Кључ!

Мало соколово гнијездо (са старом градином пошљедњег босанског краља Томашевића) на путу од Варцара до Приједора сакривено у брдима, а далеко од жељезнице. Кад чујем то име „Кључ“ озвоњава ми у уху тон, као од звонцета мале заборављене црквице.

Кључ! Мислим на тихо, слатко прољеће, које траје овдје врло дуго. Видим гдје цвату трешње пред мојим очима, трешње усред младих свјеже зелених јелика. Тако сам их гледала врло дуго. Заиста, тамо је прољетна зелен много трајнија, него ма гдје у овој нашој лијепој Босни. Тамо дрвеће мирисније цвате, а и ружице прије донесу пупове. Љетне ноћи не гуше се у спарини, а пуне су чара и славуљева милопоја, који не смијеш сувише гласно славити, јер ће га нестати попут лепирових шара код додира људских прстију.

А тек Кључ у зими!

Од снијега посве притиснуто легло је мало мјестанце у до као оријашка играчка, а са пећина из близа пријете бијеле, душманске, тајне силе. Сам снијег и снијег, куд погледаш снијег. Неисказано чезнуће прати моју шетњу кроз сњежни, чисти дивни крај драге домовине. Гледам ту тајновите загонетке, с којима ме мами гора и шума. Гледам у те бијеле плахте, које су пале по укоченој природи.

Најљепши је пут уз сребропјену Сану покрај старих и нових млинова, пут који је модерна рука расјекла у тврдој пећини, тик уз воду, над којом се, мјестимице супротне пећине желе да љубе. Жеља као уз инад човјеку, чије је срце често тврђе од тих пећина.

Пут је узак, а данас бијели дувак сакрива интимитете. Уз извор-воду доље, само вити бор диже се из магле као рука, која опомиње. У обилној маси снијега закопан је мали, стари сликовити млин, а иза малих прозора видим пламенове са огњишта. Иначе је све пусто. Самоћа. Ни живе душе.

Мрве зебем, али идем даље. Проћи ћу кроз камена врата пећине. Сјетим се Дантеовог «»; па ми машта живо послује и упреда се у чаробне нитке језе. Ту горе близу старе Томашевићеве градине види се у пећини једна карика, дебела и гвоздена. На њој је — кажу био мост, с једне пећине на другу преко Сане. Мора да је то било дивно! Осјећам опет зеленило прољећа, видим сребрне мјесечеве ноћи, чујем шапат бијелих вила и проклињање злобних вјештурина, осјећам љетни мирис јелике и бора и наслушкујем гласове бајке и приче славне прошлости драгог рода!

Небо је нада мном мрко, а над пећином висе крпетине облака, грозни софити, иза којих чучи вијор и бура и чекају на знак, да се баце на ледену сцену. А Сана ларма, галами, весели се, трчи. Пробија се кроз снијег и камење, а издише ледено дисање из кристалне површине своје. Како се пјенуши, као да вари и врије неке народне одварке!

Готово да је већ мрак пао. Још видим близу бијеле ликове грмља и малог дрвећа, али далеко горе разабирам само још мрке, безличне масе, које се губе у тешке паре. Али жеља ме гони, да идем и даље. Тако је красно! Мало је мјеста на свијету, где је оволико љепоте!

Сасвим близу мене из пећине цури вода, чиста и сјајна, а посве у танком млазу. Са врха чујем гдје нешто стење, јауче, кука. То сједи уклета душа, а онај млаз чисте воде: њене су сузе. „Тешко оном, кога народ куне!“ — шапћем, и идем даље. Крај мене уздахне млада јела, па се пригиба мени, као да ми жели нешто рећи. Знам, врло добро знам: многи су се огријешили о драги српски народ мој, па сада као проклетници обилазе овим крајем. Ужас ме уједа за срце. Бијеле пећине приступају ближе, натоварено дрвеће леденим гранама нешо дебатује, доказује, а снијег у повеликим крпицама игра око мене врзино коло, па ми баца кристале своје у лице и у очи, а моја машта ради као у грозници. Гледам у гротеске и саблазни, а неке авети хоће да ме прождру... Наједном осјећам гдје из пароксизма ниче визија: са старе градине спушта се бијела вила, голема и сјајна. Посве јасно разабирем бисер-низу на њеним скутима, видим и златни вез око рукава и танки пирлит у орнаментима завичајним. Не осјећам више зиму, не чујем буку Сане, не гледам вртлог сњежних крпа. Љубав за живот, љубав за српски народ кличе у мом срцу, дрхће мојим жилама и хоће да ме дигне високо, високо. Зато у Вилу упорно гледам и посве јасно разабирем: како је дигла руку и благосиља овај крај... Тада се раздријеше сива вела, а над главом виле засја прва звијезда вечерница.....