Укључено у ELTeC-plus корпус
ВАСО КОНДИЋ
ПРИПОВИЈЕТКЕ
ШТАМПАРИЈА С. УГРЕНОВИЋА
БАЊА ЛУКА 1910.
Раскопаше се вилински двори, порушише се у поноре крсташко-орловска гнијезда и нестаде шарених рисова, који цареваше над осталим звјерињем, а кроз кривокуке долине на оштрљасте висове нашег непрегледног Грмеч-планине, разлијеже се јека од тестере и сјекире, а дрво по дрво полагано пада с потмулом хуком, пада, пада као ратник у љутом боју, да се више никада не дигне.
Туда је некада био мир и тишина; весео је чобан напасао своја стада, одмарајући се у вјечитом хладу, а сада га жестоко сунце жеже, сасушује му срж у костима и пије му крв. Он, измучен, корача као оживјели костур из гроба и гледа то својим рођеним очима, гледа па шкргуће зубима и уздише, подижући своју главу небу, шапућући тајно: Има ли Бога?! Али, небо се сакрило у облаке, па се не да виђати... а сунце га немилосно пржи кроз те облаке....
— Чија ли нас уста проклеше? Никада му Бог раја не до! — Ох! Ох! — јечао је
Сваки цилик тестере и сваки сјекирин ударац, задјевао се дубоко у срце становницима тога краја. Као огромни разорен мравињак, људи дрвосјече расути по косама и удолинама, свлачили су стабла и обарали шуму. Чобани су шервањили око њих, мотрећи са тугом у срцу своју рођену пропаст. Погледи им се отимаху преко огољелих висова, који изгледаху као крила очупана орла на умору, па се ломљаху тамо далеко, далеко према сињем Јадранском мору; само би модрикасти дим од жељезнице и ватара, мијешајући се са сивастим облацима, који се колуташе тамо и амо, застирао овдје, ондје, далеке видике.
Надгледници би пролијетали око радника одгонећи чобане, који су им прилазили и свађали се с њима, што им шуму сијеку.
Тако је било у почетку прве шумске сјече.
Најтеже им је било излазити на крај са чобанином Радом, Радом вилењаком, будалином Радом, — тако су га звали и надгледници и раденици, због тога што се он разговарао само с дрветима, птицама и својим козама, а људи се клонио.
То је била једна пуста и огромна планинска људескара; био је вјечити чобанин.
Он је највише ударао на раднике, што дођоше и расплашише му међеде, па се нема с ким рвати. Његов високи стас и широка плећа сваког су задивљавала. Шуму је своју волио више него ишта на овом свијету.
Испочетка се тукао с радницима, кад га не хтједоше послушати да не сијеку. Он истуче једног, ударе двојица, он и двојицу, ударе тројица, он и тројицу, ударе четверица, петерица, шестерица и тако их се начета по двадесет, па му се објесе, као мали мрави великом мраву кад упадне у мали мравињак.
Тако све док су ту били радници са стране, чијег језика он није разумијевао. Послије су се радници измјењивали. Дођоше домаћи људи. Раде се није са овим свађао, ни тукао, било му их је жао, већ им је причао страшне језовите приче, како су то свако дрво обиљежиле виле и вјештице, како ће сваког од њих забољети, како ће му се догодити ово или оно. Измишљао је сва могућа чуда и бајке на свијету, облијетајући око њих као каква птица, чијем се гнијезду примакао непријатељ, да јој птиће пождере, а она поскакује с гране на грану и пишти.
Неким се радницима и догађало, што им је Раде прорекао, па су многи постали сујевјерни. Али није ништа помогло, шума је сваког дана падала поред свега тога, а Раде се враћао с мраком пун жалоси, гонећи свој козе.
Кад сатјера козе у свој мали торић, он се одмах послије муже изгуби у сутон...
Мрка Радина сјена у ноћи, која постајаше све тавнија и тавнија, посртала је од стабла до стабла, што су тог дана посјечена по косама и удолинама и нешто се сагињала над њима.
То се Раде опраштао са својом шумом, као са својим кућним укопницима. Код сваког се стабла сагне, притисне га на своја гола, руњава прса, па загрли и пољуби.
— Мали моји! Рођени моји! Рано моја, сјутра се већ нећемо виђети — чуо се његов јадиков, мукли глас у ноћи, — ој, јаворе, мој зелен боре, моја рано љута, зар ћемо се растати, а знам те, има, ево, прео четрес’ година, кад си био мали, овлицни, а и ја био козарчић, па те ћедо својом сикирицом посјећи, да нараним јарад твојим лишћем, а ти ми рече: немој ме Раде сјећи, чинићу ти лада а ти можеш и ’нако ранити мојим лишћем своју јарад сваког љета, а послије кад одрастем и будем за гусле, онда ме посијеци и, — ја те ето остави; не ћедо’ те сјећи, јер си ми био сваки дан дражи. Па ето видиш сад, рано моја, сад ћемо се растати,.. Како ми мирно лежиш; не плачеш ко јутрос кад су те сјекли. Сад ћу ја плакати... Еј мајко моја, шта смо дочекали!
Већ је било велико вечерно доба кад се Раде вратно уморан из шуме своме тору. Зељов, који је лежао уз торарску колибу кад га опази, шкомуцну и подиже се, па се поче умиљавати око његових ногу, протежући се.
— О Зељо мој, ти си гладан, нијеси ни вечеро; заборавио сам ти дати. А нијесам ни ја ни ручо, а сит сам нешто. Раде се завуче у ниску колибу, подиже сламу испод поглавача и извуче једну загорјелу кору јечменице и баци Зељову. Зељов је дочека, не даде јој ни пасти на земљу, па се слеже и часком је прождрије. Ватра, која је била наложена пред колибом, већ је потмитила. Раде баци још двије, три гране, изу опанке, па и он леже. Превртао се и окретао цијелу ноћ, а никако заспати. Кад се даница родила, он устаде и сједе код потмиљене ватре. Сјаркао је угарке и сам се са собом разговарао.
У тору се чуло прскање и пуцукање козијих ногу, а вјетрић је доносио онај јак задах козијег ђубрета, што пали по грлу и ноздрвама.
— Ето ми тора! И то ми је тор од осам љеса, — говорио је Раде гласно — са четрдесет љеса на осам. О Боже, Боже мој!
Зељов се подиже са свога мјеста, па леже уз ватру близу Радина кољена, наслонивши главу на његов опанак. Гледао је у Раду
На истоку су се лагано гасиле звијезде и почела је помало освајати зорина румен.
Раде се диже и поче ходати око тора колибе, зијевајући; задио је обје руке за припашљај па пун жалости, пун туге, као човјек, коме сваки дан мртвачка носила изилазе из куће, корача несигурно, као да не иде по земљи, а све једнако ослушкује гласове и узвике радника, онамо преко бријега, који су се почели будити. Страшнији су му и мржи били ти гласови од вучијег и међеђег завијања и урликања.
Он истјера козе из тора и потјера опет на ону страну, као да га нешто вуче.
Код сваког је комца, гдје је вис, направљено точило, низ које се спуштају посјечена стабла. Тек се чује овдје, овдје: ррсс, ррсс, а радници доље дочекују и извлаче. Дрвосјече говоре са неким поносом, да ниђе дрво неће остати, јер су направљене разне справе, па се извлаче из таквих думача и мјеста, гдје Бог ђавола не би могао наћи.
Раде стоји код њих и све то слуша; слуша, а чини му се као да сања некакав дугачак сан, из кога се, шале, не може да
Да ти радници нијесу домаћи људи и све сами познаници Радини, он би окренуо главу од њих, не би их ни слушао, ишао би даље, али види да људи воле да се с њим мало нашале, и кад их надгледници не виде, да слушају Радине силне приче, па то Ради мило, и све прилази од једних до других, па им готово шапатом прича, прича како му је казивао покојни отац, да је чуо опет од свог оца: „Доћи ће, каже, дјецо, земан, па ће се вама, или вашој дјеци, или унучадима вашим, увући у њедра змије љутице — отровнице и у њедрима ће направити гњијездо и излећи мале змијиће, који ће вас уједати и нећете их моћи избацити брез вашег великог јада и ваше смрти“...
Људи се безазлено смију том Радином причању, а Ради то тешко, претешко, па се здрне и иде даље. Не мисли ни о козама. Некад он иде на једну, а козе на другу страну. Смете се и забаса, као да је дошао у какав други непознати крај, па нигдје пута нигдје стазе, већ лута онако као без памети.
Читав му се свијет преврнуо. Тај дан био је најмучнији, управо страшан. Дође до пошљедње групе на крају, гдје су сјекли сами његови сељани, комшије, који дођоше
Раде сладе пред њих врло оштра и озбиљна лица, као отац кад стане пред своје дијете, које је нешто пуно скривило, да га избије или укори. Погледа пријекорним погледом по њима, махну главом неколико пута, па стаде нешто сам у себи говорити, турајући свој фес са љеванским већ подераним шалом са знојава чела на затиок.
— О, браћо моја, што то радите, зар вас не боли срце? Сијечете своје рођено месо! Сијечете нашу башчу! То је башча наша! То је наше смиље и босиље, што га туђину дајете! Зар не видите, Бог вас видио, да са сваког тог дрвцета, кога куцнете, падају капљице. Тако ми неба и земље, и тако ми грјешне утробе моје несрећне мајке, која ме избацила на овај чемерни бусен земље, то није роса са грана, ко што ви мислите, то су сузе — и шуме наше плачу!
Људима се у тај час учини као да из Раде говори нека виша сила, запањише се, отпустише руке, испустише тестере и сјекире, а на спржена им мрка лица паде још тамнија мрчина, па уздахнуше:
— Ја шта ћемо? Гладни смо! ’љеба немамо!
— Умрите: Не дајте сјећи!
Ова необична и слободна ријеч као да је већ одавна чекала као птица у кавезу да прхне у чист, слободан зрак.
Али Раду чобанина нешто снажно и тврдо изненада удари у леђа, он посрну, запе, и зари лицем о земљу, а обли га крв.
Док се исправљао, звекнуше му ланци на рукама у један трен ока.
— Бунитељу! У име закона!! — грмнуше на њега четверица царских оружаних људи. Ти си она птица, коју ми одавно прежамо, — и упријеше му бајонете у прса.
— У име закона напријед!
Раде изненађен погледа око себе и виђе шта би.
— Ето Вам, браћо, то мојих коза, отјерајте и’ мојој кући и пазите на њи’. Ја реко истину и одо’!...
За час се све утиша, као да наста нека укоченост међу радницима, који су запањени гледали како Радин високи стас одмиче кривудавом стазом пред жандарима, обзирући се и запиткујући гониоце:
— Какво сам зло учинио, да ме вежете и гоните?!
Мјесто одговора на Радина широка леђа падали су тврди и јаки ударци каса, а Раде се, мјесто јаука и бола, смијешио. Тако читавим путем. Једном се од гонилаца учини тај Радин смијех као неки пркос и хтједе га
Под једном стрмом косом, крај радничке колибе, превијали су радници своја два осакаћена друга, полажући их на носила. Једном је пребијена нога, а другом одсјечени прсти у обје ноге. Пратња застаде. Раде упознаде у тим осакаћеним људима своје сељане, па подиже своје свезане руке на прса.
—- Јесам ли вам говорио браћо: оканите се, а ви ме не послушасте... Да, не послушасте ме, а и сами видите, да и — дрвета наша плачу, а ми немамо срца... Али... да, ваша ће дјеца добити сад за то по педесет воринти, а ви.. и ви сте ето добили...
Жандари гурнуше Раду и он пође пред њима, једнако понављајући:
— Еј мајко моја, и шуме наше плачу... а ми намамо срца свога...