Кад год би се он прошетао чаршијом увијек си могао чути за њим ријечи ено га, он има паре, он веже капитал. Становао је у једној омањој кућици, покривеној даском, а ограђеној око самих зидова ситном тарабицом. Око куће се простирало големо двориште увијек заграђено чврстом храстовом даском а у дворишту су биле разне стаје. Уз кућу се преко чардака пела винова лоза сакривајући старе и неравне кућне дуварове.... Он је био повисок окошт старац у можда својим шездесетим годинама. Носио се обично као што се сви стари људи носе: плаве човане чакшире, а тако исто плави фермен, копаран од чита, а пасао са појасом, црвеним %крнезом. Био је то један од оних старих људи који млого полажу на ред и чистоћу. Сваки је кутак у кући морао бити чист, поњаве у предсобљу увијек чисте и отрешене, ћилими у собама нису смјели бити згужвани, прашине у полицама за живу главу, није смјео наћи, или тешко ономе.... Тако и у подруму, гђе је пиће стојало и у штали и у %хуџери. Свако вече док би из чаршије дошао, оставио би кључеве и кесу под шиљте, па би онда сишао у двориште, обишао све, у шталу завирио најприје, па онда у хуџеру и у подрум под кућом. Ишао би од бурета до бурета па чланком од кажипрста куцкао по бурадима, онда би са чивије дохватио дугачку, од тикве, теглицу па из бурета које му се најбоље допадне извадио ракије и насуо у своју %бублијасту флашицу; онда се попео уз степенице сјео на шиљте, пред којим је већ било насјечене суве пршуте, смотао цигару за прст дебелу, па би онда полако пијуцкао и мезетио. Кожа на челу често би се купила у дебеле боре, обрве се подизале и спуштале, руке одавале покрете а нога се преко ноге пребацивала. Или би тарући руком преко већ умашћених чакшира задовољно жвакао тврди залогај пршуте и опет за тим одбијао димове.

У дућану је увијек сједио прекрштених ногу, на мекој овчијој кожици и чекао муштерију. Из јутра би рано отворио дућан, викнуо од Османа „двије“ па слатко сркутао врућу каву уз дебелу цигару дувана. Онда би извадио тевтере, %преврћао полако лист по лист, добро прочитао колико је гроша који дужник дужан, премишљао има ли шта може ли му се још вјеровати. Ако би који муштерија дошао, од старих познаника, он му онда %подкучује малу троножну столичицу па заподјене с њим разговор о старом времену. Кад му мимо дућан мине који од „модерно“ одјевених младића, он с носа помакне наочаре на чело па, гледа за њим све док се онај не изгуби гђе год, а онда кроз зубе пропусти: „не ваља не ваља“.... Од дућана се никуд није мицао, није ишао ни својим достовима ни друговима из младости на каву ни на разговор, волио је сам пребирати мисли, а кад му који дође он му не да лако отићи, сједе разговарају се, пију каву и причају — причају и пију каву. Он није млого волио ове данашње нове моде. Ружио је тијесне „пантоле“, капут с реповима, високи %крагн, и %бецикл. Кад би когод покрај њега протјерао бецикл он би се смркао као да је видио Бог зна шта ружно, па би онда кроз зубе промрмљао, окрећући главу у страну: „Бог дао па те ђаволи тако гонили“.... А умио је млого да прича о старом времену и прошлости, кад су се дукати шакама %згрћали, кад се јашио хат од сто дуката, а пећанка за пасом носила....

Један пут кад је он, као и обично, рано отворио дућан и истресао своје шиљте видио је да под њим нема оних новаца, што их је у дућану оставио, погледа по рафама из %њија ништа није дирано, само му нема главе шећера. Оволика дрскост зачуди га.

Ко је могао имати кључ као и он да му катанац отвори, %униђе у ардију, тамо је била прорезана, с леђа дућанских рупа, да се комотно могао човјек кроз њу провући. Он стаде па се замисли! Мислио је да ствар пријави суду, али и суд код њега није вриједио ништа. Мислио је најбоље ће бити да ћути, па кривца изнашао не изнашао, само тек није волио да му жандари по дућану ходају и он у конак да иде. Заслони ону рупу и наваља на њу сандуке, сједе као и обично на шиљте па викну каву. Нико ни од муштерија није могао познати на њему никакву промјену, као и обично дочекивао је муштерију и испраћао, а у вече отишао кући. Прегледао све, попио свој оброк, па казао жени да му у великој соби намјести постељу.

— Ама што у великој соби ладно је! — пита га жена.

— Тако намјести ми!

— Биће ти ладно!

— Неће!...

— ’оће видићеш!

Он је на то жену погледао строгим погледом и она га је послушала. Касније му је метала вечеру, и он је вечерао па отишао да легне. И легао је онако обучен, па кад је већ видио да је све поспало, он се полако диже, отвори врата па изиђе у предсобље, дохвати са земље ципеле, понесе их у руци па сиђе низ басамаке и као каква сјенка прикраде се и изиђе на улицу.... Свјетиљке су бацале слабу свјетлост, али је и то њега љутило, он би %најволио да не горе никако, да је мрак као у рогу, да се не види нигди ништа, па онда да он иде куд је намислио. Кад је већ наступио у чаршију он застаде па ослушну чује ли се ко, али се ништа није чуло, само подмукло ударање штапа стражарева. Он прође иза дућана, па стаде у један засјењак, уви се добро у свој дебели ћурак па чучну, да чека. Чекао је до по ноћи притајао дах чак да не чује и да дише, па кад већ превали преко по ноћи, а нико се још не види да иде, он се озлоједи диже се са земље и лагано на прстима упути се кући. Био је врло озлојеђен. Он је имао вољу да својим рукама ухвати лопова; па да га одведе пред власт па да им рекне: „Шта сте ви, нисте ви ништа, да сам ову ствар предао вама у руке ви би дигли вику и ларму па ништа а овако видите л’“. Сутра дан је опет дошао у дућан прегледао, видио све је у реду опет је сјео на своје старо мјесто и задовољно сркао каву и пушио.... Послије првог неуспјеха он није клонуо него је опет као и прошли пут чекао на истом мјесту и није се преварио, око по ноћи видио је сјенку како пролази његову дућану гурну оне сандуке што је он заслонио па се поче увлачити у дућан. Кад се прилика увуче до половице унутра он притрча па га ухвати за ноге, трже и једним трзајем извуче га на поље.

— Ту ли си а? — рече кроз зубе.

Лопов је ћутао, а он му не пусти ноге него га онако %полеђушке поче вући по земљи корачајући натрашке. Довуче га до свјетиљке, па познаде у њему варошког стражара и опет га не пусти него га одвуче у жандарску касарну. Лопов се отимао, бранио, али му снага бјеше одузета, јер га чича Стојан још свеза и пасом по ногама. Како га је вукао капут му бјеше сав подеран на леђима, а руке на длановима издерате. Одвуче га до жандарске касарне пробуди „иншпекцију“ патрола изиђе и прикључаше стражара. Старцу је то било необично мило, држао је да је с’ отим показао сву мудрост своју, отиђе кући па леже, али није могао заспати, преврћао се као на иглама, велико задовољство осјећаше због тога догађаја. И кад је мало пред %расвитак заспао, пробудио се и изишао у чаршију, зовно је свога комшију Косту и испричао му синоћни догађај. Задовољно је трао длан о длан свраћао познанике, частио их кавом и причао свакоме, а у вече кад је дошао кући и кад га жена упита за тај догађај, он јој једноставно одговори:

— Шта те се тиче?

— Мени је причала кума Мара! — рекла му је жена.

— Која кума Мара?

— Кума Мара Драгиница!

— Кума Мара лаже! — рече он па настави своје редовно надгледање. Он није волио да му жена ни кћи код куће знају шта он у чаршији ради и шта с' ким има. Он је %њија сматрао, као нешто непотребно, али да то мора бити ту; и да су оне због њега а нипошто он због њија. Послије тога била је парница на суду на којој је он лопову опростио све, „а што му суд досуди оно нека и пати“ — казао је судијама....