, ама шта ћемо, божија воља!
Лијепо нам је и ’вако! — кликне Стана. Све је у божијој руци и имање и неимање. Море Бог дати — а добар је Бог — да и наша кућа пропјева к’о у сретни’ и честити’.
А Арсен је тада страсно загрли, пољуби, па кликне:
— Нека је слава Богу на његовоме дару!
Неђељко да пукне од некаква бијеса: Жао му што Стана вољеде поћи за Арсена, сиромаха, него за њ’ богата и зенђила, па да полуди од дерта.
Једном се састао с Мићом Закиним у механи гуравог Софре, па стао с њим претресати о Стани и Арсену.
— Који је ђаво наврати — поче из тиха — да пође за ’ног просјака? Шта је видјела при њему? Зар што је мало прикладнији од други? А зар љепота кућу држи?
— Вала Неђељко, тако је — одобрава Мића.
— И сам сам се в’ома зачудио, да пође за Арсена, кад је видла, да си јој ти муштерија. Ама шта ћеш, брате, у дјевојке ни педља памети!
— Да ј’ она била паметна, к’о што није, она би била данас најсретнија домаћица, ама ја јој нијесам крив! — рече Неђељко, па се окрену Софри, који је сједио за банком и дријемао.
— Двије боце пиве!
Њих двојица почеше пити и разговарати се у велико.
Неђељко поново поче.
— Не знаш, како ми је криво, што ’но она поради, ама шта ћеш, луда па то и би!
Мића искапи, па развеза:
— Не знаш, Неђељко, море бит’, да јој је ’нај простро ’наку палитику, како ће с њим бити сретна, како има, и шта ти ја знам, шта јој је он говорио, а она, женска глава, вјеровала... Да ти право кажем, пос’ јој њезин, и јес’ упис! Вала и мени мигне за око, само кад је видим. Огријешио би’ се на Велики Петак.
— Јес плаха, брате — вели Неђељко, — ама која фајда, кад је удата?...
Мића се грохотом насмија.
— Их, болан, чудна ми чуда, што је удата!... А зар не видиш и не чујеш, шта се ради по овом селу... Испоганили се људи, жене, дјевојке, све па чак и својатлук. Ено лани оженио се Григор правом родицом, па шта би? Не пуче гром! Зар је чудо, да њу не примамиш, макар и кријући... То је бар ласно. Ти, фала Богу, имаш пара к’о пијеска у води, а на проклету пару лети и ђаво, некмоли да не полети једна жентурина... просјакиња...
Неђељко се дубоко замисли.
Не потраја дуго, зовну још друге двије боце пива и јако наставише пити и разговарати се.
У велико већ прошле јације, кад се њих двојица упутише сваки својој кући, са свијем пијани.
Од неколике године амо тежак се у црно завио. Како која година једна црња од друге. А познато је ако тежака изневјери једна љетина, куд ће му згоре згибеније. Ово, брате, заредало с године на годину тако, да се човјек камени...
Људи, којима је по деведесета, не памте овако неродне године. Они који имају своју земљу, још како, али они који плаћају трећину и десетину, ти људи скрстили руке, па само што кукају и плачу.
Кукавни Арсен што год посијао ни зрна од сјемена — још у заметку побило небеско вријеме, па се снуждио кукавац, као да је све покопао. Ено га, скрстио руке и уздише.
Тјеши га Стана.
— Арсене, по Богу брате, шта ти је? Зар смо ми сами, којима је ова недаћа на врату?
Арсен само што одмахну руком и дубоко уздахне.
Не потраја дуго, у кући Арсиној ни корице хљеба. Барем да се има шта продати, ни по јада. Ено га стао на сред куће, подбочио се као какав љути рањеник, уздише, а сузе фрцају као од највеће жалости. Стара, мати му, прибила се у једно ћоше, па и она се крупно замислила.
Стана често погледа Арсена, а не смије да прослови бијеле.
Одједном ће Арсен.
— Стано!
— Ево ме! — вели.
— Шта ћемо, бôна?
— Добро, ако Бог да! — тјеши га она.
— Не ваља, Стано.
— Ваљаће, ако Бог да.
— Он је жарко погледа.
— Ваљаће, велиш?
— Ја! Ими још добри’ људи — помоћи ће нам!
— Срамота је искати, здрави смо.
— Није Арсо, узајмићемо и вратићемо.
— Од кога да узајмимо? — упита он, а у очима му се заблисташе сузе.
— Од кога, — питаш?
Арсен се као досјети нечем.
— Не! — вели. — Нећемо искати, јок! Ја ћу од сјутра у најам. Примиће ме свак. Свак зна, ко сам и какав сам. Боље свијетла образа и ’вако, нег’ некако! Назваће ме најамником — не фали, само да не гладујемо... И најамник је поштен чо’ек!
Стани полетјеше сузе.
Ти плачеш, Стано? — пита је Арсо жалосно. — А рашта то чиниш, бона?
Она удари у запијевку.
— Јâо, Арсене, несретне твоје Стане, зар и то да дочекам? Немој тамо, жива ти ја била! Зар да нам се душмани веселе? Боље и ’вако, болан, него туђи момак....
Арсен је погледа чудновато.
— А што, Стано? Зар да гладујемо? Зар, бона, није боље и ’нако, де реци!?
Опет ће Стана.
— Не у најам, жалосној мени, и по сто пута жалосној! — рече и поче у сав глас кукати и нарицати.
Арсену се смрачи пред очима, дубоко уздахну, па хитрим корацима излетје из куће.
Једнога дана, иза, ручавнијех доба, стиже Неђељко пред кућу Арсову.
— O Арсене? — викну. — Јеси ли дома? Дођо’ ти да чујем како си?
Стана излетје пред кућу.
— Ко то зове? — упита.
— Јел Арсен дома? — упита Неђељко мирно, а очима разрогачио пут Стане.
Стана, кад га видје, за час је обли лака румен по лицу и поче у земљу гледати.
Отиш’о је..., отиш’о... поче испрекидано — ни сама не знам куд.
— А ти у кући сама?
— Јá! Мајка нам некуд отишла, море бит’ у шуму по дрва.
Неђељко се загледа у Стану, не скида очију. За час се нешто замисли, најпослије поче мирно.
Не питам те, бôна: како си? Како живите? Година издала све’осве, читави јади, па дођо’ да те упитам.
Она се у неколико охрабри и поче тихо:
— Јес’, тешко нам је, врло тешко, ама шта моремо, кад је од Бога; Бог је дао ’вако. Море бит’ до године да ће бит’ боље, надати се. А
— Мени те жао, бôна — вели — жао ми да се патиш, а море ти бит’ без тога. У овом селу још се море наћи који пријатељ, помоћи ће вала.
— Фала им! — рече она стидљиво па обори очи земљи.
— Нема на празно фала, јок; већ почни одма’. Ето, ко год ми дође од твоји’ ја не био који сам, ако не помог’о; љубаве ми би’ теби помог’о, кад би узајмио. Бôна не била, волим те ко сестру, више од сестре; ти си ми и данас најдража на овом свијету. Ето вас би свој мâл дао за те, би цркве ми, би закона ми! Не знаш, бона, кад год те видим, подиђу ме мравци, па сам к’о у грозници. Чак те бона, снивам, да си у накој муци и незгоди, па велим није згорег да те обиђем. Ето кад си у такој потреби, ’оћу да ти помогнем. Дођи, па ћеш видјети ко је Неђељко.
— Фала ти од неба до земље — рече она, а сузе јој навријеше на очи. Баш си душеван, болан. А ја мислила, да си ти на ме св’осве заборавио... Е баш ти фала, к’о брату!
— Жао ми је — поче Неђељко лукаво —
— Не мрзим, Неђо, славе ми — дочека она стидљиво. — Рашта би те мрзила?... Шта си ми учинио, да те мрзим?
Неђељко је сад ликовао; сад је био увјерен, да је свој циљ у неколико постигао, па кад би при поласку, рече:
— Ја ћу ти се надати, Стано.
Она га погледа жалосно, па рече:
— Доћи ћемо... од нас двога једно ће доћи.
— Ти Стано, дођи ти! А ја што реко’ не пореко’, да Бог чудо створи! Ако Бог да познаћеш ме добро.
Она га погледа благодарним погледом, па мирно изусти:
— Фала ти! Бог нека ти накнади!
— Не требаш зафаљивати — рече озбиљно — ми треба да једно друго помажемо, ја шта! Остај ми с Богом! Дођи!... Не учини да не дођеш!
— С Богом пош’о, брат’ Неђо. С Богом!
Она се врати у кућу са свијем весела, а он оде право својој кући, врло замишљен.
Чим Арсо стиже кући, Стана му поче причати читав разговор између ње и Неђељка. Па настави:
— Видиш, Арсо, имамо пријатеља, помоћи ће нам за ову годину, а догодине је колај, Бог ће дати, вратићемо!
— И баш Неђељко рек’о?
— Душе ми!
— Ко би се, бона, надо?
— Што се не би надо? Треба да помогне, кад му је Бог дао...
— Ама, знаш — поче Арсо, заплећући — он је зенђил, лахко је њему, море рећи, па и слагати... Неђељко је тврдица на пари к’о нико његов! Не вјерујем му!
— Не ће! — рече Стана тврдећи. — Ко та је гонио, да лаже? Најпослије за што да лаже?
Арсо се замисли.
Стана га прекиде.
— Шта ј’, шта мислиш? Данас ћемо ручати, за вечеру што Бог да; од сјутра биће боље, надам се.
— Велиш?
— Јà, сјутра ће бит ’ране. Бог живио пријатеље!
— Арсо се накашља, погледа се лијево и десно, па само хукну.
Њу текну нешто у срце.
— Арсо! — викну.
— Ој!
— Шта ти је болан? Зар опе’ у бригу и мисли? Зар ’оћеш да и ја плачем?
— Треба нам љеба, Стано! — рече он жалостиво. Треба нам љеба, а ми га немамо...
Сад ни сама Стана није знала, шта да одговори, замисли се у велике...
Он се поново накашља, ракну па развуче!
— Стано, упамти: мало је милостиви’ људи; има их много без срца и милости! Не вјеруј Неђељку, он је лола, осрамотиће нас, па црн образ... Знам ја њега, несретника!
Стана плану:
— Шта то рече, Арсо? Кога осрамотити? Мене? — Јесам ли ја дијете? Бог с тобом и и крс’ часни! — рече па се прекрсти. — Јок! Јок! — настави она мирније — Неђељко није таки, а што је рек’о, учиниће. Убио га Бог, ако преварио!?
Могло је бити око поноћи, кад њих двоје довршише разговоре и легоше на починак.
Те ноћи је Арсо плакао као малено дијете.
Сјутра дан, некако око ручавнијех доба сјела Стана уз огњиште, па се крупно замислила. Мисли мисли свакојаке и сама себе разговара:
— Боже те благодарим, што сам згријешила, да се ’вако патим? Ни убила, ни украла; ни одала, ни омразила; па виђи, шта ми даде да ни љеба немам... Онај мој кукавац донио би шта год би шћела, ама неморе се ни одакле одбити пребијена пара... Шта ћу сад сиња кукавица од свог живота? Он отиш’о у шуму по дрва, док их прода прођу два дана, а дотлен ваља нам скапавати... Ама идем ономе Неђу, па што год буде; не ће ме зар избацити из куће. Нека нам помогне данас, па макар никад више.
Тако она смишљала и размишљала; најпослије скочи, па одважно рече: Идем да га замолим, безбели даће. Ја га не мрзим, ако га онај мој мрзи. А што да га мрзим?... Идем, па што год Бог да. Неђо је добар, не ће ме уцвијелити... то рекавши упути се право Неђељковој кући.
— Помоз’ Бог! — повика улазећи.
Неђељко истрка пред њу.
— Добро ти Бог д’о, Стано! — рече весело. — Ајде улази, улази.
Обоје уђоше у собу. А како се она пренерази, кад видје, да у кући никога жива нема осјем њих двога, па уплашено упита:
— А ђе су твоји, брат Неђо?
Он се лукаво насмија, па рече:
— На њиви, Стано! Већ дедер ти сједи мало, одмори се.
Она претрну лако.
— Не сједи ми се, болан; море доћ’ онај мој, а у кући немам залогаја љеба, већ... како си рек’о, учини.
Неђељко дочека, светећи се:
— Виђи, бона, тако теби и треба; вољела си поћ’ за просјака, нег’ за ме.
Она га погледа очима пуним суза и уздахну.
— Види мене — поче он бјесније — и моју кућу, ко сам ја сам, а ти да пљунеш на све моје. Ама ти алал, јер видим да се кајеш. А не реко’ ли ти, бона, да ћеш се покајати? Ама ти шћела, реци. Па макар! Што ј’ било, било.
— Тако је! Неђо, брате!
— А не знаш, бона, како те и сад волим, е волим те к’о свеца!
Стана се трже, као да је ко убоде.
— Неђељко! — викну она љутито.
— Шта је, Стано?
— Не говори ми то, болан; већ ако ћеш, помози нам, да не скапамо од глади. Помози нам, а тако ми Краснице, вратићемо ти дупло. Помози, болан, кад те ’вако молим.
— ’Оћу, Стано, ’оћу! — рече Неђељко као озбиљно — па сједе уз њу.
Она се одмакну.
— Што бјежиш, бона, нијесам међед.
— Па тако, Неђо, јер не ваља.
Он се лукаво насмија.
— Не реко’ ли ти мало прије, да те и сад волим, па што бјежиш? Зар нијеси сад моја?
— Ја сам туђа жена, Неђо. Чујеш ли?
— Па шта фали? Ја ти не налазим мâне — рече, па се приближи уз њу.
— Немој тако, брат Неђо — моли га она.
— Не види нас нико!
— Ал’ види Бог, покараће те! — рече, а крв јој пође уз образе.
— Није Бог зао чêк, Стано!
Она скочи.
— С Богом остај!
— А куда бона?
— Па кући! Ја видим, да овди нема селамета, па боље свијетла, него ружна образа.
Он скочи и поче молећи:
— Не иди Стано, славе ти, остани још. Ја
Она скочи, прифати руком за собна врата, кад врата забрављена.
Врисну колико је грло доносаше.
Он је дохвати преко паса...
Она клону и обезнани се.
Тога дана, у вече, стиже пред Арсову кућу један сељак, за собом водећи читав товар жита. Како дође, повика:
— Арсене, јеси ли дома?
— Које то? — одазва се Арсен из куће.
— Наши смо, отварај!
Арсен отвори врата и зачуди се врло, кад видје пред собом Вукана Грујина, Неђељкова најамника.
— Које добро? — упита Арсен у чуду.
— Па добро, фала Богу. Ево догна ти ово жито од мога Неђељка. Вели: — носи то жито Арсену.
Арсен се нађе у чуду.
— Зар то од Неђељка? Од њега?!
— Кад ти велим, болан. Већ дедер помажи да растоваримо.
— О, Стано! повика Арсен. — Пристави кахву.
Пошто отоварише жито, уђоше у кућу.
Попи се кахва и сврши еглен.
Вукан оде, а Арсен оста, да са Станом настави започети еглен.
— Душе ми, Стано, посла; а ја сам мислио — слагаће, рече он снебивајући се.
— Јесам ли ти рекла, болан! Оно ти је чêк и преко чêк. Што год рекне, учиниће, па да Бог чудо створи.
— Вјере ми, не могу да се начудим — настави Арсен. — Ни род ни помози Бог, па да нам учини оваку љубав! Од Бога му фала! Боже знати, не заборавити!
— Ја шта! Знала сам ја, да ми не ћемо остат’ без љеба — рече она весело. Па да знаш само, како ме лијепо дочек’о, е валај ко сестру! Па лијепо ме разговорио к’о сестру; па испратио к’о сестру — кажем ти дочеко ме к’о што бит’ море! Опе’ ти велим: честит момак Неђељко!
— Ама баш тако? — упита Арсен у чуду? — А ја, отпадник, мишља’, да ће те сиктерисати к’о вашку. Види! Види!...
Стана се још боље уозбиљи.
— Ајде, ако ћеш сад и ти па ћеш виђети
Стана је и даље везла причати о „дочеку“, а он само помно слушаше.
На један пут се страшно трже као од каква убода. Она је то опазила, али не рече бијеле, већ отрка у собу, бајаги послом.
Арсен је за дуго сједио крај огњишта и нешто крупно, страшно мислио....
Тек у нека доба леже, али туробан и врло невесео.
Арсен већ одавна легао, али никако да заспи. Превртао се десно и лијево, ни то не поможе. Већ први пијевци почеше пјевати, а он једнако будан. На пошљетку устаде, прекрсти се, запали лојаницу и сједе. Тако сједи, пуши и премишља мисли свакојаке. На један пут поче сам собом:
— Она вели, да се он с њом разговар’о к’о са сестром. Море ли бити? Море! Ама онолико жито дати „у зајам“ — а ни за што, не море бит’, па да Бог чудо створи!... Ама, знам, к’о свјати Боже, да сам му ја отиш’о, сиктерис’о би ме ко вашку; а он њој дао без сепета, без сенета...
Поново поче савијати цигару, поново мислити мисли свакојаке.
— Знам ја Неђељка к’о злу пару у кеси. Он је на свашта готов... Зна га све село, какав је. Ето баш лани, пред часне покладе, уфатио Петрију Симову на сред њиве, па да не би њезина брата Ђуре, брука од дјевојке! Најпослије, шта знам море бит’... или ће бит’ то са мојом... и не изговори, поче цијелим тијелом дршћати као у највећој грозници. Само што је помислио, од саме те помисли, био је у највећој узбуђености...
Дубоко уздахне као да крикну. Омркну му се пред очима да ништа не видје.
На један пут скочи.
— Стано! — повика иза свега гласа — Стано!
— Ој, Арсо брате! — одазва се Стана кроз сан. — Шта је по Богу?
— Устани!
Она се час прије обуче и стаде преда њ’ сва дршћећи.
— Ево ме — вели кроз зубе.
Он се на силу искашља и поче тихо, не гледајући јој у очи.
— Од оног брашна не кухај нам љеба, јер га не ћу јести. Ја мрзим на зајам, мрзим,
Стани би чудноватан говор Арсин, па тихо промрмља:
— А што, Арсо? Морамо и узајмити, кад немамо, неморемо земљу јести.
Арсо се преснијети, пошутје мало, па настави озбиљно:
— Збиља, Стано, право ми реци: за што нам је он, баш он позајмио он’лико жито? Не знаш како ми је то за дивно чудо!
— Чо’ек добра срца.
— Он добра срца? Невјерујем!
— Мисли ти, како ’оћеш, он је поштен чо’јек!
— Он је непоштен, Стано, вељу ти непоштен! — продера се Арсо. — И ти си непоштена! И свак’ је непоштен, ко је с Неђељком!
Она се заплака.
— Јао мени сињој кукавици — поче кукајући — зар и ја непоштена, што сам...
И не доврши, а он дочека:
— Ти си најприје образ погазила, па онда примила зајам, кучко једна! Ти си данас најстражња, ти си...
Она плану и полетје пут њега:
— Завежи, болан, не говори ми те ријечи. Ја знам муку и тугу моју!
Арсо се мало примири, па рече:
— Стано, ’арам ти било, ако си и од потребе погазила поштење, и ево ти задајем тврду вјеру, да ћу најприје тебе па онда њега убити, нек се прича ваше и моје поштење... Ти си образ погазила, пљунула на моју кућу, на моје име, на све!...
Кад је те ријечи изговорио, није видио ништа; крв му пође на очи... полетје и објема је рукама стеже око врата.
— Неваљалицо! — грмну бијесно.
Она се поче бранити и поче испрекидано:
— Арсо... не убијај ме болан... ја нијесам шћела... пусти ме... казаћу ти све... рече и поче зијевати и превртати очима.
Арси то не поможе.
— Неваљалицо, и премо ли неваљадицо — поче у највећој јарости — нека ти сад у овоме послу помогне онај код којега си образ оставила — па је поче све више и више стезати око врата.
Њезино лице изнајприје поцрвење као крв, послије помодре, а очи се избуљише. За тим се заљуља врло и — клону.
Он је одгурну далеко од себе.
Она паде без гласа и трага од живота.
Он је гледаше дуго и дуго, па најпослије рече:
— Тако, то ти треба! Боље и мртва, него жива а срамотна!
На пољу запјева пијевац, за њим други, трећи, четврти... Он се освијести. Лагано приђе прозору. Зора је. Небо чисто и ведро као очи у лијепе дјевојке. Вјетрић лагано пирка, разносећи свјежи мирис разноликог прољетног цвијећа.
Лагано изиђе пред кућу, погледа онамо на ову страну, одакле ће се кроз који часак помолити јарко сунашце, подиже фес, прекрсти се — и пође...
Куда ће? На коју ли страну? Да ли у руке правде или...
Јадни, добри Арсо! Несретна Стано!