Змијање : ELTeC-plus издање

ЗМИЈАЊЕ.

Кола су тупо шкрипјела, пењући се тешко уз Кољанску Планину, кроз коју је вијугао друм, губећи се у дугуљастим провалама, да опет избије на видик на каквом овећем заравањку, па да се поново изгуби и сакрије, и тако, рекао бих, бескрајно иде и вијуга се као огромна, сива змијурина којој се чељусти не дају сагледати.

Око друма, овдје ондје по крчевинама, из којих стрше опаљени и поцрњели пањеви, сјакте се весело према сунцу дуге њиве заруђеле стрви, а брадали кукурузи сморено шуште, жудни, прежудни кише. Из даљине као да се чује умртвљено, малаксало роморење Врбаса.

Високо под небом, изнад Луњевца и Вијагоште, вијају се и круже орлушине, а поврх њих се наднијели облаци големи као голе планинске литице и бијели као препадани снијег.

Ишли смо сви пјешице за колима, и ја, и кочијаш, и стари Милић Вујиновић који се бијаше од Тополе запутио с нама. Сва смо тројица шутјела и грабила уза страну до првог хлада. Ту би мало одахнули, па би се опет кренули, журећи се Давидовом Хану, гдје ће кочијаш коње хранити.

— Вијају се орлови, могло би и кише бити — одахну тешко Милић, али му нас ни један не одговорисмо, и он ушути као да није ништа ни рекао.

Негдје пред попасно доба, кад већ и жега бијаше прилично јењала, уморни и знојави, падосмо у хлад код Ајдучке Воде, ниже Давидова Хана. Кочијаш метну коњима да једу, а ми запалисмо, па мало и ракије потегосмо, умора ради.

— Видиш, господине — обрну Милић, ударајући лулом о врх опанка — ово је некад била све стећа планина, па су је Турци ишјекли. Увијек је она била пуна горскије ајдука, сад само пањеви. И данас се стари Турци боје проћи: од сваког пања мисле да је ајдук... Нешто ти мене питаш, малоприје доље на Тополи, за Змијање. И ово је Змијање...

Кочијаш, с којим сам се нешто уз пут разговарао о Змијању, кад чу ријеч Змијање, ненадано се трже, па, сав весео, убрза не предишући:

— Милић, господине, зна све! Он зна све! Ето, сам га је Бог данас с нами упупио... Он зна све, од њега ће све дознати. Он је из Раткова, а Ратковчани ти знају и самом цару фе-фет-фет-ву дати..

И да весели кочијаш случајно, у свом одушевљеном говору, не удари на ријеч фетва, Бог зна кад би престао, јер ју је једва једвице изговорио. То га застиђе, па ушути, зацрвенивши се сав у образу.

Милић одговори хладно и одмјерено:

— Знао сам, дијете, али сам све поборавио и побацио. Бочим се само са својом муком и потребом не би л се какогођ до гроба докотуро свијетла образа и поштена гласа.

— А колико би ти могло бити година, Милићу? — запитах га, пружајући му боцу с ракијом, да га мало освјежим за причање.

Примивши боцу, поврже је покрај себе, па се као дубоко замисли.

— Е, како би ти казо — рече послије одужег размишљања. Млого, млого ми има година!... Кад је Серашћер-паша пошо низ Босну и вође доље, на Добрињском Пољу, потуко Алију Кедића и крајишке Турке, онда ми се било најдраже оженити, и баш сам се некако тога времена и оженио, па ти сад рачунај... Ко да сад гледам Али-пашу од Ерцеговине како унатраг јаше на магарцу, а ноге му у букагијама. Кажу, да је и њега вође неђе Серашћер-паша убио, а ено му гроба — Турци реку мезар — у Бањој Луци код џамије Вередије... Давно је то богме било! — заврти Милић главом и натеже боцу с ракијом.

— А шта је то, Милићу, Змијање? Одаклен оно почиње и доклен допире? — уплете се опет кочијаш, мислећи, ваљада, да ће то Милић прије њему казати, јер га боље познаје, него мени. — Кажи нам штогођ од старине...

Милић се накашља, извади кесу с дуваном иза припошаја, па поче, оборивши очи, пунити лулу.

— Што се ти, дијете, уплећеш толико у разговор? Што знам казаћу. Знам ја овог чојека ко је он. И он је Змијањац! — осмјехну се и отворено ме погледа. Ако би иком казо, бели њему затајио не би, што сам слушаво од старије људи.

Ушути, повуче неколико димова, па се опет даде у мисли као да се спрема и сабира сјећања из прошлости.

— Змијање, велиш! — трже се Милић из премишљања, вртећи главом и благо се осмјехујући. Е, дијете, велико је некад Змијање било. Змијањска је међа — Турци веле удут — ишла је од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуниште, па на Млиништа — туј има камен машет — па отален право на Скокове Дели-Радојице — и туј има камен машет — па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса — ђе Пљева скаче у Врбас, туј је камен машет — па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакуповаца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре — ено га и данас! — па од Рукатог Раста право у Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова.

Ми се много зачудисмо Милићевом казивању, и ја га упитах:

— А ко је владао Змијањем?

— На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш? — зачуди се Милић. То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијањце и на Косово. То сам слушо ђе говоре стари људи, а и у пјесми се пјева како га је звао цар Лазар на Косово и како га је пресрео неђе на путу Троглав Арапине:

Кад дођоше на воду Марицу, Ал повика Троглав Арапине: „Курвин сине, од Змијања Рајко, Зар ћеш проћи, провести Змијањце, Брез јуначке пошјечене главе И брез српске проливене крвце?“

Тако се, овамо у нас тежака, пјева уз гусле, па ја сад подсигурно не знам. Додуше, што свијет, веле, говори ил је било, ил ће бити. Није нешто брез нешта! — рече Милић више као за се и ушути.

Не реко ли ја теби, господине, да Милић зна све? — пита кочијаш, сав срећан.

— Нека, дијете! Бог зна све — брани се зловољно Милић. Бог зна све, синко, Бог и нико више — додаде мекше и настави: Кад је царство на Косову пропало, насрнуше Турци — Бог им не до — и на Босну и освојише све. Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били крабрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а: Змијањци се опет уморише од дугог непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да мало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је њиова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружље... Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева, Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједо. Он се слушо у свачем. Турци се, у први крај, нијесу ни у што мијешали. Кнез је имо и своју тавницу. Ено и сад остатака од његове тавнице на њиви код ријеке Бањице, ниже наше цркве. И данас се виде два стражарска гроба што и’ је кнез пошјеко јер су, брез његова изума, оставили стражу на Стражицама и дошли на збор цркви... Чуо сам ђе стари људи говоре да се само наше село Ратково звало Змијање и да је оно од бирземана, прије Косова још, имало своју земљу и своју праву. Неки опет кажу, да су и остала села од Чађавице под Црном Гором до Бистрице под Козаром била уза Змијање и да су имала своју земљу, па су им поотимали ови нашки Турци... аге и бегови. Ја ти само могу подсигурно казати да је Тимар имо своју земљу, јер је и он био у ратковачком верману..

— А шта се данас зове Змијање?

— Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице Змијање, срце Змијања старинског. За турског суда то се звало Кол Змијање, или Змијањ-коло.

— А на који су град Змијањци... Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели, да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је Бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

— Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

— Може, може. То има и у књигама.

— Баш и у књигама има?!

— Има, има — уплете се опет кочијаш.

— Нека, дијете!... А, Бог ти помого, господине, има ли што у књигама о Ратковчанима... Змијањцима, да речемо?

— О, има много! — слагах је с намјером да коју ријеч више од њега извучем.

— Оно кад буде по души — поче Милић онако поиздаље, отежући у први мах сваку ријеч. Оно кад буде по души и овамо по истини, и у нашем је, кажу, верману писало да ће Ратковчани, кад и’ цар позове, војевати, па сад једни веле да су ратовали с Турцима, а други кажу да нијесу него да су само чували стражу на друму код данашњије Стражица. Зато се то село, ваљада, данас тако и зове...

Стари Теле Босанчић — кршћено му је име Теодор, и било му је сто и тридесет година кад је промијенио свијетом — казиво ми је да су наши стари подсигурно ратовали с Турцима, и били им у индату више пута и на више мјеста, ко мртва стража, отворили мејдан... Предраго им је, вели Теле, било ускочити у Кауре, и они су врло често ускакали, онако сами од себе, брез Турака, и млого су, каже, палили, робили и плијен одгонили од Сења, Задра, Шибеника и Дрниша, а млого су пута слазили и у Равне Котаре... Пошљедњи, велики мејдан отворили су Ратковчани... Змијањци на Бијаћу, тако каже Теле, и са Турцима узели град од Каура. Ко мртва стража је седамдесет Ратковчана са кнезом ко седамдесет рисова! Први је ускочио Ситвук Бабић, главна кнежева поглавица који је чуво стражу на Крагујевици. Ено му и сад зидина од карауле. Ситвук је био врлетан чојек — једна газија, и држо је седам жена од седам закона. Некакав поп Кочић — јер је њиова поповина од давније давнина — тужи га владици да ради и живи преко закона, и замоли владику да ућера Ситвука у вјеру и закон. Владика нареди да му дође Ситвук. Кад се помоли Ситвук од Крагујевице — јадна мајко! — сав се крши у срми и под пусатом, једна му ногавица од чакшира зелена, друга црљена, а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади! Онда ће владика упитати попа: „Ко је оно, попе?“ — „Оно је, свети владико, ако почем нијеси знао, Ситвук Бабић“. Владика се грдно престрави и стане викати: „Просто му, просто му било! Нека не иде овамо...“ Једни кажу, кад је овај исти Ситвук ускочио у бијаћки град, да у граду није никог затеко. Све је било побјегло, и он се вратио са Бишћа и умро код кнежеве куће. У Бањици има и данас један биљег који личи и крсту нашем и нишану турском. То је, веле, Ситвуков биљег, и ударен му је, кажу, таки биљег више гроба што је држо седам жена од седам вјера... Други веле да су Каури Ситвука на Бишћу заробили, па да су га одвели у Шибеник и залили оловом и рекли: „Досад си био сити вук, а сад буди гладни вук!...“ На Бишћу је погинуло дванаест Ратковчана. Ено им и данас гробова код села Рипча кад се пође у Бијаћ. Стари ми Теле рече: „Рођо, вели — јер и ја сам од племена Босанчића, и сви ми служимо Јовањдан уз оно пет дана — и наш је, каже, један племенштак, Обрад Босанчић, погино на Бишћу...“ А, Бог ти помого, господине, има ли у књигама штогођ о тој кавзи на Бишћу? — на једном се заустави у причању Милић.

— Има Милићу, има — одговорих ја и пружих му опет боцу с ракијом.

— Па колико се пише, Бог ти помого, да има вакта од те кавге? — пита Милић радознало и држи боцу на кољену.

— Има три стотине и седамнест пуних година, ни једна више ни једна мање! — издигох ја мало више гласом него обично.

— Три стотине и седамнест пуније година, велиш? Млого! — рече Милић и нагну боцу. Млого! — понови, кад предуши, и метну боцу између нас на траву, па настави: Кад је легла кавга на Бишћу, врне се кнез Обрад са Змијањцима преко Сане, па преко ријеке Гомјенице и обноћи се, са дружином, онђе ђе је данас намастир Гомјеница... Сад ћу вам нешто рећи што сам ћутио од покојног кнеза Раде Кнежевића — они су племена од Змијања Рајка, и њиово је кнезовање од бирземана. На Бишће су, вели покојни кнез Раде, млого пута ударали Турци, али му нијесу ништа, могли учинити, док им Змијањци нијесу прискочили у индат. Брез њи, каже, није могло бити ништа! Они, ко што сам ти малоприје казо, први ударе и узму од Каура Бишће. Онда им паша, за ту њиову краброст и за тај њиов, Бог ти помого, индат изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе оће и какав оће. Кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином уватио конак на повратку са Бишћа, и ту сагради намастир Гомјеницу. Тако ми је казиво покојни кнез Раде Кнежевић, па ја сад не знам... Неки опет кажу да је намастир Гомјеницу саградила султанија Мара. Ко би то знао, давно је било...

— Па шта је било даље с кнезом Обрадом кад се повратио са Бишћа?

— Не знам ти ништа више о њему рећи, већ ако није умро или ђе погино. Само се панти и казује, да је иза њег заступио кнештво на Змијању кнез Грујица. И о њем се само то зна. Иза кнеза Грујице дошо је на кнештво кнез Вукобрад. Он је саградио у Бањици цркву. То је овако било Кнез Вукобрад имађаше побратима арамбашу Кузмана кога једном уватише Турци и рекоше му: ил воли да се потурчи или да га пошјеку. „Волим се потурчити“, рече арамбаша Кузман, и потурчи се, а Турци га, послије седамдесет година живота, ожене. Роди му се син Хусе, а жена му умре. Једном кнез Вукобрад пође у послу везиру и, у Грабу код Точкова, сврати се побратиму потуру Кузману. — „Побратиме, шта радиш?“ — „Побратиме, слабо радим. Чељад помрла, ја остарио, Хусе нејачак“. „Не брини се ништа, побратиме. У кући ми је девет жена, да свака опреде по вретено пређе, могу твога Хусу заођети“ — одговори му кнез и на повратку од везира узме за се на коња малог Хусу и донесе га кући. Послије девет дана дође кнезу и потур Кузман и умре. Кнез га, по турском закону, укопа у Црљенима у турске мезарлуке. Мали Хусе остане у кнеза шеснаест година, живећи по турском реду и закону. Кад је прошло и минуло шеснаест година, бану кнежевој кући пашалије и не нађу кнеза код куће. Врате се везиру на Подрашницу и реку: „У кнеза роб Турчин!“ Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће. Дозове кнеза Вукобрада: „Отклен теби, кнеже, роб Турчин?!“ Кнез му Вукобрад исприча све како је било од истине. Везир узме Хусу, а кнез га опреми што је љепше мого, дадне му седамдесет гроша, свог коња и стајаће руво своје: „Ајде, синко Хусе, да Бог да се на Босни везир огласио!“ И послије једно петнест шеснест година Хусе постане везир, пође низ Босну и пане на Подрашницу. Кнез му изађе у сретање. Везир га богато обдари и изда му бурунтију да море саградити цркву код воде Седреника, ђе је некад Хусе пландово кнежева говеда. — Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић Стојан и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је и четово годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њег: „Не мореш бити и судибаша и четобаша!“ — и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир дадне књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво, брез суданије, само на Раткову...

На једном ушути Милић, па и ми ушутисмо. Мене су мориле и гониле немиле мисли. Некуд далеко, предалеко, лутао сам у машти за јуначким подвизима змијањских мартолоза и за црном судбином племена нашег...

— Па шта је, Милићу, послије било кад је одузета суданија? — несвјесно у премишљању ударих на ову мисао.

Он, шутећи и гледећи преда се, махну руком као да хоће да рече: Немаш за што питати, па настави:

— Кад је одузета кнезу Вукобраду суданија, он у брзо пресвисну од жалости, а на Змијању настаде вријеме, тешко и мучно вријеме, дјецо, онако вријеме што се у пјесни спомиње:

С крви ручак, а с крви вечера, Свак крваве жваће залогаје.

Кад је наша суданија пропала, на Ситницу падоше данашње аге Ситнице и отворише турску суданију на Змијању. Онда се Бања Лука није ни за што питала. На Ситници се сваком и за све судило, и што би аге Ситнице осудиле, не би ни везир кварио. Добри су људи били аге Ситнице, и бранили су, колико су знали и могли, Ратково и Ратковчане, на које, одма послије смрти кнеза Вукобрада, почеше ударати највише бегови Џинићи и аге Ђумишићи, да им отму царски верман и земљу. И наши су се стари крабро и паметно бранили, и у три стотине, колико ли, година не панти се да је било икакве издаје и невјере. Тако се, на прилику, казује како су једном дошли Турци у Ратково и тражили да виде царски верман. Наши стари учинише овако: Два се чојека испоредише, раскрилише верман и узеше га између се, а друга четри стадоше иза њи и натегоше пушке: „Учите, Турци, рекоше, али за живу главу не ватајте рукама, јер ћемо пуцати!“ То су, белћим, учинили да не би Турци отели и растргали верман, па рекли да је раја брез царске оправе и сигурације силом поклопила царску земљу. Турци су једнако обигравали да дознају у кога је верман, и силну су јаспру давали ко би им га дао, али им је све било узалуд. Верман је стајо у најсиромашнијег, и Турци, у својој сили и ганилуку, нијесу могли ни помислити да би то могло бити. Они су увијек ударали на прве и главешине и тражили верман по њиовим стајама... Други пут, казује се, дође на Змијање од везира пашалија и затражи да проучи царски верман. Ратковчани се искупише и опколише пашалију. Неко из скупа на једном баци преда њ верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги у скупу. Кад учини дову — није шала златна царска тура и јазија! — и проучи верман, рекоше му да га повргне на земљу и да се мало окрене у страну. Неко из скупа зграби верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги из скупа. Тако се у старо вријеме паметовало, радило и бранило... Турци почеше све силније и љуће наваљивати на Ратково да га поработе и укмете; једни силом, а други милом... палитиком, каконо би се данас рекло. Палитиком су се највише радили бези Џинићи, а силом и зулумом аге Ђумишићи из Бање Луке. Ратковчанима бијаше отешчао и зацрнио живот до грдила! Ниђе им није било сигурно: ни на суду, ни на збору, ни на друму, ни у чаршији. Ђумишићи су и’ немилице гонили, убијали отимали све што је љепше и боље било, само да и’ поработе... укмете. Први и згоднији људи нису се смјели никад обноћити код куће, већ увијек у планини, а и чељад њиова... Пођеш, да речемо, у чаршију. Сретне те Турчин. „Чији си, рајкане?“ — пита. Ти слегнеш раменима и шутиш. — „Чији си, рајкане?“ — опет ће Турчин. — „Божји па царски.“ — „Какав божји, какав царски! Ђе море вла’ бити царски! Ти си из Раткова!“ — и ороби те до голе душе. Ако речеш да си кмет бега Џинића, Ђумишића или кога другог бега и аге, не смије ти ништа, него ти само љутито осује крст, и на томе би се и мјесец мијенио. Стари су наши задрти и завозити били, па су се увијек поносили што су своји и грдно су страдали. Паметнији су боље пролазили, док им Турци не би ушли у траг... Ето видите, дјецо, да је сигурније било и беговско и агинско него царско. Чудновата је судбина ове наше добросретне постојбине Босне! У њој је одвајкада, казују стари људи, било сигурније свачије него царско. Како ће и одсад бити, то само Бог драги зна! — забринуто прекиде Милић причање и потеже лулу иза припошаја.

Кад напуни лулу и припали, Милић настави:

— Док Турцима буде што криво, да речемо, на Црногорце, Србијанце или на кога другог, одма сви ко у један глас:

„Ратково се зарацило!“ па удри по Раткову. И кад се Црни Ђеорђије диго на Турке, и онда је, кажу, поробљено и попаљено Ратково, и много нашег свијета ишјечено... Кад виђеше Ратковчани да ће пропасти, да ће се затрти, привише се уз бегове Џиниће и почеше им давати по жут дукат и по јунгу масла с куће на кућу. Само неки Бајо, чојек паметне бешједе и слободна срца, није никако ћео пристати да се што даје Турцима. „Зар се све потурчило што је било српско, па зар да се и ова наша проклета громила потурчи! Жалосна вам мајка ваша, реко је људма Бајо, зар не знате шта је било с Добрињом?! Кроз кратко вријеме, ја не био ко сам, ако се и у Раткову чардак не забијели...!“ Бајине се ријечи у брзо и на длаку испунише. Одма друге године Џинићи затражише да се у Раткову чардак дигне. Људи се упрепастише и узбунише. „Честити беже, рекоше, у Раткову, откад је свијета и Раткова, није било чардака. То наш обрез не мере поднијети! Ишти блага колико ти драго, али о чардаку не говори више.“ Бег рече: „Ја ово порад вас говорим. Биће вам боље и сигурније, бићете мирнији и сербезнији. Чуваће вас мој субаша ко очи у глави.“ Људи рекоше:„ Теби, честити беже, вала на такој бешједи, али ако нас твој глас и твоја ријеч не очува, бели нас неће ни субаша очувати. Знамо се ми у Раткову и сами бранити. Нека смо ми мирни и сербез на друму и овамо у чаршији, а за Ратково је већ лако!“ Окрени, обрни — бег и’ кандерише, чардак се сагради и субаша се усели. Млога је суза тада проливена, и људима је било тешко, претешко! Говорили су: „Потурчисмо се, па крај!“ — Друге ће године рећи бег: „Како би било да вас сваки одвоји по један разор два субаши, нека и он баци себи што у земљу? То ја говорим изим вас, да сте мирни, да не тражи од вас и да вас не узнемирује, ни вас ни чељад вашу. То би му неколико разора, што му одвојите, могли и обрадити...“ „Ово иде на беглучење!“ – прошапташе људи, слегоше раменима и дадоше. Иза тога бег рече да се субаши одвоји по једна овца двије, да му се оплете и неколико љеса за тор, па и амбар да му се подигне. За кратко вријеме, дјецо, диже се око чардака читава мала касабица. Људи дају и тешко уздишу: „Падамо, све више падамо у црно сужањство!“ Само онај Бајо не да ништа нити оће што да плаћа Турцима, него једнако говори људима да би требало попу завити око камиланке чалму, а кнеза послати да клања ићиндију у чардаку са субашом. Један Гуслов — има и’ и данас око тријестак кућа — веле да је говорио Баји: „Ја би се, Бајо, шјутра брез поговора потурчио, само кад би Турци примили и служили крсна имена!“ Казаћу вам послије о једном Гуслову што сам ћутио од покојног Теше Марића... Мачкића кад је одио српском књазу Микаилу у Биоград са Ристом Ђуричићом — прекиде разговор Милић, осмјехивајући се, и поче истресати лулу да је опет напуни.

Након малог прекида и шутње, Милић продужи:

— Пронесе се глас да ће Џинићи изаћи на Змијање и да ће прогласити, и пред судом и пред народом, Ратковчане својим кметима. Људи се узбунише ко никад до тад, и сазваше скуп у Светигори да се договоре шта ће и како ће. Једни су били да се спали чардак и убије субаша, а други су говорили да се то не чини, јер ће Ратково грдно пострадати. Онај Бајо, кажу, да је реко: „Зар не видите, јадни не били, да је ова наша врлетна громила жедна крви, и српске и турске? Напојмо земљу своју крви својом и крви турском, јер ће нам се измакнути из руку, и пашћемо, и ми и дјеца наша, у тешко сужањство.“ На то сви домаћини и старјешине пристадоше сложно и једино да се субаша убије и да се чардак и све стаје и торови око чардака спале и сагоре до земље... да се истаре сваки траг ђе је био чардак. Сложно рекоше, сложно и учинише! Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. „Ратково се зарацило!“ — алакнуше Турци, и кадија Ђумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери — вјера га убила — посијече кадија Ђумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића, јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап — истом што се запопио — и лијеп, веле, ко најљешва дјевојка. Кад га је џелат — неки Моралија из Граба — пошјеко, високо су шикнули млазови вреле крви из вратније жила и попрскали Ђумишића чардак, а труп му је стајо усправ, док га није један Турчин гурно ногом... Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Ђумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Ђумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји.

Од погибије на Мразову и смрти кадије Ђумишића па све до свијетлог књаза Микаила и Топал-паше није се могло смирити и умирити Ратково. Иза смрти кадијине почеше Ђумишићи још јаче насртати, биједећи и облагивајући Ратковчане код везира и царског суда, да су непокорни и да дижу буну... Док се је на Босни промијенио онај везир што је наредио да се убије кадија Ђумишић, одма се Ђумишићи дигоше и поваташе прве људе и побацаше и’ у сургун: неке у Сарајево, неке у Видин, неке неке у Цариград. Млоги су помрли уз пут, а млоги по тавницама... Што сам вам досад казиво, све сам то ћутио од старије људи, а ово, дјецо, што ћу вам сад рећи, гледо сам својим очима и слушо својим ушима:

Био сам повелик момчић, кад једног дана изненада ударише Ђумишићи са бањолучкијем арамијама на Ратково. Поваташе на пријевари седамдесет првије људи, повезаше и’ све два и два, напријед метнуше кнеза Раду Кнежевића, а остраг старог Телу Босанчића. Између њих турише дугачак синџир, па и’ све скопчаше у један ланац и догнаше на Ситницу. Скупило се жена и дјеце, броја нема. Све је то својат и родбина. Разлијеже се јаук и писка дјетиња — чојеку се од големе жалости срце цијепа!

— Зар се с царскијем верманом буна диже! — викну Ђумишић — заборавио сам му име, по злу се оно спомињало док је свијета и вијека — и исука сабљу, а бањолучке гладнице и зликовци натегоше пушке пут људи. — На сриједу с царскијем верманом, јер ћу вас све од реда ишјећи! — урличе ко бијесан пас и залијеће с голом сабљом.

Људи у синџиру шуте ко нијеми, скамењени: ни ко говори ни ромори.

Жене и дјеца плачу и јаучу, и савијају се око скутова аге Ситнице. Залијећу се и Ђумишићу, али крволок не да прићи себи. Ага Ситница, добар чојек, не валећи му вјере и закона, тјеши све и соколи:

— Не бојте се ништа — вели. Људи ће поћи у Сарајево, и док везир види верман, они ће се вратити.

— Вратити?! — диже се јаук са свију страна. А камо они што и’ сургунисаше прије десет година? Ђе су гробови њиови?!

Ђумишић се једнако залијеће на људе с голом сабљом, а ага Ситница зауставља га и виче:

— Дур, дур! Бу адемлер... канун вар! Бу Ситница... Мразово јок!

То оће ага Ситница, на прилику, да каже: „Ово су људи... закон има, па нек им се по закону суди. Ситница је ово — није ово Мразово, да мореш шјећи ко што су ти стари шјекли праве здраве људе. Јок, јок!“

Туркеса тако ага Ситница и натмурено гледа, али не мере ништа. И његова је снага малена. Некад су аге Ситнице судиле, ко што сам вам казо, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Ђумишићи. Али опет је сваки везир млого вјерово ријечи ага Ситница. За то су се њи Ђумишићи и прибојавали колико толико.

На једном викну из синџира стари Теле Босанчић:

— Не мучи нас више, Ђумишићу! Или нас сијеци, или нас пушћај, или нас гони пред везира. Доста је већ и твога набрецивања и зулума!... Вермана царског нећеш добити, кунем ти се Богом живијем, нити ћеш укметити Ратково док је свијета и Раткова! Ратково је ово — није ово невјерни Тимар...

Ђумишић се бијесно затрка да га посијече, али му увати сабљу ага Ситница и викну: „Дур, дур!“

Стари се Теле распалио, па сикће ко гуја присојкиња:

— Сијеци, Ђумишићу? Само се бојим, отупиће ти сабља, малаксаће ти јуначка десница, док исијечеш само све Босанчиће, а камо ли све Бабиће, Кнежевиће, Мачкиће, Гвозденовиће, Кочиће, Гуслове... Благојевиће! Не исијече, Ђумишићу, не исијече, а иступи сабљу и умори десницу јуначку!...

У тој гунгули минуше друмом према Подрашници два огољела и прњава прошјака — прњавији у животу до тад нијесам видио! Слијепац оборио очи земљи, а вођ, добро сам то уверчио, намигну нешто, и брзо мину крај људи.

Ђумишић затуркеса, борија турска писну: „иклери!“! и људи се, оковани у тешко гвожђе, кренуше, а око њи склопи преко педесет заптија и деврија. И један момак аге Ситнице узја коња и пође назорице за људима, да им се нађе у невољи и да гледа да и’ Ђумишић не мучи. Кад људи кренуше, диже се јаук и писка да уши заглуну!

Гледам уз друм. Прошјаци се још виде, иду брзо, грабе уз пут ко да и’ неко гони... Замакоше и прошјаци и људи у планину. Опет писка, јаук и лелек! Ја велим: прошјаци, и онда сам тако мислио. Оно нијесу, како се послије дознало, били прошјаци. То су били наши паметни људи: Тешо Марић и Ристо Ђуричић. Турци су на њи двојицу највише назубни били. Чувајући се добро турака, они су се овдан крили по планинама и ноћијевали по другим селима код кумова и пријатеља. Кад су чули да је Ђумишић на пријевари повато људе, досјетише се обукоше прошјачку ођећу, узеше верман и пођоше у Сарајево да прије стигну везиру него Ђумишић.

И стигли су прије Ђумишића.

„Раскрили смо — вели покојни Тешо — верман пред везиром. Ристо држи једном руком верман, а другом тури под серџаду везирову везену кесу са педесет здравије дуката. Док везир виђе шта је у кеси, остави нам верман, узе кесу, пусти људе и сиктериса Ђумишића.“

Уз пут и у Сарајеву казивали су Ристо и Тешо неким Турцима и сарајевским газдама своју голему невољу и муку живу. Један им је, кажу, Турчин, кад је проучио верман, реко: „Везири се, рајо, на Босни често мијењају. Од везира не надајте се млого. Што један потврди и поткаити, дође други па обатали и помрси. Најбоље би, вели, било да измеђ себе изаберете два паметна и ријечна чојека, па да и’ пошљете, са царским верманом и удутлемом, у Цариград самом султану. Нека се заплачу султану на своје муке и патње, и нека му поднесу верман. Мораћете нешто платити, али ће вам султан потврдити и својијем златнијем муром поткаитити вашу праву, и ви ћете бити мирни и сербез у царском здрављу.“ За овај шјет дали су оном Турчину пет жутије дуката.

Није прошло млого иза повратка људи из Сарајева, скупише се старјешине на једној пољани у Светигори да изаберу два чојека који ће поћи у Цариград, јер су се Ђумишићи почели опет рогушити на Ратково. Тог ћу се скупа и вијећања, дјецо, шјећати док сам жив.

Била је ноћ, а мјесечина ко дан. На свима путовима и раскршћима пометане су страже да се пази, да не би оклен ударили Турци и затекли људе на скупу. И ја сам био на стражи. Већ се било подобро уноћало, кад се људи почеше скупљати и замицати у Светигору... Ја се примако и иза једног грма погледа на пољану: већ су готово сви на скупу. Видим све и све добро чујем. Отворише вијећу.

Рече кнез Раде Кнежевић:

— За овај посо, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

— Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Раде? — пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погино на Мразову. — Ми од њи двојице за тај посо бољије људи бели немамо, па Бог им а душа им! — викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

— Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није Цариград Бања Лука, Травник или, да речемо, Сарајево...

— Није богме! — дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове... ваља проћи племениту земљу Шумадију — каконо се пјесни пјева — Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море... Ђе ми то знамо и како ми то моремо?

— Мила браћо и дјецо моја дуковна — вели поп Симо, а ријечи му подрктавају — ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је, да се не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!...

— Пођите, пођите! — дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше ко да и она моле: Пођите, пођите!

— Поћи ћемо, па шта нам Бог и срећа дадне! — рекоше Тешо и Ристо.

Онда рече кнез Раде:

— Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе... наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката — двије стотине дуката.

— Дријешимо, људи, кесе! — чу се крупна и врлетна гласина старог Теле Босанчића, и он први, баци три дуката, два попудбине, а дукат на пиће.

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

— Браћо моја, ви ћете поћи ноћас на пут. Ајдете пријекијем путом, клон’те се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда... Кад будете у Биограду, замол’те се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите... У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа — а у Бога се драгог уздамо да ће бити — нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана... Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говор’те и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира...

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић:

— Ђе је верман и удутлема?

Из скупа се диже стари Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаде у једној црној воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајо царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он осто сам самдијан. Толико се пута крето да иде из Раткова, па му се никако није дало — срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе.

Рече Теле Босанчић:

— Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу, да ће бити вјерни, да ће чувати верман ко очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и’ стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

— Заклињемо се овом скупу Богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки и сестара, и крви нашије ђедова и пранђедова, да ћемо бити вјерни, да ћемо чувати верман и удутлему ко очи у глави, и да ћемо све, што знадемо и колико могнемо, учинити да султан потврди ову нашу праву! Како радили право, онако нам Бог помого! Амин!

— Амин! — дочекаше сви ко једно грло.

Опет рече Теле Босанчић:

— А сад, браћо, да се сви вође завјеримо и закунемо да нећемо ниђе и ником казати куда и којим послом полазе на пут наша браћа, Ристо и Тешо.

Поп Симо диже високо крст и поче, а људи за њим:

— Заклињемо се Богом живијем и свемогућијем, да нећемо ниђе и ником, ни свом ни туђем, казати куда и којим послом полазе на пут ова наша браћа, Ристо и Тешо! Ако издамо и невјеру какву учинимо, шјеме нам се затрло, племе нам се по злу спомињало, девет годин’ иза прага сунце гледали, жељели умријети а не могли умријети! Како право и истинито ове тешке бешједе говорили, онако нам Бог помого! Амин!

Иза тога предаде кнез Раде Теши царски верман и удутлему, а Ристи попудбину. Онда им поп Симо очата молитву за сретна пута. Кад се сврши молитва, рече им:

— Браћо моја и дјецо моја дуковна, ви полазите ноћас на далеки и мучни пут. Нека је у сто добрије часа!... Чувајте се добро у путу и немојте ђе оба заспати. Кад један спава, нека други бдије, јер: туђа земља — туђи обичаји. Кад будете ђе говорили, помоз’те и испорав’те један другог у бешједи... Рођаче Ристо, паметан си, али си врлетне ћуди. Сустежи се, дијете, у туђој земљи, и немој, по Богу синко, да би се ђе запио и заметно кавгу, јер је тешко дати џевап кавзи у туђој земљи... А ти, куме Тешо, паметни и мудри куме Тешо, теби ћу рећи само једну бешједу: драга ти је шала и маскара, и предраго ти се сваком подсмјенути у брк. Немој, туго моја, да би се заборавио и заметно шалу и маскару са султаном или са свијетлијем књазом Микаилом, или с каквим пашом и везиром!... То вам само кажем, а сад збогом, путници наши мили! Нека вас Бог драги просвијетли и умудри на вашем тешком, мучном и далеком путу, да се сретно и здраво поврнете и повратком својијем овеселите ова наша ојађена брда и голијети!

Онда се сви ижљубише ш њима и алалише, и скуп се разиђе мирно, тио и брез гласа. И страже се дигоше, а мјесечина шја по брдима и пољима... ко дан.

Те исте ноћи пођоше Тешо и Ристо, сађоше овноћ, пријекијем путом, Сави води и шједоше у лађу и сретно приспјеше у Биоград.

Чекали су — каже ми покојни Ристо — једно два дана док и’ је примио књажев први доглавник, крупна, вели, и главита људина — мјере му није! Поднијеше му царски верман и указаше му се ко су, шта су и куд су наумили.

Рече им књажев доглавник:

— Браћо, тешко је и опасно у данашње вријеме поћи Цариграду. Султан се вели, порошко нешто са Инглизом... Вранцузом — с ким ли, рече — па би се сваки час могла затурити кавга...

Ми шутимо — вели ми Ристо — а и он ушути, и дуго је шутио и нешто мислио, док ћеш нас упитати:

А познајете ли ви, браћо, Гавру Вучковића?

Одговорише му:

— Славна поглавицо свијетлог књаза, ми не познајемо Гавру Вучковића, али смо чули шта је и ко је Гавро...

То рече Ристо, а Тешо га испорави и додаде:

— Добро знамо, славна поглавицо нашег свијетлог српског књаза, и Гаврино село. Његово село, Дабар, није далеко од нас... Кажу да је овај исти Гавро био у Каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек — карара му није!...

На ове Тешине ријечи осмјену се књажева поглавица и рече:

— Браћо, Бошњаци, у вас то све нешто крупно!

— Пред крупнијем чојеком бешједимо, па су нам и бешједе крупне! — дочека покојни Тешо ко из рукавице.

Мила бијаше ова Тешина шала књажевој поглавици, па се још више осмјену.

— А, славна поглавицо српска, што нас питаш за Гавру Вучковића? — рећи ће Ристо.

— Онако само... Из једног сте краја, па... А би ли вам, вели, мого у том вашем послу помоћи што Гавро Вучковић кад је тако учеван?

— Ко нас то пита, славна поглавицо српска, нека нам на то и одговори и нека нам да свој шјет... ми молимо покорно! — одговори му Тешо.

Књажев доглавник на Тешине ријечи не одговори ништа, него узе царски верман и удутлему, и рече:

— Ја ћу ово прегледати, а ви дођите шјутра... Добро ће све бити. Надам се да ћемо то некако свршити: нећете ни морати ићи у Цариград...

Ми се — вели ми покојни Ристо — замолисмо да уђемо и књазу Микаилу, да се и њему заплачемо на своје муке и невоље тешке.... Шјутрадан уђусмо књазу и пођосмо му руци. Лијепо нас дочека. Меке му и слатке ријечи, на рану би и’ привио! Ми му се заплакасмо и казасмо све.

— Јадом и чемером, плачом и јауком с краја на крај прелијева се и разлијеже се несретна Босна! Помагај, свијетла круно српска! — зацвиљесмо ми — вели ми покојни Ристо — ко сужњи у тавници.

— Млого жалим Босну и о Босни и у сну мислим! — вели књаз, а ријечи му жалобитно подрктавају. Али Бог ће драги дати, па ће све добро бити. Уздајмо се у Бога и у своју снагу... Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград, него се морете слободно поврнути у Босну... у нашу драгу Босну — рече свијетли књаз Микаило и ријеч му у грлу стаде. Жао му Босне, млого му жао Босне!

И он и’ је пито за Гавру Вучковића, али им не шћеде рећи за што и’ то пита. Свијетли књаз Микаило лијепо и’ је отпустио, и они се врнуше из Биограда. Ристо дође у Ратково, а Тешо се разбоље у путу и остаде код рођака, доље неђе близу Саве воде.

Не прођоше ни три мјесеца иза њиова пута у Биоград, а из Сарајева дође абер у Ратково: Ето Топал-паше из Сарајева, са два табора царског аскера, да потврди ратковску праву и да изда нове царске тапије. Спремајте ручак за Топал-пашу и за два табора царског аскера!

И Ратково се, дјецо, претвори у голему ашчиницу: коље се, пече се, кува се — није шала наранити два табора царске војске! Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десетеро трзади и преко педесет пилади за везира и, његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и курузовна крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тевсија пита, деведесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чимбура и три стотине цицвара — драга су ова јела Турцима! — изнијето је на Кадину Воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструга младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом...

Шјутрадан иза абера цикну од Подрашнице турска борија, и војска се указа, обори се у поље, пријеђе поље, паде на Кадину Воду, и у часку се забијеље са Пајдоса големи чадор везира Топал-паше.

Постави се ручак, и царски аскер кад нешто алакну и затуркеса, наклопи се и сладокусно поједе све што је изнијето, пождера, опири све ко мећава и облиза прсте.

Кад се нове тапије царске подијелише, и кад везир од сваког кућног старјешине узе по неколико дуката за некакве вереке, писну опет турска борија ко змија у процијепу, ударише таламбаси, војска се диже и крену према Бањој Луци..

Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и праву... У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ укмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли књаз Микаило — свијетла му душа и пред Богом и пред људма — пали би у црно сужањство... Док је она наша врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана, млого је мајки и сестара уцвијељено, млого је суза и крви проливено, млого је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата за њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувијем крувом не мере да рани! — заврши Милић дубоко уздрхталим гласом, и у очима му засвијетљеше крупне сузе.

Сунце се примицало отпочивању, кад је кочијаш почео хватати коње. Планински врхунци обавијали су се лагано у све црњу тиморину, и сјенке њихове, кад смо изашли над Кадину Воду, прекрилиле бијаху попут тавних покривача, овдје ондје као продераних и пошкропљених тананом свјетлошћу, широко поље које се испред нас, пресјечено сивкастим друмом, протезаше у големом полукругу. Испод Мањаче, Вијагоште и Светигоре бјеласају се разбацане куће и кроз коминове диже се и повија дим, а ако нас непрекидно и уједначено струји похладан вјетар, пун горског мириса, здравља и снаге.