Укључено у ELTeC-plus корпус
ВАСО КОНДИЋ
ПРИПОВИЈЕТКЕ
ШТАМПАРИЈА С. УГРЕНОВИЋА
БАЊА ЛУКА 1910.
Небо се исчавлало звијездама, ниђе прст да метнеш између њих. И ако је средина љета, ноћ је хладна у брдским крајевима. Са ливада мирише свјежи откоси. За Родићевим авлијским плотом лану два три пут стари, отрцани и изгладњели жутија, па се повуче и опет смота у клупче крај кокошињака. То је некада, давно, био торски чувар, али како торова нестаде сад ето чува кокошињак. Па како је пошло нестаће и кокошињака, а он ће онда своје кости оставити неђе у бујадима...
Родићеви још нијесу поспали, а већ је неко доба ноћи. Грање пуцкара на ватри и пламен по кад-када лизне са огњишта кроз расушена брвна. Из куће одјекну болан јаук па се опет све утиша...
Кроз размакнута се брвна види простирач од саме, већ сатрвене сламе крај огњишта, а по њему се окреће и преврће с часа на час сув и измучен тежак. Нема му ни педесет година, али је толико ослабио и остарио као стогодишњак. Тај човјек веле, одавно тако лежи и, људи се питају је ли болестан.
— Да шта је, одговарају неки, да није болестан не би дошо до оног на чему је.
Тако говоре баш код њега, да он чује. Он шути, шути.. Онда се у једном поиздигне као вихор па сједне; пружи им своје кошчате руке истанчене као штапови, на којима се црвени смежурана кожа, испечена од ватре.
— Нијесам ја, браћо и дјецо моја драга, болестан, већ здрав здравцит ко тица. Ево видите, и увати кога до себе шакама па стегне тако да онај зајауче. Видите, видите, вели, да сам здравији од вас свију, али, душа ми је болна, преболна. Само не дирајте у њу, јер из ње врцају варнице ев’ овако и — удари угарком од угарак... Њу ничија рука осим Божије не исцијели. А ја би мог’о браћо, радити све ко и ви; али шта ћу. Ја се појмим а — она претегне; ја на једну, она — на другу; ја за њом на другу — она на трећу страну, па све тако. Јесте ли видили заклату кокош кад скаче без главе. Онако је и мени... И онај ми доктур вели прољетос, кад су ми Лазу визитирали и примили у солдате, па онда мене визитираше: „Ти си Марко здрав...“
— Јесам господине, велим; а шта ћу му лагати...
— Е добро је онда, каже он смијући се и бркљачећи нешто са онима другим што су
Кажу: ево ти се шаље одијело а син ти је умро. Умро! Нако они поумирали да Бог да и мајка божја! Наки момак да умре! О браћо моја! О дјецо моја драга! Наки момак да умре! коме не би стаса и пара у ово села око нас?! Наки момак да умре!? И старац поче плакати, али без суза. Плаче, плаче а сузе ни једне. Суза нема, богме, јер су се исушиле...
Старчев јаук пара душу и пржи горе од суза.
Људи око њега само гледе и шуте.
Нико му не може помоћи. Нико му не зна казати какве утјехе и ако би хтио. Он то очекује, гледајући у једног по једног својим зажареним очима, које су пуне гњева, пуне мржње и освете.
— Људи браћо и дјецо моја драга, говори једнако, морели то бити да ’наки момак умре који је био нако здрав и јаки кад је отиш’о!?..
Онда састави своје мршаве руке око гњата и глава му клону на онај крш од костију.
Тако шути, шути. Дуго шути и мучи се сам собом. Хиљаду рана тај човјек има на свом срцу. Али двије су које не зарастају лако.
Прије ноколике године разбио му је вакмајстор Френцл гусле. Гуслио је Марко о старим јунацима, гуслио и пјев’о како Краљевићу Марко сјече зулумћаре. Гуслио и пјев’о о силноме Богуну и Гугуну који друговаху са крстатим орлима по стећој шуми онуда куд се сада Приједор простире. Богун је прескако на коцу Берек што просијеца Приједор, а Гугун је веле, од силовитости пуцао на сунце... Гуслио о Пецији, о Гарачи и другима...
— То се не смије! То је забрањено! издречио се Френцл на њега, и отргао му гусле из руку, па разбио о довратак! Марко јекну за гуслама ко рањеник.
— Што то учини господине да од Бога нађеш! Исјекосте нам јавор, па сад нам и гусле разбијате! О браћо моја, окреће се Марко људима, што се ово Швабо гусала боји!?...
А кад је вакмајстор мало поодмакао од њега, он погледа у оно разлупано комађе, шкргутну зубима машући главом:
— Сјеците! Разбијајте! Ако Марку Бог даде среће и здравља, издјељаће њих Марко макар од тикве. Тиква је лагана, али ће неком бити тежа од олова...
То му је била ето једна рана, а друга опет онај прољетошњи глас о Јовиној смрти.
Па сад ето какви изгледа. Људи се купе око њега и слушају с болом његове вапаје.
Он онда одмата оно клупче од костију; смота се као да се од колере отима; тури главу у сламу, па јеца, јеца ко дијете.
Тако чешће пута.
То вече се промјенуо. Не плаче. Не јауче. Само уздише и шкрипи зубима. Глава му дошла права мртвачка лубања. Једино по очима се познаје да има још живота у њој. Глас промукао и претворно се у ситне пиштаљике. Он тако лежи на голој слами. Нешто сам себи говори и одговара. Нико се не осврће на то.
Жена сједи покрај њега на и истом простирачу. Увезала главу неким исцијепаним пешкиром; види се да је љуто глава боли, јер су јој поискакале жиле на челу, а очи надувене од плача.
Изгледа као да она све то крије. Одбочила се лактом лијеве руке о кољено и подбочила увезану главу, а десном држи мали, ситан угарчић и прља с њим по угљевљу. Очи јој једнако упрте у ватру.
Више ње, уз огњиште, стоји син јој Лазо, скрстио руке на трбух, па и он гледи у ватру. Лице му преплануло од сунца, па постало мрко, а тако исто и коса од кестењасте боје дошла жута.
Нико ништа од њих двога не говори.
Ватра је пуцкала и с часа на час у мраку освијетли њихова забринута исцијеђена лица.
Жена подиже главу.
— Лазо, донеси још грања, потмиљиће нам се ватра, рече она слабим гласом.
Дјечак отпушти руке, прекорачи преко огњишта и изађе на поље по грање.
Мати погледа за њим, па јој се тако поглед укочи. Живци око очију почеше најприје играти, а за тим читав израз лица се стаде мијењати. Ноздрве се ширише и стезаше. На пољу се чуло снажно кршење огранака. Њој се помолише двије сузе као двије капље росе. Она их утре брзо рукавом. Али се иза оних појавише опет друге... треће... и жена убрза утирањем. Док се Лазо повратио с наломљеним грањем, мати је била у истом положају као прије.
Иза њезиних леђа у слами се чуло Марково испрекидано гуњђање.
— Нека сијеку јавор... нека разбијају гусле,.. нека, нека; направиће Марко, ако му Бог да среће и здравља гусле од тикве, па ће јечати ко небески громови... оће... оће... нарашће Марку гусле из земље ако Швабо исјече јавор... О Боже! Боже!... ти нама буди у помоћи...
Грање јаче запуца, густ дим се поче мотати по кућици. Жена смота главу земљи од дима. Марко је и даље нешто говорио што се није разумјело. Спомињао је њиве оранице, непрегрнуте кукурузе, откосе, кишу, жетву, а — затим јечао... јечао болно...
Жена је једнако утирала сузе —— од дима. А Лазо је опет стојао више ње.
Тако су њих обоје шутили, дуго шутили као да спавају... Уједном се зачу иза њихових леђа на простирачу пригушено јецање. Мати се само мало обазрије па опет као да није ништа ни било. Зна она да то њезина Боја сања... То дијете, од како добише глас о Јовиној смрти, никад мирно не спава. Лазо сутра одлази. Кућа сад остаје на — њезином врату. Тако се бар њој чинило. Та силна брига убија је сваког дана, па дијете од десетак година, изгледало је као поплашено.
Боја издиже главу из сламе; скочи и бесвјесно корачи преко Марка, па сједе уз матер и загледа се дуго, дуго у Лазу.. Косица јој сва уљиљчена; неишчешљана. По њој су висиле сламке...
— Што не спаваш, кућо моја, рече јој мати њежно, пригрливши је у за се. Шта си сањала?
Дијете је дрктало и несмједе причати ону страшну буру и оргију која јој се у сну показала...
Сања она, а притиснуо некакав црн смрдљив облак сву земљу, а из тог облака сикћу змије и прождиру свијет!.. Ох како су гнусне те змије! Како је гњусна и отровна утроба њихова! Пакао је цвијеће земаљско, а отров нектар из цвијећа... какве су оне...
Она је угледала покојног Јову и полетила за њим да га одбрани и закрили од тих гњусних змија... Глас је издао а ноге малаксале... Јове нестаде... Из тог густог смрдљивог облака подиже се његов лик на голубијем крилима... Високо... високо, па се онда лагано поче спушта према њима, све ниже, ниже... Пружио им обје руке, а она и Лазо лећаху према њему, уздигнутих руку. Али, онај облак замота Лазу а она оста сама. За то је вриснула и — пробудила се... За то тако дуго гледи сад у Лазу. Не вјерује својим очима. Онда се мало поиздиже из мајчиног загрљаја, па поче сјаркати угарке. Опет је владала мала тишина. Чинило се да Лазо и мати спавају... Боја се стаде сама собом разговарати.
— Морам, вели она брижно, сјутра чим сване отићи куму Стојану и молити га да нам дође помоћи, да окопамо оне курузе на гају... Рећи ћу му: Лазо је отишао. Да, а он ће рећи: „Па ко ће ми вратити те копаче, кад је Лазо отишо?“ — „Вратићу ја; ко ће други!“ Могу ја копати, немој мислити да не могу... Раж се ено већ круни на кућерини... Требало би и њу пожети. Ко ће? О Боже мој!.. Морам ићи Станковићима, да дођу ако ћедну... И ћаћа је иш’о њима, па нека сад и они дођу?! Ух, шта ће се, ако не дођу? Бег ће тужити, заувано; рећи ће: „Плаћајте жито
Мајци су се свијетљеле очи од суза. И Лази се ражали па изађе на двор...
Орозови у селу огласише — поноћ.
— Нека Швабо сијече јавор.. нека разбија гусле, никнуће Марку гусле из земље... оће... оће..., гунђао је Марко у слами једнако...
— А ако не дође ни кум Стојан — копаћу сама,... могу ја окопати... Је ли мајко да могу?.. Како сам оно прије са Лазом копала... Копам... копам.., само су ме руке бољеле, Еј! боле руке, боле леђа... Боле и мене и Лазу.., али се копати мора... јер ће бег рећи: селите с кућишта кад не можете радити... Оћераће нас ко и Згоњање, па ће доћи други... Еј Боже, Боже! Шта ће се?!.
Лазо је ходао дуго по дворишту подбоченим рукама о кукове. Погледао је чешће у небо, као да се са оним божјим светлилама нешто разговара. Онда се окренуо истоку угледавши четврту полутину крњавог мјесеца, који се помаљао иза горе, и уздахну дубоко. Како та божија свјетлила блаже смрвљену човјечију душу. Земља не даје ничему лијека... На њој је само биједа и невоља... А људи? Једнако нешто чекају. Шта чекају? Ланци су им се упили у месо и позлеђују ране. Крв, исплавила, обледенила се. То је све сам ђаво
— Ох! како то милостиво небо блажи!
Уздисао је једнако Лазо, држећи укочену главу према небу. Његове су се мисли расипале као ситна прољетна киша при олуји. Онда се од некуд уједанпут појави у њему нека невидљива сила и мржња. Ломио је руке и ударао силно ногама у земљу. Затим зграби неколико прутова што су лежали поред плота и поче силно да бије по земљи. Прут се за прутом кидао, а он — непрестајаше ударањем.
Звиждање прутова кроз ноћни хладни ваздух и мукло земљино одјекивање, разлијегало се под небо... Мати изађе из куће.
— Лазо синко, рече она болним гласом, што то радиш?
— Ево што радим! одговори он промукло, шкрипећи зубима.
— Немој синко, заклињем те истинитим богом, није земља крива.
— Јест! јекну он и удараше непрестано...
Пруће се изламало. Лазо је уморан дрхтао пун срџбе. Онда се као сломљен, од умора, ослони на кућни сјек. Мати пријеђе преко дворишта и уђе у малу посрнулу зградицу па паде по простирачу.
Зора се почела осијецати. Орозови су будили неодморене сељане.
Лазо се одшуља у кућу. Покупи нешто прњица и узе опанке, па завеза све у један свежањ и метну под пазухо.
Мала Боја је једнако сједила код потмиљене ватре.
Кад угледа Лазу гдје се опрема, скочи за њим,
Лазо се поврати да пољуби оца у руку. Марко издиже главу и јекну:
— Нећеш ићи, каже, а ухватио га својим мршавим рукама, као клијештама.
Нећеш... нећеш! Лазо се тешко отргну; сузе му ударише па пође на врата. Кад је био на дворишту обазрије се око себе и присјети да је мати у зградици.
—- Мајко, ја идем... викну дрхтавим гласом.
Мати отвори врата од зградице и загрцну се:
Стани дијете!.. и — пресумити се преко прага.
Марко се уватио за довратак од кућних врата па се и он сроза и зајаука:
— Хранитељу наш!..
Низ окомиту страну чуо се одјек мушких босијех ногу..