Укључено у ELTeC-plus корпус
Други је дан Божића.
У кући Митра Маркова сијело. Калабалук. Окупило се више од петнаестеро чељади, па се пије, једе, игра, весели, пјева, гуди уз гусле, и разговара то о овоме то о ономе, што коме прије дође на ум и преко језика прескочи.
Међу сијелџијама је и Ђуро Мрдаков са женом, Јоком.
Док Митар, гологлав, услужује госте пићем и јестивом, дотле његова стопаница, Стамена, не одмиче од огњишта. Ту, на жару испрегоријеваних бадњака, једва може да отаља пекући, притачући, лијући и долијевајући кафу у филџане, које опет њена нераздвојна другарица, Јока, служи и додаје гостима унаоколо.
Одаље, у једном буџаку, шћукало се пет-шесторо ђечице, од којих двоје старије држе и забављају двоје повојчади у колијевкама, једно Јокино а друго Стаменино; а троје-четверо осталих се не престаје квошкати, засипљући једно друго врућим пепелом, штипљући се или се ругајући једно другоме без осврта на житки шип који им над главом виси.
Весеље, весело као и Божић, обилато као и добро понесени род те године, здраво као и планине у којима је, и чисто као и људи чије је, ходе и протеже се до у нека доба ноћи. Вина у мјешини понеста, ракијско дно у жвану исплића, а кафа се у ибрицима назва „шебретушом“ и „доливалицом“.
Немирни Ђуро Мрдаков, комшија и домаћинов друг од колијевке, зашао од сијелџије до сијелџије, па прави џумбус како то само он умије. А умио је збијати шалу и нагуђивати као један по један мајковић. Нарочити је пик имао на жене; и није једне једите било у читавом племену, коју његова жаока није пецила. Зато су га се оне и клониле као шаргана.
И, користећи се загријаношћу и општим гужвањем у колиби, Ђуро успје, да се неопажен привуче иза леђа своје вјенчане жене, Јоке и њене другарице Стамене, баш у часу кад се ове двије бијаху наднијеле над колијевке, да надоје своју пеленчад у њима; и, ту у прикрајку и даље од осталих, стале ћућорити нешта, и ослушну, шта говоре.
И чу, како ће Митровица Ђуровици на пола уста:
— Фала богу, секо, што ми нешто сад паде на ум... Мога ли ти икад сазнат’: ко нам оно, прије пет година, док још ђевовасмо, онда кад нас оно одазваше на сијело доље у Луке, изједе ону цицвару, што-но је, у з’о час, бјесмо скувале за себе а к’о за себе!...
— Не ја, секо, очију ми, ништа ти н’ умијем рећ’ нит’ ишта о томе знам више но знам ли за самртни сат! Но с’ и ја не могу ишчудит’ шта нам би од ње ни који нам је ђаво врже у праће... одврати Ђуровица шапатом, у пола заклањајући уста шаком и осврћући се да их ко не слуша.
Очи јој се сукобише с мужевљевим, које се сијаху из мрака иза ње баш као мачје; стрецну и устури се, а колијевка јој се помаче из крила. Стамена се зачуди, шта би, и сама хити очима на ту страну и трже се.
А Ђуро да буде мртав од смијеха. Јока се окоси и исколачи очи на њ’:
— Ђаво т’ однио, да-бог-да-не! Што ме препаде, те у мало дијете не упуштик! Не мо’ш примирит’ међу људе, ђе ти је и мјесто; но се привлачиш ђе ти не приличи, џенабете један, да би ли!...
Ђуро се загрохта још више, па ће да свак чује:
— Чуј, вели, побратиме Митре, о чему диване, ове двије наше. Распитују се за некакву цицвару што им је неко земаниле, још док су ђевовале, изио, а ништа не знају ни до дан дањи ко би ни како би. И сад се тек присјетиле, те о њој шапућу...
— Ха-ха-ха-ха... зацену се Митар на то. И удвојен
Враголан их Ђуро не хтје оставити на миру, но им приђе ближе, им, уносећи им читаву запаљену главњу луча пред очи: да их свијет боље види настави:
— Е, дедер се вас двије ’вамо! Шта ћете ми дат’, па да ви сад на ’ви час, ако ви је баш толико стало кажем: и ко ви је онда изио цицвару и како је то било?...
Жене се згледаше, порумењеше, а лучева их свјетлост приказа још изгубљенијим но и што бијаху; обечише на Ђура па на Митра па опет на Ђура; Ђуровица обори очи преда се, а Митровица прихвати:
— Е, де, кажи, ђевере! И ако знадбудеш и те нас увјериш, вјерајбог ћемо ти дат’ обадвије по везене чарапе.
— Је ли вјера, сна’о?... грашну се Ђуро, очевидно задовољан таким обећањем.
— Тврда, чиста и несломљена... додаде Стамена, удаљујући дијете у колијевци од прсију и испрсивши се.
— Е, па добро!.. заучиње Ђуро, па скочи те обигра око огњишта, и сједе на сред колибе међу сијелџијама, које га с осмијехом праћаху очима, знајући да ће он сад некакав звек издевентати.
А он прекрсти ноге, искашља се и изракну, потеже неколика млаза духанског дима, пљесну се шакама по кољенима, па отисну и надовеза као поп из књиге...
— — — — — — — — — — — —
— Била, тако... вели... у некаквој — не знам којој — земљи, два — не знам, чија рекоше — јарана, оба врсника, два ђипца, да им је требало пара тражити. Синови богатијех родитеља, ваљани к’о дивови, а прикладни к’о виле, па им се било тешко само родити а живјети лако и прелако.
„Погодила им се нарав, па никуд један без другога, ни колико два голуба. Проводили су заједно по читаве ноћи непреспаване; прескакали туђе плотове један с другијем; у друштво се појављивали раме уз раме; притицали један другом у индат ђе треба снагом — снагом, ђе новцем — новцем, а ђе памети и образом — и памети и образом; ходили и одазивали се један другом на мобу; били супашници љети на катуну а зими у стајама; и гледали да свуд и на сваком мјесту у згоди и незгоди, и један другога задужи и један се другом одужи.
„Драги они били један другоме па и Богу миломе и земљи матери; весели били њима домови чији су, а поносито и село и племе из ког су. Свиђали се они тако свакоме, па богме, и за највише, двјема јараницама — не знам којијем, из села — не знам кога, а од племена не знам каквога. А биле оне стасом и образом, е, вет к’о оне једанпут; па прионуле за очи и за срце нашијем јаранима, то да полуде за њима. Куд ишли, да ишли; шта чинили да чинили, само што о њима и мисле и бриже и зборе, и у сну им се — да је кабил, привиђају.
На јаде им је сиромасима, и омрцало и освитало, облијећући око њих и трагајући за њима, баш као керови за зечевима. Да су им, што но ријек, да ћ’ и сјенку на три пушкомета даљине, опазили, у њима би се разгицало срце к’о препелица око гнијезда, узрујала крв, узиграле токе на прсима, окренуо мозак у тиквини, накостријешио перчин на чутури, а наћулили брци само сами. Наступ ли је, мађије ли су, чини ли су — који ли је ђаво!
„И тако једне ноћи... к’о, пусто, кад је иксан млад и зенђио, па још кад му узаври крв а обенђија га каква дикуница, не би га, валај, па да највише брдо притиснеш на њ, мог’о уставит’ и за једно мјесто привезат’. Те, к’о што ви причам, једне ти се ноћи дигни та два безимењаковића, па хај-хај, те кући оца једне од оне двије јаранице, — све по хладу да их не познаду. Привуци јој се, бога ми, до за сомић, баш као два лупежа. Ослушни. Унутра тајац — значи: чељади нема. Они ти онда полако па на врата отшкрини их понајлак, па, све на вр’ прста, увуци се уз плетар међу говеда у доњи дио колибе. Ту се притајичи, завиличај бркове к’о двисци рогове, наћули уши а избуљи очи, па се заслушај и загледај у чудо и чудеса на огњишту и поред огњишта.
„А ту... ко ти је — исте оне двије које су их и привукле ту ђе им мјеста није а у та доба кад им хора није. Док ће тек заћи једна од њих: „Друго, боја!“... „Ој...“ одазваће јој се другарица. „Ајде лед те не убио! — прва ће: как’ ово нема сад вође нико од чељади и док се нијесу вратила са сијела, да се бар једном у свом вијеку нас двије саберемо како ваља, те зготовимо и изједемо што лијепо. Кад год су људи ту, а мене све нешто стид, па пред њима, никад сита и не једем. Нами ти је, женскарети, суђено да се вазда снебивамо; а и лила ти све што је вљеше хоп па пред мушкиће, а нама баш како бидне. Толико сам ти пута остала гладна иза пуне трпезе, па све једва чекам да оду људи на рад те да припанем за сув љеб и тврди ротан, ако нијесам рада да ми хрбат за кукове од глади прирасте“... „И ја, секо, здравља ми, исто тако. Ела, валај, да се баш салаберишемо!“... прифати друга. Па скочише; надробише у таву цијелога сира, скорупа и масла; натуцаше јаја, па с њом на ватру; а просијаше урметинова брашна, па закуваше цицвару, од које се размириса и колиба и плетер и све око колибе на десет крока унаоколо.
„И таман је зготовиле, скинуле с ватре, и поставиле да се поохлади, док лупа на врата: отвори! отвори!...
„Оне се узврпољише и пометоше баш к’о ждралови у облаку. Шта ће, како ће, реда им је отварат’ — а не отвара им се. И, док се једна накани, да изиђе пред кућу и види ко то лупа, друга ти шчепа
„У толико унутра у кућу рупац њих три-четири сеоска хоћуза: „Добар вече!“ — Добра ви срећа!“ — ’Ајте, веле им они: зову вас у коло доље у Луке. А рек’о ви је и ћако и лила и браћа, да одма’ идете с нама из овије стопа’“... Нећкаше се оне; гледаше да их се кутаришу: „Ајте ви, ми ћемо доћ!“ Али она тројица четворица зарзнула, па неће да их оставе, но: „или с нама или ћаку не смијете на очи!“
„Оне ти сиротице немади куд-камо, но с’ обуци и очешљај, закључај кућу, па ш њима у коло и ако им се неће. А остави и таву и цицвару пред оном двојицом а за ову двојицу. А они ти се наклопи, па опуца-опраска, нагрушкетај се оне масти и оне љепоте, док им колани не попуцај. Па кроз сомић кубац напоље — здрави, читави. А отолен понајлак, к’о да ништа ни било није, па кући Лучиној у коло. И ту играј до бијеле зоре таман с истијем онијем чију су замуку те ноћи појели, и сити а ћеифни се подсмијевај у себи: није га коме је речено, но коме је суђено!...
„А ни година дана иза тога није прошла, а њихово је село дочекало ту ријетку прилику, да једног истога дана, у једној истој цркви а пред једнијем истим попом види двоје сватова, једне прије а друге послије подне. Младожење и ђевери један другоме су били наши јарани а удаваче наше јаранице. Од тада је и пет година протекло, а јарани се назвали „татама“ а јаранице „мамама“, а о поједеној цицвари, све до ноћашње поћи, нико од њих и никад ништа једно другом и не спомену. И, да не би пукога случаја и у њему мене случајнога, ту би им се и мјесец мијењао...
— — — — — — — — — — — —
— „Одоше чарапе... превали заједљиво Митар преко чибука, подсмјехујући се испод брка и погледајући жмиркасто испод ока на своју домаћицу и њену другарицу.
Јока само што зину од чуда, поклопи уста шаком а потупи очима у пријеплет од опанака, засука собом, гурну лактом у Стамену, и, тресући се и од стида и од смијеха, окрену главу на страну. Стамена пак поцрвење као и она лучева свјетлост, развуче усне а између обрва јој се направи читава удолица, дамари јој на јагодицама узиграше, би јој као да пун кабао млаке воде изручи на њу, прокрће се у незгоди, махну руком, на једанпут и сама прште у грохотан смијех:
— А јес’, та је ђаво не понио! све тако било! Од туђега и тугу кри, а своме и губу покажи... Истина је, истина. Е, баш сте ви, људи, и ђаволе претекли! Ко би се томе јаду над’о!
— Чарапе на сриједу!.. викну Ђуро побједнички, испрси се и удари шаком по прсима.
— Опкладу на сриједу, а да како!... заграјаше људи са свих страна. Жене се опет бацише на страну Јоке и Стамене, доказујући, да то није право. Направи се читав урнебес од шале и смијеха.
— Ђаво т’ однио, да би ли!.. викну Јока на мужа: Зар те није стид причат’ о томе, и зар ти је мало што си нам цицвару изио а не платио, но ’ој још и чарапе уздарја повр’у?!...
— Не, не, секо —- погодио је; а обећали смо му по чарапе, па ваља и да одржимо ријеч — пресијече Стамена прекладање, а образи јој се залампали као жеравом посути.
— Тако, сна’о, тако ја-како!... кликну Ђуро, весео, па скочи и дохити готову празну мјешину, наже њом и оде наздрављати дому, домаћину, домаћици и подмлатку, укућанима и пријатељима, женином и снахином бакшишу, својој нафаци, и — негдашњој цицвари. —
Смијех. Весеље до зоре.
А, да би зачинили шалу шаљивом збиљом, домаћин Митар нареди домаћици Стамени, да из истих стопа за њ’ Ђура, њу, Јоку и остале мусафире зготови добру и масну као и она прва што је била — цицвару.