Укључено у ELTeC-plus корпус
ВАСО КОНДИЋ
ПРИПОВИЈЕТКЕ
ШТАМПАРИЈА С. УГРЕНОВИЋА
БАЊА ЛУКА 1910.
— Сухо грање!.. Сухо грање!.. — викну висока мршава жена, дигнувши прст у вис, стојећи на прагу Обрадовићеве куће, из које је прије неколико дана и пошљедњи мушкић од шестнаест година, отишао у Америку, на рад. Прије три године отишао му је отац и два брата, па ето сад и њега одазваше.
— Кажем ли: сухо грање... сухо грање... — наставља та жена, стојећи једнако на прагу, а очи јој као подивљале сијевају, прелијетајући од једног до другог чељадета — Ха, ха, ха, ха; хи, хи, хи, хи,... свуда, свуда, сухо грање... — отеже јој се глас.
— Уђи, уђи, Стано! — рече једна млађа жена иза: врата, полугласно болним тоном.
Стана уђе. Кошуља јој сва мокра као да се пљусак на њу излио; а ни росе ни кише.
— Их, што си мокра тако? — упита је једна цурица.
— Покисла!.. — рече она осорно и оштро, — што ти мене питаш, што сам мокра, — додаде, намргодивши се као да јој не би драго то дјечије питање...
Знала су старија чељад, да је Стана морала бити негдје под млином, јер се она увијек врти око млинских кола. — „’Оћу, — каже, — да натјерам воду нек иде уз бадањ; а низ бадањ зна свако“... Једанпут јој тако разбило млинско коло главу, а њој опет ништа. Нико јој отоме не смједе ни споменути, док је год носила повезану главу.
Стана је прије десетак година била добра и поштена домаћица. Али сиромаштина почела стискавати за врат, па јој човјек оде у Славонију, негдје на рад, и тамо се на некакој машини догоди несрећа, па — настрада. Стана оста са четворо дјеце и — сметну се с ума. Дјецу јој примише сељани а она тако иде од куће до куће... Не проси. Ако је запитају: Стано, јеси ли гладна? Ако је гладна она шути; ако није а она каже: „Мене и тице Бог храни“. Али, у пошљедње вријеме настала је промјена ту њезиној души, па сваки пут гдје треба да каже: Бог она додаје: ђаво.
Због тог се свијет плаши, и не воли никако да је види, јер га спопада нека језовита слутња... Па зато Стана и не ноћива гдје замркне, већ иде једној својој даљној сиромашној родици на крај села, чија је кућа била завучена у шуму, на крчевини. Њој је било свеједно ако је и највећа помрчина, или гадно вријеме. Особито ако се подигну јаки вјетрови с олујом и грмљевином, онда не би
Онуда, куда је она пролазила по селу, свуд је било укочено, мртво, без живота, као опаљена шума, па оно шумско грање стоји онако укочено, сухо. Очекује двије, три кише, да увуче влагу, да иструли и послије да опадне...
Кад Стана уђе, у кући је било све мирно. Тајац. Двије млађе жене, јетрве, стајале су једна до друге, погледајући се са неким упитним знацима. Трећа, старија жена, сједила је до дувара, повезане главе, ослоњена лактовима о кољена, и није се ни помакла, нити погледала на ону страну, кад је Стана ушла.
То је била свекрва оних двију млађих жена.
— Сједи Стано! — рече једна од тих двију жена.
Стана се обазрије око себе; узе један троножни сточић и сједе близу огњишта, па се загледи дуго, дуго, у ону старију жену, што је сједила до дувара.
— Шаље ли ти Перкан паре? — пита је Стана неким поругљивим, заједљивим тоном. Жена нешто промрмоњи кроз зубе, да се није могло разумјети, не подижући главе.
— Не мој је дирати, Стано, нешто је слаба, — рече једна од оних двију жена.
— Да, слаба. Сухо грање... Има Перкан коме давати паре и тамо:.. Ружицаа!... А молиш ли се ђаволу?
Оне двије жене што су стајале, цикнуше у један глас, прекрстивши се. И она старија, свекрва им, као да је из дувара убоде нешто под ребро, помаче се и спустивши руке, стаде млатати око себе, крстећи се, па зашишта изнемоглим гласом:
— Немој, Стано, да ми више тијем ријечима улазиш у кућу!..
— О, не мораш се крстити, — викну Стана, одмахнувши на њу руком, — сви сте ви амо у његовој торби,.. к’о оно, ако си видила миша у мишарици... Баш ’нако... Јест, ’нако баш... Хи, хи, хи, хи; а сланина и брашно, мириши, па вели: док се наједем сланине и брашна, лако ћу прегристи оне гвоздене жице и провалити на поље,... али... нема... ха, ха, ха, ха... Стана је будаласта!... Па, кад је будаласта шта те оно прије излијечи кад си хтјела црћи од трбуха, велим ли ти, Ружо: узми воде у уста и држи, а нека ко броји полако дванаест, па кад изброји, ти ту воду прождри, на тако опет и опет, — три пут, и ти си
Оне обје млађе жене су изашле напоље, јер им је било тешко слушати Станин говор, у коме је било увијек неког вјечито грког пријекора, кога ове нијесу разумјеле.
Стана попрестане мало говорити, кад видје да нико с њом не говори. Ружица поново савила главу у шаке, па се чини као да и не дише.
Стана извада лулицу из њедара и напуни неке духанске прашине из једног завежњића од крпа.
— Дајде ти ’мериканац, ватре! — рече једном дјечачићу што је сједио уз огњиште. Малишан стиште машицама један угљенак и метну јој на лулу.
Стани набрекоше све вратне жиле истежући димове из луле, пуцкајући.
— Да, људи у ’мерику а жена сухо грање.. Ружо... Ружицее... Да си привила кисела купуса, купус би извук’о сву ватру!..
— Мани ме се, Станојка, бог ти дао! — прошишта опет Ружа, а би јој врло мило, што не бише оне двије млађе жене у кући, кад Стана изговори те пошљедње ријечи... А имате ли купуса? — пита Стана, и не слушајући шта Ружа говори, осврнувши се на
— Бо’ме немамо... рекоше дјеца у један глас снуждено. Стана се брзо подиже, изађе на двор и унесе нанизане намотку, са куком одоздо, три главице кисела купуса, па скиде једну главицу и даде дјеци, а оне двије прислони уз дувар па опет сједе.
Кад испуши и трећу лулу, Стана прекрсти руке преко кољена, па се стаде љуљати на сточићу, а једнако гледа у Ружу да јој ухвати поглед и опет отпочне штогод говорити, али Ружа, не помиче.
Стани додија та Ружина претјерана шутња.
— Е, Ружо, Ружице, знаш ли оне године, кад си била млада, па ти ја ’вако дођем, а у тебе око куће беее...му...муа...гмм..гмм... ... и — Стана поче све животињске гласове изводити, као: овце, козе, краве, волови, крмке, коње, гранатајући рукама, — а ти се запражила... запражила... у образима па вучеш једну по једну крављачу варенике у мљекар,.. а она се пјена преклада прео краљаче по земљи, па неће ни пси да лижу; што ће лизати кад им наспеш пуно корито варенике па им и остане; не могу полокати... А ено, видила сам ти ону твоју крављачу сад за плотом у блату; спали с ње обручеви, па се изребрила уз плот к’о цркла кобила,... а ти сушиш зубе, немаш ни филџана варенике да
— Је су ли паре божије? — упита Стана оне двије млађе жене, што су ушле док је она говорила и стале иза њених леђа. —
— Па, божије је све, Стано, — рече једна од њих, полако.
— А јесу ли паре божије? То вас питам.
Жене су ћутале, не смијући ни једна потврдити, да су паре божије, јер су и саме сумњале. А Стана је очекивала одговор, језовито засјалим очима.
У кућу уђе једна жена из комшилука, па кад угледа Стану она се поче улагивати:
— О, ево наше Станојке!
— Да, ево наше Станојке — дочека Стана поругљиво, — знам ја вас све... али, у памет се!..
— Пазим ја на вас, — рече она намргођеним обрвама, махнувши прстом на ону жену, — пазим...
— Чије су паре, Ружо?.. а?.. Чије су паре?... Његове су паре Ружо.. његове... ђаволске... а ти црче за парама и... опет се крстиш;... зашто мијешаш!..
Све се ућутало као у гробу. Само оне три жене стоје једна до друге и плашљиво се погледају.
Дјеца су се свађала и отимала о купус.
— Немојте све појести; оставите мало и матери, — рече Стана опоро, па се онда сави главом на кољена и поче јечати, све јаче и јаче, а јечање се претварало у кукњаву: уједанпут нагло прекине кукњаву, исправи главу, погледа у оне три жене, које су стајале на једном мјесту, не помичући, па онда у Ружу.
— ’Оћемо ли оп’јело?! — рече она страховитим гласом.
Све четири жене претрнуше.
— Не, Стано, заклињемо те... — цикнуше жене у страху, не дорекавши, јер их Стана прекиде са једним оштрим замахом руке, недавши им изрећи, да јој кажу с чим је заклињу, а затим лагано устаде и подиже свој штап па оде у дно куће и поче куцкати по празним качицама и другим судима, гдје је прије стајао различити смок, набрајајући кукањем све мушке главе поредом у кући, па онда у комшилуку, па тако пође селом, од куђе до куће свију оних који су отишли у
Онда Стана погледа на дјецу:
— А што ви не плачете? -- упита их она са таким ријечима, као да се то некако морало плакати, и дјеца погледаше једно у друго и у жене и — почеше плакати...
У таком осјећају и тренутку, женама се све чинило као да гледају своје људе поређане у мртвачким сандуцима дуж читаве куће: једном фали рука, другом нога, трећем око, и тако без краја и конца, а око њих натрпано злато и сребро, и оне би да појме онамо с руком за новац, па се жацну, јер им пада на ум: да новац није божији, а људи мртви леже!.. леже мртви и наказни.
Стана, све јаче и јаче подиже у кукању свој глас, тако, да већ поче прелазити у досаду... Она најмлађа жена прва се освијести па јој лагано приђе и узе је за руку те изведе на поље, утиснувши јој у руке оне њезине двије главице купуса. Жена се врати натраг у кућу и притвори врата а Стана издиже глас, што је икада могла јаче.
— Јој моје сухо грање! Јој моје сухо грање!! — враћајући се од угла до угла кућног, а онда се лагано отиште путем низ село, непрестано кукајући и спомињући сељане; тако се сврати пред сваку кућу, која јој је на путу, те прође по неколико пута од краја на крај а све: Јој моје сухо грање!..
Чак се већ са крај села могао чути њезин глас, који се према времену мијењао у јаче и лаганије тонове, што су сељанкама продирали кроз кости, кроз живце, као најљући змијски отров, кад кроз крв пролази.