Ја га бар никад не виђох љута, увијек је у био или весео и расположен, или тужан и уплакан. Био је мање више блесаст, од оних људи који никад ни кад му најокорелију ријеч рекнеш није се налазио увријеђен, све је лако заборављао и праштао, а дарне ли га увреда у срце, он се онда склања у буџак у свом дућану, зарије главу у празне џакове, којих је у њега увијек било доста па се сит наплаче, а кад већ и суза настане он дубоко одхукне, као да ништа ни било није, па опет и даље подмирује муштерију. У таким часовима изгледао је преображен и блажен — као послије молитве. Стаса је био пониска, носио је босанско народно одијело: црне човане чакшире, црн свиленим арчом извезен фермен, а од свиленог чита копаран. На ногама је увијек имао плитке ципеле и црне чарапе. Лица је био црномањаста округласта румена као ружица, црне кудраве косе и малих брчића. Увијек кад год би ишао чаршијом имао је тај обичај да брчиће заврће, а никад га ниси могао видити да би с’ цигаром кроз чаршију ишао. Он није имао никог осим једне старе тетке код које је становао, а од оца је био наслиједио лијепо имање, које му тутори, кад се прогласио пунољетан, предадоше у руке. И он је тим имањем управљао лијепо како се само пожељети може, отворио себи дућан и у њему пазаривао лијепо, а још љепше дочекивао и испраћао муштерије.... Кад би у акшам затварао дућан отишао би кући а отуда никуд не излазио, послије вечере претитрао би све дневне новости варошке и чаршијске, па кад би се с’ тетком сит наразговарао, онда се спремао да легне. У јутро би од свију дућанџија био први чаршији. Отвори дућан, помете, распреми, па онда сједне под велику липу што је пред дућаном његовим, викне од Симе каву, па уз танку смотану цигару сркућући врућу каву пребира мисли о данашњем раду и пазару. А кад му какав окретан младић ја дјечко први сефте учини он је онда весео јер зна да ће му онај дан пазар добар бити, а ако би се какав старкеља чуо да кашље, он онда бјежи у ардију, јер зна да би му тај сабахиле бахтсузлук у дућан унијо. Тврдица и среброљубац био је до крајности а и непобожан човјек. Кад би од кога чуо да је какав светац чудеса чинио он би пажљиво саслушао, па послије довршене приче он би ономе у очи рекао:„лажеш, какав светац каква чудеса“.... У цркву је ишао врло ријетко, само о великим празницима и онда је стајао у цркви и не прекрстивши се. Кад га је један пут свештеник упитао за што се не крсти он му је једноставно одговорио:„То су моје ствари“. Старији људи су га зато мрзили али он је на то слабо пажњу обраћао, кад га ја један пут упитах:

— За што ти Раде не поздрављаш старе људе.

— А зар да поздрављам оне зеленаше? — одговорио ми је, он.

— Како зеленаше?

— Тако лицемјере, који се клањају до земље, а ’вамо би желили да је сав свијет њихов. Да све земље и сва имања буду у њиховим рукама, а они иду тамо па лажу, лажу болан. Наравно да му на ово нисам нашао одговора само би се удаљио од њега, оправдавајући му по нешто. А он би се послије таковог разговора увијек осјећао нерасположен, сјео би у дућану на малу троножну столичицу па би тако по неколико сати сједио. Устајао би само онда кад му муштерија што год заишће, па би се онда опет пушћао у мисли. Колико сам пута тражио од њега да дознам за што он тако мисли, али никад не могох! На сва моја питања и запиткивања он би остао ћутећи смркнувши се, и више ништа не проговорио, надајући се валда да ћу га протусловити, но ја не имадох те намјере. Његова тетка Стана колико и колико му је пута говорила, да се жени, али би је он увијек благим одбио, и нашао згодан изговор за то.

Једнога дана примјетисмо сви на Ради промјену. Од некога доба постајао је све ћутљивији и замишљенији, љут, ријеч да му проговориш па се ваља с’ њим свађати, муштерију поче осорно одбијати са дућана, само се замишљен шета по дућану, ни с’ ким ништа не говори. Па онда од неког доба окрену пити. Из јутра рано уграби први најљепшу пеку меса у чаршији, испече је у пекари на жару, у дућан набавио буренце ракије, метне све то и полуоку преда се на малу троножну столичицу, па пије и мезетише. Свијет пролази, застаје, посматра га, чуди се шта то би са Радом, али он се на то и не осврће, он пије даље, а кад пред мрак затвори дућан, он не иде право кући, већ се упути цестом иде, све даље одмиче, па кад види да је далеко од вароши одмакао он се врати натраг. Дође кући тетки ни ријечи не проговара, већ се пружи по простртим ћилимима, загледа се у таваницу, и тако заспи. Тетка стане виш њега па га гледа, а у срцу јој се јади ломе. Жао јој га је. Жао јој је младости његове, она мисли а и сав свијет мисли, да је шенуо, и он то зна, те му ријечи долазе до ушију, и он о њима мисли и не мисли, пустио је нек се говори.... Из јутра устаје, диже се, не гледа на чему је лежао, не осјећа да га је тврди под нажуљао, само се журно и без „збогом“ упути у дућан. Ту опет пије мезетише пуши и сједи.... Цијелој је вароши он постао загонетка предмет за разговор. Једанпут је и без фермена и без копарана, неопасан дошао у чаршију па припремио оно мезе. Пролазници застају посматрају га сумњиво машу главом, један по један долази а пред дућаном се купи све већа гомила, он то не примјећује, загледао се у једну тачку. Махинално прикучује цигару устима одбије два три дима, па онда мота другу. Окрену главу погледа у гомилицу од десетину људи, па онда помисли што ће они овде. Дохвати малу троножну столичицу па је баци међу гомилицу. Гомилица се брзо растури а столица лупи о земљу. „Побудалио“ рекоше неки па се разиђоше. Дневна новост варошка била је да је он побудалио, а кад и његовој тетки саопштише овај случај она остаде на по собе као громом поражена.

Свако жив вјеровао је у то да је он побудалио само ја не вјеровах, надао сам се да ту има неки чвор, да нешто мора бити да га је занијело, толико га пута хтједох питати шта му је, али не имадох прилике, кад год му у дућан дођох он не хтједе самном ни говорити, проговорим неколико ријечи он ћути, видим на досади сам му па се удаљим. А он је послије онога постао још гори, није хтјео више ни у дућану, већ се завуче у ардију па тамо сједи по вас дан, а кад буде пред мрак он затвара дућан раније него обично, па се упути на брдо. Сједне под гранату липу па извади из џепа полуоку почне пити и пјевати. Пјева сва се варош разлијеже, а види ли да му се оздо ко год примиче, он одма нагне бјежати даље. Прикрадох се један пут вјешто за њим и сакрих се за дебелу липу. Он пред мрак дође сједе и поче пјевати, а очи приковао за газда Јовину кућу, а кад се један прозор отвори и кад он смотри женску прилику на прозору дивљачки цикну, па рече:

— Еј Јоко Јоко моја грдна рано.

Ја помислих „ту ли смо“ па стадох изненада пред њега. А он ме погледа зачуђено онако сједећи па онда окрену главу у страну а у очима му смотрих сузе. Сједох пред њега тако да се не може дигнути, па му рекох:

— Шта радиш ти овде!

— Ништа! — одговори а погледа ме крвнички.

— Волиш Јоку је ли... Па зар због ње болан толики јади, отиђи реци јој; „Јоко волим те“, момак си знаш мајсторлуке, проспи јој мајсторлук и ево ти вјера твоја је. Што се толико буниш што се заносиш болан, ишћи је у оца и он ће ти је дати.

Он ме гледаше и као да му изгледаше невјероватно, па онда рече:

— Знам ја!... Она преко оца ништа неће, а да ја говорим са оним старим зеленашом испод части ми је! па се онда диже са земље, и сиђе низ брдо. Ја остадох да видим куда ће, а он сиђе и опучи управо сокачићем крај Јокине куће. И од онда је редовито туда пролазио и опет пио. Она би се увијек склањала, ако би била на капији, док он прође, а он би увијек гледао, све док не прође, у њихове прозоре. Један пут га Јока није смотрила кад је он туда наишао, он прође покрај ње поздрави је и лијепо се упита са њом одмаче неколико корака па се онда поврати и поче говорити са њом. Лијепо је разговарао, свака му је ријеч била паметна и имала је мјеста, а кад је отишао непрестано му је била на памети Јока, а тако исто и сутра дан. И од тада се он поче с’ Јоком разговарати, и опет промјену се прође се пића, поче говорити са свијетом, пазаривати у дућану, а муштерије више су му долазиле из радозналости чувши да је дошао к себи. Он пазарује дочекује испраћа а кад затвори дућан он иде кући, вечера поразговара се са тетком па онда излази и изчезава у ноћи. Тихо без лупе без икаквог шума отвара он капију на газда-Јовином дворишту, па се на прстима без икаквог шума као лака сјенка прикрада покрај стаја газда-Јовиних, момчад га срета, он им спушћа бакшише у шаку па прилази под Јокин прозор, а кад се све свијеће погасе, полако се отварају прозорски канати и ту се до половине, на ниском приземном прозору, показује женска, настаје тихи шапат и лако кикотање, док се опет све не претвори у мртву тишину, а онда душа се с душом сљубљује, срце срцу казује шта осјећа, а осјећај с’ осјећајем сљубљује се и изчезава у плаве небеске висине.

Тако је то трајало годину дана, он се је свако вече редовито састајао са Јоком била зима или топло он је освитао под њезиним прозорима, а кад му један пут Јока спомену своју удају, он се пренерази, просила су је двојица па се отац омишљао за кога да је дадне, а она је њему рекла да је и он запроси, па ће она од њија тројице изабрати њега. И он ју је запросио, није хтјео слати жене да проводаџишу, него је отишао сам на дућан газда-Јовану, и запросио је, али га газда Јован одби са ријечима:

— Окаснио си момче другом сам ријеч дао!

— Ако си дао и узми је! — казао му је он.

— Не узима се то тако, а и боља је прилика.

Он није хтјео ништа више да говори, упутио се улицом у дућан, спустио теглицу у буре, извадио по оке па је пио до мрака, у вече је отишао Јокиној кући, одатле се чула пјесма и пуцање пушака, то се Јока проси за Петра газда Маркова. Он је стајао на улици па нетремице гледао у кућу, свака ријеч у пјесми ударала га је по срцу, сваки избачени метак из пушке као да је погађао њега, и он би заиста волио да погоди њега да га нема више на свијету.... То вече није легао у меку постељу за њега спремљену, цијелу ноћ је бесвјесно лутао улицама, а сутра дан је засио у механу и пио до мрклога мрака. А од онда је пио сваки дан, пио је млого, продавао је дућанску робу у бесцјење па је давао за пиће, а онај дан кад су били Јокини сватови донијели су га кући пијана — полумртва.... Кад је испродавао сву робу онда је дошао ред на земље, продавао је једну по једну и трошио паре за пиће, управо бацао их. „Не требају ми“, што ће ми говорио је и није био више ћуталица, био је весео расположен, пјевао је, а што год је која земља више изчезавала он је био све веселији. Кад се у свом мјесту није могао пјесмом и пићем задовољити, он је ишао у друге касабе. Тамо је новац још више бацао, док све не исчезе, и посљедња земља била је продана и кућу је превео на тетку; па онда једног дана дође мени.

— Знаш шта је? — рече.

— Шта? — упитах га.

— Дај ми двије круне!...

Дај ми идем, идем у другу касабу, овде сам несретан.

Не хтједох му више ништа говорити, не хтједох га корити знао сам како му је, дадох му! Он онда устаде па се поздрави са мном и изгуби се за ћошак.

Више га нисам видио!