Укључено у ELTeC-plus корпус
Кад би човјек гледао издалека и споља на кућу Мојице Благотића, потомка старога Озра, а унука бијесног Вукоте, рекао би, да ту станује неки бог зна како имућан домаћин. То вам је стара турска кула од тесаника камена. Прозори јој у реду као очи у глави; истина сви без иједног џама и каната, а половина полугњилом сламом и полутрухлим даскама зачепљена — а то му без неке није! Кров јој од ћеремида, над чијом се црвени златни зраци љетнога сунца титрају, као врапци по прашини доље по путу. Око ње повисока камена авлија, ђе-ђе зарасла у маховину, а ђе-ђе нахерена као издрта чалма осиромашеног балије. На овој, и сприједа и острага, двије увијек отворене и исхрбане капије, кроз које може да уђе ко хоће и да прође и ко хоће и ко неће. Иза ње једно рало баште, засађено дуваном.
Споља и којекако још, али унутра — да бог сачува! На доњем боју куле, при земљи, звијари празна и мрачна избетина. Чатма по зидовима отпала; и ту ђе су се некад ишарани орахови рафови старих бегова са сребрним ибрицима и мерџанли филџанима низали, сад се начетале жалосне шупаре, пуне прашине и паучине, кроз које змије циче и мишеви гнијезда вију. У једном ћошку избе свезана крава с телетом; пред њом у олупаним јаслима гомилица слачка и кукурузовине; а испод њих заудара ђубре по цијелој кући горе но и у каквој торини. Недалеко одатле, поред задњег зида, до на горњи бој, воде расклиматане и црвоточинасте букове скале. Над њима, на испуцалом и од нечистоће поцрњелом поду, четири велике ходаје, пусте и жалосне као ледене пећине. Чатме им црне и опхрбане, а тавана ни на једној нема. До њих обурвана и почађала тобож хоџаклија, која Мојици служи сад и за кујну и за посијело. Све што је покућства, смјештено му је ту, а оно му се ципан-цијело састоји од једне подеране поњаветине, два тисова вагана, десетак јасенових кашика, једне излупане бакрене џевзе, једног
Дим се с огњишта час извије до под улекнути кров, кроз чије се размакнуте тигле пробија и бјежи као сулуд небу и слободи и здравини и чистини из тог јада и гада и живота незажаљенога; а час се повије и расплине од чатме до чатме, из ходаје, те буни и узнемирује грдна јата буха и стјеница, и кади прљави под и полегнуте ћепенке, по којима су некад гиздаве и дражесне хануме сахтијанским јеменијама шкрипале, свиленим димијама шуштале, бисерли ђерданима звектале, мишћем и ђулом мирисале, уз кољено својих у крв окупаних газија ашик проводиле, и блаженом пјесмом из раздраганих хавазова сабах сретале и јације испраћале.
Око сиромашког огњишта, на ком пуцкара веселаста ватрица од сувих духанских кочањина, шћукало се десетак гладне, голе и босе ђечице; зијевају, опљуцкују, хрњају се и протежу, час по квошкају, и, пиждрећи у котао, нестрпљиво очекују, кад ће бити готов ручак, јер од јуче у јутро нијесу до коприве и штира ништа на своја уста метала.
Мојица пак таман дошао из поља с рада, сио, запретао два-три шмањка још зелене кртоле у жераву: да ками заложи, и запалио на дуги трнови чибук крецеља, па се дао у замишљеније.
Размишља Црногорац о свом соју и кољену, па му се, и поред све биједе и невоље, нека топлина из срца по цијелу тијелу разлијеже; та није то шални посао бити кућић и хоџаковић, јер га познају и људи и бог и господар — и нема грозда без јака чокота! Али баш кад је био на највишој висини свог чевског заноса, одједном му се потакоше мисли: оде њима у мрак своје прошлости пренамучене и неисплаћене. Сјети се своје сиротиње ненасиротоване, у којој се и родио и одгојио и до оружја одраста, па се и за њ прихватио. Није му ни двадесет година било, а на глас невесињске пушке, и да би се рђе отресао, ускочи с Пеком у Херцеговину. Утолико се и зарати и он од хајоша постаде макар војник под књажевим барјаком, поуздан на тврду кланцу, а послушан ђе се то од њега тражи. И он је, као најваљастији ђетић, беспрекорно махао јатаганом за три године од Бара па до Коњичке Ћуприје, а ђегда — буди међу нама речено — и коња војводи Петру попридржавао. Најзад се и умири и поред осталих добитака, припаде и Никшић, страшни и крвави Никшић, гнијездо, гуја и кључ од све Босне и Херцеговине, под Господарево лето.
А ту му, одмах послије рата, књаз дарова ову исту кућу, у којој је прије живио чувени никшићски крстолом и крвопија, Хасо Џидић и дванаест рала земље оранице у Подграђу. Мојица се настани и наватани, па и ожени ђевојком према себи а из куће према својој. Потури пушку и чибук, па приону за рало и мотику. Али, као кад ко што није навикао и као кад што није за кога, ни њему посао некако не пође ва руком. Ево оре, ево копа; ево ради и дневи и ноћи ево му обје очи искапаше посрћући и подижући кућу и имуће, па слаба фајда. Или немај средстава да изради сво како ваља, или, и ако их имај и узработај, бог пусти сушу па изгори све, ама баш све до стрњине — па ни кошу ни Мојици ни Мојичићима.
Из дана у дан, за двадесет година, све тако и без патисања. Притисла сиротиња, не да главе дићи. А и она, каква је — да је, да је богом проста, па да не би и горих јада. Жена му, покојна Петуља, наљези неђе на „џинско коло“, и шени помећу. Проста смрт и пушка турска при том злу и грдилу! Водио ју је на све хоџе и враче, набављао јој траве и записе, звао господарева доктора, да је вида, па је водио и под Острог свецу — али узалуд. Напошљетку се Бог смилова, те је узе себи. — Родила се, мученица, а не умрла!... рече свак; и наскочише добри људи, те му је помогоше опојати и сахранити.
Остаде тужни Мојица с десет ћимића, све једно другом до ушију, па, и ако је добар работник и ваљан усталац, као и чувен хвалџија и ратник, ипак не мога изићи на крај ни са собом ни са њима ни са сиротињом својом. Настадоше и гладне године; поскупи жито, поскупише дрва, поскупи мрс... Мојица утотали продавати рало по рало баштине, док не шћера на цигла два за кућом — једно остави за дуван, а друго за кртолу; а, да би се огријао, извали па наложи прво врата на авлији, па канате на прозорима, па таване над ходајама, па чатме на доњем боју, па најзад и сама врата на кући: „Нијесу ми од преше, да ђа’ољом! рече: почем ми сиромаштина и по дневи и по ноћи режи и дрежди на праг од куће, те ми се лупежа и није бојат’!“...
И како тада, тако и дан дањи: пилеж му на врату једнако, инокоштина га притисла а терет освојио. Муке живе!...
И пуши гордо мрки и озбиљни горштак; а мисли му лутају и блуде као и они мавени клобуци крџова дима из његове симсије. Час по се повију тамо-амо под вјетром туге и црних неприлика, час по се отисну поточастим током самопоуздања и одлучности, а часпо се ушикају на лептирска криоца сањивих нада.
— Ево још мало... заговори Мојици сам са собом и у себи: па ће ми приспјет и подраст Менџо мој првљенац и замјеник. Ваљатан је ка’ вук, а вјеш’ око тија трговинах отка’ ово иде с Петром Гојковићем те му помаже браве куповат’ и препродават’. Па дако бог помогне, те се чесова работа запеузи!... Васо је работник на мотику и усталачан око свачеса; још
....Оооо, ханума! разлеже се наједном нечији диваљ зов, мршав и пригушен као да испод плоче долази. Мојица се трже из тако дивно расцвјетаних мисли, испрси, издуљи шију, избечи очи, при чему му мршаво и поцрњело лице дође плоснатије, са смежурано чело још смежураније, наћули уши и ослушну. Ђеца се утајгаше око пињате, нека и поскакаше и потрчаше прозорима и оној страни од куд вика допираше.
Узвик се, храпав и прозукао, понови.
Ђеца се начеташе на прозоре, забечише у авлију, прскоше у смијех и повикаше: Гишо!...
Мојица скочи и сам приђа до прозора, наквири се изнад ђечјих рамена, погледа пред кућу, и — стукну, запрепашћен.
(Свршиће се).
(Свршетак).
Знала га је сва Црна Гора.
Родом је из Драговољића, из Никшићске Жупе. Док је био ђететом, отац му је танко стајао, те је сиромаха Гиша, још од колијевке, туђа мука убила, идући по најму и чувајући туђу стоку. Кад поодрасте и поојаторња, случај га послужи те се намјести у Жупски Манастир за клисару. Ту, узгред, поред калуђера, научи и помало читати и одговарати на јектенија. До своје двадесет пете године запеузи и завеза неку парицу, па купи мало баштинице, огради једну колибицу недалеко од манастира, горе при брду, и — ожени се једном сиромашицом доље из села. А ту му и пуче погибија.
Кога се дана вјенча, тога га чудо снађе. Омркну здрав као трештина, а освану — згранут. Блану се усред црне поноћи, па скачући и урлајући као међед, стрча до манастира, дочепа конопе, и стаде звонити. Људи се избуди, поскачи из постеља, па, у чему се ко нађи, зграби оружје, слебутај око цркве, склептај полуђелог несретника и свежи. А он, исте ноћи — као кад коме ђаволи дају маха — покидај везе, па уза страну: ту чуј, ту види. А остави и жену и кућу и баштину и Жупу и Жупски Манастир на вјечита времена.
И отада настају чудни дани још чуднијих дјела и манитих подвига подезвијалога Гиша Драговољића, кога је и најмање црногорско дијете знало и спомињало.
Необичан вам је и веома риједак лудак био. Био је омањег раста, црн, мршав, и, у доба кад га ми сријетамо пред Мојичином кућом, стар и погурен; уз то округлих, обраслих просједом а прљавом брадом, образа, чађаве боје лица, веома зборана чела, насјелих и веома дугих обрва, са збијеном гуком у повијама, страшних и црних очију, танка и повијена носа, разврнутих губица, испресуката врата, искривљених гњата, и увијек раздрљених, огривалом руњом и спеченим глибом оклопљених прси.
Одијело му је било права накарада. Обувао је некад опанке, а некад какве велике цревљетине, које су му враголасти обућари навлаш поклањали: не толико да сиромах Гишо не иде бос, колико да се над њим исмију, како му обућа шклепће и млати око мршавих и само на крштењу опраних му нога. Час је облачио црногорске гаће, а час арнаутске чакшире, час кошуљу са широким рукавима, а час ни ње није имао; а вијек — вавијек, и у сну и на јави, на прсима му је стајала нека стара улијепљена и истиринтана јелечина. По њој су му звецкали читави низови медаља, крстова и звијезда од тенеће, које су му несташна
Био је безопасан лудак. Ђеца су око њега скакала и задиркивала га, а он их је миловао и свирао им, час-по играо као међед, а час-по лајао као торни пас. Ђаци и момчадија су се нарочито с њим забављали, појили га и опијали, и набављали му којекакве украсе и лагарије: ордење, ланце, прстење од туча, капе и перјанице. У цркву је ишао готово сваке неђеље, и то под свим својим орнатом. Обично би ишчекао кад се ђаци из основних школа уврстају, па би пред њиховим редом, као генерал пред армијом, марширао, скакао, играо, лајао и свирао уз дудук, све до цркве, а у њој би, кад би уграбио да уђе, љубио иконостас и плоче под њиме, крстио се и молитвао на глас и одговарао на јектенија са ђацима иза пијевнице. Велику су муку имали и жандари и учитељи, ћерајући га, да ђаке не засмијава и да не прави неред на светом мјесту.
Колико је пак био луд, толико је био и ширет, а често се правио луђим но што је. Није било кафане, у којој Гишо није пио џабе, ни гостионице и кујне у којој се за њ оброк није готовио, ни свадбе и весеља на којим он не би труљао док не заврати. Његови су манитлуци изазивали општи смијех и глас о њему и њима ходао од уста до уста; а богами се ђегда о њему и његовим заједалицама водило рачуна и на највишем мјесту, јер је он, заклањајући се за своју болест, умио, и то често, ошинути и оне на које обични грађани ни погледати нијесу смјели. Тако је, неђе, кад му је неки Цетињанин рекао, да се на Данилову Граду гради лудница и да ће и њега затворити у њу, Гишо креснуо из брка у брк: „А, да, ако мене спратите у ту „луду кућу“, ко ће ви, чоче, онда остат’ на Цетиње?“... Другом му приликом један од великосудија примијети: „Луд ли си, јадо!“, на што га Гишо дочека као из пушке: „Нијесам, ваистину, луђи но велики суд, јер да сам луд, био бих шенат и великосудија ка’ и ти!....“ При освећењу никшићког манастира, црногорски се владика нешто дрну и, на очи цијелог свијета, опали шамар једном свештенику што чинодјејствоваше с њиме. Гишо се десио недалеко, те ће, показујући прстом на владику, викнути, да га свак чује: „Манита ли је, љуђи, она работа, анаћема га било, лише онога знаменија на њему! А не би га, ма ви бож’а вјера, уз’о да ми козе чува, а то ли да ми божије куће свјештава! Јер манитије ништа у свој вијек нијесам видио!“ Народ прште у грохотан смијех, а владика оклепи уши.
Гишо је пак особиту наклоност и пажњу уживао код жена свију сталежа, доба и особина. Оне су га углавном снабдијевале храном, одијелом и преоблаком, шалиле се, смијале и ћосале с њим. Он је био као неко мјерило за вредност и глас црногорских ђевојака: којој се он ашик учини, и коју одабере, та је већ сигурна за своју репутацију. И, збиља, није било виђеније ђевојке, коју Гишо није „запросио“, обиљежио и прстеновао. Живио је као неки шах, само с том разликом, што је његов харем био разасут по свој Црној Гори; што он није свој харем, но његов харем њега издржавао; што он није прстењем обиљежао своје „заручнице“, но његове заручнице њега — чега ради су му прети били наџиџани обручима као ланац карикама; и што он никад ниједну од својих „султанија“ није пољубио ни помиловао. А, кад би му се која од изабраница „препросила“ или удала, онда је тек било право ћосање с њим, дошао би у „тазбину“ или у дом удадбенице, па би стао да виче и пријети тојагом и позивао би на мегдан или оца или браћу или мужа или заручника своје несуђенице. Наравно, да би сва та хука-бука била завршена и заглађена каквим старим хаљетком и добром напојницом ожалошћеном „несуђенику“.
Тако је, дакле, лијепо Гишо, ширет један, ако ће бити и манит, знао искористити своје лудило, једући, пијући, одијевајући се и проводећи богато и џабе, и живећи хиљаду пута љепше но гласити и бијесни — Мојица Благотић!
Изгледа, да је одавно, још од самог почетка свога хаветања, почео тако. Тако је радио и за турско доба; и он је једини човјек био, чије су ноге прагове свију кућа, и српских и турских слободно прекракале.
Још док је Никшић био у турским рукама, Гишо се, манитајући и идући по прошевини, почесто навраћао и до куће Хаса Џидића, ове исте у којој је данас Мојица. А Хасова се ханума нашла болећа, па га вазда лијепо дочекала, шалила се с њим, и објеручке му удијелила хљеба, меса, млијека, што год од руха и по коју пару. Прошло толико времена од освојења Никшића, а Гишо се влачио по осталим градовима од Острога до Бојане, па и не знао какве су се све промјене на овој страни догодиле. И, првом се приликом обрео у Никшићу, сјетио се својих старих удјелитеља и некадашње добротворке, Хасовице, па по навици и на индивин, оверчи, те право пред кућу, у којој ју је некада, младу, китну и хазгинли, налазио. Како ступи у авлију зазови једном, другом, па и по трећи пут:
— Оооо, ханума!...
А који је то раструбарио у за’ час му данашњи дан доша’, ка’ ће, који?... Какву си ми хануму напа’
Гишо диже главу горе откуд му тако ненадно дрека допираше, надави руке над очи и загледа се блесасто у Мојицу и његову ђецу по прозорима; нешто га лецну у срце и прободе кроз утробице, покуњи главу, приђе корак два до на праг од кутњих врата, кроз која му, умјесто негдашњег мириса од ђула и неранаџа, заголица ноздрве тешка хапа од ђубрета и нечисти, јад га превали и прислони уз довратнике, јекну а суве му заврцаше, па ће тек боно, жалостиво:
— Ох, до бога и куку па прекуку!... Зар на ово спаде Ни’шић и хрка и сила његова?!
Трже се, превали дивљим погледом по пустој изби, па на Мојицу и његову цимиротију, измаче се натрашке до на излаз из авлије на улицу, па, гледајући презриво и Мојицу и његов хоџак и топрак, раздрије се као јунац:
— Пи, срам вас било, рђе једне, да би ли, што оћерасте оне људе и ону госпоштину одавлен, те се сад не може од базда проћ’ проз ове сокаке ни од гада ниђе ни прић’ у ове сараје!... И ко учини, те ово мјесто оста пусто за њима, бог му кућу ископа’ да бога-да!...
Ту се Мојици докундиса, ђипи као опарен, потрже чибучину, па низ басамаке — као на крилима.
Сулудник чу лупу а виђе Мојицу накостријешена; сјети се, шта од шта може изаћи; па и ако сметењак, зна шта боли, те стиште врат у рамена па низ улицу, да га ни зец не би стигао ни зрно из пушке престигло, кукајући и којевитезајући што га грло доноси:
— Леле мени, Турци, браћо моја лијепа, за вама... леле-е-е-е!...