Укључено у ELTeC-plus корпус
Бадње је вече. Мрак обавио кршне и студене црногорске планине као смрт гробље. Натквечена брда и улегнуте долине прекрио снијег као бијели мртвачки покров покојника. Мраз стегао да камен пуца. Дрвеће пустило своје замрзло крто грање као кад уморено цеклинско магаре оклемпи своје дугачке уши под товаром о међудневици. Бубрежасто Скадарско Блато стеже, урла, бјесује и бацака се валима — као разјарена аждаха кад се стане клупчати, пуктати, балити и режати. Слијевајући се у њ, вијугава Ријека Црнојевића бучи и дере кроз залеђено камење и грдне санте — као год реп у хидре, којим она ијетко млатара иза себе.
Опори вјетар завија кроз обнажено дрвеће,као гладан курјак на мећави; гуди низ мокре и полеђене странчине, као разрахатлехисани гуслар на подмазаним гуслама; риче као распомамљени бик, кад кочењем и ровишкањем земље предњим ногама и час-по роговима чика непознатог премца да се пободу, — и јауче као рањена звијер на ивици свога шићара.
У амфитеатру црних греда и горостасних кланаца под самим клинастим Ободом као зољино гнијездо прилијепила се једна колибица, чија се силујета црни кроз црну ноћ као црно око испод црне обрве црне судбине.
И док се на свим околним кућама сјају прозори и кроз њих попут звијезда светлуцају накањчане ватре од бадњака и свијећа на бадњацима, из ове пушаре ни циглог зрачка. Док из свих кућа грокћу пушке и јекте пјесме и дозивања, из ове се колибе не чује ни гласка као да је све помрло. Док се на све стране ори фиска и весеље уочи Божића, овђе превлађује туга и из пукотина њених зидурина као да тешки јади пиркају и на махове јецају.
Вјетар јој задире у сламни почађали и полутрухли кров, разноси га, заврће и открива, а унутра набацује, прхутљавац, те засипа пусту празнину и нијему немаштину.
Насред студене бечалине скружило се, као крљуштави олахор у клупче, пепељаво огњиште. На њему гори ватра од зановијетних жила, грабових гранчина, трулих врљика и кукурузних кочањина; и пуцкара боно, жалостиво и неуредно као да трабуња. Слаби се пламичак повија на лева-дес; час узрасте а час урасте у самога себе, и као да је овдје он једини, који колико толико може и умије свој живот животно гласнути.
Од мокре се и сирове дрвљади извија грдна труба коврџавог дима до под гараво шљеме и разјапљени сомић, над којим, умјесто да висе пршуте и бедрице и суше се укљеве на вјетру, стоје оклембешене црне ресе притуткаљене чађе и бјеличасто прљави клипови игластог леда. Махови сирове вјетрине повијају игласти дим по брљавом огњишту, расипају пепео по хладној бечалини и прашњаве цијело покућство; једно старо препукло корито, решето с пропалим дном, закрпљени и неокалајисани котао, исхрбани ваган, рђом полуоглодани сач, двије троножне столоваче с изваљеним прислонима, једну подрту сламљачину и изанђали губер и подерани харар, у коме једва да има пола букила урметинова брашна — а то им је ципан-цијела јадо храна за сјутра на Божић!
У дну куће клепеће ушима и мрда репом једно мршаво магаре; гризе и пошљедње остатке несочне саше, од које су му већ и зазубице израсле. И та
А, кад се ђегда залампа и разбукти по који пламичак зановијетних сухарка, по каљавом и шупљикавом зиду наслика се гарава група од сјенке петеро разнолике чељади, што су се шћућурила једно уз друго око пепељавог огњишта и сиротињске ватре. Само их глухо уздисање и пригушени кашаљ одаје да у њима пара куца, иначе нешто мрак а нешто јад у ком су, чини да човјек на први поглед промисли: да су — у кам ударило! — сви роб и гроб.
Између четверо дјечице, — голе, босе, нечисте, испецане црвеним печатима од изгоретина по чукљевима, с готово пресуканим вратићима од рђе натокљечила се једна крупна мршава прилика у зубуну и кошуљи с црном марамом око главе. То је Ћака, удовица покојног Малише Пејовића; жена средовјечна, и једна од најприкладнијих, најваљанијих и најпоштенијих Црногорака свога доба. Висока, стасита, црномањаста, црних коса, очи и одијела као у гаврана, а црњег срца но и кукавица, покуњила се међу своје четверо дјечице; заронила’ главу на прекрштене шаке међу мршава кољена и уздише тужно и чемерно, и само што јој се увијају измучена ребра и гигају објешене дојке у похабаном крилу. Јад јој се скупио у подгрлац као гука па хоће да је удави, — горе но да јој се око врата омотала гуја а главу јој наслонила у коталац да јој се крв напије. У расушеном јој грлу и испијеним од поста и гладовања уснама пресахл-ријечи, па нити црни ни бијели. О, кад би тако и сузе у помућеним јој очима!...
Бадњи дан дошао, походио кућу сваког православног брата хришћанина, свак га почастио и он сваког, припремио свијетао дочек свом блиставом господару Божићу, и као вјеран и добар перјаник уступио му мјесто како пристоји. И Божић се веће ваља иза брда мрачне будућности, како ће на пољану свијетле садашњости. Свак се радује Богу и Божићу. Свак, па и самохраница, набавио шта му треба за сјутрашњи год; спремио се да дочека полазника, намјерника и госте и да по лијепом српском адету прослави свето Христово Рожденство што љепше и веселије. Из свачијег се грла отимље пјесма; свачија дјеца узаврела од раздраганости, и готово испред свачије куће стоји грохот пушака и разлијеже се горштачко дозивање: хај ови, хај они!.., Сретна ти бадња вече!... И с тобом заједно!... Тан!... Тан!... И тако непрестано, неодређено и измијешано. А Ћакино се срце камени у жалости; њена кућа нема ни свијеће да запали уочи највећег божјег годета, и звијари пуста лише дјеце и ње; она нијема као камен станац, а њену пиљеж изјела рђа, да се ни нога не могу држати. Дође јој да би из свега гласа ударила у кукњаву, али... грло расушено, ријечи пресахле, дјеца су ту, село је близу, срамота је — те трпи, душо Бога ради!...
— Нана! Сјутра це доц’ Бозиц на бијела хата, хоце ли? А он је јаци но Петак, па це г’ оцерат’ оданле (показа прстићем на шувит), и узет’ они вејики ноз татин те га закјат’. Па це ми дат’ пуску, да пуцам ка’ Мојас Кистов: тан-тан-тан! И донијеце ни меса и хјеба да ијемо и јакије да пијемо сити сити-ситани — тамам довје (и показа процијеђеном ручицом на гркљан). Хоце ли, цоце?.. зађе настарији малишан — црних очију као угаљ лијеп као ведар дан у априлу, али блијед и испосан сухотињом као диван цвијет на неплодном земљишту. При том зијевну од дријема, а између разврнутих му виличица као да избечи грозна хавет глади иза ресица своје двије похотљиве незасићене очи, да ти се коса накостријеши.
— Над у Бога, шјину!... једва на све дуге јаде промуца снуждена удовица; језик јој се раскрави, и, таман понта да у очају закука, што је грло доноси, док је нешто уледи с лијеве стране те стиште вилице и шкргутну зубима — као бијесна курјачица, кад налети на ловца, који јој је украо вуче и на го му се нож голим зубима насуче. И ништа не знаде шта ће, но што дочепа синчића у крило па га пригрли и заклони главу за њ, да је неби дјеца опазила гдје плаче. Љуснуше јој сузе као из кабла по огњишту, и само што видиш како граде пиљке по пепелу и шарају нека неразумљива писмена појмљиве невоље и сиротиње. Али се јунакиња брзо прибра; прождрије неколико гуке јада, отра очи рукавом, старну ватру и пухну у њу да се тобож распали, па зарони главу у црну, свиону, коврџасту косу свога дјетета, и црне је освојише мисли: шта ће, тужна, од живота свога!...
И изађоше јој пред очи мисаоне негдашњи сретнији дани кад с њом кућевно гнијездо вијаше и он, па се с те тачке вину у дубоку помрчину прохујале прошлости прије и послије њега?
(Наставиће се).
(Свршетак)
И изађоше јој пред очи мисаоне негдашњи сретнији дани кад с њом кућевно гнијездо вијаше и он, па се с те тачке вину у дубоку помрчину прохујале прошлости прије и послије њега. Сјети се свога безбрижног дједињства кад као лака ластавица прескакаше с камена на камен чувајући козе и козлиће; па свога дјевојаштва кад је првом убрадила крпу и почела сести и плести и га пазар носити дрва ли млијеко или виш те продавати.
Живо се опомену и оног часа, кад први пут кроза сан осјети врели гидац своје дјевојачке зрелости! кад је обли прво руменило због нечега дотад јој непознатог, кад јој око стаде зрачније зврчати, обарајући се к црној земљи пред мушким
Мисли јој особито застадоше на ону згоду-незгоду, кад се први пут видјела с покојним Малишом. То је било на пазару на Ријеци, има већ петнаест година. Она иде с другарицама горе-доле по пијаци, носећи на прсима закачене троје златних ошвица, а у рукама два пара мушких памучних чарапа. Док из гомиле народа испаде Малиша, ког она никад прије није виђала: приђе јој слободно и прихвати за једне чарапе лијевом, а десном руком поглади некуд силовито делијски бијеле камзе од анџара, и алчакасто јој пиждрећи у очи запита је:
— Пошт’ ове чарапе, цуре?...
Она га погледа испод ока и крупних трепавица. Погледи им се сусретоше и она обори своје врховима својих канафли опанака; а пламенови јој ударише уз једре образе, јер чисто осјећаше, како јој крв запаљују дрске стрелице из његових гаравих очију. Казала му је цијену; што је морала и тек да се нешто рече, примила од њега паре и не бројећи их у узбуђености. Али како се пријатно изненади кад пошто он одмаче с купљеним чарапама у џепу од гуњице, и она се разабра од прве забуне преброји више талијер, но што је уцијенила чарапе. Присети се одмах шта то значи; би јој тако тешко кад промисли, шта ће погани свијет издевентати ако дозна, па кришом увеза паре што боље мога у мараму, а ову стрпа што дубље у њедра, као — не било јој од мене речено — какву крадену ствар: а не би јој ни мрско, — и чуђаше се; како то. Јасно је да се није бозна како изненадила; кад након недјељу дана дође Малишин отац у просце, да је од њена оца и рода иште за свога приспјенка. Род јој би кабул — ко да се не опријатељи с јуначком кућом Пејовића? — и прошевина се сврши на задовољство и рода и дома и жењеника и удаваче, и свадба би и прође по старом црногорском хадету, како ваља и доликује по обје стране.
Пређе мислима преко свога блаженога невовања и медених тренутака под његовим дугим и дебелим брцима. Сјети се свог првог бремена и првог анђела из своје утробе, па другог, трећег и четвртог и материнске бриге и његе око њих. Свашта доста. Дом пун као уљаник о Светом Илији, и честит и смирен као ћивот. Она је као орлица подизала своје тиће у гнијезду на тимору части и ваљаности, а он као сиви соко снабдјевао своју породицу чим треба и својом је витешком мишицом закриљивао од зла и непогоде.
Но након осам година њихова срећног брачног живота ломне црногорске гудуре одјекнуше громким поклицима: „За крст часни, слободу златну и јуначко поштење — на ноге и напријед ко је витез!“ Од петнаесте до осамнаесте године све скочи и стече се под крсташ барјак — без разлике пола и положаја. Убрзо се зетске и херцеговачке долине обојише крвљу, а брда омавенише барутом и димом; силне турске буле закукаше, хануме се у род повратише, а кадуне у црно завише. Ма и Црногорцима, а поглавито Црногоркама не остаде криви дио.
У бојним редовима црногорских лакића, под тробојним у руци барјаком, купаше се у зноју и душманској крви и Малиша као најбољи Црногорац. Његово јуначко име непорочна уста горских соколова изговараху уз најљепшу похвалу; а струне на јаворовим гуслама диликаху под прстима српских гуслара, који нарочито удешавају звуке и стихове да што живописније оките његове и његових храбрих земљака славне подвиге с тијесних кланаца и мегдана.
Сјети се растанка с њим при одушевљеном му поласку на бој, слутње да јој се неће жив вратити, нити јој икад више спустити у крило своју бујну главу. Да би га бар од живе жеље још који пут видјела и да би се показала достојна праве Црногорке, предавши дјецу на чување као аманет старој свекрви до повратка, и она упрти бреме хљеба, мрса, преобука, дувана ракије, фишека и кремења и са другама-тајинџијама из племена понесе на бојиште пут Љешкопоља. Али јој у путу допадоше црни гласи.
Четрдесет Цеклињана, а пред њима стотинаш Ђурашковић и барјактар Малиша Перовић, неправедно прекорени од црногорског књаза за небасташност и страх, ухватили се за џефердар и дали вјеру један другом, да слошки, без устезања, ударе на шанац на Горици више Подгорице, ђе се закопало више од тридесет хиљада Турака, па да или сви листом изгину или добију поштење на врху од ножа — тек да дају доказа свој Црној Гори и свом силном господару и свему свијету о својој храбрости и самопожртвовању за образ и слободу. Ударили су на шанац, ускочили у њ, крваво се били на очиглед и Бога и људи, и лудо изгинули сви до једнога, један до другога, јуртисавајући ћораво напријед и ни за длаку не одступајући. И Малиша је пао по барјаку; исјечен је сав на комаде — ма тек пошто се добро замијенио, па и застава, којом се у предсмртним часовима изнемажући од рана омотао — али је није упустио у турске руке.
Ћака се на тај глас окаменила као дупке укопана. Очај и стид да плаче за домаћином пред свијетом смијешаше се. Јуначки стеже срце, али ко да уздржи пусте сузе — тај најчистији бисер-поток најсветијих осећаја? Да је ко прије те погибије питао: би ли га могла преживјети, клела би се — и то с разлогом — свачим на свијету, па и његовим животом, да не би; па гле: јадно чељаде тврђе и од гвожђа и од камена. Гвожђе зарђа камен се излиже, а човјек остаје и савија и гвожђе и ломи камен.
Живјела је сирота, јер је морала живјети живјела је, али не што јој се мили живјети нити за себе, но за своју сирочад.
Велико је чудо, кад кућа остане без домаћина — труп без главе. Уз то инокоштина, дугови, луда дјеца, туђе руке, — мал’ по мало и лијепа кора хљеба у кући покојног Малише Пејовића отанча, а негда пуни ваган оплића. Кад се зиђе, мало ко помаже, а и ако што допринесе, тражи награду; кад се руши нехотице обаљује и ко не намјерава. Кад ми се пјева, не помаже ми — могу и сам, но кад ми се кука, помози ми, да кукњаву преокренем на пјеванију! — веле моји земљаци. Кад је човјек у добру, свак га гледа добрим очима; попузне ли, пријатеља нигдје ни од поке. Таки ти је данас свијет. На развалинама најкраснијег храма легу се најотровније змије. Па тако је и овдје.
Навалише душмани са свих страна под образином и без ње на кукавну удовицу и њену нејач, као год отприје знанци и достови на пријатељство њеног мужа. Кућа по кућа, стаја по стаја, њива по њива, ливада по ливада, виноград по виноград и сва поткутњица пређе у туђе руке. И једног се дана тужна Ћака с четворо пилића обре у пустој кровињари без ишта на ништа. Мал распродала; токе, леденице, џефердар и срмајли ханџар домаћинов дала у залогу, и сад прекрстила руке, па само што хуче у празне длане.
Све је радила, што може једна ваљана сиромашица работати — часно и поштено. Мучила се као црна ластавица, кад јој бијес раскалашне дјечине подреже реп и очерупа крила. И поред свега зноја и леда, перући, чући, носећи дрва и виш и укљеве, те продајући, често је гладовала по дан-два са својом нејаком дечицом. Страховала је непрестано, да не упусти своју сирочад, а још више да се с тако качкаве путање не оклизне, да, радећи не упусти и убрља свој образ. При тој помисли би се сва згрозила и бризнула у плач и лелек, који би као горштачка тужбалица јечао низ обурване цеклињске стране — баш као ломњава и хук помамне Ријеке кад надође у највиши бијес.
Њена љепота, поштење, ваљаност и сој намамили су јој много просиоца; испадало јој је пи добрих прилика, али се она ријешила и на мужевљеву гробу завјештила, да се не преуда, па кад јој се нови ашик-муштерија и под круном појавио. А још да узме иза онаквог вукобаше каква уклина и да остави ове четири златне јабуке без ишта на ништа? Боже сачувај! Та љепше јој се звати Малишином удовицом и бити мајком овако красног порода, но неђе уз нечије плећи у самој се свили одијевати, по самој кадифи шетати, малвасију пити, а гурабије јести — па то ти је. Још за коју годину, па ће јој и три синчића прирасти и до коња и до копља бојна, а ћерчица за одмијену и добра зета — па таман шта Бог да. Но много ли ће протећи воде до тада. Не цркни кењче, док ти зелена параћина не удари!...
И мучи се, сирота, и превија као змије у процијепи. Ходила је и на Цетиње и по оној: све се жиле врата држе; предавала молбеницу књазу за помоћ; и проговарали су за њу добри људи, истичући заслуге покојног Малише и описујући њену невољу. „Гошподар“ јој је у два пута благоизволио дати по наполеон пара, и уз неколико стиха термопилски изгинулим цеклинским витезовима, то јој је била сва награда за прољевену домаћинову крв!...
И хукће жалосна и погурена ноћес над димовним огњиштем, пуха у главу свог дремљивог првјенчета, а нешто је гуши и смета јој да не зајеца на вас глас. Напољу фијуче бијесна вјетрина, ломи се низ голе и влажне странчине и кршеве, и свађа се са захукталом Ријеком и зајосаним Блатом. Кроза село стоји лавеж вашака, грме пушке хоре се и одјекују пјесме и усклици, а само Ћакина кућа нијема као трап.
— Нана!... У Киста закаји пециво; плислонили бадњаке, и нацинили лазањ да пеку пјасе, па да доцекају Бозиц. А камо, цоце, насе пециво и лазањ и бадњаци — а? А нана! ја се бојим занаго, кад га ми немамо су цим доцекат’, е ни неце ни доц’ у кућу — да дза’ољом!... протепа материно првјенче, пренувши се на један грохотан пуцањ нечије пушке поближе из села.
— Даће Бог и Божић! добро моје!. промуца очајна удовица; уздахну, као да јој ко повуче џигерице, и једва се уздржа да не бризне у гласни плач.
— Даце Бог и Бозиц! — прихватише ђечица, па се, зијевајући од дријема, шћукаше око избезумљене мајке.
Ћака се једва сјети да треба да их лијеже. Прострије им сламе поред огњишта; покри их подераном поњавом; старну ватру, па се натокљачи више ње, лијући сузе низ образе — сваку колико љешник. Дјеца као дјеца, захркаше и поспаше као поклана. Она се наднесе нада њих и заслуша, па, пошто видје да су утврдила у сну, пусти женском срцу на вољу и полако стаде јецати и нарицати — да би и сињи камен препукао од жалости.
Вјетар једнако силовито напада на колибу кров и жиоке шкрипе, а улекнуте греде пуцају. Шкрипа крова, пуцкарање греда и звиждање немилострднег сјеверца мијеша се са залиптаним јецањем Богом и људима заборављено жене.
... Док на једном из небуха нешто лупи насред куће, као да паде шљеме. Ћака се трже, умуче врже своје мутне очи тамо, гдје јој се учини лупа, и згледа ђе се нешто црни на гомили на поду. Слободна, као вучица, притрча и дохвати руком до црног предмета. Запали луч, кад имаш шта виђети
Ћака се запрепасти. Погледа око себе, подиже очи крову и издиже луч повисоко над главом: неће ли кога опазити, — али ниђе никога до Бога једнога. Све пусто и страшно као и прије, и само што нестални вјетар а двору риче и бјесује.
Уплакана се сирота прекрсти, захвали Богу и Божићу за лијепу милост њихову, погледа још један пут на отворени сомић засука рукаве и прихвати се за работу.
... Сјутра-дан, ха зора бијела, несташна и гладна дјеца помолише своје космате главице из рутавог губера, питајући у један глас:
— Нана! Је ли доса’ Бозиц? Ста ни је донио?
— Доша, је, срећо моја, доша’... и донио швашта доста — фала Богу и данашњем јутру! Но устајте!.... повика ограшена мати.
И гладои се ћимићи за час слебуташе око обилатог и већ зготовљеног доручка мрека. И проведоше свијетли празник здраво и весело, и боље но су се икако надали и но што је ико могао и промислити.
Ћакина су дјеца већ приспјенчад. Старе јаде и немаштину вријеме је замијенило срећом и обиљем. Прилике су предругојачиле, нанијеле погодније вјетрове по многе — па и по Ћаку и њен дом. Њен материнећи труд оросио је божји благослов и окријепио земаљски берићет, те сад под старост може мирне душе и најчистије савјести да почине и ужива.
Дјевојка јој се удала, како је сама жељела, а ђетићи су неки већ чиновници, а неки још по школама кроза свијет. Срећа их је послужила те су добро и здраво, и већ су позаборављали своје негдашње муке. Али стара, и сад срећна, Ћака није. И докле год узаживи, сјећаће се оне Бадње вечери и Божића и божјега дара изненада.
А ни до дан-дањи није могла дознати: ко јој, како и зашто онда ону милошту пробаци. Старајући се да одгонетне ту замршену тајну, чак иде тако далеко да убједљиво доказује: да јој је сву ону нафаку сами анђео са неба донио.
И кад се човјек нешто размисли; па и јест негдје око тога.
Има љубави на свијету, но смо ми нелагодни па не умијемо да је нађемо; нађемо ли је, да је задобијемо; задобијемо ли је, да је осјетимо; осјетимо ли је, да се користимо; користимо ли се, да је и да јој признамо; а признамо ли, да јој благодаримо, одржимо је и не изгубимо је.