Укључено у ELTeC-plus корпус
МИЛАН М. ТРИФУНОВИЋ
ИЗ РАВНЕ ПОСАВИНЕ
- ПРИПОВЈЕТКЕ -
КЊИГА I.
ПРЕШТАМПАВАЊЕ ЗАБРАЊЕНО
У МИТРОВИЦИ
ШТАМПАРИЈА МИРОСЛАВА СПАИЋА
1906.
Лијепо је љетње вече.... По небу трепери безброј ситних звијездица а пун и сјајан мјесец поносито се шета по ведроме и плавом небу.... Пред конаком Павла Станковића сједио је младић можда од својих двадесет и пет година. Повисок, танак, у лијепом сингавом љетном одијелу и меканој „сатинској кошуљи“. Лица подугачка, нешто блиједа, плавих очију а испод правилног носа избили мали плави брчићи.... То је био Станко, најстарији син Павла Станковића.... Главу заронио у руке, а ниски црвени фес метнуо на земљу покрај себе....
Конак Павла Станковића уздизао се на једној узвишици у најљепшем крају, испод планине „Виса“; окружен потребним господарским стајама, кошевима и хамбаровима, пуним кукуруза и друге хране који нијемо свједочаху о богатству и изобиљу Станковића. Одмах више конака била је велика башча, шљивик, а више ње поносита планина — „Вис“....
Младић је сједио непомично са зароњеном главом у руке а лактовима о кољена, видило се, мучиле су га мисли, и Бог зна докле би тако сједио да га не трже режање његова гарова.
Из помрчине иза хамбара изиђе човечија прилика и стаде пред њега....
Станко га погледа тужно па рече:
— А ти си Благоје, а гдје си био?
— Ишао сам у воденицу, господару!
— А зашто ми велиш господару, до сад си ме увијек именом звао?!
— Истина јесам, ал’ друкчије је било док је покојни газда био жив, а сад њега нема, сад си ти мој господар.
— Немој ме, чича Благоје, звати господарем, јер то ја не волим — то ме некако одбија од тебе, чини ми се да си туђин, а не да си и сад мој добри Благоје. Видиш како су мени успомене на мог покојног оца драге; знаш да мајку ни запамтио нисам, па сам мог доброг оца и тебе, још за једине пријатеље држао — који су још у мени будили слатке успомене моје младости, а сад.... — и младић опет зарони главу у руке.
Благоје је стари слуга Станковића. Омален једар старац, у својим шесдесетим годинама. Сијед, као јагње, а лица пуна и црвена. Обучен сељачки: гаће, кошуља, фермен, вунена тканица и капичари опанци. — Двадесет и пет година он је слуга у дому Станковића, или боље рећи нераздвојни друг и пријатељ покојног Павла — оца Станкова. Он је имао и пуномоћ од свог газде, био је и субаша, неписмен човјек и опет највећи рачун на прсте да изброји.
— Станко — рече Благоје — што се мислиш?
— Ништа одговори Станко — или ми донеси пушку.
Благоје не почека да му се по други пут рекне. Упути се кући, отвори полако врата, па на прстима, да не пробуди газдарицу, униђе у Станкову собу, скиде са чивилука пушку па му је донесе. Станко је непомично сједио на столици, гледајући ведро звјездано небо....
— Станко, ево пушка! — рече Благоје.
— Аха, донио си, — хајдемо, тако ме нешто вуче у ову нијему ноћ.
— Одмах — рече Благоје — па потеже иза појаса кожну дуванкесу и поче пунити лулу.
— Да идемо — рече Станко, па дохвати свој фес, пушку пребаци на раме и упутише се нешто стрмом низбрдицом у поље — воденици.
Сиђоше већ и у равницу а ни један ни ријечи не проговори, сваки је био забављен својим мислима. Обојица корачаху одмјерено и тромо. Кад сиђоше у поље Благоје упита:
— ’Оћемо л’ кроз кукурузе, стазом?
— Можемо — рече Станко, па опет заћуташе; лагани вјетрић пиркао је и хладио врело чело, а шум ријеке и шуштање лишћа ствараше чудну хармонију у души Станковој. Он није видио куда корача, нит је знао зашто иде само је осјећао да га све више нека сјета притискује и да мора да нађе одушке овоме терету што све више на душу пада. И сам се зачуди кад видје да су дошли ријеци, али опет не рече ништа него пређе преко тетиве на другу страну ријеке....
— Станко — прекиде Благоје први ћутање — ти си мени нешто снужден, чиниш ми се плахо замишљен а не знам зашто!... Да те шта не боли, немој крити, кажи ми!
— Хм — рече Станко, тужно — зар мислиш да би ја то од тебе крио, не нипошто. За то сам те и звао да пођеш са мном, да ти кажем и да ме — као мој пријатељ — посавјетујеш како би најбоље било да чиним!... Али причекај док стигнемо воденици.
Већ се чула лака пјесма млинарева и клепет воденичког точка, која се смиешана с клепетом точка губила у нијему ноћ.
Наш Јоцо пјева — рече Благоје.
— Нека га нек пјева, и ја сам пјевао док ми се пјевало!
— А сад ти се зар не пјева?
Не пјева! — одговори Станко.
— Чућеш, казаћу ти!... Зашто нисмо повели и мркова.
— Ловачки мрков оде с Лазаром!
— Стигосмо Благоје — рече Станко кад стигоше воденици — или ћемо у воденицу или овде.
— Боље да смо даље од воденице, овај клепет нас помета.
— Нећемо даље, казаћу му да устави воденицу.
— Добра вече Јоцо — рече Станко. А што си се распјевао?
Јоцо је лежао полеђушке, па се немарно диже и отпоздрави свога господара.
— Иди устави воденицу! — рече Станко — па лези те спавај.
Јоцо оде нешто гунђајући па устави воденицу и наскоро овлада тишина. Није се чуло ништа само шум лишћа и ријеке, који се губио негдје у даљини.... Рупе од црвоточине и кврга пропуштале су свјетлост, те се овдје ондје виђаху сјајни колутови по зеленој трави.
— Е сад је дошло вријеме да ти кажем — рече Станко кад сједоше на траву. Познато ти је драги мој Благоје, да нам је отац наш још за живота подијелио имање. Мени даде „Зеленик“ с марвом и свима покретнинама, Бориславу „баре“ а Светомиру и матери „Забрђе с коначиштом“. Остали су хамбареви и кошеви пуни ’ране, а готовине ’иљаду дуката. Обили смо жито из кошева па продали и узели ’иљаду и по форината, маћија не хтједе да ја с тим новцем зарадим и себи и њима, већ узе себи а мени вели: „Станко твоје је у Зеленику“. Зоб и пшеницу продадоше кад сам на
Па зар већ шест недјеља од смрти нашег оца, да се имање зове моје и твоје, а не наше! Шта мислиш Благоје новце од товника Борислав је попио, а мати не да прекори већ му вели: „Уживај сине док си млад.“
Шта мислиш сад мој вјерни пријатељу?
— Бога ми не знам, — рече Благоје.
— Не знам, велиш, а како ћу ја паметан бити.
— А ти се подијели!
— Да се подијелим, велиш; зар да се дијелим, а истом је шест недјеља послије очеве смрти. Шта би свијет казао. „Ено Станковића не саставише ни по године а подијелише се!“
— Боље је да се подијелите него да имање пропада.
— Боље је велиш! а зар неће они по готову пропасти кад одем од њија. Видиш шта Борислав чини; иде сваки дан у варош, троши новац, мати му пустила, па зар неће он имање упропастити.
— Па ти си му тутор!
— Ја сам му тутор, он себи ништа ни проговорит’ неда, ко му може судити?
— Ако не можеш ти, може нужда и невоља.
— Да пустим нужди и невољи, зар не знаш шта отац рече?...
— Знам и то ал’ кад се он пустио пропасти!
— Пустио се пропасти! А ја као старији и паметнији требао би’ да га сачувам; да га извучем из те пропасти, да га наведем на прави пут да буде добар.
— Можеш покушати, тешко да ти испане за руком.
— Покушаћу — рече Станко. — А ако ништа не помогне, онда ће мо се дијелити.
— Тешко ће то бити, дош’о је данас из вароши п’јан!
— Видио сам, па шта ћу му ја?
— А што не пијеш ако он пије!... Али је у тебе друкчија памет, ти си друкчији у свему: кад си беспослен узмеш књигу па читаш, а не пијеш да трошиш ћаћино благо.
— А видиш он то неће — рече Станко. — Колико сам му пута говорио да узме књигу да чита, али њему су чини ми се милији високи „крагнови“, лаковане ципеле и пиво, него књига и рад.
— Не знам — његово чини ми се неће ваљати, само да се подијелиш док је зарана, док није почео имање задуживати.
— До ђавола, неће ваљда и то урадити, — рече Станко поплашено.
— Ја сам нешто начуо, па ти велим.
— А шта си начуо? — упита Станко скочивши као опржен.
— Чуо сам кад се неко вече запио са чивутовим сином, да му је дав’о чиво много пара, а он је опет дав’о циганима свирачима. Па стид га било да буде дужан, а од матере није смио толико искати па прод’о волове и платио дуг.
— Не може бити, — рече Станко зачуђено.
— Тако сам вала чуо па и ја теби велим.
— Од кога си чуо?
— Од Луке малог — кириџије.
— Шта, то не смије бити — рече Станко љуто. — Зар наша кућа да прави дугове по вароши. Зар Станковићи да се задужују чивутима и он балавац, зар он да окаља наше име. Наш отац се није задужив’о а он....
Еј Бориславе брате, небрате, шта чиниш ти?! Зар Станковића дом доводиш пропасти?... Оче видиш ли? Видиш ли шта се чини од нас, и од твог
Благоје посматраше свога господара разрогаченим очима, никад га не видје овако љута и разјарена. Та он је увијек био благ. Било му је и мило што га видје таког. Видио је да му је много стало до части и имена.
Станко крупним корацима ходаше тамо и овамо по трави, а бура је бјеснила у његовим прсима.
— Баш тако вели Лука, —— окрену се Станко Благоју.
— Тако ми рече!
— А од кога је он чуо?
— Видио је својим очима!
— Дакле истина је баш?!
— Истина је, а ти чини даље шта знаш!
— Одмах сутра ћу гледати да се састанем с Луком, па нек ми све каже!
— Можеш он ће ти све боље казати него ја. Још вели да му је чиво нудио паре, а он будаласто дав’о свирачима.
— Знам тога чиву, и њега треба памети научити: зар он једног Станковића да увати па да циједи по свом начину? А чиво, преварио си се у рачуну!
— Нема ту више помоћи — рече Благоје, па се пружи по трави пунећи своју лулу. — Је л’ он само пош’о тијем путем, њега нико не одврати, осладило се њему пиће — Станко.
— Одвратићу га ја, или ено му пут!
— Чини ми се они се здоговарају да теби покажу пут.
— А ко се то здоговара да мени покаже пут — плану Станко.
— Он и његова мати!
— Па добро, нек се здоговарају, ја ћу отићи од њија на своје добро а они онда нек чине шта ’оће — кад су сами себи душмани! И... и... ништа више отићу од њија — па крај.
— И треба, кад су ти неблагодарни, кад ти добро са злим враћају...
Станко ућути. Крупне мисли врзоше се по његовој глави. Поче се бура у њему мало по мало стишавати, сједе опет на траву, па се онда пружи и загледа се у ведро звјездано небо.
„Еј ала би то било лијепо — помисли — кад би ми били сложни, кад би се пазили и слагали међу собом; свако би рекао: Како су Станковићи сложни, али овако, овако нема ништа... Па кад они неће, нећу ни ја; здоговарају се да ме отјерају — не треба, отићу и сам.... Али онај чиво да ми је знати што се уплео међу нас. Шта има са нама посла? Ух, да ми га је, да види ко је Станковић“.... дохвати пушку, коју је прислонио уз храст крај себе, па запе ороз. „Овако би га“ па нехотице повуче прстом и —— опали. Пуцањ се разлијеже и одјекну низ поље...
— Шта је то, — трже Благоје па скочи — зашто пуцаш Станко?!
— Не знам ни сам!
— А шта ти би?
— Не знам — велим ти!
— Излети и воденичар Јоцо па заквачи палцом за праг и пружи се колики је дуг по земљи.
— Лопови — викну бунован воденичар — не дајте! у помоћ!
— Хајде, хајде, не дижи вику по ноћи — рече Станко љут сам на се што ово учини.
— А јеси л’ ти то газда пуц’о? — рече воденичар, дижући се са земље, — Јој боли ме рука!
— Хајде хајде, лези велим ти, хајде у воденицу!
— Која ли су доба Станко? упита Благоје.
Станко извади часовник, укреса шибицу, па погледа,
— Два по поноћи!
— Два-а — затеже Благоје — па вријеме је било да легнеш.
— Нећу кући — рече Станко — већ ако има у воденици каква поњавица — донеси ми је.
Благоје скочи, изнесе једну поњавицу, по којој се Станко пружи полеђушке, колики је дуг и дубоко уздахну. Нешто дуги дневни рад а нешто љутња уморише га па га наскоро превари сан и заспа.
Кад се Станко пробудио било се је већ лијепо разданило. Кроз памет му синуше ноћашњи догађаји. Сјети се Благоја, Борислава, па буновног воденичара, који је био надао дреку — као да га пеку.
„Ала је луд!“ — помисли.
Паде му на памет и што је Благоје причао о Луки кириџији и Бориславу. Погледа око себе, поглед му паде на Благоја, који је лежао полеђушке — хрчећи.
Диже се са земље, сиђе у ријеку, пљусну неколико прегршти воде на лице, извади рубац из џепа и отра се.
Од истока се поче помаљати велики црвен колут — рађало се сунце.
Станко посматраше рађање и дивљаше се величанствености природе Божије.
– „Како је лијепо сунце — помисли — како се лијепо рађа, ух ала је све прекрасно. А зашто вјечито не остане овако, да се сунце рађа, да птице пјевају; његова млада прса дизаху се и спуштаху, овакав у својој појави изгледао је и сам величанствено....
....Мало звонце трже га из његових сањарија. Погледа преко ријеке одакле је глас долазио. Стадо
Он познаде своје овце; за овцама је корачао дјечко можда од својих 14 година, сувоњав и блијед. Дугачка плава коса спуштала му се низ рамена, а његово доста читаво и чисто одијело доказивало је да је слуга код добра господара. Дјечко је био забављен дјељањем некаквог клипчића, па га и не примјети.
— Сава, — викну га Станко.
Дјечко се трже. Кад видје Станка смјерно се поклони назвавши: Добро јутро!
— ’Оћеш данас овце у Баре? — упита Станко.
— Ма глед’о сам те јутрос код куће па те не би, да ти кажем да је паша у Бари слаба, већ у Малој Бари је боља.
— Па у Малој су Бари говеда.
— Нека су, одлучићу ја овце у пландиште.
— Па одлучи, само пази како ћеш.
— Не бригај ти само нек си ми каз’о! — рече дјечко па потјера овце низ поље.
„Ваљан дјечко — помисли — и њега ћу изети, кад се подијелимо“.
Ова га помисао трже — као да се је опржио о врело гвожђе. — „Зар да се дијелимо, а истом шест недјеља прошло, шта ће свијет рећи? Ал опет морам, Борислав“ и у грудима му се опет поче кувати! Бунило га је његово раскошно живљење, увријеђени понос његова имена због дуга. Учини му се да види пред собом црни амбис и да у њега пропада. — Пропада он па и њихов дом. Борио се сам са собом, не зна шта да чини, шта да почне. Мислио је да остане у заједници, да ћути па да трпи, али опет Благоје му рече, да ће му показати пут. „Шта ћу морам — помисли опет — диобе тражити нећу, а ако устраже онда просто им“.
Звоно са мале сеоске црквице трже га опет из мисли. Он се побожно прекрсти и очита кратку молитвицу.
— Благоје — рече — устани, свануло је.
— А-а-а-а-а — протеже се Благоје — ево ме, ево!
Скочи са свога лежишта, кад чу звоно прекрсти се, па пође ријеци.
— Да идемо Луки! — рече Станко.
— Ево да се умијем! — рече Благоје.
Из воденице изиђе, бунован, воденичар Јоцо и поче се протезати.
— А што ме боли рука — рече мумлајући. — А сјећам се уп’о сам ноћас. Ама ко је то ноћас пуц’о? — запита он Станка.
— Ја! — одговори Станко.
— А што си пуц’о у оно доба?
— Пуцо сам, не знам ни сам зашто, — одговори нехатно Станко.
— Вама је до пуцања — мумлаше воденичар — а ја ћу памтити мијене.
Станко замишљен и не чу воденичара, него кад се Благоје уми, дохвати пушку, коју је био прислонио код храста, па се обојица упутише низ поље, кући Луке кириџије.
Кад се Станко враћао од Луке кириџије, сунце је било већ тако упрло и почело жећи, да сви предмети играху пред очима. Њега бијаху спопали крупни грашци зноја слијевајући се низ његово сувоњаво лице. Он се није брисао од зноја, нити се бранио од мушица, само је журним кораком грабио напријед. Желио је да види и да чује што Борислав мисли, да л’ ће обећати да се поправи, или ће се одупријети његовим братским савјетима. — Стигоше већ скоро и до конака а
— О па то ми стигосмо некако брзо! — рече Благоје.
— Прилично, и ја не знам кад превалисмо толики пут.
— У мислима човјек брзо одмиче, па и сам не зна кад стигне.
Успеше се уз низбрдицу испод коначишта. Станко униђе у кућу. Борислава и Светомира затече за столом, гдје сједе а матере им не би ту.
Он спусти пушку у буџак па назва браћи Бога.
Борислав му некако хладно прими поздрав а Светомир је за столом куњао.... Борислављеве црне очи и његово округло пуно, иначе румено, лице било је некако подбуло, по томе се видило да је синоћ мало више пио. Био се елегантно обукао. Припео високу бијелу јаку и црни овратник, обукао ново црно одијело и ципеле од „салон-лака“.
Станко погледа кроз прозор па смотри да неки човјек изведе оседлана вранца из штале. У томе им униђе и мајка у црно одјевена „од жалости за мужем“.
Борислав скочи иза стола стаде пред мајку па рече:
— Је л’ мама изгледам ли сад као ваши „Новосађани“.
— Изгледаш, изгледаш сине мој! — одговори му љубазно мајка.
„Хм оседлан коњ — мислио је Станко. Али какви је оно чо’ек у авлији, рекао би’ да је Швабо. Гдје њега нађе? ама стани разрачунаћемо се. — Благоје — викну, — спазивши Благоја оди овамо!
Благоје униђе у кућу.
— Заповједај господару! — рече.
— Стани ту, па се онда окрену Бориславу, а куда ће наш вранац, Бориславе?
— ’Оћу да идем у варош! — одговори Борислав.
— А какви је оно Швабо, што га из штале изведе!
— Оно је мој „пуцман“.
— Твој „пуцман“, међер си се ти сасвим одао интелигенцији.
Борислав му на то ништа не одговори.
— Ама кажи ми Бориславе, гдје су наши товници?
— Који товници?
— Шибоње!
— Продао сам и’!
— А коме?
— Продао на сајму.
Па што си их продао без нужде, требао си и мене питати!
— А што ћу те питати? продао сам па ето!
— Па требао си и мене питати, велим ти као старијега! — рече мало оштрије Станко. — Пошто сте продали зоб?
— По шест! — одговори Борислав.
— А што си је продао по то, зашто ниси чекао, била би скупља!... Зоб је слабо родила.
— Дао сам је — не враћам је.
— А коме си је продао? — запита Станко мало блажије.
— Хм, коме сам је прод’о. А што питаш коме сам је прод’о, може бити да сам властан нешто продати! — рече Борислав љуто.
— Али ја ти велим — рече Станко и направи се да попушта. — Па не велим ти ништа ружно!
Борислав се ослободи, видећи да Станко попушта, па рече оштрије....
— Ја сам прод’о па шта те се тиче, у осталом властан сам са својим, па шта ми можеш?
— Е нећеш туда — плану Станко — или ће бити како ја рекнем, или неће никако! Знаш ли да сам ја старији и да се мене пита?
— Шта, шта, шта!? Ко се то пита? видићу ја или си ти старији или ја!... Гле ти њега, како би он да мојој деци господари, а све у свој џеп — прокљува се пиштећим гласом стара. — Зар ти да мојој деци судиш, а? види га, ко те не зна скупо би те платио!
— Ово је мјесто гдје само ја могу говорити и заповједати а више нико — рече оштро Станко и погледа јој отворено у очи.
— Шта, ти овде немаш права — запишта опет стара. — Ето ти твој Зеленик, а ово је мени мој човек оставио. —
— Благоје, шта је отац на самрти казао? — окрену се Станко Благоју.
— Да ти....
— Ћути стара мрцино — прекиде га стара — ја ћу те сад из службе отјерати! А ти, ено ти твој Зеленик.
— Добро кад је мој Зеленик, ја идем, али дај ми најприје моју готовину.
— Изброј ти нама што је наше па се губи!
— Добро — рече Станко — па приђе сигурним кораком „каси“, извади кључеве из џепа, који су на једном ланчићу висили, отвори касу па извади један велики кожни новчаник.
— Овдје је хиљада дуката, то је пет хиљада форината, себи ћу узети хиљаду а остало вама, дошло вам је више, ал’ будите задовољни — и Станко одбраја њима четири хиљаде а себи узе хиљаду форината.
— Добро — рече Борислав, а стара журно зграби за новчаник и поче слагати у њега банкноте.
— Све нам је подијељено, само коњи нису, ви их узмите себи да не кварим пар, а мени дајте покућанство моје матере и вранца.
— Узми, узми, велико покућанство.
— Шта ћеш — рече Станко тужно — моја је мајка била проста — Босанка, а ти си Новосађанка.
— Дабоме, дабоме!
— Молим вас још! кад мали Сава дотјера овце, пошаљите га у Зеленик, јер оно су овце из Зеленика.
— То можеш и сам учинити!
Добро, немојте рећи да вам нисам казао!
— Чија мислимо кола, господару? упита Благоје.
— Ова одавде — одговори Станко.
— Хм, ја не би’, да зовнемо Луку.
— Па де зовни Луку, а ти Бориславе немој данас ићи, боље сутра, јер ми вранац треба. Мени ћете дати још икону Св. Ђорђа, ону из собе нашег оца и кандило....
— Пристајем! — одговори Борислав.
— Јесте ли задовољни?
— Јесмо! јесмо, — одговори стара.
Светомир, који је до сад спавао, трже се, и не обраћајући пажње на њихов разговор изађе на поље.
— А сад ми дајте да што год једем, јер од синоћ не узех залогаја у уста.
Маћеха му донесе комад пршуте па стави пред њега.
Станко извади из џепа перорез, сједе за сто па се поклопи по јелу. Борислав и мати сједну с противну страну од њега, па док је она пратила сваки покрет Станков, дотле је Борислав звјерао по соби тамо овамо.
Кад Станко сврши своје јело, очисти мрвице са стола, приђе прозору па уприје поглед у даљину.
„Ух ала сам онда плакао — помисли — ала ми је жао било растати се од куће и од оца, па маћија и она ме је онда друкчије пазила, а данас... Данас се дијелимо!... Дубок уздах изви се из његових груди....
„Дијелимо се, а шта ће свијет рећи кад чује да су се Станковићи подијелили... Рећи ће да је срамота, ама шта ћу ја, нисам ја крив?!.. Шаљу ме у Зеленик! Па добро, ето ја идем а они нека раде како хоће.... А отац? Отац ће се мртав у гробу преврнути због наше диобе; не састависмо ни пуна два мјесеца, а подијелисмо се.... Ружиће нас свијет, а има и право!... Јован трговац дочекаће ме хладно кад му дођем. Казаће: Шта то урадисте, ни годину не састависте, али ја ћу му објаснити, да ја нисам крив, и вјероваће ми....
Дође му да плаче, сузе му грунуше на очи и лише се потоком,... Покушавао је силом да устави сузе, али оне се и даље лише низ лице... Обазрије се, собна врата била су отворена, а у соби није било никога. Мало му лакну кад видје да је сам. Није хтјео устављати суза, пустио их је нека теку. Видје Борислава и мајку његову гдје прођоше испод прозора. Борислав је одбијао лаке димове из своје цигарете, а корачао је достојанствено ослањајући се на танки „бамбусов“ штапић.
„Елегантан, прави господичић — изусти Станко — па због њега се дијелимо, они хоће диобу, а ја не бих; е па онда ја нисам крив!“
Ова помисао да није он крив, умири га мало, сузе престадоше тећи, уприје поглед и сам незнајући шта да мисли. Са срца му спаде онај терет а у грудима осјети неку празнину. Мисли су му биле раштркане, расијано је прелазио очима с предмета на предмет не знајући сам у шта гледа. Осјећао је сасвим неку лакоћу пошто се исплакао, било му је свеједно, или отишао одавде или — не! Чинило му се као да се сели из туђе куће у туђу кућу, као да не иде у своју кућу, гдје ће бити сам свој господар; гдје ће он управљати са својим имањем како он умије -— а неће му други пропуцкавати оно, што је знојем стечено!...
....Стиже и Лука кириџија са своја два — као ваљци дебела алата. У колима је сједио Лука и Благоје. Благоје је још у путу испричао Луки сав данашњи догађај. „Има и право — говорио је Лука — што се дијели и његова је оно бабовина к’о и њихова, па зар да распућују.“ У томе су стигли и пред конак. Лука звизну а коњи стадоше.
Станко изађе на поље.
— Ви дођосте, рече им.
— Дођосмо, — одговори Лука погладивши своје црне брчине.
— Која ли су доба? — упита Станко не вадећи свој часовник.
— Прошло је подне — одговори Лука погледавши у сунце.
— ’Оћемо ли товарити? — упита Благоје.
— Иди их зовни!
— А куд су они?
— Ено их у цвијетњаку!
Благоје оде у цвијетњак а Станко остаде пред кућом с Луком.
— Подијелисмо се! — рече Станко.
— Нека си,... Им’о си и право.... Гледам
— Стид ме је свијета, шта ће трговци у вароши рећи!
— Не бој се, видли су трговци шта он ради; а чуо сам и шта говоре....
— Шта говоре?
Лука хтједе да му рекне, али видивши газдарицу да иде, ућута. Униђоше сви у кућу. Стара отвори једну од побочних соба.
— Ево — рече Станку — покућанство твоје матере — носи!
Благоје и Лука почеше купити јастуке, ћилиме, душеке и остало па носише у кола; а и он с њима, ни сам не знајући зашто! Станко се попе у кола па поче све лијепо слагати.... Напунише се кола!
— Има ли још шта? — упита Станко.
— Нема! одговори Лука, изишавши празних шака из собе....
Станко искочи из кола па униђе у очеву собу. Смијерно се прекрсти пред иконом и цјелива је, онда скиде икону па метну у кола. Приступи старој, пољуби је у руку, пољуби се с браћом, дохвати пушку и оседлана вранца, па га појаши; рече:
— Крени с Божијом помоћи!
Лука ошину коње па пође а Благоје се с газдарицом и с младим газдама смјешећи — опрости; па се и он упути пјешице за њима. Керови испод хамбара заштекташе па запрашише са својим господаром.
Станко је јашио на своме вранцу оборене главе — замишљено, а Лука и Благоје су међусобно разговарали. Послије по сата вожње стигоше у Зеленик.
Зеленик је био у равници такођер окружен планином „Вис“, а конак је био мала једнокатна, али укусно сазидана кућица, опкољена кошевима и хамбаровима. Двориште је опасао велики шљивик, а испод конака се пружаху плодна поља....
„Дакле ту смо — помисли Станко — сад се отпочиње нов самосталан живот; ваља запљунут у длане па радити и гледати очувати бабовину. Стаде, обазрије се око себе, извади кључеве из џепа па откључа кухињска врата. Како ступи унутра све посуђе затече у реду, како га је прекјуче оставио. У собама знао је, да није било ништа.... Отвори најприје врата од велике собе, изиђе на поље, унесе икону па је објеси с истока о зид, онда рече Благоју и Луки: „Понесите ствари“....
Благоје и Лука почеше износити све једно по једно па сложише на камару. Кад унесоше све, сједоше под липу. Станко униђе у подрум, изнесе у плоски ракије па даде Луки. Овај узе да наздрави. Засука црне брчине па отпоче:
— Здраво да си млади Станковићу, да будеш сретан и да дуго поживиш у своме дому. Родила ти бјелица шеница, родило ти жито и ливада, хиљадила ти се марва, и — да Бог да се оженио! — Повуче добро па подаде плоску Благоју.
— Благоје дохвати плоску, скиде капу па устаде!
— Е да Бог да мој Станко, мој млади господару, да си жив и здрав и сретан, да дуго поживиш у сваком добру, да ти се имање ’иљади и оженио се, па те Бог благословио са лијепим породом — нек имаш на коме очи оставити — повуче и он добро па спусти плоску на земљу.
Станко сједе код кола па се дубоко замисли. Благоје и Лука су међу собом нешто разговарали...
— А гдје ли је Сријемац? — упита Станко.
— Ко зар Мито?
— Ја, кућа му је затворена.
— Отишао с марвом, не зна да си доселио!
— Теофил и Никифор су отишли на прело кући, још синоћ су ме молили!
— Ја светац је — недјеља!
— Истина ја сам и заборавио, за то је јутрос звонило! — рече Станко па опет ућути.
Лука још мало посједи па оде, а Станко и Благоје почеше спремати ствари. Док су све спремили сунце се спремало скоро на починак. Станко изишао пред кућу па стао, посматрајући свој питоми Зеленик....
....Прса му се нагло надигоше, од милине, учини му се мален цио свијет, хтио би да има крила па да полети, да полети да погледа из висине на своја пространа добра — да их види колика су. Нагло улеће у кућу, врати се с пушком, неколико патрона стрпа у џеп, па наже у шљивик. Керови полећеше за њим штекћући, па кроз мало времена истјераше зеца.... Он запе, али не опали, „Нећу данас, на данашњи дан, нека и он живи“. Његова пушка, коју је он до данас најволио, дође му сад гадна и мрска, баци је са себе на траву; запети ороз шкљоцну, а пуцањ се разлијеже.... Онда се опет покаја што баци пушку, подиже је за земље, пребаци је преко рамена па пође даље ни сам не знајући куда, само осјећаше, да му је све тијесно и малено, осјећаше се велик и јак. Прса му се надигоше још више а он поче трчати ни сам не знајући зашто — само је трчао, нагло трчао!
Најпослије осјети, да га снага мало по мало издаје, па застаде.... „Ох што ја трчим — запита сам себе. — И гдје сам већ одмакао далеко, сунце је сјело, а ја нисам код куће, нисам остао да видим марву“ — и журним кораком упути се натраг
Слуге су скакале од радости кад им је Благоје казао, да се Станко овамо доселио — зато је било све тако весело.
Станко пређе вратнице па упаде међу слуге.
— Добро вече! — поздрави их братски.
— Бог ти помог’о! — викнуше слуге, поскидавши капе.
— Живијооо! продера се Благоје.
— Шта је, шта је, чича Благоје? — рече Станко.
— Ништа, ништа, господичићу, мало сам весео, она твоја препека, знаш, Бог је убио! Теофиле кам она бугарија (тамбура) болан знаш, да мало кучиш.
— Немој болан, знаш да је стари газда умро! — рече један од момака.
— Ништа, ништа, момци — рече Станко — ви будите весели, живи треба да се веселе а мртве — Бог да прости!
— Тако је, газда, тако је! — рекоше сви у један глас.
Слуге позатвараше марву у торове, а Станку Митина жена изнесе столичицу. Станко сједе, пушку додаде Благоју а слуге зовну преда се.
— Е газда, знаш како нам је — рече Теофил, један повисок црномањаст момак — осјетили смо да нам је дошла стара Станковића крв, па смо весели.... Их, да нам је нешто да запјевамо....
— Препеке, а? — прекиде Благоје.
— Паа, рече Теофил.
— На — додаде му Станко кључеве — иди извади једну плоску.
Теофил униђе у подрум па се врати, носећи пуну плоску ракије.
— Ето вам, само чича Благоју не дајте.
— Шути, док те нисам.... рече Благоје, показујући свој чибук.
— Их би му нахудио! — рече један од момака и настадоше веселе шале и задиркивања до у мрклу ноћ.
Прошло је жарко љето, а настала суморна јесен; киша је досадно ромињала, натапајући земљу и пунећи и онако препуне јаруге... Млади господар Станко пружио се по шилтету, па пребира и премишља, шта у будуће да ради; да своје имање још напредније уреди.... Овогодишња јесен, са својим обилатим плодом повећала је прилично Станково имање: кошеви и хамбарови били су прилично пуни, а новчаник — од примљених новаца за шљиве — прилично се био затегао. Шљивама је била ове године цијена врло повољна, те и поред нешто слабог рода, дало је то Станку лијеп приход.
Станко, лежећи и премишљајући, баци поглед на своју стелажу с књигама, он приђе па дохвати једну књигу, прво што прочита, била је књига пјесама Авде Карабеговића — Хасанбегова.... Била је отворена а Станко, гутајући поче читати стихове:
„Лишће пада са увелих грана, Моју душу тежак стиско јад, Надо моја вјеро закопана Срце моје — шта ми радиш сад.“
Једна бистра суза засја се у Станковом оку; искрено је жалио судбину младог пјесника, у срце га дарну нехат и немар наше омладине, да не одају достојну пошту младом пјеснику.... Онда поче
„Боже шта, ли је с њом — помисли Станко, — дуго времена јој не писах и био сам заборавио на њу, а она на мене? — Ех ко зна.... може бити да се удала, али не није. Жарко би ми јавио за то, да пишем Жарку“ — и примиче се своме писаћем столу, дохвати перо и мастило па написа: Драги Жарко! „Јест — помисли опет — а ко зна гдје је Жарко, може бити да није више тамо, да није у другом мјесту, али нека, примиће његови и послати њему“ — и таман хтједе да пише даље, а у собу упаде Теофил, био је сав од кише мокар као миш, како униђе назва Бога, додаде Станку два листа: „
— Шта ради Симеун? — упита Станко.
— Здрав је и поздравља! — одговори Теофил.
Станко најприје отвори писмо да прочита. Писмо је било од Жарка и ево шта му је Жарко писао:
Драги Станче!Доста је времена прошло како се ја и ти не дописасмо и за јуначко не питасмо здравље; твоја писма сам примио што си ми најпослије писао, али опрости што ти на њих не одговорих, у томе су ме спријечиле моје породичне околности, послије смрти мога оца остао сам доста траљаво, па је требало доста времена док сам то покупио и посао уредио!... И сад ме је друго нагнало да ти пишем;
јављам ти да је твоја Ленчица послије тешког тродневног боловања напрасно умрла од дифтерије....
Станко задрхта, поблиједи па баци писмо од себе; тешко му је било при души, у оку му се засјаше сузе. „Ах Ленчица умрла“ — викну очајно, извади из џепа рубац па поче брисати сузе.
Диже се са свога мјеста па нагло поче ходати по соби, онда опет сједе и опет поче ходати по соби. Дохвати писмо са пода па поче даље читати, расијано је посматрао писмо, очи су му онако прелијетале преко слова, а жалост и бура у прсима почеше се по мало стишавати, он покуша да о томе мало хладније размисли.
„Ленчица је умрла“ — понављао је Жаркове ријечи, али како тако напрасно, изгледа ми врло чудновато, може бити да ме Жарко вара, али опет може бити да је и истина, Жарко не вара, познајем га, па се онда баци у мисли и поче премишљати о својој Ленчнци, изиђоше му пред очи сви њихови састанци и разговор. „Ленчица је умрла“ — понови опет и пред очима му сину ужасна јава.
— Теофиле, — викну и нехотице ни сам не знајући зашто.
Теофил униђе у собу.
— Јеси ли видио Борислава? — упита расијано.
— Јесам — одговори Теофил — отиш’о је у варош.
— „Спреми вранца — рече Станко, па дохвати с чивилука своје „шпорт“ одијело, кратке зелене панталоне и топли зимски капут, навуче на себе, узјаши вранца, па одјури у варош.
Е Чим је Станко стигао у варош одмах потражи Борислава, али га нигдје не нађе.... Сврати се у дућан Јована трговца и састаде се са Симеуном,
Оде у вече са Симеуном у позориште и униђе у салу. Публике је био приличан број, јер се давала „
То је био Милутиновић, директор путујуће дружине.
— Јесте ли гледали већ данашњу преставу? упита директор Станка.
— Не, нисам, тек ћу сад да гледам.
— Данас дајемо „
— Чуо сам, лијеп комад.
— Данас с нама преставља господин Борислав Станковић.
— Мој брат! — рече у чуду Станко.
— Ваш брат! зачуди се и директор.
— Да, то је мој брат, а од куд он с вама?
— Е па каже да љуби „уметност“.
— То ми је мило што вели да љуби умјетност, али ми није драго да и он преставља.
— А зашто, молим?
— За то, није ми драго.
— Е онда опростите господине што ћу вам рећи, ви слабо схваћате значај српскога позоришта.
— Да избјегнем сваку препирку велим вам да слабо схваћам значај српскога позоришта. — Молим вас, гдје је мој брат?
— Отишао је да се маскира!
- А гдје је данас био?
— Послије подне учио је своју улогу, а где је био пре подне — не знам.
— Прије подне се кренуо од куће!...
— А заиста то је красан младић, чини ми се могао би бити уметник.
— То му, молим вас немојте препоручивати.
— А зашто, молим?
— Зато што је млад и лакомислен па би могао лако као глумац с којом дружином отпутовати....
— А за то се не брините, са мном неће.
— Не велим с вама, али с којом другом дружином.
Директор ућута, ућута и Станко.
— Би ли хтели господине узети претплатну карту на шест престава.
— Драге воље!... Гасподине директоре могу ли се видети с мојим братом.
— Можете још се нису почели маскирати и директор одведе Станка за завјесу.
Борислав је сједио на столици, до њега једна млада глумица, а пред њима је стајала бутела финог вина самотока. Станко се хладно поздрави са Бориславом па му онда рече:
— ’Оћеш ли раније кући да те чекам.
— Може бити никако. Мој брат Станко, престави Борислав свога брата глумици.
— Гина Стојшић чланица народног позоришта београдског — престави се глумица Станку.
— Изволте сјести господине Станковићу.
Станко из учтивости заузе понуђено му мјесто.
— К’о велим вечерас да пођемо заједно!
— Ја ћу може бити остати преко ноћ овдје, тек прекосутра ако се вратим....
— У осталом како ’оћеш, само велим бринуће се мати за тебе....
— А не, она се већ на то навикла, јер више пута преноћим — досадно ми је у селу.
— Истина — потврди Станко — овдје има више забаве, али тек ја се осјећам најслободнији код своје куће; а бога ми и јефтиније се пролази на селу.... Ја циција нисам, али бих сваког посавјетовао да што мање троши, јер не зна се шта носи дан а шта ли ноћ — не знам како ти велиш, брате.
— Моји трошкови спрам мојих доходака су мали, у опште ја не расипам, ако си намјеран да ме посавјетујеш, остави то за други пут.
— Господин Станко је сигурно ваш старији брат господине Бориславе — рече глумица.
— Јест, али нисмо у заједници!
„Шта му би да то рекне — помисли Станко — он је чини ми се припреман за свађу.“ Станко осјећаше да га нешто гони и копка, да још што год пришине Бориславу, али се стиша.
— Господин Станко зовите флашу самотока — рече глумица.
— Драге воље — рече Станко.
У томе униђе за завјесу и директор.
— Господин Станковић заповеда самотока, — рече глумица директору.
Директор изиђе па се брзо врати носећи у руци не једну него двије флаше вина и стави пред
— Их господин директоре — рече глумица као преплашено — господин је само једну заповедао!
— Једну — зачуди се директор — ех опростите а ја сам мислио две.
— Не чини ништа — рече Станко. — Да ли овако и Бориславу подваљују — помисли у себи — јамачно он им је сасвим у рукама.
У томе за позорницу униђе неколико глумаца и двије три глумице и за позорницом настаде ужасан трпанац. Станко видје да је на сметњи па изађе међу публику, ту се састаде са још неколико својих другова, са којим се ријетко кад и виђао. Сви се зачудише кад га видјеше и пријатељски се са њим поздравише.
Наскоро зазвони звонце и публика поче заузимати мјеста. Неки који су се сладили чашом пива или вина униђоше у салу и посједаше а неки остадоше стојећи... Станко се био зажелио својих другова па се са њима разговарао, у томе зазвони и други пут и међу публиком настаде тајац.
Искрпљена завјеса се диже и на позорници се указа Станко. Престава отпоче. Станко је гутајући слушао дивне стихове и пазио на сваки покрет глумца. У том ступи на позорницу и Борислав у улози Ђорђа. Станка као да неко поли млаком водом, колико му бјеше криво што Борислав преставља у толико се био поплашио да га не ухвати трема па да се не осрамоти. Борислав отпоче, испочетка му је глас нешто дрхтао, али доцније се ослободи и своју улогу одигра на опште задовољство публике....
....Кад се престава свршила Борислав изиђе па сједе за један сто а око њега се поредаше глумци и глумице. Неки зваху пиво а неки су
Станко узјаши свога вранца, па се као звијезда трчећи упути у равни Зеленик.
Сутра дан се Станко пробуди прије сунчева изласка, па изађе пред кућу. Небо је било ведро као стакло, нигдје се облачка на њему не види; од истока се почела помаљати румен, а однекле је долазило кликтање жунино. Станко зовну Благоја, па се са њим упути воденици.... Са Благојем се разговарао о обичним домаћим пословима, док Станко смотри путем у највећем скоку Борислављева зекана, а Борислава не бијаше на њему....
— Ето зекана а Борислава нема! — рече Благоје.
Станка нешто ледну по срцу.
— Нема, зло је, трчи чича Благоје! — и обадвојица се трчећи упутише блатним путем. Благоје покуша да устави коња, али се зекан изби у страну и потрча преко њива. Благоје и Станко потрчаше напријед, и не далеко покрај пута нађоше лежећива Борислава да спава.... Станко се примаче, преврну га, па кад видје да није рањен, неки терет спаде му са душе, подиже га па га са Благојем понесе у Зеленик. Борислав је био као мртав, ни трага од живота не бијаше у њему, само се чуло да одмјерено дише. Донесоше га у Зеленик, па скидоше с њега каљаво одијело и положише га
У први мах је мислио да је он покраден, али кад видје новац, та му сумња сасвим ишчезе....
Или је коме од глумаца поклонио сат — помисли или га је изгубио.... А најприје ће бити да га је поклонио....
Станко пипну чело Борислављево, оно је ватром горело, а и цијело тијело било је у некој ватри. Станко стави ладне облоге на чело му па сједе са Благојем на миндерлук.
— Шта ради сам од себе — рече Станко.
— Упућује своју младост у лудо — рече Благоје.
Станко није хтјео његовој матери ништа јављати, знао је да би се она уплашила а у самом поступању Борислављеву кривио је његову матер највише....
Борислав се разабрао тек послије подне. Отвори очи, узвјерено погледа око себе, па кад видје Станка у углу собе да нешто чита, смрче се. Глава му је била необично тешка и у њој је осјећао ужасне болове, није се сјећао кад је овде донешен, познао је Станкову собу у Зеленику, па му то дође једна велика загонетка. Покуша да дигне главу, али осјети да не може.... Станко га погледа па кад видје да се пробудио обрадова се.
— ’Оћеш ли воде? — упита га Станко.
– ’Оћу — одговори Борислав.
Станко му принесе чашу воде а он је испи на искап.
— Глава ме ужасно боли — рече Борислав.
— Вјерујем ти — рече Станко — и мене би болила да сам на твоме мјесту.
– Али молим те, од куда ја овде?
— Лези спавај још — рече му Станко — одмори се!
Борислав погледа по соби, смотри на чивилуку своје каљаве хаљине и ципеле; ово му створи још већу забуну. Тешком муком исправи се у постељи, па поче премишљати, али се ничега баш није сјећао.
„Шта ли је са мном и од куда ја овде — помисли — ничега да се сјетим, само знам да сам с Гином пио много и све „брудершафт“ па и са осталим глумцима.... Знам да сам пред хотелом сјео на зекана, али од куд ја овде то не знам: морао сам с коња пасти па ме Станко нашао“.
— ’Оћеш ли да једеш? — упита га Станко.
— Не, не могу — одговори он без икакве воље за даљи разговор.
— Да идем кући најбоље је!
— Како ’оћеш — рече Станко, па му даде своје хаљине да обуче и извади му из џепа новчаник па му га додаде.
Борислав завири у новчаник, па сумњиво замаха главом и стрпа га у џеп.
— А гдје ти је златан сат? — упита Станко.
— Зар га нема?
— Нема га!
— Не знам! — одговори Борислав.
— Бориславе, не ваља шта чиниш ти, прођи се такога живота!
— Мани се — одмахну борислав руком.
— Ја би те као старији твој брат, посавјетовао да се манеш тога живота. Пропадаш и морално и материјално, па ако бар не жалиш новац, пожали своју младост.... Видиш, јутрос те нађосмо на путу, ниси ништа знао за се, био си сав каљав, новаца ти нестало, сата ти нема, промисли да је то штета.
— Истина је, — рече Борислав.
— Немој Бориславе, мој драги брате, то је понижење за једнога Станковића да га други у блату види, зар мислиш да се то неће и у вароши сазнати, а то је видиш од свијета срамота а од Бога гриота.... Шта мислиш, како ће те пријатељи нашег оца погледати кад чују шта је с тобом било, па све на страну али твоја мајка.... Шта ћеш јој рећи сад кад те упита за сат и одијело, мораш јој истину признати, зар не....
Борислав је само ћутао, није ништа говорио. Осјећао је истинитост ријечи Станкових и сам се видио понижен и потиштен. Знао је да је учинио велику погријешку и њему дође да моли Станка за опроштење....
— Немој Бориславе, ја те молим — настави Станко — молим те ради части и имена нашег оца.... Поправи се Бориславе иначе — пропао си.... Мислим да сам ти доста говорио и нећеш се кајати ако ме послушаш.
Борислав му пружи руку не рекавши ништа.
— Треба ли ко да те отпрати?
— Не — могу сам!
— Да пошаљем с тобом чича Благоја.
— Не треба, могу ја!
— Е добро, поздрави Светомира и мајку.
— Хвала! рече Борислав, па се упути кући. Станко се врати па сједе на миндерлук и покуша да се размисли да ли би било начина да се Бориславу помогне. „Покушаћу лијепим и силом па ако никако не могне, покушаћу са власти, пријавићу га надтуторственој области и сав његов развратни живот пред очи им изнијети.“
Припекло је мајско сунце, природа је оживила све је весело и радосно, цвркут птица звони јасно,
— Која добра, јеси л био скоро у чаршији — упита Станко.
— Био сам! — одговори Лука.
— Ја вала не идох поодавно — шта има ново?
— Нема ништа већ дођо’ да ти кажем, поздравио те Јован, ’шеници је скочила цијена, што год имаш реко је да му довезеш што год имаднеш по девет форината.
— Добро Лука, хвала ти, спреми кола у сриједу, и нађи још кога!
— Поздравио те Јован још да искупиш Бориславову ’шеницу, он је продао чивуту појефтино и он би платио боље.
— Шта, продао, није могуће — јефтино.
— Јефтино по шест и осамдесет и то од дуга!
— Шта од дуга?
— Од дуга, од дуга, задужио се много, од како се прогласио пунољетан, веле да му се задужио много....
— Како, ја о томе ништа не знам, зар му је дужан много?
— Много, веле, преко хиљаду и по форината, ја не знам бога ми у што, само ти велим овако је!...
— Ко ти је то причао?
— Причао ми је чивут, собом; распитивао ме за имање Борислављево, колико вриједи....
— Може бит да се узда да га купи.
— Туда шиба!
— Хе, нећеш чиво, док је Станка, не купује се лако Станковића имање, нећеш куд си намислио....
Па кад ће доћ’ да види ’шеницу.
— Тамо је!
— Са Бориславом?
— Са Бориславом, ја.
— Хвала ти Лука — рече Станко — идем одмах да видим шта раде. И Станко се упути коначишту, затече Борислава и малог дебелог чиву да сједе пред кућом па се разговарају.... Борислав понуди Станка да сједне, Станко сједе, а Борислав и чиво се разговараху о обичним стварима. —
— Бориславе — рече Станко — шта мислиш са ’шеницом, би ли је продао?
— Е окаснио си, продао сам је!
— Коме си је продао?
— Продао сам је газда Моши!
— Пошто?
— Појефтино, шест и осамдесет!
— Шест: и осамдесет — рече Станко као чудећи се — па ја бих ти платио осам....
— Осам, па ’шеници је пала цијена, Станко, — рече Борислав.
— Немој слушати што ти лажу, платим ти је осам и по.
Борислав погледа Станка зачуђено, његово среброљубље превлађиваше, и он готово да дадне Станку пшеницу, док се чивут пропљува:
— Газда Станко ја сам пшеницу купио и капару дао.
— Е мени је прече ја сам му брат и боље плаћам.
— Али ја сам дао капару!
— Је л’ истина Бориславе?
— Истина је, — рече Борислав — али се капара даде вратити.
— Колико сте дали капаре, газда Мошо?
— Триста форината.
Станко се маши за новчаник.
— Не примам, не примам газда Станко — забрсти чиво — капару сам дао и ’шеницу купио.
— Али ја вам капару повраћам натраг.
— Не примам, ’оћу капару на капару.
— То вам дати не могу, него примите ваш новац натраг.
— Не могу, газда Станко.
— Молим вас примите газда Мошо.
— Не могу, ја би на томе трпио грдну штету.
— Али молим вас, примите! — понови Станко.
— Не могу....
Станко извади из новчаника три банкноте по стотину круна па их положи пред Борислава.
— Бориславе — рече Станко — дајем ти капару за ’шеницу примаш ли?
Борислав се маши, за новце.
— Не може, не може, газда Станко ја сам дао капаре више! — забрза чиво.
— Па колико сте дали?
— Дао сам пет стотина, дао сам седам стотина форината.
По Станку се узмути, мишићи му задрхташе, цијело му тијело обузе нека стрепња. Он виђе да чиво лаже не смије да му каже истину, а то га је љутило....
— Газда Мошо, молим вас кажите ми право колико сте дали капаре?
— Дао сам триста форинти!
— Па сад рекосте да сте дали седам стотина, — рече Станко, погледавши Борислава испод ока,
— Јест, дао сам седам стотина форинти....
Три, па пет и онда седам рече Станко — а то ми изгледа сумњиво, молим вас реците ми је ли мој брат вама што год дужан — па да га варате?
— Ваш је брат пунољетан па неморате то знати, а ја не варам никога — рече Мошо, скочивши.
— Ви се, чини ми се, нешто љутите, узалуд газда Мошо, не варају се на таки начин неискусни младићи.
— Ја не варам! рече Мошо оштро.
— Варате! — рече Станко оштрије.
— То је лаж!
— Шта лаж — цикну Станко — ухвативши Мошу за прса па га подиже у вис — лопове један! да те питам коме ти на силу намећеш дуг и своју преваранцију! Знаш ли да ћу те умлавити као скота лопужо свјетска, мислиш нема се ко за њега бринути....
— Молим, молим газда Станко — задрхта чива блијед као крпа — нисам ја крив, платите ви мени дуг вашег брата, па ја вам праштам....
— Шта ми прашташ, мој брат је у стању теби дуг платити, а сад полази — с Богом — дрекну Станко, пустивши Мошу.
— Платите ми дуг!!
— Шта дуг — губи се!
Чиво се виђе немоћан опирати се спрам Станка, него сједе у кола па оде натраг, попријетивши тужбом.
— Шта то уради? — рече Борислав Станку, пошто остадоше сами.
— Видио си шта сам урадио?
— Па молим те ја сам томе човјеку дужан.
— Дужан си, ниси дужан царево благо.
— Срамота је да лажем.
— А није ли срамота да те онако вара?
— Он мене није у стању преварити.
— Преварио те је?
— Како?
— Тако кад је ’шеницу купио јефтино.
— Боље се продати не може.
— Ја ти је боље плаћам!
У Бориславу се пробуди опет његова самовоља, он се осјети понижен да му Станко заповиједа.
— Не могу му ја лагати! — рече Борислав.
— То није лаж кад иде да те превари.
— Али ја сам му продао!
— Ја ти плаћам боље.
— Ја ти је недам!
— То је онда инад.
— И јест инад, отјерао си ми сад трговца испред моје куће, који је дошао с послом својим.
— Али те вара!
— То су моје ствари.
— Бориславе, то те доводи пропасти....
— Мене доводи пропасти, а знаш ли ти да Борислав Станковић никада пропасти неће, у осталом ја сам пунољетан, властан сам да с мојим иметком радим шта ’оћу па шта те се онда то тиче, или ти је криво што ми више мој тутор ниси...
— Бориславе, хрђаво си видим сватио мој поступак, нисам ишао да ти се тутором правим, него што је по тебе боље, штета је да изгубиш извјесну своту.
— Ако је штета, то је моја штета и не трпиш је ти, него ја!
— То знам, само ти велим не чини тако, изгубићеш.
А шта ћу изгубити?
Изгубићеш најприје на ’шеници па ће те онда тако исто и на другом чему преварити.
— То су моје ствари.
— Опет ти удараш у старе дипле, али то не ваља, велим ти.
— За мене врло добро, а теби ако није што год право, ено ти твој Зеленик.....
— Мени моје, теби твоје добро, само као старији имам право да те савјетујем.
— То је право пропало!
— Од када?
— Од кад постах пунољетан.
— То не води добру.
— Добру или злу ништа те се не тиче, то ти је најмања брига, најбоље да се бринеш о себи, јер то ће ти највише добра донијети!
— Говорим како би и за тебе најбоље било — рече Станко, па ућута. У томе им се појави и мати са Светомиром. На лицу јој се сијао подругљив смијех, смотривши Станка мало застаде па онда опет пође напријед. Она је чула сав разговор па бијаше већ спремна на разговор да га настави.
– А око чега се то препирете децо? — рече стара.
— Станко ми се прави опет тутором — рече Борислав као у љутњи....
— Па ти си га са туторства скинуо.
— Јесам али опет!...
— Молим те мајко — рече Станко — Борислав је продао ’шеницу Моши по шест и осамдесет, а ја му је плаћам осам и по форината, па је мени не да!
Може бити да је већ примио капару.
— Јест, примио сам, рече Борислав.
— Ето видиш он не може лагати.
— Али ја му плаћам боље!
— А ’ди си пре био?
— Он није мени ништа ни казао, нити ме је понудио.
— А ти си рекао да те понуди, а знаш ли да је то за њега понижење.
— Е то нисам знао, а да сам знао ја бих га прије питао.
— Е сад је касно, он је већ примио капару.
— Али он капаре примио није, него је ’шеницу дао за дуг а бог зна колико је тај дуг већи него у истини што је....
— За дуг или за новац то не мења ствар, главно је да је продана....
— У праву сте с вашим да чините шта ’оћете.
— И јесмо у праву а ти се брини с твојим Зелеником....
— Ја се мајко бринем с мојим Зелеником, само тиче ме се и за вас.
— За нас не треба ништа да те се тиче, то сам ти рекла већ.
Станка ово порази, мислио је да мајци открије сво поступање и понашање Борислављево, али видје да му то неће испасти за руком па ућута.... Сједе на столицу па се замисли, мисли му се врзоше далеко тамо негдје око прошлости, око сретних дана свога дјетињства и ђаковања; расијано је око собе посматрао љепоту природе и планину Вис, његове се мисли најприје разбише и онда се вратише Бориславу. Он види пред собом Борислава, стварају му се пред очима слике раскалашног његовог живота; види отворену провалију пред Бориславом у коју овај раширених руку пропада и он покушава још један пут, још пошљедњи пут да га посавјетује али га овај не слуша, ружи га и срамно га одбија.... Најпослије се диже и пође. Хладно се поздрави с маћехом, а у ушима му зујаху ријечи: „Неблагодарност, непослушност“....