Укључено у ELTeC-plus корпус
— Јови Поповићу. —
Лијеп прољетни дан, на ведроме небу не видиш ни једног облака а сунце се љупко смијеши, и топло грије. Шума почела зеленити па изгледа као прогрушана брада старчева — неко дрво изеленило, а неко још није пустило листа, па то ствара неко пријатно шаренило пред очима човечијим.
Дућанџије осјетиле топлоту па изишле из својих дућана, и посједали на мале троножне столичице, један другом по нешто рекну и смију се. Пред дућаном Јовиним скупило се неколико младића па претресају о потреби, „пјевачког друштва и читаонице“, а чича Илија човјек старог кова доказује им како то није потребно; како је црква и до данас била без пјевачког друштва.
— Ма немој ти чича Илија бити тако конзервативан, разуми ти да је пјевачко друштво једна културна установа — вели један плав младић.
— Не бендам ти ја то дијете ништа, само ти велим, ја сам остарио без пјевачког друштва — одговори чича Илија.
Кроз чаршију минуше једна велика фурманска кола, и на њима нешто слично вагону, натоварено.
— Шта ће оно бити дјецо? — скочи чича Илија.
— Вагон — рекоше једни.
— Царска пушница — рекоше други.
Кола стадоше, а око њих се скупи читава маса радозналог народа.
— Шта ли ово море бит? — рече један Турчин.
— Машина, чоче, ја мислим да је ово машина, што сије — додаде, један сијед Турчин.
Одозго низ чаршију помоли се општински пандур, лијевом руком је придржавао сабљу, а десном одмјерено махао. Лице му је било добило неки званичан изглед, као да би хтјео рећи: а што сте се скупили волови једни...
Пандур приђе па кочијашу рече:
— Потјерај — и кола се кренуше.
Сјетина пристаде за колима, једни су нагваждали ово, а једни оно и никоме да падне на ум у истину шта је. Дјечурлија се скупила па надала у дреку и препирку да уши заглухну.
Кола опет стадоше, а народ се опет скупи око кола.
— Ма де нам Василија кажи, шта је ово? — рече један пандур.
— Прођи ме се? — рече пандур и опет постаде неизвјесност.
У том дођоше и чланови општинског вијећа с’ биљежником. Сви су се држали укочено и званично, ни на једном не видиш ни најмањег осмијеха, све изгледа строго.
— А шта ли ће ово бит господине? — упита чича Илија биљежника.
— Видићете! — рече биљежник укратко; и опет неизвјесност.
Биљежник се окрену па онако са издигнутом главом погледа у народ, позва прстом четворицу хамала па им заповједи да скидају. Они прођоше па почеше скидати и напињати се, али ни један ни с мјеста не покреће.
— Пазите да се што год не поквари, јер то је општинска вага!
— Вага, — зачудише се неки.
— Вага, вага, — рече биљежник.
— Па што ће нам толика вага, доста су и оне двије мале, — ослободи се чича Илија.
— Е газда Илија — рече биљежник — то су тајне општинског уреда.
— Пардун, — одговори Илија.
— Још четворица — викну биљежник.
Из гомиле изиђоше jош четворица хамала па помогоше онима. Настаде вика и граја.
— Недај тамо Мехо, — викао је један.
— Недај ти тамо Јово.
— Чувајте људи! — викао је биљежник.
Најпослије скидоше с’ тешком муком вагу, и унесоше је у магацин.
— Па шта се, господине, мјери на тој великој ваги — упита опет чича Илија.
— Волови и коњи — одговори биљежник — и кола под товаром.
— А и мање ствари.
— И мање ствари, само то се не исплати.
— Па како ће он ућерат вола преко толике ограде.
— Имају врата — рече биљежник — па затвори вола и не бригај.
Чича Илија замаха, главом.
— Затвори, Василија, магацин — рече биљежник пандуру.
Пандур зазвеча кључеви и са истим званичним изразом, придржавајући за сабљу оде за биљежником...
Народ се расу, радујући се валда овој принови.