Укључено у ELTeC-plus корпус
Госпођици
Откако се Никшић истурчио и царским кључем на Крајини назвао, више се о једној женској глави није говорило нит се око које више опанака раздрло, но што је то, један пâс људски уназад, око Зејде Меховића.
А и јест била љепота од ђевојке — не било јој завидости! Висока ко оморика, једра као планина, гипка као мачка, а храбра као најсрчанији ђетић. Па колико је китна и ђевојаста, толико је и хитра и мушкобањаста: гађа из пушке боље од сваког нишанџије, гаји огаре и соколове; мимо хадет, провирује кроз прозор и демирлуке, а на јашмак и фереџу и не осврће главе. Мајка јој се срди и пријети; а отац виче, па и ошамари по неки пут. Буле јој завиде и пањкају је. А момци да поцркају за њом: у пјесме је пјевају, обигравају око ње и очиних јој двора, добацују јој преко авлијског зида руже и зумбул; а она их дочекује, кида, баца на тле, и кикоћући се гази црвеним сандалијама и ћушка по салиџи тамо и овамо. Хазгин булиџа — па то ти је, а дошла јој вада, узаврела крв, па јој, да је кабил, и небо ниско и земља тијесна.
И когод ју је чуо и видио, дивио јој се; и, уз ријеч, се питали људи: је ли могуће да је то шћер гњилога Бећир-аге Меховића?... Оно, истина, ни Бећиру није било мане на очи; ама нема грозда без племенита чокота. Те, како је Бећир-ага по крви тањевина, по хоџаку танколозовина, по пусату немрчипушка, по занату оглар и болтаџија, а по кошу јучевечерњаковић, то се наши крвави грађани и нијесу могли помирити с мишљу: како то да од таког оца онака шћер пане и постане!
— Мајка јој је љепота над љепотама и баница од жене, па потпушћала, бива, неког од онијех османлијскијех батоња у Стамболу ја ли ког од овијех ни’шићкијех злица и крваваца, те и породила пилицу од сокола, а да што!... говораху пођегда остарији грађани, кад би се нешто међу њима, у хану или на лонџи, повео разговор о Зејди, Бећир-аги и Бећир-агиници.
То је давно, врло давно било. Педесет је година пролећело отад, па као да си дланом о длан ударио. Бећир-ага је јако петнаесту био навршио. Отац му је танко стајао, а ћок му је и био познат у цијелом Никшићу као нејакушица и танач. И Бећир-ага, или, како су га онда обично звали: Бећо Танколозовић, мораде израна посртати по туђем најму, да би се исхранио и старом се бабу с чанка уклонио. Служио је у Феризовића; па ће му, неђе због нечега, газда опалити шамар. Он ти се окоси, па отповрати
О његовом су се благу читаве бајке причале. Нагађало се, ђе га је и како стекао. Једни су говорили, да га је неђе ушићарио, други: да му се приснило и из земље га извадио, трећи: да му га је жена из Ђурђије у мираз донијела. Било како било, паре су ту а Бећир је ту; и одмах се виђело, да су и паре за Бећира и Бећир за паре. Трговина му пође за руком, и његово се имање разграна као орахово дрво на подесном земљишту. За бојеве и јунаштво — печат свога доба и главно занимање својих земљака — није марио, због чега су га наравно Никшићи на подсмијех узимали. Ипак, паре најбоље закрпе ђе је продрто, залијепе очи; те иако и несој и суженица и болтаџија и немрчипушка, Бећир-ага је свуд и до потоњег часа уживао част и стиму једног „аге“, егленисао с беговима на лонџи и пио с првацима у првим механама, и помажући и шаком и капом кљасту и слијепу, био благосиљан од сиротиње и уважаван од нејачи и страдалаца више но да је онолика јунаштва починио као Ахмет Баук у тај вакат.
А баш онда, кад му је шћер Зејда стасала на удају, стари је Бећир-ага био на висини своје имовне моћи и нама. Нешто привучени чудном љепотом његове јединице, а нешто пак његовим богаством, тек од онога дана кад му је шћерка петнаесту годину навршила, авлијска и кућња врата на његовој кули нијесу престајала шкрипати, отварајући се и затварајући просцима са свију страна, и свију грана. Зејди је било на бирање овога хоћу, онога нећу. И, док је она, вижлица, алчакасто сваком окретала леђа и на материне савјете и наговоре затискивала уши, Бећир-агино се чело све то више мрскало а коса полијетала. Како и неће, кад од толико кућића и оџаковића, што му се нуде за зета, не би ниједнога да му Зејда мане не нађе, толика свијетла лица она, калијежница удари по носу, и од пријатеља, чијим би се пријатељством и не знам који паша подичио, начини му душмане — њему и дому његову.
А Зејда је само расла, хасила се и попијевала. Тако све до осамнаесте. А тада се и она одједном, промијени, постаде замишљена, и занемари свилу и кадифу. Осироти ђулистан и занијемише шикли одаје, пресану јој вилински аваз и утркми раскошни звекет златних ђердана. Очи јој се помутише, а у лицу дође блиједа.
Бећир-ага се престрави а Бећир-агиница претрну.
— Шта с’ ово, бива, учини с нашијем ђететом бигахир-хак? Да није ђе на чини ја ли на сугреб нагазила?...
А у то вријеме био је изашао на глас Смахил Таловић као најбољи градски јунак. Био је момчина у напону, ни велик ни мали, штрк на ноге, широк у плећима, бркат, орловског носа, оштра погледа, кратка врата, жив као ватра. Четовао је и харамбашовао по границама Црне Горе и низа сву Херцеговину; још тридесету годину није био напунио, а већ је дванаест црногорских и ускочких глава био посјекао; знали су га и Срби и Турци, па и сами цар у Стамболу, а гуслари му већ и име уз гусле спомињали.
Био је плаховит као муња и једак као отров; за малу работу, а он руком па за оружје, и тешко оном ко му се тада с очи не уклони! Уз то задрт — ћер’ дотле: на што би прегао то би тако морало бити, макар и с ђаволом. Није зарезивао пашу ни везира, и, као један по један тешвигџија, умио је и бастало му је турити прст и мимо девлет, па ником ни јаде! Пио је много: по осам је ока ракије дневно превртао у искап, па ни хабера. Опијао се ријетко, и то само онда кад би га ко што грдно наљутио. А тада би закрвавио очима, засукао рукаве, кинуо го нож, па уз пазар, низ пазар — и тешко ономе, ко га закачи или му се с пута не уклони, па да је царев син.
Имао је пусат сав у срми и позлати, и џефердар сав у седефима, златним карикама и скупоцјеним камењем наџиџан — и он му је, готово према њему самом и његовој глави, био на гласу. И био му је таличан: на што год је оперио њим, погодио је као на зарок. Чорио се њим Смахил више но свом бабовином; говорио је, да би се радије с главом раставио но њега у туђе руке упустио; и није се растајао с њим, сјем кад спава. Није једном било, да су му, само да би му џефердар скинули, душмани по читаве чете дизали на њ, у бусије му западали, и ударали му изненада. Али он је; нешто срећом, а нешто јунаштвом, увијек сретно скапулавао: нити главе изгубио, нити рана допануо, нит’ образа укаљао, ни џефердар упустио.
Од фамилије је имао само још једнога брата у животу. Отац му је са два старија брата поодавно био погинуо у Дуги, а мајка умрла има тај земан. Како је и он, идући по четама и светећи браћу и оца, био метнуо главу у торбу, то се био ријешио да се никако и не жени. — Та, зашта ће ми жена?... говорио је, кад би га ко стао наговарати да се ожени и смири, те да му се јуначко кољено не истражи: — Нити ја требам њој нит’ она, валај, мени, — сјем да је, једног дана, у црно завијем. А, ако има која да јој је мерак да се назове удовица, онда ево ме — на биљези!
Једног ти се дана он нешто споречка на хару Мушовића с капетаном, па, по обичају потегне мало више но обично, накриви фес, разголити руке, издрљи очи, забоде мали ножић себи у мишицу, и, тако страшан и крвав, запали такумли чибук, па из улице у улицу, псујући и подвикујући као холуј. Као да је мећава ударила, тако се пред њим уклањало и мало и велико, врата се замандаљавала, дућани затварали и ћепенци приклапали.
У томе думану ни опазио није кад се час-прије обре на Мркошници. Очи му се отеше на Бећир-агине сараје, и — стукну. На једном прозору ђевојче, ех, не ђевојче но ђевојка и по; подупрла се рукама о демире, па помолила не само главу но скоро пола трупа — све што је између гвоздених шипака могла провући; па се упиљила у ућефлехисаног делију, да би рекао, е чисто хоће да га сажеже својим зажареним очима или да полети па се обавије око њега.
Смахилу се учини, као да му је нешто синуло испред очију. Стаде, замуче, и пригвозди очи за прозор изнад себе.
Ето зато од тога доба и Зејда промијени кајду у бабову оџаку.
— Те шта је Зејди? Те шта би Зејди одједанпут... питаше се Бећир-ага и Бећир-агиница више но једанпут. Отворише код хоџе, и његове им књиге инџијели казаше: да јој треба набављати оно чега нема и без чега лијепа женска не може, — и то што прије.
И, једног дана, пуче глас по Никшићу и око Никшића:
— Вјерила се Зејда Меховића.
— Хајде, чојче! А за кога? Коме је даде бабо?
— Талу Џоговићу.
— Није, ни д’о бог! Ох, жали боже, за онаком пустом ђевојком! Види ти де, коме би суђено, да распечати они ђул, коме, богами да на царском крилу мирише, не би било мане. Давно се рекло: најгрђи крмак често најљевшу лубеницу поједе — те и то.
Тале је био прикладно и ваљасто момче; још млад: тек га огариле науснице; од мирне трговачке куће; и сам се бавио трговином; и, као таки, и био је у вољи старом Бећир-аги. Те, чим му је Талов отац, Хусејин, запросио шћер, Бећир се не премишљај дуго, но му је дај без ријечи и без питања мајке и ђевојке:
— Ето ти је, и сретна ти била! И уза њу пола од мога зенђилука, за живота мога, а ону другу полу кад пијехнем...
А на приговоре женине, да ју је могао боље удомити, осијече:
— Мого, ја! Ема кад је захрзла, па неће. Толике бегове и аге и спахије љокну а мени се хрза таче, па сад јој, бива, ја крив. Нека шути, и лијепо јој је! А да кога, џанум хоће, ако неће Тала? И какве је мане њему? Смирнија ће, билај, бит’ ш њим, но да сам је за најсабранијега мелахића д’о. Имаће свега што
У млађега поговора нема, а старија — је старија. И тако се, и како јој се неће, Зејда Бећир-агина једнога дана назва Зејдом „Таловицом“.
А прве неђеље по свадби, Бећир-ага, према задатој ријечи и да би боље угодио и себи и својој хануми и кћери и зету, добави и смјести Тала и младу у свој оџак, прибра га као сина, отвори му ризнице, показа тефтер и рачуне и сва своја покретна и непокретна добрета, прогласи га својим заступником у трговини, и заброди сам како је хтио.
Свако чудо за три дана, те и Зејдина удадба. Прођоше и три неђеље иза тога, а о њој се, као и о прохујалој вјетрини, поче и заборављати, и свијет се обикну на њу као да је одувијек у Бећир-агиној кући било тако као што је то сад. Али они, којих се та промјена највише такла, нити је заборавише тако брзо нити се обикоше на њу тако лако. А ти су били Смахил и Зејда.
Противно Бећир-агином увјерењу, да ће му се кћерина чера одмах иза свадбе разведрити, Зејда поблијеђе још и више, потавње као прољетња сутон, очи јој се помутише као кишовит облак, чело збора.
Међутим, од онога сата кад је чуо да се Зејда испросила, Смахил се није тријезнио. Ишао је од хана до хана, с лонџе на лонџу, из дућана у дућан, па, иако већ бијаше зашао рамазан, јео је шта је стигао, чак и крметину, и пио више но је и могао, чак и само вино. Капио је ракију полуокама на искап; румао је зубима чаше и грлиће од боца, да му је све крв из десни и губица шицала; забадао нож у бурад и фуруне и дењкове жита и пиринча по крчмама и по дућанима, а кад ни то не би наишао, онда или себи у мишку или у бутине првога несретника који би му се десио на дохвату. Лупао је и галамио; псовао и бога и божја небеса, и хазрети Фатиму и Мејриму, и све Пејгамбере од Исе до Мухамеда, и све свеце и шехите на земљи и на небесима. Није се могао скрасити на једном мјесту, јурио је по чаршији и по пољу око града по дневи и по ноћи, и вардао и викао као бијесна звијер. Кад би појахао коња, газио би њиве и вртове, бостан и усјеве, пазар и ливаде, ломио воће и поврће, нагонио га куда ни ђаво не би прошао, и прштио што год му се на путу деси и испријечи. Затварао је чаршију по три пута на дан; и дозлогрдио малом и великом, да се, једног дана, цио Никшић слеже пред градскога капетана Мушовића и низамског бимбашу Скендер-бега, и задавија из једног аваза:
— Хај, помагајте, царски забити, за царски ’љеб и царево и ваше здравље! И спасавајте нас од грдног и незапамћенога зулумћара Смахила Таловића, што је грђи зулум ударио данас на Ни’шиће но у неки вакат ђаурски Краљевић Марко на Стамбол, што се пјева!.
А, исте оне ноћи кад су се Мушовић и Скендер-бег у потаји здоговорили, шта да раде и како да се куртаришу Смахила и његова кесеџилука, наш је јарамазли Смахил, пуким случајем или можда навластитом намјером, био — тријезан, и то тако тријезан, да га никад нико трезнијега није видио. А то је био знак, да је нешто веома кабасто и озбиљно накастио.
Обукао се што је могао најсвечаније:
Чучнувши уз један повисок стећак, до пола прикривен густом и високом травом, држећи запету пушку у рукама, ослушкујући и презајући и на најмањи шум, Смахил је нетренимице пиљио очима у освијетљене прозоре на кули, у којој се разлијегала фиска и пјеванија була и булиџа окупљених око Зејде. Ваздух је био чист и свјеж. Мјесец је био зашао за Главице и запао у чекињасто грање по главичјем хрбату.
Наједном се отвори капија на Бећир-агиној авлији, и иза њених каната разасја крвава лучева свјетлост, која зализа авлијске зидове, пољану пред њима, врело на њојзи, па се изви и одби од гмизаве воде на потоку па до јасних стакала по прозорима на кули и чардацима. Смахил чисто поскочи од радости, јер од двије женске прилике, које опази према лучу, у једној познаде витки стас, ход и облик своје Зејде.
А то ти она са још једном другарицом бијаше узела кофу и маштрафу, па изашла да захити свјеже воде с врела испред куће, као чином бабу и мусафирима за авдес; а у самој ствари, да се извуче из онолике хуке и граје.
Смахил, чим је види, не часи ни дангуби, но ђипи, пушку по средини, па пред жене:
— Добар вечер ви. И сретан ви ја!...
Жене се тргни и запрепасти. Зејдина другарица баци суде, па бјеж’ у кућу. Зејда цикну, окамени се, покри лице рукама, па се загрцај од плача. А Смахил ни пет, ни шест, но поврх ње: зграби је за руку, па ноктом у ледину.
И, докле је Зејдина другарица улећела у кулу и, уплакана, пала пред Бећир-агу и Тала ђувегију те им додала грдни хабер, и они се са мусафирима наканили и надали у поћеру, дотле је Смахил са својим шићаром већ био у својој кули а за својом добро замандаљеном капијом.
Те је ноћи, у врућем загрљају миле буле, крвопија Смахил први пут у животу осјетио, да и од ратне славе има нешто слађе; и свесрдно Алаха замолио, да га у томе деверу што дуже на миру и у рахатлуку подржи. А Зејда је тек вечерас зазнала, рашта живи; и ова јој је једна ноћ на руци а под брком крвавога Смахила Таловића боље пријала но сва и јутра и вечери под очиним јој шљеменом и дани и ноћи уз мртво кољено гњилога Тала Џаговића.
У ниској и скромној одаји, бијелим клаком окреченој а ораховим рафовима опасатој, на вуненом душеку а под цариградским памучним јорганом, освану Смахил: пробуди га млаки сноп сунчарице кроз прозор и врапчији џагор с мурве у авлији. Још полусан, дремован, уморан и изломљен, протеже се и осјети како му го лакат дотаче у нешто меко и топло.
Њена му се прикладна прилика, која још дубоким сном спаваше, учини сад љепша но икада. Лијепа јој глава утонула у јастук као лабуд у морску пјену; лице јој се зажарило, очи јој затворене а по њима и над њима се повиле црне обрве и трепавице.
Дуго ју је, јунак, дуго тако посматрао и рајио се њеним дражима, заклањајући јој чефром лице од сунчарице. Гледајући је тако, одједном га обузе нека студ и учини му се као да му неко кроз душу провуче нешто оштро. Шта све из свега овога може изаћи? Синоћ се, прије но што је заспао, молио Богу да му тек окушену срећу продужи у миру, уза завјет: да ће и он одсада цио свијет оставити на миру; а јутрос тек виђе, колико су и он и цио свијет далеко од среће и жељеног
Зејда се крену, промешкољи, зијевну, рашири руке окићене прстењем и белензукама, осјети руњато тијело уза се, отвори капке и указа своје двије очи с дубином планинске бездањице, уприје их на Смахила, испрва као да се мало збуни и изненади. Па се одједном промијени у лицу, лака јој румен мјестимице дође још руменија, а блажен осмијех развуче јој уста, па се разбукта уз образе и залампа јагодице невјестачким стидом.
Смахил јој се прикучи, припи, и замумољи своје дебеле, чекињасте брке у њене полуотворене губице.
Хоџа је већ био заилакао подне, кад се Смахил и Зејда дигоше са своје брачне постеље — Смахил испијен, а Зејда подбула, образи јој се разгорели као зорњача, косе помршене и расуте као облаци по снијежној планини.
Смахил устаде први, и поче да се облачи. Наређујући се, очи му се отеше на објешен џефердар о чивилуку, и — пренерази се. Виђе, што ни у сну не би снивао: џефердар, то му је замјена и залога према образу, о клину, а Зејдине димије по џефердару.
— Шта је то?... раздрије се Смахил на одбјеглицу.
Зејда стрекну, стукну испред њега, и завапи:
— Аман, аман, Смахиле, крива сам ти, кабаетли сам!
Смахил стаде. А Зејда настави прибраније.
— Кушала сам те. А ево како и ево зашто. Вет, бива, и сам знаш, како ме бабо и про моје воље удаде за оног мртвика и за звркана џога од џога. Кад би прву вече те се нађосмо на само, он објеси своје оружје о чивилуку, а ја сјалдах своје шалваре па по његову оружју. Билај, он то лијепо виђе, ко што се ово нас двоје гледамо сад, и ту вече, и сјутра-дан, наксјутра, па ни јаде! Тога сам, валај, декика закукала и потпуно виђела, да ту нема мени ни дике ни прилике ни заплећа ни дома ни домаћина, ни ништа до јада и уклина. И окренух му леђа а изврнух папучу; и је ли ме тако мој рахметли ђед, то ме он, тамо-он џого од џога, тако. А ето и видио си, да сам ти дошла ко од мајке рођена. И богу јемин учињех, да бјежим главом по свијету, па макар у ђавоље греде а са шехитанима заједно. Билај и ешхеду—билај, кад сам о томе премишљала, на тебе сам мислила. И Алах ми досуди што сам му просила, нанесе ми тебе баш кад си ми највише требо, и, шућур њему и његову дару, ево ђе се назвах твојом до кијамета. Не даше ми мировати врази, но се синоћ, пошто ти заспа и утврди у сну, дигох полако и кришом објесих димије про твога џефрдара к’о вељу: да виђу, шта ћеш ти чинити? И, билај, виђу, е се међер нијесам преварила: имам мужа баш једанпут мужа, шећер-ћехају мужа, газију мужа, челеби-витеза, и правога сахибију, чојека и по, дику на дивану, сабљу на мејдану, сунце у дому и џехенет у срцу мом. И не била која сам, но најгрђа куја поскитуша, ако те не пратила у ватру и у воду, док нас црна земља не прождре а мезар не раздвоји; ако ти боље не пазила хрз но свој живот; и ако ти не била вјернија но земља небу и киша мору!
Смахилу се разведри чело, потури ханџар, рашири руке, обави их око витког струка Зејдина, па је стиште на своје широке прси и обасу пољупцима као добра љетња киша плодну баштину.
Давији цијелога Никшића против Смахила пред капетаном и бимбашом придружи се још и давија Бећир-аге Меховића, чију је он кћер, и Тала Џоговића, чију је он пак жену преотео. Њих ти два, као коме је за невољу, једанак пани пред Мушовићем и Скендер-бегом, удари челом о серџаду и запомагај за помоћ и освету против „катила који им у хрз таче под царским лèтом а против божијег, царског и људскога закона“.
А на то се капетан и бимбаша погледај лукаво испод очи, удаљи давуџије, и здоговори: да се овом и оваком приликом што боље користе. И споразумише се, да све
— Шта?! вели, балијо од балије!.... Зар сам, вели, ја крв лио и главу бац’о у торбу и газио кланце и богазе проз прах и пепео и дим од барута зато да се ти зориш и китиш мојијем поштењем, а не ја, â?! Ако ти је, бива, баш толико стало до славе и оружја, а ти утотали ђе и ја, па г’и доби к’о и ја, а не кити се туђијем перјем к’о врана, неваљала, убажђела и подмитљива погани, да би ли! Нити за твој суд бендам, нити ти мита дам, нити ти помоћи тражим, нити, рôдо, признајем тебе ни твога капетанства више но хат подрепну муху. А, ако ти се баш прошћело да дођеш до мога џêка, а ти дедер потруди господство па ходи, бива, да га прихватиш сам, јер ја ни јачим ихтибара чинио и на ноге ходио нијесам.
— Не био који сам, ако ти се уклонио, па да си колик’ они Будош. И чик ти га, ако ти баста и ако ти није међ’ очима кадуни у димијама! Чик!...
А на таку отпоруку, Мушовић брекну на заптије: да му Смахила из те стопе, како им глава стоји, везана доведу. Слуге, као слуге, оружје у шаке, па Смахиловој кули. А Смахил дочепај биљу, па с једне стране он, с друге му брат Фазло, а с треће Зејда, заокупи па по заптијама ожуља — охуса, док их све у крв учини, и грдне и жалосне натраг капетану заћерај.
Распомами се на то Мушовић, зграби хабердарку, истрчи на врх куле, па опали — и дај хабер на све читири стране, да му је дошло тијесно. А на тај се хабер слебутај Никшић и цијело му подручје докле год му хабердаркин пуцањ допри, и окупи, све оружано до зуба, на хар Мушовића. Капетан одабери педесетак момака, па он пред њима а они за њим, те пред кулу Смахилову. Како пани, капетан га, у име цара и царског закона, позови преда се. Смахил се закључај с братом и са женом, и, умјесто сваког одговора, принеси џефердар оку и образу, провуци му цијев кроз мазгалу, оверчи на Мушовића, омакни, и ђе гађао ту и погоди: размрскај му десно кољено све у комаде. А на то грађани обори плотун на Смахилову кулу, закопај се и укараколи око ње, и убиј бој — ни да су у Дузи.
(Наставиће се.)
Утолико глас бимбаши, да се Смахил затворио у кулу и ранио капетана; те он отвори низам с града, поћерај топове, па потеци у помоћ опсадачима. И ушанчи ти се, богме, низам поред Грађана, па окрени топове а обори огањ на „хајдучко гнијездо и ђавољу јаму“; а нанеси сламу и сијено, не би ли запалили кулу, и одметника у њој или сагорјели или у руке дочепали. Сат у сат, за двадесет и четири сата, од акшама опет до акшама, нити је пушка престала гроктати ни топ грмјети; нити пак за све то вријеме Смахил сједе, ни почину, ни патиса бити и пуцати, нити ока склапа ни сна на своје очи мета. Фазло такође, а тако исто ни Зејда.
Може бити, да је кисмет навлаж истакао ову прилику пред Смахила, да, одмах у почетку, види шта је и колико у свом најновијем и најмилијем другу добио. Зејда, сва гарава од праха и дима, рашчешљана и разбарушена, јурила је из једног краја куле у други; пунила пушке мужу и ђеверу; вадила и доносила воду из авлијског бунара, те посипала по поду и гредама, да се од куршума и ђулади не упале; затискала јорганима, сламњачама, кошевима и бурађу проломе и шугаре на кутњем зиду које би низамски топ отворио; гријала воду и уље, те просипала на нападаче; и сносила муку и напор и издржала витешку невољу раме уз раме свога новог ђувегије ни да је момак у најбољем напону с најнеустрашивијим срцем и најгвозденијим очима. Истина, тешко јој је било, али њена је необуздана душа у овом окршају нашла свој прави отисак и чудну насладу; и више јој је пријао овај „шемлук“ (како је она доцније у животу овај сукоб и покољ називала), но све весеље, зиле и борије, пјесме и коледања, софре и ђакоконије, и блистање руха и оружја сватовског и свабденичког у бабовој јој кући приликом прве јој удадбе.
А другога дана, око јација, број и сила око куле притужише Смахилу и опсађеницима. Кула му бијаше већ сва изрешетена, пријетећи сваки час да му се на главу стропошта; дугачки јој пламови запаљене сламе и сијена лизаху уз начете листре и бедренице; а Смахилу и дружини почело нестајати џебане. Али се, јунак, не предава лако: пуца, крља
А ђе сте ми, из чете дружино? Кад ваљаде, тад вас не имаде! Да ли знате, или не бендате, Да вам, јунак, у невољи цвилим? Ђе сте мени до два Хаџајлића, Мрки Мујо и кршни Алиле? Па ће си ми хаси Чучук Хасо, И соколе Суљевић Хамиде, И арслане Бећовић Ферате? Прискочите, ако муку знате, Сад ил’ икад да ми индат дате!
И прискочили су. Чим је ноћ приклопила, а мрак стегао земљу, именовани Смахилови четници с којим је он по четама дијелио муку и новољу и прелијетао Арбанију, и Херцеговину, ножеве у зубе а пушке у руке, хала-бурда па кроз каракол низама и градску стражу, те Смахилу у кулу. Додај му праха и олова, па око поноћи, кад утркми плотун а стражари и низам около олабави и позадријемљи, Смахил пред њима а они за њим а Зејда и Фазло међу њих, отвори капију, па се понајлак, с голим ножевима у зубима и навитим пушкама у рукама, проби и повуци кроз опсаду, ушкампај у Никшићско поље, предри преко Грачанице у Жировницу, дочепај се црногорске границе, и, прије зоре, скапулај у Жупу, и пани пред дворе жупскога војводе Бојовића.
(Наставак.)
Жупљани их дочекај као браћу; и обрадуј им се, као кад су поломили крило од крајине турске. Јер, откако је зазнала за се, Жупа је вазда на јаде била од Никшића и градских злица, с којим су у непрестаној чегрсти и чаркању живјели, били се, сјекли главе једни другим и плијенили ђе је ко кога стигао. Зато је Жупљанима овај пребјег најчувенијих крвопија и крстолома никшићских добро и дошао. И они ти их одмах прими под свој кров, огриј и нахрани, зави им ране а додај дувана и ракије, порежи се: неко брава а неко букило жита или бедрицу меса, те им скунатори мâло мала и имањца, наватани их на манастирску земљу и изгради им савардаке, и, за јачу везу и тврђу вјеру, избратими се и искумуј с њима; и отпочни споредовати с њима, као да се нијесу до јуче клали, но од увијек у слози и миру живјели.
А војвода Бојовић узми Смахила и Ферата, појаши коње, те на Цетиње књазу. Приступи му руци и кољену и представи му нове мухаџере. Књаз их прими као најљепше, поласкај и обдари сву седморицу парама, оружјем, доламама, ферменима и ордењем; а књегиња спреми Зејди по Смахилу ђердан од рагузина.
Књазу се особито свиди Смахил; а неко му дошапни, како има ману да пије и да се опија, те ће га, једнога дана, позвати преда се у „Оџаклију“.
— Хеј, Смахиле!... заћи ће му књаз: хоћу да те виђу сад. Чојек си, јунак си соко си од сокола, знам ти сој, знам ти род, мо’ш, ма ти бож’а вјера, најбољему турском и српском сину јутрос раме уз раме стат’. Ема су ми причали људи, е ти по неки пут дође нечесова хуја, па поквариш за час све што си доброга и лијепога пређе тога, не часовима и мјесецима, но годинама уработа’. А то је, кад потегнеш мало више но обично, и то из пуне а не из празне. Зато хоћу да ми кажеш, ка’ своме господару што те господарски примио и витешки заштитио под своје царско окриље, јеси ли чојак од ријечи?
— Јесам, господару, твога ми ’љеба! Дослен сам се клао с твојом државом и сјеко твоје Црногорце, а ослен ћу се и клат па и главу своју заложит за твоју државу и за те, господару. И не било га за душу ниједном мајчину сину доклен твоје царско лето допире, да ће изнијет ногу преда ме ни да ће моћ’ казат’, да је вјерни’ и предани’ своме господару но ја теби. А живи били, а бог нека ти да здравља, па ћеш виђет’!.... бусну се Смахил, и тресну силовито шаком по силаву.
— Фала ти, настави књаз: — И знам, бож’а ти вјера, е је све тако. А не питам те то. Но хоћу, да ми, онако на чојску и на јуначку, даш ријеч, да, докле си год под мојијем скутом, неј ни вина ни ракије окушат’ ни на своја уста метават’. Јер ти знаш, да не зна ракија шта је кадија, и да пиће и најбољега чојка нагрди и до ничеса доведе. Дакле, дајеш ли ми ријеч, Таловићу?
— Дајем, господару, кад ти заповиједаш. Па не салте ријеч, но, бива, и ријеч и тврду и несаломљену божју вјеру; и прије ћу се с главом раставит’ но што ћу је прекршит’ и тебе наљутит’!...
— Е, кад је тако, онда ево ти ово — на! Ема се добро у памет, јер знаш колика тêжо и одговорност под овијем знамењем лежи!... рече књаз, па узе са стола испред себе једну златну командирску биљегу, и даде је Смахилу: — На ти је, и срећна ти била! Постављам те за командира над свијем мухаџерима; и нећу никога више над собом
— Да те Бог живи, господару! И подржи, Боже, до прве прилике, па да видиш и ти и сва Црна Гора а да чује, бива, и сам цар у Стамболу: шта је командир Смахил Таловић за свога црногорскога господара кадар учињет’!... грашну се Смахил, сав блажен, и, дршћући од узбуђења, обиште љубити књазу руке и кољена.
И Смахил је одржао ријеч. Оставио је свако друго пиће сем воде и дувана, а убрзо су турске каде прокукале од њега по свој крајини „по границах око Горе Црне“. Никшић пропишта од њега и његове освете: дана није било, кад његова чета није или попалила који од градских катуна по Крнову и у Рудинама, или оћерала који од никшићских крдова, или пресрела и уграбила низамске товаре и опељугала градске трговце, или отела царску мирију, или се побила с градском четом, или пресјекла пут и тајин из Гацка. А цетињска се „Табља“ окити и пренакити турским главама, које се под осветнички и одметнички јатаган његов и његове ускочке дружине сваки дан од Планинице до Требиња, по прашини котураху и машћаху траву у црвено а мраморје у крмез.
Никшић се нађе на чуду на ком се није био видио; те се окупе никшићски главари на мркошничку лонџу, да се здоговоре: како да се кутаришу биједе. Те што ће, како ли ће, најпослије ријеше, пошто ни на који други начин не могу да му дохакају, то да покушају „лијепим“ и „милом“ неће ли склонити Смахила на мир или дајбуди на примирје. И у том смислу, спреме градскога хоџу Смахилу, да преговара с њим.
Хоџа затече Смахила код куће, извади коран, па га стаде клети и преклињати, да се откани ђаура и ђаурлука и да се опет привије своме јату и својој вјери. Предочи му, ако продужи како је почео, шта га све, грешника непокајанога, чека на „оном свијету“, а за овај и да не говоримо. Смахил га је слушао,... слушао, и саслушао мирно до краја; па, кад хоџа доврши, он се диже, и запита га:
— Је ли то све? Имаш ли још што?
— Не, валај. Но...
Смахил га пресијече, показујући му командирску биљегу на капи:
Иди, вели, турска папазино, у град; и кажи Мушовићу и Скендер-бегу, и Бећир-аги и Џогу и свој тевабији што те спремила ’вамо: да црногорски командир Смахил Таловић нити зна за другог цара до оног под Орловијем Кршем, ни другог дина до овог (поклопи образ су три прста); нити има друге баштине до овијех планина, ни другог рала до овог пусата, нит’ икаквога, бива, другога курана ни ’ванђелија до овога нура на капици, за који живим а под којијем ћу, нâд у бога, јуначки и поштено и умријет’. Велиш ми, да није лијепо, што се противу свога цара бијем. Ема, дедер, џанум, реци ти мени: ко је у самој ствари мој прави цар и хаки господар — ја л’ они што ме љебом храни и ода зла брани, ја л’ они што ми је кућу ископ’о и црне ми путове д’о? А ја салте знам, да су се противу тога цара, с којијем се ја данаске хрвем, и моји шукунђедови на Косову били; па валај-и-билај, што су ми чињели они, чиним и ја. А што чиним ја данас, чињећете и ви остали сјутра — а живи били, па виђели! Но хајде ти, мој слатки хоџо, оклен с’ и дош’о; и не тупи зубе џабе, кад ти фајде није. И поздрави ми Ни’шић и Ни’шићане, да сам ја моме господару са Цетиња зад’о ријеч, да не пијем ни вина ни ракије; па зато и није чудо, што мјесто тога, к’о жедан курјак, лочем крв ђе год је опазим. Локаћу је, док узмогбудем мицат’. И тешко ономе на кога се моја осветна жеђа и жедни рс ухасумио! Стар си, хôџо, гариб си, ђутурум си, а бож’и си чо’јек, па не могу и немам о шта руке прзнит’ и оружје поганит’; а, ешхеду-билај, би запамтио, кад си ми дош’о у Жупу памет солит’ и божије дубине гонит’. А сад сиктер; врата отворена, а пси повезани! Напоље!... продрије се Смахил, а полеће руком на јатаган.
Јадан хоџа ништа не знаде, кад се прије нађе пред вратима, нити како Зејди, која у авлији под једном буквом везијаше на ђерђефу, рече:
— Довале и угуларосум!...
— Еисадиле, дедо, и угуларосум!... прихвати була, уставши испред уплашеног и ужурбаног старца на ноге.
Хоџа утече незрелице а с црним хабером откуд је и дошао; а командир Смахил продужи четовати и командировати, како је и почео.
Давно се казало, да свачија несрећа од самога себе и почиње и потиче. Те и ту. Док су радили слошки и живјели братски, мухаџерима и иђаше лијепо: прибирао их је и књаз, призивали владари, пазили људи, и свак их и ножио и помагао и хвалио и чашћавао као најбоље Црногорце. Али од некога им доба ђаво замете пуру, те се побуџаше између себе, ускосише један на другога, па боме и људи почеше хладњети према њима, а та им се несрећа поврзмала управо од онога доба, кад Књаз даде Смахилу командирство. То осталим буди дерат: како то да он испред свију њих искрочи; и усхасуми му се, а завист и пакост их надми, да попуцају. Колико су га прије вољели, толико му се сад најерези. Па за друге да је Багом просто, но чак и рођени му брат Фазло. И
Од свију њих, најгори му је био Хамид Суљевић. То вам је била људа, као од планине одваљена, дугулијента као стара борчина, мршав и коштуњав, с малим брчићима, згрежбаним лицем и челом, и зеленим, жмиркавим, подмуклим и похотљивим очима. Он се, по његовој несрећи, меракни на Зејду; па куд ишао, да ишао; шта чинио, да чинио, она му вазда у срцу и по памети. И, кадгод је знао да Смахил није дома, одлазио му је кући, тобож да га тражи и пита за њ, а у самој ствари, да се до Зејде намахне, и... шта ти ја све знам. И он је био тај, који је и највише распалио дружинску завист против Смахила, пањкао га ђе је год могао, у очи му ласкао а за леђима „подлијевао воду“, једном му руком копао јаму а другом гладио длаку, и све је могуће, допуштено и недопуштено, чинио, да га у Зејдиним очима понизи и оцрни а књазу омрази и од Црногогораца отуђи. Истрошивши узалудно сва средства и подмукле покушаје, Хамид се помоли Богу и ђаволу, те му први остави одријешене руке а други му пришапну шта и како да чини, па да се види у чем није био. И он свој новонамишљени план саопћи својим кардашима, а они га једва дочекаше и прихватише објеручке; и одлучише, да га првом згодом окушају.
Једне се вечери, иза једног срећног шићара, окупи сијело у кући Смахиловој. Браћа Хаџајлићи нарочито набаве мјешину лозоваче, укркаче и донесу собом на сијело. Ту се окупи скоро пола жупе: све што је пробраније од војводе до десечара, неколико херцеговачких ускока, три-четири црногорска намјерника, и сва мухамеџерска банда. Играло се, пјевало, прстенало, гуслало, пило и веселило до зоре. Мјешина је с ракијом ишла од руке до руке, док не дође и до Смахила. Он одби, да пије.
— Шта?! Зар не’ш да пијеш, Смахиле?!... повика Мујо Хаџајлић, скочи и паде на кољена пред њим, па настави: Овако ти се молим, пропи’! Овесели нас, џанум, ка’ што твом чину и твоме образу и подоба — та рашта си, бива, домаћин! А, бели, вљеше ракије никад на своја уста нијеси обидив’о. И тако ти дина и Свечеве браде, ела окуси мало, салте, бива, да те од жеље виђу рахатлехисана и ђиди-делијаста к’о некад у првоме моме и твоме хај-ђиди-земану.
— Ела, командире, тако ти командира небеснога и српске вјере и турскога дина и амана!... заграјаше остале потурице, па се слебуташе око Смахила, унијеше му мјешину пред уста, да му ракијски мир заголица ноздрве а вода му удари на зубе. Он махну љутито руком и одсијече:
— Нећу, амана ми, ни капље. Зар да ја преварим свога господара, коме сам дао ријеч да не пијем нити се опијам? Боже, сачувај! Та огубало би ме кудије ме људи гледају, кад ме бих био сахибија своје ријечи; па ко онда Богу и господару да да џевапа? Ај-бо! Ни ћу ви ракије, нит’ ј’ она више за мене, нити ја за њу, нити ми је нудите, нит’ имате рашта!...
Ису Пејгамбера ми, неће господар ни знат’ за то — зађе Алил, Мујов брат: — но пијни, болан, маличко, не излази ни, бива, из хатра, а кад лијепо знам е ти се пије...
Смахил махну главом и чибуком.
Брат му, Фазло, притрча и стаде заклињати:
— Смахиле родо пропиј! Ела! Ако неј, и мене и Ферата у мртве очи пољубио!...
— Ако ћу, пољубио вас!..
Ферат Баћевић паде уз Фазла, па забогоради:
— Смахиле, челенко наша и крило од крајине наше, пропиј! Не чезни за овом џенетском росом и бож’им ниметом, и не суши се бадијава, кад ти брез тога море бит’! Ела тако ти Роза и Машера, сркни да ће салте један-пут!..
Хамид је пак Суљевић, за све то вријеме, сидио у прикрајку простране колибе, пушио а одбијао густу тумбећију, велики свој сарук накривио на очи, те их заклонио од лучеве свјетлости, па из његова заклона пријечао очима и лијепио свој пожудни поглед за врсну прилику Смахиловице, која обашка међу женама држаше луч и свијетљаше мусафирима.
— Смахиле, рôдо, тако ти три најмилије сатвари на свијету: ’љеба књажева, командирске биљеге, и здравља и живота Зејдина пропиј!...
Смахил се поче колебати. Балије му још ближе принијеше мјешину под нос.
— Алај, ћафира од ћафира, ђе ме превари!... завапи Смахил, па дочепа мјешину с ракијом и наздрави: „Тóбê, рôдо, и здрави сте!... Па крка — крка, као жедан коњ воде иза зоби, док не забрекну.
Сијелџије заграјаше са свију страна, а мухаџеди ударише у шемлук и пуцњаву, богами, као да се сваком по мушко чедо родило; не би више ни да су не знам какав шићар задобили.
А сјутра-дан зором бијелом, према здоговору а по упутству Хамидову, спучи ти рођени и једини брат Смахилов, Фазло, те на Цетиње. Приступи књазу, и опањкај и оцрни Смахила, да не може горе бити: те како се поново пропио и ђаво га понио; те како је, у пијанству, почео опет насртати на људе и дружински образ каљати; те како је неђе пред неким псовао књаза и Црну Гору; те како је кришом почео преговарати с Мушовићем, да му он изради милост од цара, па да се врати натраг у Никшић; те ово, те оно, триста чуда и белаја, докле га не поткуј у све четири.
Књаз плани; повјеруј клеветама: јер ко би могао мислити, да ће брат на брата тако крупно а „без неке“ налагати; и тај-час пошљи перјанике у Жупу, те му Смахила, баш онако како се нашао, распаса и везана, доведи на Цетиње. Ту га књаз изгрди и рашчини, па посред „Медовине“ с њим.
(Наставиће се.)
Глас ти о томе у Жупу, како је Смахил пао у немилост код господара, па чак и тавнице допао. Мухаџери узрасли до неба, а Зејди се савио јад на утробице, па нити црни ни бијели.
Једнога дана, ето ти јој Хамида у походе. Избријао се, наредио се, загладунио и наоружао као да ће у сватове, па право колиби. Зејда сиђела у авлији под буквом, и везла. Опазивши Хамида ђе иде, удобровољи се силом на срамоту, диже се и приђе му руци.
— Селамалећ, снахо!... назва јој бога потурица, чисто је прождирући очима.
— Алећиму селам, Суљевићу!... прихвати му ханума поздрав, усиљавајући се да је што веселија и претварајући се, да јој је његова посјета драга. Па му прострије под буквом у хладу једну серџаду, те сједе; а под руку му подметну један коњски самар, преко кога пребаци Смахилову струку, те се Хамид наслони, и отурачи, разбагаши и разрахатлехиса, ни да је постао везир па сио цару уз кољено.
Зејда се пак намјести таман до њега, дворећи га као старијега, једном руком држећи ђерђеф и везиво а другом се подупирући на буково дебло над њим.
Што ко жели, у то и вјерује. Те и Хамид. Видећи слободно држање и осмијех на Зејдину лицу; и удишући изблиза њен дах из зањиханих јој груди, Хамид се занесе као у неком бунилу, задрхта саврх главе до дно ножних прста, потури свој такумли чибук, пружи руке, закачи Зејдин витки стас преко паса, приви је себи и обгрли својим жуљевитим ручетинама, и широким рукавима свилене антерије. А она се, враголица, не само да не брани и да не отима, но се и сама све јаче нагиба и све ђаволастије припија и опире својим грудима о његова рамена.
— О Мехушо, родо!... протепа он.
— Ево ме, челеби Суљевићу!... одазва се она вижласто и притворно њежно.
— Ма знаш ли, бона, да сам ја ашик на те још откад сам те првом видио. Изгорех, подезвијах, а срце ми пуче за тобом. Воли’ сам, џанум, теби но џехенету са свијем хуријама, и но животу једнога везира. Е, ама ми се чини, дилберко, да ти и не хајеш за ме ни за мој севдах. И све сам чеко, бива, згоду, да те питам, и ево ђе је и дочеках. Па дедер, тако ти твоје златне младости и тако је се у рахатлуку наносила, право ми кажи: јеси ли и ти мени рази и бегенишеш ли ме?...
— Како не бих била, бог с тобом, Суљевићу! Ко не би бегенисо таког ђидију, који, да је бога ми у царској силахшори, не би му било пара? Но је Смајо ту, па.. знаш.. затеже ханума.
— Ах, јес’ крмски син, јес’!... И знам јадна, знам... јекну Хамид, па настави: — Но јеси ли што чујала за њ?...
— А ето чула сам то што и вас свијет. И сами бог и његови шехити нека су му,
Хамид то виђе, и сав позелење од муке на те ријечи, па развезе пакосно:
— А да чуј ме, Мехо, злато моје жежено! Валај, бива, ако и овога пута она отров од Смахила изнесе главу из црногорскијех шапа, бели га нени неће скапулат’. Но ћу га, чим се првом сусретнемо, ев’ овијем истијем ханџаром фика-фика-фика, док му најмањи комад дође колик’ ухо. Па ћу онда тебе моћ’ сербез-сербезуна узет’ и привјенчат’ за се; и то, родо нас га, ако ми се свиди, јер си (шалећи се и подсмјехујући,) бива, од несоја, од Меховића....
Застаде, погледа испод ока на Зејду, па кад примијети да се она не мијења у чери, настави још одрешитије:
— Но се ја, бива, томе карадагли књазу не могу ишчудит’: шта ће њему Таловићи?! Откини егцу нокат: шапов, осијеци му реп: кусов, ошишај га: голе, отфикари му уши: ћуле — пас пост’о, па пас и ост’о. Те и Таловићи — пасја цека и ђавоља вријежа, па то ти је.
Па, родо, пошто, к’о што ти причам, онога пца ода пца, искасапим, отић’ ћу право на Цетиње. А књаз безбели и зна, да сам ја Тахир-пашин унук и чисти сојевић и хаки хоџаковић; и валај-и-билај, ни мјесец дана неће проћ’, а Смахилова ће се командирица засјат’ на мојој капици. Па ће ме питат’ господар: „Какви бјеху,„командире“ Хамиде, они Турци што се одметнуше у Драговољиће?“ — „Свијетли књаже! одговорићу ја: ево какви: к’о Брајан Дакчевић, и Маркић Ђилас, и Мушика Чакмак, и Туро Роган, и Кујан с Винића и брат му Вељаш. А ти лијепо знаш, е су то највиши хајинсузи и зијанћери и лупежи што их је игда Црна Гора рађала. Ови се одметнуше од тебе под султанов скут — и, валај, нити су султану од преше ни теби од штете; а они се, бива, одметнуше од султана под твоје окриље — и, билај, да ме хо’ј питат’, све би их до сјутра повез’о па све бијући, прећер’о пашама у Мостар, почем ће ти бит’ од вишега зијана и главобоље но од хајира.“
Пустивши језик да му клапара попут празне млинице, Хамид се ни за мир није заборавио да се сустегне. Мало по мало, завуче прво кажипрст, па онда велики и домали под Зејдину златајли ђечерму, чисто повилење од некакве милине.
Али ни Зејда не сједи залуду, но се навали на њ, па га опклопи и стеже својим јаким рукама, да му и ребра почеше хруштати у лубини. Хамид је пак толико био заћорио у похотном заносу, да ни опазио ни осјетио није, кад му је Зејда извукла оружје иза паса па одбацила на десет корака иза њега у јарећу прхпу. Држећи му непрестано лијевом руком главу замумуљену на своје угојене прси, десницом му својом провуче коноп и товарине испод пазуха и укрсти му их преко груди и испод грла. Па, стођаво од жене, наједном ђипи као вук, отрже се из Хамидова загрљаја, заошија њим као врећом окласина, па га тресну о тле прсимице, притиште га кољенима међу лопатице, и, као да јој сто дивова своју снагу позајмљују, уклинчи га и прибоде к земљи, да се, и поред свега напора и отимања, није могао више копорнути но да је у томруцима. И, уколико би рекао шта — би, она му улакти обје руке, па му их товаринама стеже а конопом притеже, промаче му оглав кроз вилицу, намаче уже око грла, спута га у обје ноге: да се не праћка, навали му самар на леђа, утеже му га пређицама и коњском тканицом преко прси и трбуха, завилича га, узјаха на њ као на магарца, и, опкрочивши га, стаде га ногама мамузати а рукама груветати, једнако подцикујући и подвикујући:
— Ди, дорате! Де-де! О-те, црк’о му! Де-де!...
Узалуд се несрећни ашик-чифтелија отимао, копрцао, шкрипао зубима, режао, угризао за земљу и за камен, и скидао звијезде с неба, молећи и преклињући разјарену осветницу: да га убије, па да јој је богом просто при тој срамоти и грдилу. Кивна се кадуна не даде ни опепелити. Но чупајући га за нос и за брке, нађера га те се побаучке довуче
Пуцањ се разлеже и одјекну о жупска брда и урвале. Настаде поклич и дозивање по племену; и сељани из свију села потури рад, те се на-врат — на-нос слебутај Смахиловој кући, да виде: откуд хабер, каква хабердарка? Кад тамо, имаду шта виђети: Хамид Суљевић, сав прљав — изгребан и истиринтан, упрегнут и осамарен; а Зејда Смахилова на њему — опкрочила па га јаше.
(Свршетак.)
Звек о томе калијежу пуче као топ, и одјекну на све четири стране. Чуј га Турци, дочуј Црногорци, и мило буди и једним и другим. Случај је сам по себи био јасан и све објаснио; а ни Зејда није штеђела своје речитости, да свима и свакоме исприча све танко по танко од почетка до краја.
Хамид, чим га Жупљани извуци испод самара, не могни од стида и црна образа остати више ни међу њих ни ниђе на те стране, нити подносити поруге и дегања од својих земљака, ни слушати јутром и вечером ђе му несташна чобанчад попијевају изнад куће:
„Зачуди се и млади и стари, Те Хамида Меха осамари...“
Но утече некуд пут Арбаније, промијени име, и траг му се изгуби.
Остали се мухаџери распршти куд-који — неко Задру, неко Шибенику. Једни измоли милост од цара, те се поврати на свој родни камен; други загази пут Босне, и тамо се смири и наватани; а неки се приби при црногорској граници, и притајири као ћуци у омеђини на рђаву времену. Зејда пак остани у Жупи само-сама, чекајући да јој Смахил дође.
И ишчекала га је.
Војвода Бојовић, побратим Смахилов, не часи ни дангуби, но чим разбистри и извиди ствар, појаши коња па пут Цетиња. Књаз га одмах прими у палац, и он му испричај о свему: и како је и зашто је Смахил опањкат; и како је то све Хамидово масло; и како је тамо-он, Хамид, и добио од Зејде што је за њ; и како није право да Смахил, ни крив ни дужан, труне у тавници; и како је од Бога грехота, а од људи завор и срамота, да његова ваљана и поштена кадуна сама самцита у туђој земљи а на празним главњама чами и жаловито погледује, кад ће јој или црни вран или бијели голуб црни или радосни глас спреко Планинице донијети. И описа му, том приликом, ко је, шта је и каква је Зејда Смахилова, и шта је, ту неки дан, учинила од Хамида, и како се понијела без свога мужа а за свога мужа и за свој и његов образ.
Књаз све лијепо и помно саслушај, па се дигни, пригрни плашт, узми књегињу под руку, па ишетај пред палац и сједи он на пиџун а књегиња у сребрни сто под „Бријестом“, Војвода Бојовић за њима, перјаници са стране, а група Црногораца на пристојном одстојању около.
— Васо Савићев!... зазваће књаз првог перјаника који му се трефи на очи.
— Заповиједај, господару!... одазва се перјаник, крочи корак-два, и ућустечи се на мирно, држећи се десном руком за петљицу од револвера.
— Иди у Медовину, — нареди књаз: те реци Иву Божову, да пушти Смахила Таловића из тавнице; па дођи ш њим овамо!...
Перјаник салутира, па одлеће преко пољане као звијезда. Мало по не би, ето ти га, ђе води Смахила. А он пожутио, потавнио, занеобријанио и занеопранио се, као кад човјек пострада без икакве своје притрусе, па му тежи и виши јад и дерат од муке и невоље.
Књаз му благонаклоно пружи руку; а он га целива, и њега и књегињу, па се измаче и стаде на мирно, очекујући: шта ће сад бити. Књаз махну штапом на војводу Бојовића, и нареди му, да му дословце понови ове оно, што му је прије по сата у двору испричао.
Војводи није то требало два пута заповиједати; и он ти стани, па пред књазом и књегињом и Смахилом и Црногорцима така-така-така... све као да чита с длана.
Књаз узео бамбусов штап са сребрном рукуницом, па копка преда се; књегиња се убечила у војводу Бојовића, па и не трепће; Црногорци погледају један на другога, па на књаза и војводу па на Смахила. А он се стискао, па само што се мијења у образу; час блиједи, час модри, час зелени, час црвени а час поцрни; тресу му се кољена, игра живо месо на јунаку, а свака му се длака накостријешила, да би рекао: сад ће да се пободу између себе.
— Еј, Смахиле!... зађе књаз, пошто војвода докона причу, а гледајући га право у очи: — Чуо си, што ти побратим прича и што ја приђе нијесам зна’. Сад виђу, и ја и сва Црна Гора, да си пострада’ на правди вишњега бога. Твоја су те браћа и другови макли на своју пасју душу — Богу плаћали! Бог се само не да преварит’, и он је теке непогрешив; а ми смо, људи, сви брез разлике, велики и мали, цареви ка’ и ратари, и грешни и пријеварни. Па и ја. Виђу, е те нијесам има’ право толико резилит’; ема зар сам мога’ посујмат’, да ме твој рођени брат на твоју братинску штету лаже и о глави ти ради? Па, што је било-било, и вода нека га носи! А ја сам кадар и поправит’ царски ђе сам искривио ка’ обичан чојак. Зато ти данаске поклањам слободу, потврђујем те поново у части и звању у којем с’ и био, и наређујем да ти се из државне касе намири сва оштета и дангуба и трошкови и дуса што си претрпио од дана откад те оне погани оцрнише — а нијесу тебе но себе. И да си ми срећан а здрав и жив, и ти и твоја добра челеби кадуна, и Бог ве веселио!...
— Да те Бог живи, господару!... повика војвода Бојовић и сви Црногорци, па прилеће те пољуби књаза у руку. Смахил такође.
— Фала ти, господару, на дару и милости, по сто пута а не по једном!... заблагодари му Смахил. Ема ћу нешто рећ’ и ја теби, к’о Богу на исповијед и к’о своме цару. Ево вет тридесет и три године, како сам на свијет наст’о; а петн’ес’ ми је година било, кад ме почео враг носит’ по хајдуцима, по лошу занату. Служио сам цара за равнијех петн’ес’ година, кољући се, бива, с Црногорцима и пролијевајући крв за час’ и за славу своје вјере и свога сента. Па ми најпослије за све то и мој цар и моја вјера и мој сенат одмјерише — да прости Бог и ваш царски образ! — од шаке до лакта; кућу ми, у којој ми се девет ђедова одњихало, запали и најдоњи јој камен у најгорњи претури; а мене у бијели свијет, баш к’о црне вране бијелу врану, заћерај. — Им’о сам брата јединца. Потоњи сам залогај из својијех уста откид’о, те ш њим дијелио; а добар глас међу људима и час’ и стима моја била је и његова. И дочек’о сам, да ме та’ исти брат доведе до хапса и пасјег жежеља, у коме ми никад нико откад ми се ћок закоп’о није био нит’ у њему гњио. — Им’о сам чету и дружину. Своје сам прси пред душманске куршуме истављ’о, те њих заклањ’о. И та ми иста дружина насрну на мир и сиротињу и у образ ми таче. — Имадох и тебе и твоју милос’, господару. Служих те за двије године дана вјерно и поштено — тако ми Бог помог’о! За твоје сам се здравље небу молио а твојијем именом заклињ’о; крви сам својом залив’о наклонос’ твоју, а костима
Војвода Бојовић зину од чуда и промисли, да није Смахил шенуо памећу, кад тако говори; Црногорци обечише један на другога, питајући се очима, шта ће сад бити; а књаз уприје и дуго задржа свој испитљиви поглед на Смахила, па ће га запитати:
— Бога ти, шалиш ли се, командире, или с’ одиста збиљски то и тако накастио? И рад’ чеса то...
— Не шалим, господару, јер се с твојијем свијетлијем лицем није ласно шалит’; но ти из зби-збиље, к’о на самртном сату, говорим. Чудиш се, господару; а виђу, е с’ и ова часна лица око тебе чуде и питају: је ли Смахил при чистој свијести данас. А ја ви кажем, да никад при чистијој ни био нијесам. А откуд то, и зашто то, ево слушајте... То је било прексиноћ. Спав’о сам, бива, у ледном зиндану на слами и камењу; не знам, која су доба ноћи могла бит’, и угледах страшан сан. К’о, бива, обрела се јама бездањица, хиљу-хиљада аршина дубока а цигла три широка са врха, а при самоме дну округла и широка, таман онолико колико је и висока. И мрак ти је у њој, к’о усред црне поноћи. И ја сам ти пао у њу. А око мене крв и вода до кољена, и по њој разбацате на све стране коњске и људске кости: главуче, гњати, ребра и хрбати. По врху се здрпила дрезга и свакојака травуљина, кроз коју се плацају змије и миле јакрепи. Ја уп’о усред каљуже; на мени синџири око врата, на рукама и на ногама, па никуд ни макнут’; змије ме и јакрепи спопали, па да обје очи попију и живо ми месо с мене жива скину; а базд и лотиња ми стегла душу, па да џигарице избљујем. Изнад мене по мраку ускиптала читава јата рогатијех и репатијех анатемњака, криве се, дерњају и шибају крилима к’о слијепи мишеви по мрачнијем гудурама. Мало-мало, па за њима и са њима се насучи на ме по гомила жена и ђеце; неко држи гњатину, неко лубању, неко руку, неко ногу, неко ребро, а неко по комадину усирене крви, па све то хала-бурда па мени у уста: на, веле, једи и пиј — не најео се и не напио се!... И, како ме које такни, тако се створи око мене пламен и запуцај громови, да ни у самоме џехенему, чини ми се, не море, бива, горе бит’. Леж’о сам ни жив ни мртав, и преврт’о се у шехитанскијем мукама к’о на ченђелима. Леж’о сам, бива, брез спаса, брез лијека, па, валај, готово и брез наде. Ни сам не знам, колико сам леж’о и страд’о тако; и Бог ми сами зна, колико сам се патио у томе кијамету. Док, и то баш кад ми дође душа у нос, ништа до што Бог пушти накав нур, к’о кад сунце иза холујине огрије. Сва се бездањица разасја; хавети и блазне разбјежаше по шкриповима; змије и јакрепи посакриваше у глибу и лубањама; и, у колико би дланом о длан пљеснуо, преда ме се обре мелахић, лијеп к’о највљеша ђевојка и млад и зелен к’о прољетни каћун. На њему хабет од дугинијех риза, по њему му расуте косе к’о мјесечина, у једној му руци грана од раките а у другој нешто округло к’о огледало и прекривено зеленом свилом. И ништа до што стаде преда ме, таче ме ракитовином, и сами ми синџири спадоше а нека ме сила диже са земље и оте од рђе и гада подземаљскога. Анђ’о упери на ме кажипрстом, и отпоче: „Устани, вели, несрећни сине и проклети створе,... устани! Мућни мозгом и протрљај крмеље с укрвављенијех очи; и разазнај, да је дан — дан, а ноћ ноћ; да бијело није црно, ни црно бијело; нити
Књаз погледа на књегињу а књегиња у књаза.
Књаз се окрену првом ађутанту и нареди:
— Иди у Министарство Иностранијех Дјела, и кажи, да сам заповиједио, да се моме бившем командиру, Смахилу Таловићу, са женом, изда генерални пасош, и то одмах!...
А књегиња тронута до суза, би готова па отпаса са себе свој златајли ћемер, скупоцјеним камењем окићен, те га даде Смахилу, говорећи:
— На, витеже, понеси ови скромни дарак од мене твојој драгој, доброј, поштеној, јуначкој и заслужној Зејди. И био ви срећни пут!...
— И вама останак!... грашну се весео Смахил, па прилеће те целива књаза у скут, књегињу у руку.
— Амин, да-Бог-да!... повикаше Црногорци сви у један глас.