Укључено у ELTeC корпус
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
ДИВЉАК
БЕОГРАД, 1913.
НОВА ШТАМПАРИЈА ДАВИДОВИЋ - ДЕЧАНСКА УЛИЦА, 14.
— Диван је био кад је говорио! — заносно узвикну млади Милојевић, пажљиво отресајући мркојасти пепео са танке, миришљаве цигаре у дубоку, сребром оперважену пепеоницу, препуњену водом. — Јеси ли га само чуо?...
— Мени се сузе свртиле од узбуђења! — тихо одговори Плетикосић, друг му, и, извадивши из шаренкастог прслука малу, седифасту четкицу, поче гладити бркове. — У мало нијесам заплакао!...
— „Твоји јади и моји су јади, народе мој; твоји болови и моји су болови“, — поче Милојевић декламовати живље. — „Живот ћу дати да тебе усрећим!..“ Какве су то ријечи! И са каквим их одушевљењем изговорио!...
— Па како ли је напао старе тругове, нерадине, одметнике народне! — прихвати Плетикосић, куцкајући четкицом по столу. — „Не замамљуј се сиренским гласовима туђих скутоноша, народе, и не вјеруј им више јер су те преварили по стотину пута!... Не иди за њима, јер ћеш отићи у пропаст своју!... Јуда је продао Исуса само једанпут и остао је проклет за сва времена, а они тебе продају сваки дан, и још их проклео ни одбацио нијеси, мучениче сињи!... Због својих рачуна газе твоје интересе, због својих џепова заборављају невоље твоје!...“
— Пјесник!...
— По срећи, своју пјесму није узалуд отпјевао, — весело рече Плетикосић. — Ипак је изабран!...
— Живио нови начелник! — узвикну, иза леђа им, правник Станишић, омалено, буцмасто момче, са овећим затубастим носом и ситним водњикавим очима. И, лако одгурнувши оштре листове палмине, који се попут растворених лепеза
Сви гости, окупљени око два омања стола, осврнуше се, погледаше их. Стари, гојазни газда-Милош, који је заборављен од свакога дријемао у једном прикрајку са склопљеним рукама на свиленом траболозу, нагло се пробуди, прену, хитно опусти ноге што их био прекрстио на столици, и, мислећи како и он треба да се јави, такођер узвикну:
— Живио!...
Висок, витак, елегантан господин, нагиздан и заглађен, помоли се испод плавичастих, плишаних завјеса, што су прикривале велика, широм растворена врата друге, побочне собе, — из које се чуо измијешан жагор, кикот, смијех и непрестани поклици, — застаде мало и наклони се. Затим, љубазно се осмјехујући, приступи Станишићу, и, пружајући му меку, бијелу руку, препуну прстења који су се блистали и одсијевали, прошапта:
— Хвала, хвала пријатељу!... Немојте само претјерати са манифестацијама!...
— Не можемо ми претјерати, — живо дочека Станишић, клањајући се дубоко, да је изгледало е ће га пољубити у руку. — Ми, управо, и не знамо на какав бисмо други начин могли дати израза нашој радости, што смо... што смо...
— ...добили једном човјека, чија нам је прошлост најбоље јемство за његов рад у будућности, — нагло се уплете Милојевић.
Неколицина подигоше се са својих мјеста, и, приљубивши се један уз другога, опколише их.
— Али су и били избори! — узвикну један, старајући се да се приближи началнику.
— Бурни!...
— Ја сам, у неко доба, мислио да ће доћи и до туче, — рече Плетикосић хвалисаво, — и био сам се припремио за хрвање.
— Ја сам се и оружао, — додаде Милојевић јаче, ударајући се по џепу из кога му је провиривао бијели држак од револвера.
Газда-Милош прогура се напријед, гласно зијевну и немилосно поче тапшати начелника по рамену:
— А ја... ја се само оружао парама и куповао гласове, — избаци задовољно. — Ха ха... Ја сам...
— Али тата!...
Сви застадоше. Чист, јасан, звонак глас задрхта, разли се изнад њих и као да све омађија. Помакоше се, одступише, клањајући се и правећи пут. Висока, необично лијепа, гиздава жена, чије набрекле обнажене груди, прошаране богатим накитима, као да су буктиле, гориле под меком, пуном свјетлошћу позлаћених електричних свјетиљака, а мирисава, готово провидна, свилена хаљина, шуштећи и таласајући се, прелијевала се и блијештила, — појави се међу њима. Са високо уздигнутом главом, готово и не гледајући на госте, приступи газда-Милошу, па, ухвативши га за руку и гледајући га својим крупним, отворено плавим очима, њежно протепа:
- Молим те, тата... Немој...
— Шта?... Криво ти зар што причам? — као љутну се газда-Милош, и, тапкајући на мјесту, поче се кочоперити. — Зар је то нешто ружно?... Пазар је пазар, а ја купио-платио...
— Али...
И мале, румене ноздрве раширише јој се, а блиједи, пуначки образи заруменише се.
— Па ништа, ништа... Шалим сам се само, брзо протепа газда-Милош, обарајући главу и умиљавајући се. — Сви знају да је шала.
Млада се жена окрену и оштро погледа Милојевића.
Нијесте били болесни? — запита развучено, с подсмијехом.
Милојевић се збуни, поцрвени:
— Ја?...
Нијесам вас одавно видјела. Не јављате се.
— Био је у послу око избора, — живо упаде началник смјешкајући се. — Један од наших најбољих агитатора... — Поправи машну... накривила ти се, — примјети она хладно, очито незадовољна што се уплео у разговор.
Па се одвоји од њих и заставши узгред пред великим, тешким огледалом, — које је, опкољено двјема палмама, прекривало читаву трећину наново обојадисаног зида, приказивало слику читаве собе и дружине, и неједнаким, промјенљивим блистањем засјењивало очи, — оде, ишчезну у другој
— Тамо, како изгледа, необично се забављају, — рече Плетикосић тихо, завирујући у своје чисте ружичасте нокте.
— Одлично!... Одлично!... — узвикну началник јаче, као са неким заносом. — Дружина да не може љепша!...
— Привирићемо и тамо.
— Изволите...
Узевши Плетикосића испод руке, пође с њиме. За њима пристаде и газда-Милош и још неки. Остали опет засједоше, и, запаливши цигаре, упустише се у разговор. Само се Милојевић одвоји од свију, оде покрај прозора, и, заклоњен за танке, извезене завјесе, прислони се леђима уза зид, обје руке држећи у џеповима.
— Хоћеш ли да се играмо сакриваче? — запита га Станишић, лијено пристајући за њим.
Милојевић не одговори.
— Пошто је осмијех један, љубавниче тужни?...
— Данас си усиљено духовит, — осијече Милојевић суво и окрену се од њега.
— Запјевај му! — добаци неко из прикрајка, одижући руку. — Пјевај!...
— Запјевај! — повикаше још неки и почеше тапшати.
— Али није ред...
— Море, какав ред!... Запјевај ти само!...
Станишић се приближи Милојевићу, и, лагано му спустивши руку на раме запјева:
Мирјано, ој Мирјано, Имаш црне очи, Мирјано, Дај да их љубим ја...
Мек, топао, пријатан глас одјекну кроз читаву собу изви се, затрепери. Све као да застаде, занијеми пред њим. Из друге собе наврвјеше неколико њих: и домаћин са домаћицом која је изгледала узбуђена, и газда-Милош, и Плетикосић са некаквом угојеном дамом која му се немилосно објесила о руци и свега га искривила на једну страну. Дође и један мршави господин са позлаћеним цвикером на улупљеном носу, и још једна дама са папагајским носем и избуљеним очима, те, на пошљетку, весело, живахно дјевојче, са
Дај Мирјано црне очи Дај, дај...
Пошто и задњи акорд изумрије и као истопи се у танким завјесама које се лагано њијале и повијале, сви запљескаше. Дама са папагајским носом измахну два-три пута и јаглуком и, малко накривљене главе, поче превртати очима према Станишићу. Господин са цвикером зналачки узмахну главом и поче запиткивати Плетикосића о композитору.
— Е имаш грло као булбул! — избаци газда Милош раздраган, и три пута млатну Станишића по рамену. — Још само памтим Хасан-Циганина да је уз тамбуру знао тако запјевати...
— Али тата... — отегну домаћица пријекорно и подиже главу.
— Ништа... ништа, — брзо запетља газда Милош, измичући се на леђа. — Ја ово само у шали.. Сјетио се Хасан-Циганина...
Плетикосић се приближи Милојевићу, и, кришом указујући на домаћицу, прошапта:
— Зар није отмена?...
— Познаје се да је васпитавана и на страни...
Па, лагано се погуравши, дође до дјевојчета.
— Госпођице Јованка, био сам се забринуо за вас, — рече полугласно.
— Због мене?... А зашто?...
— Па... бојао сам се да се нијесте негдје изгубили, — протепа Милојевић смешкајући се. — Нијесам вас цијеле вечери видио...
— Да сте потражили, можда бисте ме нашли, — брзо одговори она.
— Да вас тражим?... Гдје?...
— Свакако не на биралишту, — дочека заједљиво домаћица, која је и нехотице прислушкивала разговор. Затим, указујући на њега, проговори Јованци: Сад се дао само на
— Баш сте немилосни! — узвикну Милојевић зачуђено — Зар сам за себе радио?...
— Да сте за се радили, казала би вам и да вриједите нешто, — дочека домаћица јаче.
Угојена дама, узалудно очекујући Плетикосића, приступи Станишићу и, као пренемажући се, рече:
— А Азру зашто не запјевате?... Азру ?
— Извините, али то не знам отпјевати, — слага Станишић лагано узмичући.
— Не знате?
Und mein Stamm sind jene Asra Welche sterben wenn sie lieben...
— Чудо како ви то не знате!...
— Јер за таку пјесму треба и друкчији пјевач! — упаде Плетикосић са стране, палећи цигару.
Неки се засмијаше. Газда Милош, опрезно табајући да не би посрнуо на клизавом паркету, пође према угојеној дами.
— А знате ли Ви Младо Пастирче? — запита намигујући.
— Како... Шта је то?...
И угојена дама као да се замисли.
— Старинска, наша пјесма:
Младо пастирче, унило А што си се тако снуждило. К’о да ти је стада нестало...
— Чудо како ви то не знате!
— Али тата!... Шта је теби? — нервозно узвикну домаћица.
— Ништа, ништа... Ја само онако...
Иненада се појави међу њима кршан, силан, стасит момак, јаких, широких прсију и необично развијених, атлетских мишица, преко којих му затегли тијесни рукави као да ће попуцати. Дуги бичеви бујне, кудраве косе пали му по челу, по великим црним очима које се чудно свијетле и по блиједим образима преко којих се разлило лако руменило, а густа грива спустила се по снажном врату и расула се чак по раменима. Наклонивши се учтиво према Милојевићу и Јованци, — а и
— Оклен сад он? — блесасто запита газда-Милош и, окрећући се, погледа у кћери и у зета. — Ко га је звао?...
Нико не одговори. Збуњени, сметени, изненађени, само су се комешали, освртали и кришом погледали на незванога госта. Домаћица, лако поблиједивши, ухвати се за мужа и приљуби уз њега; началник као да се сад тек сјети како му машна стоји на криво, те је поче поправљати.
Као да се најпрви прибра Станишић. Он, непрестано пазећи да буде што даље од угојене даме, приступи придошлици, и, пружајући му руку, рече с осмјехом:
— Ипак нам се вратио, Младене?... А?...
— Знам, да бисте ви сви волили да се нијесам вратио, — одговори Младен мирно, узваљујући се на фотељи. — Зато сам баш и дошао...
— На против... Мени је баш мило што те видим...
Младен, зажмиривши, отпусти густ млаз дима.
— То је домаћин требао да ми рекне, — осијече кратко. — Он увијек говори онако како не мисли...
Дама с папагајским носом окрену се господину са цвикером и тихо га запита:
— Ко је тај?
— Ја га не познајем...
Како је дрзак!...
— Неваспитано чељаде... Таких овдје има и превише...
Домаћица, која је нијема и као окамењена стајала уз мужа, као да се поче прибирати мало. Окрену се према огледалу и, токорсе, поче намјештати укосницу која јој се била извукла.
— Госпођу домаћицу као да боли глава, — избаци Младен оштро, премјеривши је погледом. — Блиједа је...
— Она се врло добро осјећа, — одговори началник хладно, преко рамена.
— Увијек кад ја дођем, заболи је глава, — дочека Младен заједљиво. — Зато сам почео био вјеровати да сам баксуз човјек...
Угојена дама увуче главу међу рамена и снажно стисну зубе, како се не би засмијала. Некако испод ока, испитујући,
— Дивна је ово слика! — уплете се Плетикосић, старајући се да окрене разговор на друго. И свима показа на велику, скупоцјену слику, са широким, златним жицама извезеним оквиром од орахова дрвета, на којој се, у неколико отворених, готово дречећих боја, блистала гиздава црква Светог Марка, у Венецији, са големим ишараним кубетима, са четири златна коња своја, и са читавим јатима голубова, који облијећу око њих или се спуштају и доље, до отворених врата, и падају на рамена богомољцима и разним путницима, што су, — ко зна због чега, — обучени у некаква необична и разнобојна одијела.
— Мајсторско дјело, — зналачки додаде и господин са цвикером, и, држећи руке у џеповима, важно затресе главом.
— Газда-Милош мора да је добро платио, — окреса Младен весело и опет се узвали на фотељи.
— Ја?..
И газда-Милош презриво отпрсну:
— Таке беспослице домаћин купује!...
— Ипак сам мислио да си ти платио, — дочека Младен веселије, гњечећи цигару, — јер имаш обичај да све скупо плаћаш, почевши од зета...
Мале, румене ноздрве домаћичине нагло се раширише, у крупним, плавим очима засвијетлише се сузе. Брзо се окрену, и, не гледајући ни на кога, изађе, уклони се.
— Шта је?... Шта је? — уплашено запита газда-Милош и потрча за њом. И обје даме, и она угојена и она са папагајским носом, усплахирише се и пођоше.
— Ја сам казао да ће је заболети глава, — окреса Младен мирно, поцупкујући ногом. Бадава!.. И сад сам баксуз!...
Началник му лагано приступи и, не гледајући му у очи, рече пригушено:
— Грубим шалама овдје не може бити мјеста... Свак их не може подносити...
— Према домаћину удешавају се и шале, — пркосно одговори Младен. — А ја заправо не знам коју ти не би могао поднијети.
Па се лијено диже и потапша га по рамену.
— Стари смо ми знанци... Је ли?...
— На жалост, јесмо, — прогунђа началник мукло као да самом себи говори. — А то ме једино и задржава да се не заборавим...
— Ни ја ни ти не смијемо бити заборавни, — прекиде га Младен, нарочито нагласивши задњу ријеч. — А никаква смисла нема што си споменуо неку „жалост“... Барем ти не знаш ни за жалост, ни за... сажалење...
И, наклонивши се дубоко према свима, оде из собе.
Началник, збуњен и изненађен, окрену се. Застаде. Не знајући како би прикрио забуну, са усиљеним осмјехом погледа по гостима и, опазивши Јованку, оштро је прекори:
— Ти си барем могла изићи... Ти га нијеси требала слушати.
Пошто је кавену шољу спустио на шарену плитицу, на чијем лиснатом первазу блистао се овећи монограм, домаћин отра кратке, подстрижене бркове чистим ланеним убрусцем, и, окренувши се жени, отегнуто запита:
— Ти си и јутрос суморна, Љубице?...
— Одиста имам главобољу, — тихо одговори она, гледајући некуда у страну.
— А тако сам био расположен! — ускликну он живо, кушљајући убрусац у руци и бацајући га на крај стола. — Поразио противнике, однио побједу на изборима, окитио се лијепим друштвом, и...
— Зашто си само позвао ону угојену вјештицу? — прекиде га Љубица нервозно, а очи јој се чудно засвијетлише. — Рашта ти је требала она?
— Па... познаници смо, — одговори он шапатом, као правдајући се.
— Али она сада не приличи нашем друштву... Неваспитана је, неучтива...
— Неучтива?
— Јеси ли видио како ме је гледала, како је пазила на сваки мој покрет?...
Началник се наклони према њој и благо је прекори:
— Али мораш признати да си била неопрезна... Нијеси се знала савладати.
— А ти си се необично савладао! — дочека она некако презриво и окрену се од њега.
Началник спусти меку, бијелу руку на сто, и, са неком необичном насладом, гледаше своје танке, дугачке прсте, окићене прстењем.
— Не знам само откуда је и кад ли је он дошао, — рече полугласно као да сам себе пита. — И шта сад мисли?...
— Она не одговори.
— Бојим се, да ћемо тек сада имати неприлика с њиме.
— Бојиш га се?...
И, успивши уснама, као сажаљевајући додаде:
— Јуначе!...
Он се намргоди.
— Ти би, зар, волела да сам га избацио из куће? — запита, премјештајући прстенове с прста на прст. — Или би хтјела да га прогоним?...
— Ја ништа нијесам рекла, — одговори она брзо и исправи се. — Зар сам ти то споменула?..
— Нијеси споменула, али сам ипак познао шта желиш, — дочека он, па се подиже и, утуривши руке у џепове, поче шетати по соби. — А ја то не могу, — додаде одлучније. — Ја ипак имам према њему извјесних обавеза које ми то бране...
Приступивши прозору, отвори га. Читава соба расвијетли се и замириса мирисом орошених јоргована и рузмарина. Одсијев сунчаних зрака, који прелише растворена стакла прозорска, заигра на дебелом ћилиму, којим је био прекривен читав један зид. Прохладан јутарњи вјетар заигра се злаћаним витицама Љубичине косе, које су јој падале по ушима и повијале се изнад минђуша са бриљантима, што су се блистали и свијетлили као двије крупне капље росе.
— У оној кући, у њиховој кући, — узвикну началник јаче, прстом указујући на комшијску кућу, на чијој обијељеној стрехи љубиле се двије разигране кумре, — провео сам готово читаво дјетињство. Кад сам остао без оца, они ме као неког даљег рођака доведоше из касабе, примише себи, дадоше у школу... Он, Младен, и ако млађи, одмах се приљубио уза ме, и, све док нијесам свршио школе, није се одвајао од мене... Залогаје је са мном дијелио... И кашње, кад сам отишао на страну да наставим школовање, слао ми је често поклоне...
— ..које је каткада и крао из куће... Знам већ... Причао си ми то, — оштро га присијече Љубица.
— Кад сам ти то већ причао, остало и сама знаш, — настави началник ватреније, и опет поче ходати по соби. Знаш, кад сам се повратио са школа како смо увијек били заједно, заједно почели радити у народу, заједно писати чланке по новинама...
Љубица, наслонивши се на сто, подсмејхну му се:
— Само што нијесте заједно лежали у хапсу, — рече заједљиво. — Због твога чланка он је одлежао два мјесеца у затвору...
— Он се сам пријавио суду као писац онога чланка, а ја га нијесам молио, — живо дочека началник, грицкајући нокте. — Мислио је да би осуда могла нашкодити мојој каријери, па је.. Ех, ту се заиста жртвовао за ме...
— И због тога има права да нас напаствује?
— Не због тога... Не због тога...
И, узевши јој главу међу руке, узвукну узбуђено:
— Ти сама најбоље знаш зашта ми се овако свети...
На вратима јаче закуца неко, и, прије него што су могли одговорити, уђе Милојевић. Сав зарумењен у лицу, весео, раздраган, притрча Љубици и поздрави се с њоме. Затим се окрену началнику.
— Јеси ли читао како те сад хвале? — викну сједајући за сто и вадећи искушљане и замашћене новине из џепа.
— Хвале?... А ко?... — запита началник брзо и приступи му.
—- И званичне и полузваничне новине Владине, — готово запјева Милојевић. — Прије пет дана нападали те, а сад пронашли како си једна од најумнијих глава у земљи, отмен, фин, прави џентлмен!...
— Охо!...
И началник му оте новине из рука и, окренувши се у страну, према прозору, поче их прегледати. Милојевић се налакти на сто и погледа Љубицу.
— Љутите ли се и сад на ме? — запита меко, нежно, улагујући се.
— Боже сачувај! — одговори она нехајно, не гледајући га.
— Опростили сте, дакле?
— Ви знате све шта се гдје прича, — отегну Љубица
— О вама?...
— Говори ли се што о синоћњем сијелу?...
Милојевић, осмјехујући се, поче трљати руке.
— Сви га хвале... Сви.. Станишић, на примјер, прича свакоме како је био одушевљен, како је пјевао и како сте га ви закитили ружом...
— А госпође?
— Оне још никако немају довољно ријечи којима би нахвалиле ваш нови намјештај...
— Зар само то?...
Па, понудивши га цигаром, узе и сама једну и принесе је устима. Он брже-боље укреса и дубоко се наклонивши понуди јој да припали. Затим поново сједе, пребаци ногу преко ноге и поче отпуштати димове.
— А о Г. Поповићу ништа нијесу причали? — запита полугласно, снажно гњечећи цигару.
— Хм...
— Причали су нешто? — запита она јаче.
— Па о њему се и прије причало, али никад лијепо...
— Много има особа које би ме вријеђале кад би лијепо причале о мени...
Милојевић је зачуђено погледа. Као да је погледом питао: зашто је то рекла?... Она забаци главу унатраг, и два танка, плавичаста млаза дима испусти кроз нос. Замисли се.
— Одиста лијепо пишу, — рече началник задовољан и баци новине на сто. — Пријатно изненађење!
— Одиста!...
— Ко би то очекивао од њих?
У собу утрча Јованка, свјежа, ведра, задихана, носећи пуну руковијет орошеног цвијећа, којим читава соба замириса. Опазивши Милојевића застаде мало и постиђено, брзо сакри цвијећем лице. Затим, заобилазећи, приступи Љубици и полугласно прошапта:
— Секционшеф фрајхер фон Хофман поручио је да ће доћи у посјету...
— Јутрос?
— Око подне.
Љубица брзо устаде и, исправљајући се, одбаци цигару у пепеоницу.
— Богдане, јеси ли чуо?... Барон Хофман ће нас јутрос посјетити, — рече узбуђено, и ни сама не знајући зашто, поче се пипати по коси, као да би да види: је ли јој у реду...
— Барон Хофман? — отегну началник зачуђено и заломи прстима. — Хоће, зар, да честита?... Мени?...
Љубица притисну електрично дугме, зазвони.
— Иди, па се уреди, — заповједнички рече мужу, гледајући га преко рамена. — И пази на машну, ако Бога знаш!... Никада је не намјестиш како треба!...
Па, климнувши главом према Милојевићу, пође вратима.
— Хајде са мном, — рече љепушкастој слушкињи која се помолила на прагу и као да их погледом питала шта желе. — Опет се морам облачити.
Милојевић, гладећи брчиће, приближи се Јованци и наклони се.
— А ми шта ћемо? — запита тихо, жмиркајући. — Куд ћемо ми?...
— У башту. — одговори она кокетно, играјући се са цвијећем. — Тамо је најљепше!...
И живо истрча из собе. Он за њом. У два маха покуша да је ухвати, стисне, али му се оба пута вјештачки измакла и, кроза смијех, ругајући се, одмахиваше рукама према њему и као брањаше се. Стрчавши у дно баште, поскочи, сакри се за широку, расцвјетану ружу, — Љубичину ружу, како су је сви звали, — и, лукаво провирујући кроз мокро, мекано лишће, онако румена и зажарена, и сама је изгледала као лијепа, набујала ружа, која сва пламти, гори у сунцу...
— Нијесам знао да сте тако брзи, — изговори он задихано, притрчавајући. — Као птица!...
— А ја нијесам знала да сте тако спори... Као пуж!...
Изненада се изви и јогунасто набравши обрве поче измахивати руком.
— Јао!.
— Шта је, забога?...
— Убола сам се!...
— Је ли рана од пребола, госпођице?...
— Како сте пакосни!..
Па, сисајући прст, протепа размажено:
— Боли!...
Изненада, иза леђа им, пуче пушка. Јованка врисну и сва се скупи, и полеже; Милојевић, стрекнувши, одскочи у страну. Мали, угојен врабац, са опуштеним, окрвављеним крилом, паде преда њих. Два-три пута раствори кљунић, два-три пута трзну панџицама, па затрепери, задрхта, издахну. Малаксала, опуштена глава као да ишчезну, изгуби се у трави; још је само извиривао напола растворени кљун, на чијем врху блистала се капља крви слична изгубљеном мерџану...
— Опростите ако сам вас поплашио, — јави се, прије него се они и прибрали, јак, мушки глас, и Младен провири из своје баште, стресајући сасушену траву са хаљина и опирући се о велику пушку, двоцијевку. Обучен је био у суро, ловачко одијело, у коме је изгледао још крупнији и снажнији; по плећима га ударала некаква стара, изанђала торба са закрпама; низ широку бедру висио дугачки нож са дршком од ноге јеленове.
— Опростите, — рече понова наклонивши се према Јованци и скидајући изгужвани шешир. — Пошао сам у лов и не мислећи да овуда пуцам. Али кад сам опазио врапца, нијесам могао срцу одољети а да га не убијем...
Како су обоје ћутали, настави ватреније:
— Знате, ја ужасно мрзим отимаче туђих гнијезда... А врапци су у томе безобзирни; једино наш нови началник ако би их могао надмашити... Зато их и не треба штедети.
Па се опет наклони, устаче шешир на главу и оде низ башту.
— Ко је то? — након дуже почивке запита Јованка, непрестано гледајући за њим.
— Ваш први комшија, — мукло одговори Милојевић, мргодећи се.
— Поповић?
— Ви га не познајете, јер је он отпутовао прије него вас је Богдан и довео овамо. Али какав је ово?... Какав? — запита Јованка јаче, пропињући се на прсте.
— Никакав.
Милојевић отрже једну ружу из бокора и поче је чупкати.
— Боље да о њему и не говоримо, — суво окреса.
— Зашто? — зачуђено отегну Јованка.
— Јер је мангуп, лола, распикућа...
Јованка обори главу и скупљајући сочне, румене усне као за се прошапта;
— А лијеп је!.. Лијеп!.. Лијеп!...
— И пуст, пуст, пуст, — дочека Милојевић живље и оштро је погледа. — Нигдје се никад није могао смирити, ни у школи чак... Из гимназије је побјегао; кашње га дали у реалку гдје је узбунио читав разред против професора, те га истјерали... Два пута се одметао од куће и тумарао негдје, по свијету...
Јованка, подавивши сукњу, сједе на траву и, накрививши главу према Милојевићу, наивно избаци:
— Па то га прави још интересантнијим!... Молим вас причајте даље!...
— Даље?...
Спусти се и он према њој, на траву, и клечећи настави:
— Ни даље се о њему ништа љепше причати не може... Кад му се, зар, додијало тумарање, повратио се амо заједно са Богданом... Под упливом Богдановим, изгледало је, као да се нешто смирио... Почео се бавити књижевношћу, почео писати и новинарске чланке, састављати омладинска друштва... Тада га, ради једног чланка, осудише и...
— И?...
— ...и то га опет поврати на стари пут... Чим је изишао из затвора, поче живити једним најчуднијим животом. Окупи око себе двије циганске банде, са свима Циганкама, удружи се с њима, сједини. По дану пио, пјевао с њима заједно, расипљући новце прегрштима; по ноћи водио их улицама, нагонио их да вриште и сам врискао уза њих, врискао до промуклости. Под прозорима дјевојачким, — о томе би госпођа Љубица још понајбоље причала, — бацао је хаљине с Циганака и пијан, запјенушен, бијесан, док су остали свирали, грлио их, дизао на рукама, гризао, уједао...
— Хахахаха! — раскалашно се засмеја Јованка и весело запљеска рукама. — Баш бих волила да сам га таквог видила!..
— Али то је и учинило те га је Богдан одбацио, — узвикну Милојевић љутито и брзо се придиже. — Одбацио га управо онда, кад се вјерио с Љубицом, јер га је стид било да са таким човјеком другује... Наскоро га је, након тога, и нестало... Опет је некуд отумарао...
Јованка се лагано диже и пође према кући...
— Зар само зато да га одбаци? — тихо запита, гледајући преда се и играјући се јаглуком. — Зато?...
Милојевић не одговори. Суморан, невесео ишао је поред ње, гледајући на страну и гунђајући нешто. И као да је сам себи пребацивао: зашто јој је причао о свему овоме... Зашто?...
Ни у кући Поповићевој као да се нијесу много обрадовали повратку Младенову. Чим је допутовао, одмах су и познали да ће настати сасвим нов ред, управо неред, у читаву дому. Неколико необичних пратилаца довео је са собом и узбунио сву чељад. Када, мјесто пртљага, носачи донесоше у кућу: два кавеза с папагајима, два са голубовима, један са мајмуном и три са пауновима и некаквим приморским кокошима, када уз то доведоше још око десетак паса, разних величина и разних пасмина, домаћица, од чуда, пљесну се по кољенима и готово јаукну:
— А што ће ми то чудо у кући, ако Бога знате?... Зар ћемо овдје отворити менажерију?...
— Не бој се, снашо, — одговори Младен мирно, играјући се с пашчадима, који га опколише и вртећи реповима и ситно жевкајући почеше оптрчивати, ускакати му уз бедра. — Мирне су ово животиње... У комшилуку имате опаснијих...
Дјеца братовљева, са заглушујућом дреком, нагрнуше, окупише се око њега. Помијешаше се с пашчадима, сабраше се око кавеза. Настаде једна чудна трка, игра, комешање. Ситни, пискутљиви гласови дјетињи и лавеж паса измијешаше се, одјекнуше кроз авлију, разлијегоше се по комшилуку. Кокоши, у кавезима, узнемирише се, паунови почеше кријештати. Овећи, зелени папагај, поче ударати кљуном о жицу и љутито дречати:
— Магарац!...
— Магарац! — задречаше и дјеца усхићена, и са још већом жестином навалише на кавез. — Магарац!...
– Куку, шта ће рећи свијет?... Куку, шта ће нам се казати? — поче се вајкати домаћица, подбочивши се мршавим рукама о кукова и тромо вртећи главом. — Јао, осрамотићемо се!.. Јао, обрукаћемо се!...
— Куку, и владика ће нас проклети! — поче се вајкати и Младен, ругајући се. — Куку, и душу ћемо изгубити!
Па се окрену дјеци и поче их миловати.
— А вама сам донио трубе и пиштаљке, рече меко, тепајући. — Свакоме по трубу и пиштаљку!
— И по пушку?
- И по пушку малу.
— Ихааа!...
И дјеца налетеше на њега, јуришише и почеше га грлити и љубити. Збацише му и шешир са главе, и замрсише косу, и раскопчаше прсник... А он се само пустио, одобровољио се, па се смјешка, смјешка:
— Голубови моји!... Малишани моји!...
Никола, брат му, кад дође кући затече га тако, опкољена дјецом и пашчадима. И застаде човјек код прага и прекрсти се од чуда.
— Ипак си дошао, — рече набусито, приступајући му и пружајући руку.
— Ипак, — одговори Младен кратко, дотакнувши, у знак поздрава, кажипрстом до шешира.
- Сигурно ти је понестало пара...
Руковаше се и пољубише. Никола оштро подвикну на дјецу, која се преплашена распршаше на све стране. Узе Младена за руку и поведе у кућу.
— Надам се да си се сад нешто опаметио, — рече, привлачећи широку, плетену столицу и сједајући. Понуди, затим, и њега да сједне. — Ваљда си се смирио мало?...
— Боже сачувај! — одговори Младен безбрижно и опружи ноге до големог стола, који се покривен везеним потрпежњаком ширио на средини собе.
— И све си потрошио што сам ти послао? — запита Никола зачуђено.
— Остало је још нешто ситнежа...
Никола га забринуто погледа:
— Па шта сад мислиш, несрећниче? — запита тихо, лактовима запирући о столицу која је пуцкарала.
- Нека ми буде дозвољено да сада не мислим ништа... И, узваливши се на столици, Младен поче звиждукати. Домаћица сјетна, невесела, замишљена, донесе боцу са
— А знаш ли ти, јадан брате, да још врло мало имаш свога? — запита опет, нудећи га ракијом. — Знаш ли да ти сад све заостало нашљедство не вриједи неколико хиљада круна.
— Знам.
— Па?
— Ништа.
Никола љутито удари руком по столу, да су све чаше зазвечале.
— Па ћеш, напошљетку, да те ја храним као слијепца, — гневно узвикну. — Је ли?...
Младен се лагано диже и, протегнувши се, пође према вратима.
— Збогом!
— Куд ћеш? — повика Никола изненађен и брзо потрча за њим. — Куда?...
Стигнувши га, узе га за раме и поче теглити из све снаге.
— Куда, несрећниче?...
— Не бој се да ћеш ме икада хранити, — одговори Младен хладно, отимајући се. — Твоје залогаје не бих могао прогутати. Збогом!
— Али стани... Стани, човјече!...
Снажно му обави руку око паса и на силу га поново поврати у собу. Доведе га до столице.
— Сједи! — изговори мекше и опет наточи ракију. — Да разговарамо као људи...
– Боже! у твоје руке предајем дух свој! — болно застења Младен и дубоко уздахну.
Никола се приближи, сједе поред њега, и спустивши му руку на кољено тихо запита:
— Зашто сад не би прихватио за какав посао, осим те ђавоље књиге и књижевности?... Млад си, здрав си, снажан си...
— ...Могао би теглити дилижансу, — додаде Младен отворено, ругајући се.
— То не велим, али... видиш каква су времена... Све скупо... Ако човјек не ради, пропада... Ја ево имам велику радњу, лијепу, па опет...
— Опет?...
— Бојим се, ако не бих радио, да може доћи вријеме кад нећу имати чиме ни бријачине да платим.
Младен се лијено маши у џеп и дуго тражећи и пребирајући напипа два гроша.
— Ево, нек имаш за бријачине! — окреса, смијешећи се.
Једно дијете плашљиво отвори врата и, промоливши рашчешљану главу иза каната, затруби. Младен такођер извади трубу из џепа и поче трубити према маломе. А то Николу збуни. У први мах не знаде ни шта да рекне, ни шта да учини. Изненада као да се досјети, окрену се, крочи и, размахнувши на широко, опали шамар дјетету. Настаде писка, трка, комешање. Младен брже-боље уграби прилику, устаде, скупи се и кроз отворен прозор искочи на авлију.
Чим је Никола отишао из куће, он сиђе у башту и о великој шљиви заврзе љуљајку. Опет зазва дјецу из куће, окупи их.
— Хајде да се љуљамо! — узвикну весело, па и сам сједе у љуљајку и, запирући ногама о земљу, поче се љуљати.
— Хајдете!...
Једно псето затрча се и ускочи му на крило. И дјеца заграјаше и почеше ускакати.
— А кад началник наљегне улицом, треба да добро трубите! — опет ће он, одижући их и успињући на раме. — Он необично воли кад му се добро труби...
— А шта ће нам дати? — лукаво запита једно дијете, научено зар да све наплаћује.
— Ко буде најбоље трубио, ја ћу му дати грош!...
— Зар?...
И зар да одмах опробају ко ће добити награду, сви затрубише сложно, праћени страшним и дивљим урликањем паса и несносним кријештањем кокошију и паунова.
А домаћица, немоћна да их растјера и умири, отирући крупан зној са чела, очајно поче ломити прсте и гласно јадиковати:
— Куку, шта ће свијет рећи!... Куку, шта ће нам казати!...
Началник, замишљен и суморан, сједе за свој сто за писање и, узевши некакве списе и хартије што су лежали у крају, под тешким сребрним притискачем, поче их прегледати.
— „Молба Маре Симићеве, удовице са шесторо дјеце, за потпору“, — прогунђа полугласно и, не читајући даље, брзо записа на полеђини „не може се засад удовољити“. (Ово „засад“ два пута подвуче, како му се не би пребацило е је коначно одбио). — „Молба Петра Станишића, колара, за примање у општинску службу.“ — Хм. — И опет записа: „не може се засад удовољити“... — „Молба Гаше Петровића за подјелу стипендије и“... До сто ђавола. — „Не може се удовољити!“...
Па тресну артијама о сто и нагло устаде:
— Мисле да располажем милијонима, па да свуда могу дијелити!...
Учини му се као да неко закуца на врата. Исправи се и укрути.
— Слободно!
Нико се не јави.
— Хм...
Прошета неколико пута по соби, па зазвони... Јави се лепушкаста слушкиња..
— Је ли ико долазио, Марија? — запита меко, гледајући јој у обло, пуначко лице, које се свијетлило, и чврсте, обнажене мишице, на којима су набрекли гуштери лако поигравали.
— Долазила је мљекарица, праља, — протепа она као стидећи се, са полусклопљеним очима.
— Не питам за њих, — окреса началник кратко, и, приступивши, снажно је ухвати за мишицу. — Је ли долазио ко од господе?
— Нико.
И ђаволасто се осмјехнувши и погледавши га испод дугих трепавица, истрча из собе.
— Какав је, неће ни доћи, — прошапта началник растегнуто и оборивши главу опет настави шетњу. — И поново ће ми: правити неприлика и чак и дјецу дизати против мене..
Врата се с треском отворише и Младен уљезе у собу. Како се верао некуда кроз шибље, руке му биле изгребане, избодене, хаљине изгужване; на шеширу му прионуле неколике сасушене сламке; панталоне, нарочито на кољенима, земљаве и запрашене. Опазивши началника, застаде мало, набра обрве, па мирно прође у врх собе и сједе на меко, плавичастом свилом превучено, канабе.
— Није вриједно да се један паметан човјек одазива твоме позиву, — рече нехајно, спуштајући шешир поред себе и подмећући мало, везано јастуче под лакат. — Али ја сам ипак дошао, из радозналости... Да видим шта ми имаш казати...
— Много ти имам казати, драги Младене, — одговори началник меко, трљајући руке и усиљавајући се да буде што љубазнији. — Одавно се нијесмо разговорили овако, у четири ока, и, наравно, ради тога се заправо и нијесмо могли објаснити...
— Ја уопште нијесам пријатељ никаквих објашњавања, дочека Младен хладно, зијевајући. — При њима се обично много лаже...
— Али у отмену свијету.
— .. највише се и лаже.... Ту је готово све лажно и извјештачено.
И, звиждућући, поче цупкати ногом.
— Не звижди, молим те... Нервозан сам, —- рече началник јаче, па сједе поред њега и лако му се наслони раменом на раме. — Ти знаш да смо ми стари другови и пријатељи. Знаш колико смо се поштовали, волили...
— Ти си увијек необично волио себе, — упаде Младен нагло. — То је чиста истина...
— Не прекидај ме, молим те... Пусти ме да говорим... И спустивши му руку на кољено, началник настави живље: Знаш колико смо имали радосних и тужних часова, колико лијепих и, да се банално изразим, слатких снова...
— ...које си на јави обично заборављао...
- Ми смо управо били и творци једног покрета и стубови читаве опозиције код нас...
— Ти си је, да се дочепаш власти, створио, и ти ћеш је сада, кад те је подигла, потпуно изневјерити...
Младен се диже и измахну шеширом изнад главе.
— Нијесмо пензионирци, — рече одсјечно, — па да сад потежемо старе приче... Зар си ми само то хтио казати?...
— Не само то, него.. — Началник метну прст на уста и замисли се. — Хтио сам те још запитати, — рече тише, гледајући преда се, — како си лако могао заборавити на све то и како сад можеш да ме мрзиш оволико?...
— Ја не мрзим него само презирем, — осијече Младен оштро и погледа га преко рамена...
Па прекрсти руке на широким, јаким прсима, и подругљиво запита:
— А ко је први заборавио на другарство и љубав нашу?... Ко је први пљунуо на све?...
— Ја бих рекао...
Началник, не смијући да му у очи погледа, збуни се, замуца. Нагло прихвати некакве хартије са стола и тобож поче их размјештати, уређивати...
— Шта би рекао? — запита Младен пакосно, изазивачки, указујући јаке, бијеле зубе. — Зар имаш још нешто рећи?...
— ...да нико није крив и да је остао само неки ситан неспоразум међу нама, — доврши началник покуњено. -— Само неспоразум...
Младен се неприродно, усиљено засмија:
— Премамити дјевојку коју сам толико волио, премамити је и запросити баш онда кад си требао да угладиш неке несугласице између нас?... То ли је твој „неспоразум“?
Началник, као да се мало прибра, осоколи. Нагло остави хартије, одступи од стола, и, заставши на сред собе, опружи руку према Младену.
— Мило ми је што си то први споменуо, — рече одсјечно, оштро, — а баш сам желио да ти праву истину кажем... Ако је ико у тој читавој ствари крив, онда си крив само ти... нико други!...
— Ја?...
И Младен лако задрхта, стресе се.
— Ти!... Јер нијеси озбиљно мислио, јер си се само играо са дјевојком, — осијече началник немилосно.
Младен се изви, искриви, затресе бујном гривом и готово врисну од узбуђења.
— Играо се?.. С њоме?..
— Лакше...
И началник га пажљиво узе за рамена и, као јогунасто дијете, силом посади на канабе.
— Признајем да те је Љубица искрено волила... То она признаје и сама, — отегну не пуштајући га и сад му гледајући право у очи... И ти си, такођер, мени се исповједао како је волиш „силно, страсно, безгранично“, и тако даље, али...
Младен, заваљен на канабету, мучећи се и савлађујући, мукло застења:
— Али?
— Али јој ничим нијеси и доказао толику љубав... Ничим! — И началник се поносито исправи и кажипрст, окићен големим прстеном, подиже у висину. — Шта више изгледало је често као да гониш неки неоправдани инат, као да је желиш понизити, сломити, уништити...
— Лажеш!...
Са искривљеним уснама и стиснутим шакама полети Младен према њему, а црни бичеви косе пали му по великим очима које горе, свијетле кроза њих као звијезде у јабланову лишћу.
— Лажеш!...
Ништа не пече толико колико обнажена истина, — рече началник мирно, осмехујући се и као дражећи га. — А ја само истину говорим,. Само истину...
— Доста!... — Престани, или ћу те убити! — дрекну Младен бесомучно и, тресући се као у грозници, извади из чизме велики, ловачки пож. — Ни ријечи више!..
Началник, не узбуђујући се и не збуњујући, прође поред њега и сједе за сто.
— Чекај!... Чекај, — осијече суво и наглашујући сваку ријеч настави: јер ти мораш запамтити ово. Цура је видила ништа озбиљно не узимаш, а то сам видио и ја... И да учинимо крај читаву кијамету и свјетским оговарањима, ми се — вјерисмо... Да си био паметнији, можда би се све друкчије свршило...
— Све сам знао, али да си толико дрзак и безобразан, то још знао нијесам, — гњевно узвикну Младен, грчевито стежући држак у ножа. Ти, ти који си морао пањкати, који си морао лагати, само да је што више одвојиш од мене... ти, који си само волио мираз њезин а никако њу саму...
И снажне прсте завуче у косу и немилице поче чупати.
— Ти си убио све што је имала лијепа и добра у себи, а ја... а ја...
Неко закуца на врата тихо, поплашено, несигурно. Началник као да је једва чекао да се још когод појави. Брже-боље се окрену и викну гласније:
— Слободно!
У собу уђе ситна, мршава прилика нека, у старом поабаном одијелу, које као да се једва држало на њој. Опазивши богат намештај смете се, поплаши још више. Застаде код врата, шћућури се... Сада тек као да могоше они распознати да је то неки човјечуљак, болестан, слаб изнемогао, чија су кољена подрхтавала, а глава му непрестано падала на прси јер је није могао држати узгор.
— Ко га је пустио! — љутито узвикну началник и лако удари по столу. — Кога тражите? — суво запита придошлицу.
— Милостивог господина началника молим, — зајаука човјечуљак пригушено, придржавајући се за зид, — и љубим му руке и ноге — да ме прими у болницу...
Началник одмахну руком и прекиде га одлучно:
— Драги мој, зато се обратите управи болнице...
— Ишао сам...
— Па?...
— Кажу: нема мјеста, не можемо примити.
— Тхее... Ако нема мјеста, нема, — отегну началник с досадом, слијежући раменима. — Силом се ништа не може.
И бијелим, окићеним кажипрстом указа се на врата.
— Али ако милостиви господин началник препоручи, биће мјеста, — опет зајаука човјечуљак, и сав се преви, смота некако. — Сви кажу: биће мјеста...
Начелник заклопи десно око и као да рачунаше нешто.
— Па... ја ћу видити, — отегну топлије и заклима главом. — Хајдете ви само па, па ако буде... можда ћу и препоручити.
— Стој!— Он те ништа препоручити неће! — узвикну Младен још једнако узбуђен, па приђе дошљаку и узе га испод руке, исправи. — Ништа!... Него ти, брате, њима лијепо плати, па ће те примити!.. Ако немаш новаца, ево... И свој нови сахат извади из џепа и утутну му у руку. — Хајде, пријатељу!...
Лагано, пажљиво изведе га пред собу.
— То је разметање с дарежљивошћу, — рече началник подругљиво, биљежећи нешто. — Стара болест!...
– То си, опет, дарежљив само према својима, али на туђ рачун, — дочека Младен ватреније. — Милојевићу и Плетикосићу нашао си мјеста у општини, ухљебио их... Зар и то није дарежљивост?...
— То су дивни момци! — нагласи началник јаче.
— Одлично ласкају, а, према томе, морају се и наградити.
— Људи од рада награђују се свуда!
Затим помакну столицу, склопи руке међу кољенима и, климајући се настави:
— Дакле, драги Младене, да се опет вратимо на старо, те да ти и опет кажем: да никад озбиљно волио нијеси. Праве љубави у тебе није било. И, након мога вјенчања, у теби се није распалила одбачена љубав, него увријеђено самољубље... Криво ти је што је могла једна цура да другога претпостави теби... Због тога си омрзнуо и мене и њу, и ударио у декламације и проклињања... Наравно, да би сад вријеме било да се опаметиш и да заборавиш на све... Ми бисмо и опет могли бити добри пријатељи...
— Никада! — узвикну Младен и стиснувши шаку поче пријетити. — Никада!
— Али...
Никада!... Никада!... Никада!...
Па брзо зграби шешир, и, не поздравивши се, оде из собе.
Слуге, жагорећи и препирући се, почеше намјештати столове, уређивати, прекривати. Највећи поставише испод големе, шаторасте тополе, покрај чијег напуклог стабла, кроз кратку покошену траву пробијао се плитак трокраки поток, блистајући и одсијевајући. Марија, весела, безбрижна, раздрагана, вадила је из овеће корпе нове сребрне ножеве, виљушке, тањире са плавим монограмима на первазу, чаше са позлаћеним стопама, меке, чисте убрушчиће, и додавала смијући се, задиркујући остале. Кроз прашњаво лишће тополино, које је непрестано играло и треперело, засипали јој се сунчеви зраци по коврџавој, замршеној коси, заигравали по њој, клизили низ обнажене чврсте мишице, слијетали, сасипали се у бујна, распучена њедра. Сва се свијетлила некако, горила, пламтила. И, опазивши како је пожудно гледају, прже је погледима, још се више гицала, извијала, ломила. Дражила их непрестано и непрестано чаврљала, чаврљала...
— Сто це се господа веселити данас!,.. Их, сто це се веселити! узвикивала је обијесно, као хотимице бирајући ријечи са словима ћ и ш које никако није умјела изговорити.
— Откако нам господин секционшеф долази, ја примам вазда добар тринкелд, — добаци Јован, послужитељ, који је, да изгледа важнији, запустио браду оног истога дана кад му је господар постао началником, а кога је госпођа, из неких особитих разлога, прозвала Францом. — Мени је вазда лијепо с њиме.
Али мени је јос љепсе, — дочека Марија живо, спуштајући боце са пићем у воду и звекекући њима. — Мени је боље!
Лажеш!
– Не лазем...
— Лажеш... Не може теби бити љепше, кад смо се ми, — и Јован се поносито исправи и удари се у прси, — ја главом, и господин барон, и милостива наша госпоја, заједно извозили у шетњу и кад сам их чекао... ено онамо... по два дебела сахата, док би се вратили из шуме...
А ја... ја сам док су они заједно разговарали, пазила са прозора: иде ли милостиви господин?...
Јован ђаволасто намигну и снажно је потапша по полуголим плећима.
— Ти вазда пазиш на милостивог господина, а и он пази на те, — избаци изазивачки.
Марија се нагло исправи и, подбочивши се рукама о кукове, плану:
Па?.. Па?...
— Па... ништа. И Јован слегну раменима. –- Ја само онако кажем: ви вазда пазите једно на друго.
— Ти... ти, свињо!...
Замахну руком и потрча да га удари, али се спотаче о столицу и посрну.. Јован је брзо обухвати око паса, привуче је и, подижући, пољуби у образ...
— Ко тебе каменом, ти њега хлебом!..
Опет је пољуби.
Даћу ти, — додаде загрејан и надражен, — читав тринкгелд, само да те се сит наљубим!...
— Бестијо!..
— Похитајте, јер ће сад доћи! — љутито узвикну други послужитељ, Аћим, гледајући на Јована са злобом и завишћу
— А како тебе није стид да нас опомињес? — окоси се Марија оштро и зажмиривши исплази му језик. — ти... ти свети Августине!...
— Ето их! — узвикну и Јован поплашено и прстима чешљајући браду, потрча према цести. — Они су!..
Потрчаше и Аћим и Марија, која, узгред, надневши се над потоком, брзо поправи косу и отре зној са лица. Грабећи ко ће прије, прелетише преко неравне, стрме пољанице, спотичући се, гуркајући, подврискујући.
— Ево их!...
Лаке, господске кочије, у којима су била запрегнута два разиграна, виловита вранца, са исплетеним гривама, ишарани од пјене која их попанула, прелетише испред њих. Кочијаш, висока, стасита људина, у новој ливреји, са цилиндром на глави и бијелим рукавицама на рукама, морао је устати и сав се превити унатраг док их зауставио. Господин секционшеф фон Хофман, средовијечан, просјед господин, кратковрат, омален, трбушаст, са подбухлим образима и помућеним очима, извуче се из кола, застаде покрај њих, и, наклонивши се, пружи руку госпођи началниковици. Она, зарумењена, са поносито уздигнутом главом, подиже се са сједишта, и опирући се о понуђену руку, лагано сиђе. Стигоше и друга кола са началником, Јованком и љепушкатом госпођом де Фабијани, женом некаква чиновника са жељезница. Господа Милојевић, Плетикосић, Станишић докаскаше за њима на големим, сипљивим парипима, који су били мокри од зноја и потпуно малаксали.
— Франц!.. Узмите ствари из кола! — достојанствено нареди Љубица Јовану, па узе господина барона испод руке и крену према уређеним столовима. Началник приђе госпођи де Фабијани; остали се окупише око Јованке.
— Охо!.. Овде ванредно лепа! узвикну фон Хофман приступајући тополи и гледајући више на постављене боце и тањире него на поток и траву око њега. — Ванредно!...
—
— Ви често овако забава проводите? — запита он замуцкујући и као на силу смишљајући реченице.
— Често... Врло често...
Началник, као човјек коме се све бриге о главу разбијају, збуњен, узнемирен, поче се врпољити, окретати, тражити нешто...
– Али Франц!.. Камо јело?... запита отегнуто и некако пјевајући. — Ми смо гладни...
— Одмах, милостиви господине, — узвикну Јован иза леђа му, клањајући се до земље. И да се још боље додвори додаде јаче —
Марија, која је у широкој прикраткој сукњи лепршала између столова као лептирица, изнесе боце са пивом. Поче точити. Непрестано се старала да се што чешће очеше о начелника; неколико га пута хотимично обнаженом мишицом дохвати по образу.
— Изволите... Молим...
Донесоше и јело. Барон погледа по столу и задовољно зашишта. Опазивши да има и шунке и ајвара, сардина, сира, хладне пилетине, гушчетине, свињетине, торта и воћа, весело климну главом и, окренувши се Љубици, протепа:
— Љубазно домачица!...
— Молим, опробајте, — понуди Љубица шапатом, успијајући уснама. — Служите се...
— Изволите ви...
— Молим, молим...
Госпођа де Фабијани, заклоњена за лепезу, пришапта нешто начелнику и он се гласно засмеја. Засмеја се и Плетикосић, за оближњим столом, и ако заправо ништа чуо није. Многи их погледаше.
— Господин Богдан пуно весело, — лијено отегну барон, преко залогаја. — Весело чловјек!...
— Он се може да смије и вицевима који ни мало нијесу духовити, — избаци Љубица јаче и не гледајући на госпођу де Фабијани.
Овећи, зеленкаст скакавац излети из траве и, запријевши ногама о сто, искочи Јованци на раме. Она се диже, цикну. Цикну и Марија и, покривши уши рукама, сакри се за тополу. Милојевић и Плетикосић остадоше са својих мјеста. Диже се читава хајка на свакавца...
— Јао! — прошишта госпођа де Фабијани жалостивно и поче се бранити лепезом. — Јао!... Гоните...
— Не бојте се!...
— Јух!...
— Умирите, се, госпођо... Скакавац је ипак мање насртљив од мога мужа, — избаци Љубица као у шали, накрививши главу према началнику. — Франц!.. Понудите госпођи чашу воде!...
Милојевић се поново врати Јованци, сједе, и пушку двоцијевку прислони уз кољено.
— Сад више не смије доћи! — кресну весело.
— Али сте се и ви били препали, — пецну га она, поправљајући укоснице.
— Ја?... Боже сачувај!...
— Устукнули сте...
— Па... кад сте цикнули као да је бомба пала!
— Јуначе!...
По столовима као да заиграше црни лептирови: немирно лишће тополино осјенчи потрпежњак. На грану, више глава им, спусти се један голуб, загугута, и хитро слети на траву, покрај потока. Они заграјаше. Голуб изви главом, рашири крила, која меко зашумише, зазвиждаше, и изви се, издиже, оде, утону у чисто и свијетло плаветнило дана.
— Јух, кад би имала крила! — заносно ускликну госпођа де Фабијани и склопи руке као на молитву. — Побјегли би од тако несносна каваљера! — хитро упаде Љубица.
Началник је пријекорно погледа.
— Мени се не чини да сам толико несносан, — рече.
— Госпођу си толико заситио твојим причама да од јела готово ништа ни окусила није.
Лагани шал, којим се била огрнула, паде јој с плећа. Господин барон покуша да се дигне са столице, застења, накриви се, али га Плетикосић претече. Брзо дохвати шал и опет огрну Љубицу.
— Хвала, — одговори она хладно и поново се окрену барону. — Зашто не пијете? — запита га тихо.
— Ја сам већ пијано, — одговори он испрекидано, припињући јој се. Пијано од ваша близина.
— Ја нијесам знала да моја близина тако успављује — осијече она јаче.
— О... молим..
И началник се приближи барону и, опирући се о столицу забринуто рече:
— Збиља, да не заборавим... Већ сам, према вашем савјету, купио нека земљишта око станице...
— Купити још... Одмах, — кратко осијече барон.
— Али су прилично скупи...
— Ништа зато... биће скупља...
Јованка се изненада засмија и, тапшући рукама као раздрагано дијете, поче се сагињати и тражити нешто испод стола.
— Шта је?... Шта је?... — брзо запиташе неки, и, одигнувши потрпежњак почеше завиривати под сто.
— Тражим срце Господина Милојевића, — живахно узвикну она. — Каже да га је изгубио.
— Нека се сјети: је ли га икако и имао, — отегну Љубица, жмиркајући и разбацајући куглице од хљеба што их је направила, по трави.
Сви се засмијаше. Милојевић порумени, постиђен промуца нешто и нагло устаде иза стола.
— А ето и Младена! — узвикну Станишић зачуђено па и сам устаде. — Гдје ли је он био?...
— Но...
И началник набра обрве, намргоди се.
— До ђавола!...
На некаквој мршавој, старој, изнемоглој кљусини, која је једва одизала чворасте, искривљене ноге, помоли се Младен иза оближњих топола. Обучен у суро ловачко одијело, са пушком преко леђа и са читавом руковијети пољског цвијећа око широког, изгужваног шешира. Три-четири убијена зеца висе му низ седло и окрвављеним главама туку коња по знојавим бедрима. Читав чопор паса оптркује око њих врти се, ускакује...
— Сад ће амо! — узвикну неко негодујући. — Ето га!..
И збиља, опазивши их, Младен заустави коња. Брзо сјаха, привеза га за оближње дрво и, одбацивши пушку у траву, упути се столовима.
— Знам да Вам нијесам пријатан, па ћу зато и свратити
Готово нико не отпоздрави. Сви као да се упустише у неки живахан, занимљив разговор, који им, тобож, сметао и да га опазе и да га чују. Младен се ни мало не збуни. Брижљиво покупи нешто цвијећа са шешира, укити га у киту и, дубоко се наклонивши, пође према Јованци.
— Смијем ли вам понудити, госпођице, овај букет? — тихо запита, весело је гледајући. — Од дивљег човјека, дивље и цвијеће!.
— Хвала вам...
И, сва поруменивши, Јованка прихвати цвијеће и спусти га у крило.
— Видимо се покаткада у башти, комшије смо, а још вас никада нијесам закитио...
Па, дохвативши столицу, сједе поред ње и, гледајући јој у сочне, црвене усне, прошапта:
— Мора да вам је необично досадно у оваком друштву...
— Напротив...
И она застаде, ућута. Није знала, нити јој могла панути на памет шта би још рекла, и ако је и желила и хтјела још штогод да каже.
Погледавши испод ока Љубицу и барона, Младен се скупи и заћута за час. Ћутали су и остали. Затим се окрену великом, косматом псу, који је оптркивао унаоколо и превртао се, преметао по трави:
— Граф!.. Миран буди!...
Плетикосић се гласно накашља; началник, све се више мргодећи, поче точити вино. Госпођа де Фабијани наже се према Станишићу и поче га нешто распитивати; Марија и Франц сашаптаваху се.
— Зашто сте ућутали, господин-бароне? — запита Љубица јаче, старајући се да увуче у разговор барона, који је лијено, као дријемајући гледао час у Младена час у Јованку. — Ви сте иначе врло разговорни.
— Бојим се да не би био досадан...
— Ко се сувише боји да не буде досадан, постаје најдосаднији, — осијече она живље.
— О-о!.. Лепо комплимент!
Она дохвати једну ружу и, играјући се њоме, лако га пошкакљи по лицу.
— Пробудите се!...
— Хоп!... Граф хоп!... — узвикну Младен бекријски, и, искрививши се, баци на пса читаву киту цвијећа. — Хоп!...
Наклонивши се Јованци, шапатом запита:
— Који вам је од ове двојице аристократа симпатичнији?...
Јованка не могаде да савлада смијех, па брзо покри уста јаглуком и као да поче кихати у њега.
— Мој ипак има нечег аристократског у себи... Бар је више сличан грофовима и баронима из романа...
— Ах!... Ја волим романе! упаде Јованка живо, тек да нешто рекне.
— Збиља?...
— Много.
— И радо их читате?
— Кад год доспијем...
— Ја, на против, волим да их преживљујем, — лако уздахну он.
Па, осмјехнувши се, додаде:
— Биће времена... Проживићете и ви који...
— О..
— Само пазите да свршетак не буде баналан као у ваше снахе... Најгори су романи са баналним свршетком...
Љубица, која је поново прекинула разговор са бароном и пажљиво их посматрала, нагло устаде:
— Најбоље ће бити да мало прошетамо, — рече одлучно. — желите ли?
Дошавши до Милојевића пакосно шапну:
— Треба да се стидите!... Чак и господин Поповић изгледа спретнији од вас...
Госпођа де Фабијани узе началника испод руке и, живо му причајући, повуче у страну. Дигоше се, и ако преко воље, и остали.
— Мени је врло жао, што вас не могу пратити у шетњи рече Младен Јованци клањајући се. — Надам се да ћемо наскоро имати прилике опет се разговарати...
Дошавши до Љубице изазивачки је погледа, преко рамена. Она се брзо окрену и, поруменевши, приљуби се уз барона. Милојевић прогунђа нешто, и приступи Јованци.
У плавичастој, свиленој собној хаљини, која се припила око виткога јој струка и још јаче истицала облину једрих кукова, лешкарила је Љубица на широкоме, мекоме дивану. У руци је држала растворену књигу коју није читала, нијемо гледајући према прозору, гдје се, на лакој лимуновој грани љуљала ластавица и, утурајући кљун под пола раширено крило, тријебила перје. Ни опазила није кад у собу уљезе Јованка и лако јој приступи... Јованка је изгледала збуњена, застиђена, смућена; непрестано се мијењала у лицу и, не смијући отворено да погледа играла се крајем везене танке бошче и умотавала га око прста. Љубица, пренувши се, погледа је и гледаше дуго, испитујући. Затим се лагано помаче и указа јој руком да сједне поред ње, на диван.
— Позвала сам те, — рече полугласно, — да се с тобом озбиљно разговорим. Ти, ваљда, знаш о чему?...
— Не знам, — замуца Јованка пригушено, као спремајући се да заплаче. Љубица се придиже, помилова је по коси и нежно запита: — Откуда се ти познајеш са Поповићем?
– Па... ето... Сретали смо се каткад у башти, — одговори Јованка испрекидано, врпољећи се, осврћући се, обарајући главу.
— Каткад?...
— Врло ријетко.
— А зашто си с њим јуче онолико разговарала?...
Јованка се покуњи, сакри лице у бошчу и отегнуто одговори:
— Он... он ми сам приступио... И сам ме запиткивао...
— Али и ти си радо одговорила, нагласи Љубица оштрије.
Јованка скупи усне и, узвијајући гаравим обрвама, мазно одговори:
— Па... кад је интересантан!...
— У толико је гори и опаснији! — нагло узвикну Љубица, и измахнувши руком одбаци књигу у страну. — Због
— Али...
— Нипошто!...
Руку, којом је држала бошчу, узе јој у своју и снажно поче стезати.
— Не знаш га ти какав је, — прошапта пригушено, уносећи јој се у лице. — Не знаш ти колико је несталан, превртљив, обијесан, груб...
– А мени се чини...
— Своје је срце згазио, па ће згазити и туђе, свачије, — проциједи Љубица кроз зубе и сијевну очима.
— Зар?...
Јованка се нагло отрже, изви и, погледавши Љубицу пажљивије, спусти јој главу у крило. Бичеви коврџаве косе разасуше се по свиленој собној хаљини, обнажене пуначке руке нехотице се обавише око струка Љубичина.
— Оклен то знаш? — запита меко, њежно, улагујући се. — Оклен знаш?...
— Слушај!... Испричаћу ти причу једну о њему, истиниту причу... По њој ћеш га најбоље познати.
Намјестивши се удобније, Љубица јој спусти руку на главу и, лако је чупкајући за косу, поче причати:
— Била тако једна дјевојка, млада, лијепа, богата, јединица у оца... Може бити да је као јединица била нешто и размажена, — сви су барем говорили да је размажена, — али, вјеруј ми, имала је топло срце, пуно милости и љубави према свакоме... Случајно се познала она и са Поповићем... И ако је у омладинским круговима био доста виђен и истакнут, ипак се о њему причале чудновате, ни мало ласкаве приче. О његову бјежању и изгонима из школе, о тумарању по свијету знала су причати и дјеца; поред тога се говорило како је расипник, инаџија, бекрија... Ма да је долазио у сва друштва, дјевојке из бољих кућа избјегавале су га. Управо, оне су га морале избјегавати, макар и преко воље, јер им родитељима било је неправо да се друже с њиме... „Упропастиће толику очевину, па ће оставити и жену и дјецу“, већином су говорили старији, а поред таких прорицања ко би пустио својој кћери да се заљуби у њега?... Али она, као за инат читаву свијету, баш је желела да се упозна са тим чудом .. Хтјела да се састане с њиме, разговори... И упознала се... Сједели су на једној забави, једно близу другога, и узгред, измијењали неколико ријечи.
— Она се прва јавила? — запита Јованка немирно, вртећи се. — Је ли?...
— Пусти ме да причам, — рече Љубица јаче и лако је удари по устима. — Пусти ме да кажем шта је било на игранци која је настала након забаве... Пошто се очеви уклонишише у друге собе, жељни да се уз чашу вина састану и разговоре; пошто се матере, тетке и стрине повукоше да се до миле воље наругају туђим дјевојкама и њиховим хаљинама, момци и дјевојке окупише се, измијешаше потпуно. Читава дворана се ускомеша, оживи, узаврије... Једини он био је осамљен... Измакнуо се у страну, прислонио се уза зид, и, чупкајући час једни час други брчић, суморан и намргођен, мрко гледао на све. А њој се ражали.
— Колико пати, сиромах, у овом часу, — мислила је, — кад гледа друге како се забављају, а он не може, не смије тако се забављати?... Колико то мора болити?... Млад, здрав као и сви други, жељан састанка и друштва дјевојачког, а то га друштво немилосно одбија, гони, одбацује само зато што се о њему причају разне приче, које је може бити неко и измислио!...
И, прије него се почело са игранком, она се, ни сама не знајући како, одлучи, па му весело приступи и осмјехујући се иза лепезе несташно запита:
— Зашто сте сами, господине Поповићу?...
Тек кад сам сам осјећам да вриједим за двоје, — окреса он суво готово и не гледајући на њу. — Иначе ми пада курс за половину, трећину, четвртину, према томе колико је друштво...
— — А кад бих вам се ја придружила? — запита она живо, играјући се лепезом. — Шта тада?...
— Отац би вас сигурно истукао...
Она се гласно засмија, и, приближивши се, такну га лепезом по лицу.
— А ја баш хоћу да с вама играм! — викну јогунасто, изазивајући. — И дошла сам, ево, да вас позовем, кад ви нијесте нашли за вриједно да позовете мене...
Многи већ бијаху обратили пажњу на њих двоје... Неки
— Извините, али ја нијесам лутка да се са мном играте, — отегну некако пакосно, хладно, одмичући се од зида, — мени, опет, као мушкарцу, срамота би било играти се с луткама...
Па се лијено окрену и оде, ишчезну из дворане.
Она је остала сама, запањена, изненађена, понижена, са опруженом руком у којој је држала лепезу и са једним глупим, неисказано глупим осмијехом на уснама. Тек осјетивши на себи читав пљусак злобних, пакосних погледа, као да се прибра, освијести мало... Образи јој се зажарише, запламише, очи се засвијетлише и напунише сузама... Дође јој у исти мах и да бризне у плач и, уједно, да врисне, да плане и изгрди све око себе. Неколико момака, који јој се и прије удварали и даноноћно оптрчавали око кућа, склепташе се око ње, опколише је. Хотећи, зар, да загладе читаву срамоту почеше се клањати, удваравати, ласкати... Она им и не одговори... Само их презриво погледа, окрену се од њих и прође поносито, са уздигнутом главом... Одмах је отишла дома...
Дошавши у собу, није имала када ни да се свуче... Збацила је хитно огртач са себе, потрчала према намјештеној постељи, и, паднувши главом на мирисаве јастуке, ударила у плач, у силан, хистеричан плач... Размажена, научена да јој се све, — често и најчудније, — жеље испуњавају, доживила је ето, да јој неко јавно, пред очима толиког свијета, једну жељу одбије, одбаци је, осрамоти... Њу, којој се толики момци клањали, умиљавали, улагивали као понизна пашчад, одгурну, отисну од себе озлоглашени момак један, кога остале дјевојке нијесу готово ни гледале!... Као јогунасто дијете, кад му неко најљепшу и најмилију играчку отме, тако је и она јецала, увијала се, ваљала по постељи, чупајући одијело на себи, кидајући, гужвајући га... Чинило јој се као да још и сад гледају је како стоји онако постиђена, запањена, окамењена. Као да још чује пригушене, оштре подругачице и пакосне примедбе разних тетака, стрина... Гледају, шапћу, ругају се, а она стоји слаба, немоћна, потпуно немоћна и,
У љутини докопа један јастук који је тобож жуљио и снажно га баци према прозору на коме су стајали лонци са цвијећем. Баци и бисер са грла на мали, округли сточић и, онако уплакана, са влажним образима и распуштеном косом, поче ходати по соби. Два-три пута принесе руку устима као да би да уједе саму себе, да сама себи нанесе што јаче болове. Затим нервозно поче цијепати меки свилени јаглук, којим је брисала сузе, и гристи, кидати га зубима...
— Рашта сам му приступала?... Рашта сам му приступала? — поче прекоравати сама себе, грдити се, проклињати. Изненада баци и јаглук под ноге, и, немилосно газећи, тапкајући, из гласа поче викати:
— Дивљак!... Бекрија!... Нитков!... Безобразник!...
Па поново удари у плач, сједе на столицу и немоћно опусти руке у крило...
— А ругали ми се, ругали, ругали! — промуца малаксало, јецајући. — И сјутра ће само о мени говорити... Само о мени...
— И шта ће Мила Тошовићева?... — отегну након краће почивке. — Како ли ће све она окитити?...
Затим лијено збаци горње хаљине са себе, полако отвори прозор и, полуобучена, застаде да се расхлади... Студен вјетар уштипну је за лице, осјети како јој суши сузе на образу, како мили, шкакљи је по врелим прсима. Отргнуту гранчицу једну нанесе према прозору, удари њом о стакло, те склизнувши низ њега паде на лонце са цвијећем...
— Хахахаха! — засмија се она ненадно и као полупијана поче поигравати на мјесту. — Хахаха!...
Узевши гранчицу са два прста одиже је и поче носати по соби.
И он ће најпошље овако да падне! — викну узбуђено, још се превијајући од смијеха. — Овако ћу га ухватити!...
И, ударивши ногом о тле, одлучно осијече:
— Покорићу га!... Доћи ће ми!... Посрнуће, паднуће ме овако... овако...
Читаве ноћи није заспала. Узбуђена, раздражена, немирна вртила се у постељи непрестано, превртала се с бока на бок. Неколико пута палила је свијећу, и, запаливши, не
Али како?... Како?...
Отада се готово почела наметати у сва друштва у којима је и он био... Лијепа, млада, богата, дочекивана је љубазно у свачијој кући; она је најрадије ишла у оне гдје је знала да ће њега наћи или се с њим сусрести. Наравно, гдје год се срели, одмах је почињала и кавга. Разговарајући са другима и, тобож, не гледајући на њега, она је увијек избацивала јетке и опоре шале и пошалице на његов рачун; он, да не остане дужан, био је још безобзирнији. Напошљетку би отворено, окренувши се једно другоме, почели се препирати, пецкати, инатити...
— Како сте дрски! — ватрено би узвикнула она каткада, тргајући ланчић од часовника који јој висио преко прсију. — И како сте сурови!...
— С болом у души признајем да сте ме ипак надмашили, — одговарао је он мирно, одбијајући димове и цупкајући ногом.
— Има ли икаква начина да вас човјек дотјера, укроти, упитоми?...
— Кад се удате, можда ћете мужа укроћавати пољупцима. На мени, до душе, то нико није покушавао, а сумњам да би и успјело...
Обично су се морали мијешати други да их разваде, да даду други ток разговору. Један његов пријатељ, згодно, наочито момче, — без каква већега талента, али окретан и добар рачунџија, — држећи увијек страну њојзи, покушавао је каткада да их смири, да барем увуче у какву игру, где би обоје, хтјели не хтјели, морали и више ћутати и правити се љубазнији једно према другоме... У једној таквој игри, са залогама, — ово морам нарочито напоменути, — осуђени су били обоје — да се пољубе.. И то је изазвало грохотан смијех!... Када се, да се покоре осуди, подигоше са својих мјеста и стадоше једно према другоме, изгледали су као два први приступи, гледала га оштро, пркосно, изазивачки; он, са мало погнутом главом, некако дивље, посматрао је испод ока, испод замршених бичева косе, а лијеви образ све му јаче подрхтавао и треперео... Неки од посматрача почеше га соколити, тапшати... А то као да га наљути, распали!... Брзо, изненадно, живо, као у страху да се не би одбранила, измакла, рашири обје руке, приступи јој, и, обухвативши око струка, измахну њоме лако одиже и приви, стегну на снажне, широке прси. Пољубац пуче... Затим, нагло је спустивши, прије него се и могла одмакнути, пољуби је још једном, мушки, ватрено, плахо... Сви заграјаше, закликташе, завикаше!... Он, са чупавом косом која му се сва расу по лицу, блијед и усплахирен, измаче се, повуче у крај; она, збуњена и зарумењена, покри очи рукама и, ситно цикнувши, хитро као поплашена птица истрча из собе...
— Боже!... Лијепе ли игре!... — кликну Јованка заносно, склапајући руке на прсима. — Зашто се и сад тако не игра?...
Љубица узнемирена, задихана диже се и пође по соби. Обје руке прислони уз образе који су јој горели; мале, румене ноздрве шириле јој се још више, очи се овлажиле, па се блистају као орошени зумбули.. Неколико пута прошла је по соби, а да ништа није прозборила, нити је могла прозборити... Једанпут одмахну руком као да хтједе све да прекине, одбаци... Ипак се некако стиша, савлада, опет се врати дивану, и, ухвативши се за крај као да клону, посрну на њега. Пригрливши Јованку, штипну је за образ, и лагано настави:
— Помирили се нијесу ни након тога. Кавге, препирке, инат, настављали се и даље, каткада још са већом жестином. Једино се могло примјетити да је нове кавге више заподијевао он, него она. Сад је и пристајао за њом, ишао, тражио је, само да је може дражити, изазивати.. Чак је почео долазити у неке куће у које прије није ни завиривао... Наравно, она је то одмах и опазила... Неколико дана просто није знала шта да ради од радости!... Пјевала је, скакала, бјеснила по кући... Оца, кад је долазио на ручак, грлила је, љубила и вукла га, окретала у ковитлац, тражећи да игра с њом заједно, да се весели; слушкињама по кући правила је
— Почео је, почео се ломити! — говорила је сама себи смијући се, смијући као луда и чешће застајући пред огледалом. — Имам га!... Имам!... Имам већ!...
И, да га потпуно сломије и скрха, поче га са већом жестином дражити, пркосити му. Поче се, тобож, покаткада и уклањати испред њега, сакривати; поче се више забављати с другим момцима, којих је увијек и одвише било око ње. Макар што су јој сви, — али сви без изузетака! — били досадни, макар што су њихови комплименти били мрски и несносни, правила се према свима љубазна, најљубазнија... Смијала се на најглупље шале, снисходљиво одговарала на најлуђа питања...
Он, испочетка, као да се зачуди томе, изненади се... Кашње се поче љутити... Као да је силом тражио узрока, да макар кога наљути, увриједи, изазове; ако га није могао наћи, тада је вријеђао и без узрока — само да се искали... А у колико је постајао бјешњи и раздражљивији, у толико се она све више и више веселила... Наскоро га, одједанпут, нестаде из друштва. Њојзи јавише да је отишао на другу страну и да обилази око других девојака...
— Охо! — задовољно избаци Јованка и засмија се. — Тако ваља!...
Али она је осјећала, да он неће дуго издржати у туђем друштву и да ће се наскоро повратити, — настави Љубица јаче и опустивши руке на крило дубоко уздахну. — Само је неколико момака, који су јој били најдосаднији, на згодан начин растјерала, и он се опет појавио... Није, додуше, хтио испочетка ни да се наклони, ни да је погледа; кашње, на прву њезину ријеч, распалио се и почео одговарати, пецкати... Тада, да му се освети, ишчезну и она из друштва. Није излазила нити се појављивала кроз неколико дана... Он је узнемирено одлазио из куће у кућу, обилазио све, тражио је... Узалуд!... Причају да тих дана умало није дошло до туче између њега и неких његових другова... Био је толико раздражен да није дозвољавао ником ни да говори с њиме; ко би се ипак усудио да му се јави или га ослови, тај је обично настрадао...
Једне лијепе ноћи, кад је уљегла у своју собу и, узевши књигу, пошла према љуљашци-столици да чита, застаде узгред према прозору и немарно погледа напоље, на улицу. И учини јој се као да на другој страни, на ивици широког тротоара, стоји мушка прилика и непрестано блене у прозоре. Примаче се, погледа боље. Познаде Поповића. Њој дође да врисне од радости, да викне и узбуни читаву кућу, те нагло, не оклијевајући, одгурну лагану завјесу и прихвати за штекавицу да отвори прозор... Њега за час нестаде... Нестаде га као да утону у воду, као да пропаде. Није могла видјети ни куд је измакао, ни како је измакао.
— Ломим га!... Ломим! — с поносом прошапта она, и, не размишљајући много, сакри се за завјесу. Одлучи да га чека. Била је потпуно увјерена да ће се наскоро повратити, да ће опет доћи на своје мјесто... И није се преварила... Кроз непун четврт сата ето га опет: са натученим шеширом до очију, са узвраћеном јаком од капута. Окрену се према прозору, прислони се леђима уз улупљени канат мале, затворене бербернице и нијемо гледаше, само гледаше у прозоре.
Она, немирна и усплахирена, хитно се одмаче од завјесе, зграби свој танки огртач који јој био пребачен преко ониске столице, и, не бринући се о томе хоће ли кога узнемирити или пробудити, стрча низа степенице. Приступи вратима. Лагано, да не би чуо шкрипе и опет измакнуо, отвори их, провири и нечујно, тихо, на прстима притрча му.
— А откуд ви овдје, господине Поповићу?... — весело запита, старајући се да му испод широком искривљеног обода на шеширу сагледа лице и велике, лијепе, свијетле очи његове.
Он стрекну, задрхта, смете се.
— Ви? — промуца некако постиђено, поплашено, сагињући се и скупљајући. — Ви?...
Па се брзо исправи, намјести јаку и дубоко се поклони. — Опростите, — рече прибраније, — ако сам вас узнемирио. Био сам на сијелу и сасвим случајно овуда прошао... Ријечи „сасвим случајно“ нагласи јаче и као да се спремаше да пође даље.
— И ја сам сасвим случајно сишла, — дочека она јаче, па му се унесе у лице и препријечи му пут. — Сишла сам и не надајући се да ћу вас овдје затећи...
Он увуче руке у џепове, устресе раменима и набусито избаци:
— Ругајте се колико хоћете, али ја и опет велим да је било случајно.. Нијесам, ваљда, свратио ради вас...
— Боже сачувај!.. Ја и не мислим о томе, — живо дочека она и гласно се засмија. — Како би ви и могли свратити амо ради дјевојке с којом се увијек свађате и коју сте, на једној игранци, чак и одбацили, понизили...
Он, као убоден, брзо одскочи унатраг, нарогуши се.
— Ја никог нијесам одбацио, ни понизио, — осијече оштро. — Ја само нијесам дозволио да мене понижавају, да се играју са мном.
— А ко вас је то хтио понизити, молим лијепо?... Зар ја?...
— Јест, ви...
И, накрививши главу промукло, као режећи, додаде:
— Видјели сте ме осамљена, видјели како ме друге избјегавају, па... па ви, најљепша и најбогатија, хтјели сте, тобоже, да ме одликујете. А у ствари сте хтјели и да се покажете великодушном и да ме извргнети поругама...
— Поругама?...
— ...па да кажу како се пропињем на високо, како сам бацио око на вас и тако даље...
Није му дала да доврши. Лукаво, као мачка кад јуриша на миша, прискочи му, и, залепивши уста руком протепа меко:
– А, искрено вам кажем ја на то: нијесам ни помишљала... Мени се, гледајући вас, у истину ражалило.
— Сажалење више вријеђа него и најжешће погрде, — окреса он жестоко и опет устукну. — Молим вас, не спомињите више ту ријеч...
Она се осмјехну и ђаволасто добаци:
— Па... свиђели сте ми се и зато сам приступила... А ви ме одбацисте! Пхи!...
Он нагло раскопча капут, забаци шешир унатраг и, исправивши се, готово рикну:
— Свиђео се?... Вама?
И, приступивши, снажна је ухвати за мишице и стегну, затресе њоме.
— То!.. То ми поновите.
— Па шта, ако и поновим? — отегну она пркосно. — Шта тада?...
— Даћу вам сатисфакцију... — какву хоћете...
— Добро... Свиђали сте ми се!...
Он застења, зашишта, размахну рукама, зграби је, одиже, — баш као онда при игри, — одиже готово на рамена. Макар што се бранила, отимала, праћакала, стезао је све јаче и плахије, и љубио, љубио, љубио без престанка и без одмарања. Изморивши и њу и себе, на рукама је донесе до врата, спусти је на праг и измакну се, побјеже низ улицу...
— Благо њој!... Благо њој! — закликта Јованка раздрагана, ваљушкајући се по дивану. —- Је ли ико од ње срећнији био?...
— Куку њој!... Ту ноћ никада заборавити неће, узвикну и Љубица. Осјетивши сузе у очима, узе са стола чашу воде, и пресавивши се преко прозора, запљусну се по лицу. Затим, отирући се марамом, сједе и опет поче:
— Отада се, кроз неколико мјесеци, састајали чешће. Заједно су били готово сваке вечери у разним друштвима, по кућама. Препирке се, додуше, понављале и опет, али не више са оном жестином и са оном оштрином... Неколико пута, кад је полазила сама, старајући се да други не опазе, пристајао је за њом и пратио је кући... И увијек је кушао да је што дуже задржи на улици и да се опет „као и оне ноћи“ разговори с њоме. Али се, сада, она бојала тога, измицала се. Чинило јој се као да још једнако осјећа топлину његових пољубаца на својим образима, као да је дах његов непопустљиво опија и надражује, а руке његове као да једнако стежу, обвијају, ломе... Осјећала је, знала је добро да се више не би могла бранити, пркосити му, дражити га, нити би могла одољети кад би и опет онако стао преда њу, зграбио је, ухватио... Пустила би се, клонула, малаксала... И мјесто да она њега скрха, да се освети, он би скрхао и сломио њу, покорио је потпуно.
А тада?...
Зар се не би могао подсмјехнути и оставити је?... Не би могао, онако необуздан и дивљи, — ако је истински не воли, а то јој никада јасно казао није, — пошто се насити и пошто види да ни она ништа друго дати не може него и остале, и оне најобичније дјевојке, презрети је чак и још, са пакосном хвалом, указивати читаву свијету на своје успјехе и на своју жртву?...
— Ни пошто!...
И кад је он, стојећи крај врата, прислоњен раменом уз канат, пружао руке и тражио, захтијевао, молио да још остане, да му се не измиче, она би га само лако штипнула за нос, нагла се, пошкакљила га својом косом по челу и хитно, брзо улазила у врата, сакривала се. Кашње је, са необичним задовољством, вирила кроз завјесе, посматрала како још стоји на улици. Стоји и блене, гледа у прозоре. И није се одмицала, није одлазила у постељу све дотле док напошљетку неби натурио шешир на очи и лагано, са обореном главом, кренуо низ улицу, и изгубио се у помрчини.
Кашње је, — и опет отворено не казујући воли ли је или се само игра и шегачи, — постао још насртљивији и безобзирнији. Најприје покуша да све момке који су је опкољавали и удварали се, растјера, одвоји од ње. Поче поново да изазива са пријетњама, увредама. Поче јој нападати и оца чак и ругати се, јер је, случајно, штитио једнога од тих момака... А њу то раздражи... Исте вечери, из пркоса, приступи томе момку и поче се с њиме шалити, забављати.
— Госпођица је, како изгледа, нерасположена, па је нашла лакрдијаша да је развесели, — рече јој Поповић гласно, пролазећи поред ње и мрко је гледајући.
— Напротив. Лакрдијаш јој додијао, па тражи озбиљније друштво, — оштро одговори она и окрену се од њега.
Не одговори јој. Застаде мало, чупкајући брчиће, и као да размишљаше о нечему. Затим се нагло окрену и оде.
За неколико дана није се јављао. Кад се распитала, казаше јој како се опет почео наметати другим дјевојкама, тражити их. Она се осмјехну.
— Стара пјесма, — рече поцупкујући, — која се још неће допјевати.
И одмах натјера оца да у својој кући одржи велико сијело. Натјера га да позове готово све момке осим њега, Поповића... И пријатеља његова позвао је, само да кашње може потанко испричати како се забављала и како се веселила она.
— Немилосни сте према њему. — рече јој пријатељ, а по лицу му се познаје да баш ни њему није непријатно што Поповића нема. — Нијесте овако требали да гоните инат...
— Кад он гони, гонићу и ја, — хладно му одговори она.
— А ако би се покорио?...
— Ко се покори, све му се опрашта...
Нестрпљиво је чекала неколико дана: хоће ли доћи? Није дошао. Самовољан, својеглав, није се хтио покорити дјевојци која га је тобоже увриједила. Ни пролазио јој више није покрај куће... Међутим га и затворише...
— А тада? — запита Јованка јаче. — Је ли му се тада покорила она?... Је ли га обилазила?...
— Док је био у затвору, његов пријатељ долазио јој сваки дан, — мирније настави Љубица. — Она му је преко пријатеља, слала и понуда, препоручујући, из ината, да се не зна од кога су. Једино у жељи да њему угоди ни с ким се другим није ни дружила осим са пријатељем му. С њиме је излазила и у шетњу, с њиме и са оцем похађала познанике, сијела, забаве. И ето, ради тога, завади се и са пријатељем. Поче га, из тамнице, грдити, проклињати. Поче му писати писма, поручивати. Овај, изненађен, пође да се објасне, да се разговоре, али га није хтио ни примити нити саслушати. Напошљетку му поручи да су и задње везе између њих попуцале, те да више не могу бити ни другови ни пријатељи.
— Шта ли је ово?... Шта хоће он од мене?... Зар да ме од читава свијета одвоји? — узвикну она забринуто, осјећајући да ће, ако се настави тако, имати триста мука и непријатности с њиме, — Или ћу кидати једном, или га потпуно смирити, припитомити!...
Чим су га пустили из тамнице, она учеста шетње са пријатељем. Поче се извозити у колима, приређивати излете. Надала се и вјеровала је тврдо да, — ако је и мало воли, — неће моћи издржати овај несносни инат и да ће, макар и љутит и распаљен, ипак јој дотрчати и отворити срце, исповједити се... Опет се преварила... Мјесто да дође, врати се, приступи, он, из злобе или из освете, здружи се са Циганима и Циганкама, те са њима поче бјеснити, бекријати. Нарочито испред њезине куће пролазио је с њима, хотећи је, зар, потпуно понизити и обрукати.
— То ли му је љубав! — повика она увријеђена и, очајно ломећи прсте и рођено месо гребући оштрим ноктима, ишла је по кући, лутала, не знајући шта ће да ради и како да се очува и избави од бруке и срамоте. — Читаву свијету за љубав њима, сам одбацио мене!
Плакала је, ломила се, пиштала. Проклињала га и надала му се. На вратима, за отшкринутим канатом, по читаву ноћ чекала га. Излазила на улицу и, дрхћући од студени, пазила: стоји ли, гледа ли у прозоре?...
Напосљетку, након узалудног очекивања, плану, распали се:
— Ако је скрхао и сломио и љубав и све, — викну, — остало ми је још барем тијело... Оно вриједи и продаћу га другоме као што се и роба продаје, уз погодбу... И свак ће чути да сам ја прва оставила, одбацила њега, а не он мене!...
И, да освета буде још жешћа, његову пријатељу, који је једнако обилазио око ње и једнако се наметао, сама пружи руку и рече одлучно:
— Бићу ваша!...
— Јао! — цикну Јованка и скочи уплашено. — Јао, како си... како је могла?...
Љубица не одговори. Приступи прозору и, поднимивши се руком, наслони чело на стакло и дуго гледаше напоље. Враћајући се, опет погледа Јованку и тихо прошапта:
— Не треба да ти причам више... Није занимљиво... Пошто се обећала другом, вјерила се, он је рикнуо тобоже као рањен лав и почео јаукати. Оставио и Циганке и неколико пута трчао да је тражи, да моли... Није га хтјела примити... Казала је, да је боли глава... Тад га и нестало и није се јављао све... до ономадне...
Док је говорила задње ријечи, началник је већ био ушао у собу. Заставши код врата и гледајући их избаци весело:
— Љепота!... Сва земљишта покрај станице која сам ономадне и јутрос покуповао, прексутра ће вриједити осам пута више..
— Шта је? — запита Љубица нехајно и окрену се. — Каква земљишта!... у
— Па она о којима ми господин барон говорио... И ако је он знао прије месец дана, прексјутра ће се тек свакоме објавити да их држава купује ради проширења станице... Наравно, мени ће платити осмоструку цијену!...
Обгрливши је око паса, заносно додаде:
— Још два овака посла, па смо милионари!...
— Откако си дошао, отада ни мира немам, — љутио се Никола за вечером, снажно лупајући виљушком о тањире и, без икакве потребе, премјештајући чаше с једнога мјеста на друго. — Ја управо не знам ни ко је домаћин у овој кући; ја или твој мајмун...
— Што се мене тиче, ја бих свакако теби дао првенство, — мирно преко залогаја одговори Младен. — Због тога се немој бунити.
— Али како да се не буним, болан, кад ми читаву кућу преврну?... Кад жена чисти прашину, пристаје и он за њом да чисти и ломи, разбија што год дохвати... Кад уљезе у кухињу, све наопако преврне, измијеша јела... Покраде шећер, покраде воће... Јабуке сакрили на ормар, а он се испентрао и почео јести... Кад смо га потјерали почео нас бомбардовати јабукама... Умало ми није око избио...
— Све је то шала, — дочека Младен тихо, климајући се. — Он зна да си и ти неки шаљивчина.
— До ђавола, — плану Никола, кога је Младенова мирноћа необично дражила, — такве ми се шале не свиђају!...
И зар је шала кад твој папагај кријешти по читав дан и говори ријечи од којих бих и ја поцрвенио, а кокоши и голубови гучу, какоћу и цијучу без престанка... Сва ми авлија кријешти, лаје, какоће... Стид ме од комшилука!...
— Куку!... Шта ли ће свијет казати? — зајаука и домаћица, која је често устајала и односила празне тањире. — У земљу пропадох од стида!...
Младен је брзо прекиде:
— Први вам је комшија началник, а он и тако не зна шта је стид... Зар и о њему водите рачуна?...
— Ти вазда грдиш началника, а вазда му обилазиш око куће, — осијече Никола оштро, точећи вино у чаше. — Кад је такав, зашто пазиш на њега?
— За инат...
Никола испи чашу до дна. Отурући големе, опуштене бркове убрусцем, подругљиво избаци:
— Због жене...
Младен не одговори. Само се завали на столицу и прстима поче добовати по столу.
— А узалуд ћеш облијетати око ње, — додаде Никола јаче, узмахујући главом и намигујући. — Сад је бацила око на барона и сваке се вечери састаје с њиме... Многи је већ и зову госпођа Хофман.
— Куку њој! — уздахну домаћица полугласно.
Тањир који је лежао под Младеновом руком, изврну се, паде, разби се у комаде. Он нагло устаде, одгурну столицу и, не проговоривши ријечи, зграби шешир. Оде из собе. Никола потрча за њим да га зовне, заустави, али он се већ бијаше дочепао авлијских врата и закрочио на улицу. Снажно залупи канат и застаде пред вратима.
— Госпођа фон Хофман!...
И ако је прије неколико дана видио како се забавља и сашаптава са бароном, ипак је сам себе варао и обмањивао да то није озбиљно, да је само из ината. Николина напомена пецну га, опржи, убоде. Није могао више с њиме остати у соби, а да га не напане, не увриједи, не удари. Није ли га баш сам Никола хтио понизити, наругати се?.,. Није ли оним хтио казати! „видиш ли колико си ситан, јадан?... Свакога воли, сваком приступа, а само тебе одбија и презире?...“
Младен одхукну и, окренувши се према кући, стиснутом шаком попријети Николи... Затим пође...
— Ено га! — готово на глас викну, опазивши у помрчини, пред началниковом кућом, једну људску прилику, која је издалека сличила једној големој бундеви. — Он је!...
Познаде барона. Стојао је на улици, онако трбушат, кратковрат, са рукама у џеповима и дебелом цигаром међу зубима. Гледао је изнад себе у високи, широм растворени прозор, на коме је, наслоњена на топле, пернате јастуке а огрнута лаким исплетеним шалом, стајала Љубица. Док се поред главе јој, као подерана заставица, лепршао један крај завјесе и ударао је по свиленој, распуштеној коси, она је говорила нешто, причала, а меки, звонки глас разлијевао се, дрхтао и топио у помрчини. Слушајући, Младен осјети како га нешто пошкакљи под грлом, по прсима као да се прели млаз студене воде, лака дрхтавица обузе га... Једним широким, злобним погледом обухвати их обоје и, испрсивши се и раширивши лактове, као да хтједе јурнути, кидисати.
— Змијо! — шикну пригушено, пакосно, стењући.
И као шегрче које је разбило туђ прозор, окрену се и
— Змија! — узвикну и опет дочепавши се своје баште и уморан, немоћан паде по тлима, а велика кудрава коса разасу се по трави, помијеша се с њоме. Мокра, овлажена трава, накваси му чело, образе руке... То као да га освијести мало... Опет се подиже држећи се за расцвјетани лехандер који га засу ситним мирисавим цвијетом, стресе се и некако постиђено погледа унаоколо. Припази: гледа ли га когод?... Није било никога.. Само подаље, у началниковој башти, ширила се поносно и као ругала се голема расцвјетана ружа, Љубичина ружа како су је звали а цвијет један, као крупно црно око нечије, наклањао се према њему, Младену, и као намигивао.
Љутит, раздражен, злобан прескочи преко ограде и приближи се ружи. Голим рукама прихвати за танке, крхке гранчице и немилице поче кидати, тргати, чупати. Оштре, искривљене бодљике, као бранећи се, забадале му се у месо, шарале му руке; топла крв циједила се низ прсте и низ дланове, а он је, не осјећајући болова, само тргао, кидао, газио без престанка.
— Шта Вам је?... Забога, шта радите? — тихо, поплашено, запита Јованка која је осамљена, замишљена, са затвореном књигом руци, пролазила туда и опазила га. — Шта вам је скривила ружа, господине Поповићу?...
— Шта? — запита Младен, као будећи се, и зачуђено је погледа. — Шта сте казали, молим?...
— Зашто ломите ружу... Шта вам је скривила?...
И Јованка му повјерљиво приступи и застаде пред њим, са наклоњеном главом према десном рамену и са превијеном руком у којој је држала књигу, на прсима.
— Скривио ми је, госпођице, читав свијет. И небо и земља су ми скривили, — мукло одговори Младен, гњечећи једну ружу у шаци и расипајући је. — Криви сте ми и ви, ако хоћете, и сам сам себи крив...
— Зашто?...
Запита га тако безазлено, наивно, да он застаде, занијеми, не знајући шта би одговорио. И намах као да се утиша,
— Опростите...
— Баш сте чудни!... Заиста чудни! — благо прошапта Јованка, не измичући се и не извлачећи руке из његове. — Зашто сте такви?...
Тек сада опази он да су му руке окрвављене. Брже-боље извади убрус и поче их отирати.
— Грдите ме, госпођице, грдите, молим вас, — рече отегнуто, меко, готово молећи. — Научио сам да ме сви грде, и то ми је најмилије...
— Али...
— Ако се ви стидите, знам се ја и сам грдити, — узвикну ватреније. — И, уневши јој се у лице, повјерљиво, пријатељски настави. — Ја сам мангуп, вјетрогоња, распикућа, несрећник...
— Зашто ми то причате? — живо га прекиде она, нагло одступајући. — Коме је то требало?...
Младен се грко осмјехну и одмахну руком.
— Ако вам ја све ово не кажем, казаће вам други, — рече пригушено. — Можда су већ и причали... Али кад други причају обично воле понешто и накитити, допунити... Приче о другом сухопарне су, ако им се понешто свога не придода, а то своје је најинтересантније јер је измишљено... Кад се о себи прича никако не може бити занимљиво, ако се не прича искрено... А ја сам, чини ми се, и одвише искрен...
— О...
Младен се прислони леђима уз плот, а шешир који му је сметао баци у траву. Два-три пута провуче прсте кроз косу, тобож да је уреди, па, запевши напошљетку палцем о прсник, настави жешће:
— Колико су ми имена пришили, можда сам сва заслужио. То не поричем.. Али сва та имена, и још далеко грђа, заслужило је читаво наше друштво, сва моја околина. Они су ме управо нагнали да будем овакав... Они су желили да пошто пото постанем потпуно њихов, онакав какви су и они, како се све не зову: мирни, часни, уредни, разборити, честити грађани. А ја то никако нијесам хтио. Видио сам све наготе њихове и све прљавштине биједнога им живота, и гадио се... Ако, случајно, запанем у чопор волова, зар и ја честитост, разборитост и тако даље, осуди... Без кривице, без злочинства икаква осуђују човјека да робује њима, њиховом моралу, њиховим увјерењима, навикама, обичајима...
Отпочину мало, одахну и погледа јој у очи. Слушала га је пажљиво, готово не предишући. Све јаче стеже ону књигу на прсима, притиска је, и слуша га, слуша.
— Побјегао сам из првог разреда гимназије, — поче лакше, — што ме учитељ нагонио да се чешљам, да сједим и да држим држаље према некаквом пропису, како и остали раде, док сам се ја чешљао, сједио и држао онако, како ми било згодније. Три пут ме истукао због тога, четврти пут сам побјегао... Из реалке ме истјераше јер нијесам потврдио лаж професорску... Један професор, ловац, причао нам како је близу нашег мјеста убио фазана. Ја сам још само додао како сам близу своје куће убио слона.. „Нема овдје слонова“ повика он бијесно. „Нема ни фазана...“ „Има...“ „Нема!...“ Он ме осуди, разред се побуни због тога, истјераше ме... И, што је најчудније, сви се наши часни грађани сложише са професором... Брат ме чак истуче, изгрди... „Да старији и лаже, ти мораш шутити“, рече. „Није твоје да њега поправљаш, него да се покораваш и да учиш...“ Због таких савјета и оставио сам наскоро кућу. Тукли ме и савјетовали, савјетовали и тукли... Ко би још обоје могао издржати?...
Видећи како се Јованка стидљиво гури од хладноће, брже скиде свој горњи капут и огрну је. Препираху се мало око тога, кошкаху се, али он ипак побиједи. Њезина глава као да потпуно утону у његов горњи капут, сакри се.
— Пребацивали су ми још и што трошим много, — настави мирније, — а они ме и на то нагнали. Док сам био млађи, нијесу ми давали новаца, — и ако их је било одвише, — ни за оно што је било најпотребније. „Учи се штедити, учи се штедити“, набацивали су непрестано своје убиствене савјете, не дајући ми готово ни паре, као кад би гладну човјеку препоручивали да буде умјерен у јелу, а никако му не давали јела. Због тога сам просто омрзнуо на ријеч „штедња...“ Да им напакостим, крао сам каткада ствари из куће и продавао,
Са необичним задовољством избаци задње ријечи и поносито се удари у прса.
— Још мало па ћу потрошити све... Никоме ништа након мене остати неће!...
— То вам не ваља, — полугласно прошапта Јованка испод капута. — Зашто да не остане никоме? Зар баш немате осјећања, љубави ни према коме?...
Младен дубоко уздахну и главу обори на прса.
— Љубави? — запита очајно, болно, готово јаукнувши. — А зар је неко имао љубави према мени?... Зар да волим брата, који ме је мјесто са љубављу васпитавао батином, који ме никад није хтио да схвати и да разумије?... У осталом, он се, јадник, разумије само у рачуне... Или да волим пријатеља, једног од оних трезвених, дичних, честитих људи, коме сам се био одао срцем и душом и... и који, само да би се брзо обогатио, згази ми срце, а душу упрља, омрачи...
Нагло ухвати Јованку за руку и стегну, стиште из све снаге.
— Или да волим ону која ми се једина чинила боља, узвишенија, умнија од других, која је једина имала срца и храбрости, да — одбацивши свачије савјете, — приступи мени и погледа ме као свог избраника... У њу сам вјеровао као у Бога, надао се да ће само она разумети ме, дигнути, осоколити на рад, на велика дјела... Па се и она играла, само играла са мном... Дао сам јој био све своје; она мени ништа, ни мрвице... Када сам ја, који ни пред ким прије клекнуо ни прегнуо се нисам, њој хтио панути пред ноге, почела је бјежати; када сам пристајао да је само гледам, почела је тражити друге; кад сам готов био да умрем за њу — пошла је за другога... Све, све сам јој дозвољавао, све осим што нијесам пустио да ми се подсмијева и да ме понижава...
Па пусти руку Јованчину и отегнуто, промукло рикну:
— И опет ме тешко понизила.. понизила до скота... змија!...
Раздражен, узбуђен окрену се и, не рекавши ни „збогом“ отрча из баште... Нијема, непомична, сва утонула у широкоме капуту, остаде она осамљена и, као чекајући да се опет поврати, окрену се према његовој башти... Стежући књигу на прсима и гледајући у башту чекала је дуго... дуго... Ни чула није кад су је звали из куће.
Са забаченим рукама на леђима, лагано, звиждућући и трескајући главом, шетао је началник по својој пространој канцеларији, кад Милојевић на прстима уљезе и, заставши код врата, понизно, и као старјешини наклони му се.
— Неки људи чекају на пољу... Имали би с тобом говорити, — промуца полугласно.
— Ко чека? — запита началник суво, одижући главу и гледајући изнад њега у кривудаве шаре на зиду. — И шта сад траже?
— Неколико радника без посла... Моле да их препоручиш...
Началник измахну руком, пресијече.
— Немам ни мало времена за какве препоруке, — окреса брзо. — Нека дођу други пут...
— А Антун Замлата би желио некакве дозволе, — настави Милојевић тише, — па...
— Антун Замлата, чини ми се, наш је човјек, — опет прекиде началник, као присјећајући се нечега. — И при изборима је помагао?...
Милојевић потврди главом.
— Одличан је агитатор, — рече. Има много уплива у средњој класи...
— Хм...
Замисливши се мало, началник застаде. Затим полако приступи Милојевићу, и, држећи га за дугме од прсника, отегну:
— Нека ти напише какве дозволе тражи... Надам се да ћу му код господина барона испословити.. И напомени му да се радујем што му могу учинити услугу...
— Разумијем...
Па некако плашљиво и као постиђено прошапта:
— А има и једна депутација...
Началник се намргоди и принесавши кажипрст са великим прстеном до образа отегну:
— Депутација?... Каква?..
— Неколико грађана... Наших... хоће да нешто протестују...
— Да протестују?
— Љуте се нешто на те и оштро вичу, псују... Криво им, — додаде Милојевић збуњено.
— Стока! — окреса началник јетко и удари се по бедри. — Пусти их мени!...
Брзо се окрену, сједе за сто и дохвативши тричетири овећа снопа разних, запрашених хартија, који су лежали у страни превезани црвеним концем, поче их разређивати, разгледати. Врата се отворише и неколико њих, грађана, лагано, лијено, уљегоше у собу, један за другим. Поређаше се у дну собе. Као да се спремали на свадбу, сви су били љепше убучени, опремљени. Дугачки, дебели ланци блистали се у свакога преко прсију и спуштали се по новим, тешким траболозима; везени копарани шаренили се, прелијевали; широке чохане чакшире гибале се, шуштиле. Ненавикнути да имају много посла са „властима“, били су некако неприродно уозбиљени, укочени, крути; нека чудновата збуњеност и као плашња огледало им се на лицу. Непрестано су поправљали јаке око врата, стресали копоране који су били чисти, или држећи опуштене руке чупкали чакшире на бедрима. Често су, испод ока, погледали један на другога, нијемо се споразумијевајући, и непрестано указивали главом према началнику, који је журно радио, писао, тобоже не опажајући их.
Након дуже почивке подиже он главу и љубазан, готово весео осмијех разли му се по лицу... Нагло се диже са столице и пође према њима.
— Каква срећа!... Каква срећа!... — узвикну раздрагано, пружајући им руке, поздрављајући се са свима. — Изволите сјести, господо моја!... Каквом срећном случају имам захвалити што вас овдје видим?...
Изненађени оволиком љубазношћу још се више збунише и сметоше. Отежући вратовими, гуркајући један другога, нијемо се препирући, једва посједаше на крајеве столица, спустивши руке на кољена и још се више укрутивши.
— Па шта је било?... Шта је?... Какво вас је добро дотјерало?... — убрза он живо, нудећи их цигарама и старајући се да их још више збуни. — Има ли ишта ново?...
Почеше се сашаптавати, потајно намигивати један другоме. Нико није желио да први проговори. Сваки је соколио другога.
— Да немате какву жељу? — запита началник благо и окрену се једном дугајлији, који се исправио на столици као да се слика, па нити миче нити трепеће очима. — Мени ће бити необично мило, ако вас могу ма у чему задовољити...
Дугајлија, очито незадовољан што се баш њему обратио, састави мало обрве, накашља се и, подавивши ноге под столицу, збуњено промуца:
— Ама ето... ми дошли због некаквих нереда...
— Јест, због нереда у општини, — додаде некакав главоња, са стране, прекрстивши руке на прсима као ђаче кад чита оченаш...
– Молим... Молим... Мени ће бити необично мило да чујем, — дочека началник меко и исправи се пред њима. — Ја управо и желим, и захвалан сам свакоме ко би ме на њих упозорио.. Сам не могу на све доспјети, све запазити... А ваша је дужност, као грађана, да ми помажете, да укажете на све нереде...
Опет се збунише. Дугајлија се на силу закашља и окрену се у страну тобоже да кога не упрска. Главоња поче превртати очима и уздисати.
— Кад смо вас бирали и кад сте нам рекли да ћете све уредити, — отегну напошљетку он, исправљајући се и бирајући ријечи, — сви смо били срећни... Старога смо началника и оборили зато што нам, бива, није ваљао и што је само слушао Владу, а на наске, и на друго није се ни освртао... Ви сте то и сами виђели, па сте ударили и по њему и по Влади, — алал вам часни крст! — и казали сте им отворено што им нико није смио казати...
— Из душе наше.. — допуни неко одострага, дубоким, уобљеним гласом.
— „Е овај ће нам ваљати, мајка га родила!“ сви смо рекли, — настави Главоња осокољен и попридиже се мало, — и вама смо, што се рекне, дали наше пуно повјерење... Заглаварили смо вас лијепо к’о свога човјека и ето...
— Кх, кх, кх, — опет се закашља Дугајлија у растворену шаку. И Главоњу спопаде кашаљ. Остали, као снебивајући се, гледаху преда се...
— Неред остао стари? — запита началник тихо, осмјехујући се. — То сте хтјели рећи?...
— То, — потврди Главоња кроз зубе, видећи како му началник погађа мисли. — Неред, ево, опет какав је и био...
Влада се и опет мијеша, намеће и слуша к’о и прије; службеници и опет раде шта хоће и како хоће... Краде се, разноси се, сви се богате, а град још неуређен, јадан, жалостан...
— У мом сокаку нема ни лампе, — допуни уобљени глас.
— Вода нам рђава...
— А камо канализација?...
Као да се тек сада разбудише. Сви заграјаше у један глас... Сваки је имао нешто да примјети, свак на нешто да се потужи. Началник, погледавши их, одмах погоди куда би то одвело. Брже их и опет понуди цигарима, и сам упаливши кресавицу поднесе им да припале.
— Знам, господо моја, све ја то знам, — рече некако болно, с дубоким уздахом једним. — Што се за толико година искварило не може се кроз неколико мјесеци поправити... Ни о чему другом и не мислим него само о томе: како би се све поправило и довело у ред?... Али залуд кад сам не могу, хоћу рећи не могу тако брзо како би ви желели...
Приступи лагано столу и указа им на хартије.
— Видите ли колико је овдје посла, — јекну паћенички, — и видите ли шта све сам морам прегледати?... Ни у дану ни у ноћи мира немам; радим као кртица, малаксах од посла... Нијесте ли ме и сами затекли при раду?... Надам се, додуше, да ће ми сада бити лакше, јер сам узео у посао, мјесто туђинаца, наше људе, наше синове, Милојевића и Плетикосића...
— Добри су момци, Бог их живио! — скромно примјети Дугајлија.
— Добри су и поштени, — дочека началник јаче, — а биће и још таких, осим њих.. Потискујем туђинце, доводим наше... Зар то већ није један успјех?
— За дочек некаквих странаца потрошило се ономадне неколико хиљада, а наша сиротиња гладује, — опет затутња уобљени глас. — Зар није?
Началник се причини као да није чуо. Објема рукама ухвати се за главу која као да му једнако бучи од превелика посла и неколико пута одхукну. Главоња, као из саучешћа, одхукну према њему и поново запита:
— А какви су ово нови намети?... Ви сте баш говорили против намета а сада нам се ударају нови?
— Не бојте се!... То су само привремени намети, — одговори началник мекше, — који ће брзо отпасти. Ви сами тражите да се нешто уреди, то тражим и ја, али за сад никако није могло без намета.. Да нијесам ја на овоме мјесту, да је други, ударио би вам још трипута веће... Али ја... ја не могу да више товарим на народ.. Мене боли, мучи ме сваки нови терет, јер осјећам с народом, јер патим с њиме заједно... Немојте мислити, господо, да сам ја каква власт која хоће да гњечи!... Ја сам ваш брат, искрени брат, и ако је вама тешко, тешко је и мени... Какав би ја човјек био кад бих и покушао да изиграм повјерење тако дивних, честитих, поштених људи као што сте ви и као што је читави измучени и напаћени народ наш?... Ви сте моји, ја сам ваш браћа смо, а куд би брат рођени на брата рођеног?
- Живио! — одушевљено узвикну Дугајлија и сагнувши се потрча да му пољуби руку.
— Живио, — повикаше и остали, измахујући капама и фесовима.
— Таки нам треба!...
— Такога и хоћемо!...
Срећни, задовољни, весели стискоше му руку, поздравише се њиме. И измичући се на леђа и гуркајући један другога извукоше се из собе, изиђоше.
Бојећи се да га не би још ко узнемиривао, началник хитно зграби шешир и пође. На вратима се судари са госпођом де Фабијани, која нарумењена и намирисана, препријечи му пут и меко, шалећи се, проговори:
— А ја идем вама...
— Извините, молим вас, имам журна посла, — промуца збуњено, гледајући јој преко рамена и старајући се да измакне. — Збогом!...
— Али, Богдане...
Ухвати га за руку и пријекорно погледа.
— Зар ме заборављате?...
— Нека.. Оставите сад... Доћи ћу вам сјутра, — убрза он и вјешто се измакну. — Данас немам времена...
Оставивши је, стрча низа степенице и крену кући. Ишао је журно, не осврћући се. Причињавало му се непрестано као да га госпођа де Фабијани, — које се поприлично наситио, — узастопце гони, дозива. Кушао је да се што прије сакрије, уклони испред ње.
Дошавша кући затече Љубицу и Јованку саме. Читава гомила шешира, са крилима, рајерима, плерезама разним, издизала се око њих, а оне се увијале, угињале, окретале према огледалу, успијајући уснама, нагињући главу час према десном час према лијевом рамену, пробајући.
— Како ти се свиђа овај шешир?... — запита Љубица благо, опазивши га у огледалу. — Пристаје ли ми како?..
— Лијеп је, — одговори он кратко, не гледајући је.
Па сједе на диван и, опруживши ноге унапријед, завали се.
— Знаш ли, да сам данас доживео и критику? — избаци подругљиво ломећи прсте и трескајући ногама. — Читава депутација дошла да ме изгрди...
— Па?...
— Па ништа... Познајем ја те тице... Умирио сам их...
Саставивши руке изнад главе поче се протезати.
— А свему је томе, сигурно, крив онај вртоглави Младен, — отегну зијевајући. — Смио бих се кладити да их је он подбунио...
— Он?...
— Тај поганац одиста је постао несносан! — викну началник јаче и покуша да се исправи. — Видим да ћу морати наскоро да се разрачунам с њиме...
Она је једнако пробала шешире, загледала.
— Збиља? — нехајно запита, и ако му није ни чула пошледње ријечи.
— Показаћу му ко сам ја и шта могу!
Јованка одбаци овећи шешир у страну, па, загладивши косу, приступи брату и погледа га отворено.
— Ти му се нећеш осветити, — одлучно проговори. — Нипошто!...
— Охо!...
И сав се наже, накриви према њој.
— А зашто, молим?...
— Зато!... зато што не би било лијепо, што је он много бољи него ли га приказују, — дочека Јованка ватрено и преко ока погледа на Љубицу. — И зато јер је несрећан...
— Зар?...
Началник стаде према њој и, цупкајући, помилова је по образу.
— Зар га ти боље познајеш од мене? — запита подсмјешљиво. — Је ли?...
— Познајем га боље него сви ви, — узбуђено одговори Јованка, старајући се да му издржи поглед. — Више вриједи него десет Милојевића и Плетикосића!...
Љубица, која је рукама придржавала један шешир и као пробала га, застаде и нијемо их слушаше обоје. У крупним, плавим очима као да засвијетли нешто, крајеви танких скупљених усана задрхташе, ноздрве се раширише... Изненада се измаче испред огледала, прихвати Јованку за мишице, и, стискајући као клијештима, повика отегнуто:
— Ти га волиш?... Волиш?...
— Волим, — дочека Јованка пркосно, отимајући се, а прси јој се надимају и нешто као да пишти, цијуче у њима. Волим, волим, волим!...
— А он тебе?...
Догура је до дивана и, не пуштајући из шака, питаше узбуђено, задихано:
— А он тебе?...
Настаде крако комешање, хрвање међу њима. Љубица, наваљујући и питајући, стезала је све јаче, снажније, жешће док се Јованка, бранећи се непрестано, извијала, отимала, трзала. Напошљетку се преви до тала, саже се и, напрегнувши сву снагу, отрже се, полети. Рашчупана, уплакана, зарумењена, застаде крај врата и поносито, изазивачки, са уздигнутом руком изнад главе, повика обома:
— Бићу његова!... Бићу његова!...
Пробудивши се раније него обично, Љубица се диже и оде пред огледало. И нагло устукну, одступи као да се препаде сама од себе. Очи јој бијаху пожутиле, зацрвениле; капци отекли, поднадули; образи поблиједили и као упали;
На топлој, мекој постељи, која се испријечила на средини и запремала половину собе, покривена свиленим чаршафом чије су жућкасте ресе падале по тлима, лежала је Јованка. Коса јој се разасула по уздигнутом јастуку и као да га ишарала, окитила; једна рука опустила се по чаршафу као свилом извезена грана, док је другу држала под образом који се руменио, а око сочних, напућених усана, које као да се спремале на пољубац, заигравао је блажен осмијех и, дрхтећи непримјетно, као да се топио у зраци сунчаној, што се, у једном сребреном млазу, изијевала на њу кроз бјеличасте, мало разгрнуте завјесе.
Погледавши је, Љубица стаде и као да се замисли. Ражали јој се... Ипак, након краће почивке, осоколи се мало, охрабри саму себе, па јој приступи и немилосно продрма за раме.
— Устај!...
Јованка се прену, пробуди. Протре очи, прокомеша голим раменима, зијевну. Затим, преврнувши се на другу страну, као да опет хтједе заспати.
— Устани! — подвикну Љубица јаче и опет је гурну. — Доста си спавала!..
— Молим? — промуца Јованка буновно, купећи се и увијајући.
— Имам да се објасним с тобом... Одмах!
Јованка се, протежући, придиже, и, придржавајући се за зид, сједе на постељи.
— Шта има? — запита отегнуто, пребацујући косу преко рамена.
Љубица сједе поред ње, на постељу. Грицкајући нокат на малом прсту и гледајући некуд у страну, оштро запита:
— Ти ми не рече отворено: воли ли те он?..
— Хихи...
Јованка се брзо сакри за чаршаф и поче се смијати.
— Кажи!
Јованка не одговори.
— Реци!...
И, исправивши се, опружи обје руке према њој:
— Реци, молим те...
— Рекла сам већ, — пригушено одговори Јованка и опет се засмија. — Шта ћеш више?...
— Лажеш!... Лажеш!... Лажеш!... — цикну Љубица злобно, и тога часа учини јој се да јој на свијету нико мрскији није од Јованке. Дође јој да нападне на њу, да је дави, бије, рашчупа. — Он те не може волити!... Не може!.. избаци, отимајући јој чаршаф из рука.
Није више била она мирна, хладна, присебна Љубица. Помућене, закрвављене очи, блиједи образи који су због завјеса, — што их осјенчавале, — изгледали још блеђи, неуређена, неочешљана коса, и пригушен, полупромукао глас, одавали су потпуно једну пијану, избезумљену жену која не зна шта ради, која је потпуно на се заборавила. Јованка, погледавши је боље, препаде се и хтједе вриснути. И, као бранећи се, измичући, грчевитије се ухвати за чаршаф, са жељом да се сасвим сакрије, да се огрне њиме.
— Никад он тебе волио није, нити те волити може, — осијече Љубица жешће и раширене прсте поче јој подносити под очи. — Он сада не може волити!... Не може...
— Али шта је теби? — запита Јованка увријеђена и изненада бризну у плач. — Зар га још и сад волиш?.. Зар га нијеси заборавила?..
— Ја?...
Тек сада као да се Љубица освијести. Одступи од постеље, заглади косу и суво избаци:
— Ја га презирем...
— Па тражиш, зар, од мене да га презирем и ја? — отегну Јованка мекше. — Зашто?
— Недостојан је твоје љубави.
Јованка одбаци чаршаф, отре сузе, па скрсти руке на прсима и, погуривши се, безазлено узвикну:
— А јесам ли ја достојна њега?
— Ја сам ти причала ко је и какав је, — осијече Љубица сурово, закопчавајући хаљине, — а ти ме нијеси чула.
— Зато сам чула њега, — мазно одговори Јованка и осмјехну се, — а он је лијеп, лијеп!...
Љубица одиже кажипрст и рече заповједнички:
— Више га не смијеш чути...
— Слушаћу сваки дан, — одлучно одговори Јованка и узви гаравим обрвама. — Сваки дан!
— Нећеш!...
Спустивши мало глас, додаде развлачећи:
— Он те не воли... Никако... И ја, желећи ти добро, забрањујем ти састајање с њиме...
— Забрањујеш?...
Јованка прасну у смијех, преви се.
— Ко мени може забранити?... Ја нећу тутора!...
— Видићемо.
Љубица, ударивши ногом о тле, нагло изађе из собе и закључа врата.
— Не смијеш никуд ни излазити, — довикну с поља. — Треба те казнити као дијете!...
Јованка погледа око себе, устаде с постеље и, притрчавши вратима поче лупати, ударати. Видећи да брава не попушта опет се врати и, онако гола, у самој кошуљи, поче табати по соби, тумарати, као поплашена птица у кавезу. Дође јој и да виче, и да заплаче, и да запомаже у исти мах... Хтједе да отвори прозор, да искочи на авлију... Хитно одгурнувши завјесу, прислони чело уз стакло и погледа доље... Опази само Марију... Румена, весела, ведра напунила широку бошчу кукурузом, па залијевајући читаву авлију јасним и звонким смијехом, прегрштима га баца на све стране, међу голубове и кокоши, које, са нечувеном грајом, оптрчавају, узлијећу око ње. Један омален голуб спустио јој се на главу, други слетио на раме, трећи се раширио на руци којом је придржавала бошчу, па гугућу и, као хладећи је, размахују крилима, док се она све јаче и гласније смије и све живље и живље разбацује кукуруз око себе.
Јованка цикну и као да се нечег досјети. Брже отшкрину прозор, и стидљиво покривајући обнажене прси својим ружичастим рукама, позва је шапатом...
— Марија!...
— Молим?...
Отпочинувши мало, Марија погледа на прозор.
— Ста зелите?...
— Немојте ићи!... Причекајте!... Послушаћете ме нешто!...
Па се брзо врати и сједе за сто. Из књиге, која јој прва дошла под руку истрже, — да изгледа потпуно тамнички, — један изгужван листић, исправи га, подреза. Затим, узевши оловку, — на мастило није хтјела ни погледати, — и, не размишљајући много, хитно написа:
Сад осјећам како прогоне и како се свете некоме који хоће да има своју вољу. Затворили су ме у собу данас само зато да се више не бих састајала с вама... Не мари.!... Јављаћу вам се макар и овако.
Јованка.
Прочита шта је написала и сави хартију. И дође јој да се из гласа засмије... Макар и затворили, доскочила им је ипак... Сад је сама себи изгледала некако одважнија, храбрија, јача... Необично задовољство обузе је што је, и нехотице, постала слична многим јунакињама из прочитаних романа. Сваку су мучили и кињили због велике и страсне љубави, па су ипак, на крају, све побјеђивале и успијевале... Зар неће овога пута побиједити и она?... Неће ли и њезин витез дотрчати да је избави?...
Опет приступи прозору и, пажљиво се обзирући да ко не гледа, прстом домами Марију и баци јој хартију.
— Носите то господину Поповићу, — рече шапатом, плашљиво гледајући како се вјетар игра са хартијом и како ковитла њоме изнад Маријине главе. — И немојте да вас опазе.
Марија поскочи, вјешто ухвати хартију и објешењачки, лукаво намигнувши, сакри је под бошчу. Климну главом у знак да је разумјела и, окренувши се брзо, на пети, оде, отрча... Јованка опет погледа унаоколо, затвори прозор и поново се врати постељи...
Младен је сједио у дну баште, на трави, опкољен пашчадима и дјецом којој је правио свирале, кад се појави Марија. Зајапурена, задихана, поплашена, лако поскочи до њега и баци хартију у крило. Опет отрча.
— Шта ли је ово? — лијено запита он, па одгурнувши свирале, дохвати хартију и поче размотавати. Прочита.
— Хм, — прогунђа немарно, отпрснувши. Па, узевши га између два прста, као са неком насладом, поцијепа писмо и надалеко око себе разбаца парчад, која, попут снијежних
— А зар сам ја разбојник, па да забрањују некоме састајање са мном? — изненада, као досјетивши се, запита сам себе, и, протежући се, с натегом устаде. — Зар сам отрован?...
Поправи мало шешир, накриви га и пође. Ни сам није знао куда ће окренути. Два пута је застајкивао и као размишљао: на коју ће страну?. Напошљетку одмахну руком, окрену се и пође право према началничкој канцеларији.
Затекао га је сама. Сједио је на столици миран, безбрижан, задовољан, са заваљеном главом унатраг и, пјевуцкајући, разгонио колутове дима који се извијали из танке, са позлаћеним врхом, цигаре. Опазивши Младена нагло се исправи, подави ноге под столицу, и, на силу се правећи љубазан, избаци:
— О мило ми је... мило ми је... Дакле ипак...
— Немој се, молим те, измотавати, — прекиде га Младен осорно, сједајући на столицу према њему. — Ја сам дошао да се озбиљно разговоримо, ако се уопште може озбиљно разговарати с тобом..
— Ја се, опет, необично радујем што си се и ти зажелио озбиљна разговора, — дочека началник попијевајући, па и њега понуди цигаром. — Хвала Богу!...
Младен спусти шешир поред себе, заглади косу руком и, не примајући цигару, запита набусито:
— Зашто си забранио сестри да се састаје са мном?...
— Ја?..
Началник устаде и збуњено се поче освртати као да тражи нешто.
— И због тога је, зар, затворио као сужња у тамницу?...
— Али... — замуца началник једнако се осврћући, — то...
— Не знам како бих управо назвао такав поступак, — окреса Младен немилосно. — Јесмо ли Африкандери, шта ли смо?...
Началник пође према њему, погледа га и, као досјетивши се, хладно одговори:
— Нико нема права да се мијеша у моје породичне ствари...
— Али ја имам права, — дочека Младен дрско и удари се по кољену, — јер је то учињено ради мене...
— Свеједно... Нијесам дужан да ти полажем рачун...
И, окренувши му леђа, началник оде прозору и прстом поче шарати по замагљеним стаклима.
А то Младена потпуно раздражи. Диже се са столице коракну, и, избацивши десну ногу напријед, узвикну пријетећи:
— Нијесам ја човјек твоје врсте да је опасно са мном састајати се.
Началник не одговори.
— И ја не могу дозволити да због мене, ни крива ни дужна, пати једна честита дјевојка.
Началник одиже главу и опет поче пјевуцати.
— Ја отворено захтијевам да је не мучите!... Ја...
Началник искриви главу и подругљиво се осмјехну:
— Ти захтијеваш? — запита мукло, са пуно омаловажавања. — Ти?...
И, уневши му се у лице отегну презриво:
— А ко си ти?...
Младен се изви, одиже руку, измахну.. Ипак, савладавши се, одступи мало, опусти руку низ бедру и јетко, пакосно окреса:
— Знаш добро ко сам, а познаћеш ме још боље!...
Па, прихвативши за штекавицу на вратима, додаде јаче:
— И кућу ћу ти разорити и ослободићу дјевојку!... Отећу је!...
Снажно залупнувши вратима оде из канцеларије. Началник набра обрве, прогунђа нешто, и, запаливши нову цигару, опет се узвали на столици...
Док јој началник причао о свом разговору са Младеном, Љубица је немирно чупкала крај од завјесе и грицкала нокат на маломе прсту. Два-три пута је само дизала главу и нијемо га гледала својим крупним, овлаженим очима, као тражећи да понови поједине ријечи, да их објасни. Кад је све свршио, она прошета по соби и суво, промукло запита:
— Па шта сад мислиш?
— Шта мислим? — нехајно одговори он и слегну раменима. — Зар се може неко плашити од Младенових пријетња?
— Али она га воли!
— За кратко вријеме. Чим га боље упозна, неће га волити.
Љубица лагано задрхта. Узе са стола чашу воде и искапи је.
— А ако је отме? — запита мирније, савлађујући се. — Шта тада?..
— Он то неће учинити, — одговори началник хладно.
— За инат он ће све учинити!...
Началник погледа на своје прстење и поче их чистити.
— А шта је са Милојевићем? — запита као узгред, присјећајући се. — Зар је на њега заборавила?
— Милојевић је једна велика нула, — јетко дочека Љубица, и одмах се могло познати да је и сама размишљала о њему. — Зар се он код дјевојака може успоређивати са Младеном?...
— А ако би удесили да је сад запроси? — нагласи началник јаче.
— Она би га одбила.
— Вјерујеш?...
Он као с муком устаде и, спустивши јој руку на раме, одлучно рече:
— Ту је нећемо много ни питати.
— А ако одбјегне?...
— Не бој се!..
Узе јој главу међу руке и пољуби је у чело. Затим, измахнувши главом као да поздравља, окрену се, оде...
Остаде сама. Неколико минута гледала је према вратима куда је отишао и као да је хтјела још нешто казати. Затим се врати, сједе крај стола и објема рукама подуприје главу. Има часова кад човјек изгледа најзамишљенији, а кад у ствари не мисли ништа. Ни она, у овом тренутку, нити је што мислила нити је могла мислити. У глави јој је зујало врило, пиштало; ситне некакве пјеге као безбројни ројеви мушица колутале јој се испред очију; трепавице се, каткада, саме склапале и, изненада, нагло, отварале се опет, шириле се... Поново узе чашу воде и напи се.
— А ако му одбјегне? Ако је отме?... — запита сама себе и брзо устаде. Погледа унаоколо као да тражи некога. Хитно отвори врата, на прстима дође до собе Јованкине, ослухну. Нешто је шуштало унутра, у соби, комешало се.
— Шта пише?...
Ухвати за штекавицу и хтједе да отвори врата, да је изненади. „Сакриће“ као да јој шапну неко.
— Неће му отићи!... Неће!...
Готово шиштећи прошапта и попријети према соби:
— Неће!...
Па одступи од врата и опет пође. Дошавши до степеница, ни сама не знајући зашто, спусти се низа њих и крену према башти. Мирис расцвјетана цвијећа надахну је, вјетар јој се заигра косом. Као освјеживши се мало, пође даље тргајући гранчице и стружући папучама по ситном, шареном пијеску, који јој хрштао под ногама. Сађе, спусти се у дно баште. Ту, прикупивши „шлафрок,“ сједе на траву и, жваћући отргнуто лишће, гледаше унаоколо једним широким, тупим, безизразним погледом.
Сва се стрекну кад изненада, иза ограде, истрча једно керче, малено, ситно, кудраво, са оклемпљеним ушима и заковрченим репом, и, ситно жевкајући, поче облијетати око ње. Диже руку да га удари, отјера. Тада, одједном, као да јој се ражали за њим. Нагло га узе у наручје и, милујући, поче стезата, привијати на прси.
— Како сте милостиви према пашчадима, а како немилостиви према људима, — узвикну неко са стране и, иза ограде, кроз лишће и цвијеће лехандерово, провири блиједа, чупава глава Младенова. — Ко вас не познаје, скупо би вас платио!...
— Шта?... Зар ваше?... — избаци Љубица поплашено и хитно одбаци керче, које жалосно цијучући одлети у страну. — Опростите!.. — Нијесам знала...
— Ипак сте се промијенили, — осијече Младен јетко, старајући се да је што јаче пецне. — Керче сте пажљивије одбацили него мене...
— Тхе... Како ко заслужује!...
Неко вријеме стајали су обоје ћутећи. Она је ударала папучицом по пијеску и као шарала нешто; он је, држећи се за ограду, овјенчан расцвјетаним лехандером, прождирао
— Смишљате ли какву нову муку којој ће те подврћи вашу симпатичну заовицу? — запита он пакосно, након подуже почивке. — Чујем да сте у томе ненадмашни.
Она скупи усне, поблиједи.
— Никаква мука не би јој била страшна колико би било страшно ближе познанство с вама, — одговори му полугласно, прибирајући се.
— Не бих рекао да то и из искуства знате; госпођо...
— О...
Љубица поносно узви главом и хладно одговори:
— Ја је волим и хоћу да је спасем... Могу је спасти само ако јој забраним састајање с вама...
— А ако је ја волим? — отегну Младен лукаво и поче њихати лехандером. — Шта може тада бити?..
— Ви?
Љубица узви једним раменом и брзо осијече:
— Ви никога не можете волети!
— Али ако волим?...
Некако поплашено, збуњено погледа она унаоколо. Не опазивши никога, пође према Младену и рече убрзано:
— Најбоље ће бити ако се ја и ви о том озбиљно разговоримо... Господине Поповићу, пођите за мном!...
— За вама?... у вашу кућу?...
И зачуђен, узбуђен провири он кроз лехандер, а разасута кудрава коса лепршала му се по танким гранама, око главе.
— За љубав тој дјевојци, морамо се разговарати...
Она га погледа њежно, молећи.
— Молим вас...
Дохвативши се за ограду, он се преви и снажно затресе њоме. Прескочи. И паде, клекну пред Љубицу.
— Ево ме на кољенима! — узвикну весело, отресајући траву са хаљина. — Изгледам као какав сентиментални љубавник!...
— Ја никад нијесам волила сентименталне љубавнике, измичући се добаци она.
— Зато сте, сигурно, и изабрали господина барона?...
Састави обрве, напући усне и не хтједе му одговорити. Он се диже и, нехотице се дотјерујући и уређујући, пође за њом.
— Сад ми кажите искрено и отворено: волите ли Јованку? — запита она јаче, пошто су уљегли у собу и стали једно према другоме, лице у лице. — Гледајте ми право у очи и кажите истину!...
— Гледајући у ваше очи, не може се говорити истина, — ватрено избаци он, исправљајући се.
— А ви гледајте куд хоћете.. Само реците!
— Искрено?...
— Искрено!..
— Ха.. А јесте ли ви када били искрени?...
Она му се примаче и лагано га удари по образу.
— Говорите!...
Он је погледа дрско, дражећи.
— А ако и опет кажем да волим?...
— Волите?...
— Волим...
Она издиже руке као да зове у помоћ и опружи их према њему.
— И хоћете да буде ваша? — готово цикну.
— Тхе... Хтио бих...
— Неће! — узвикну она јаче, а сва се усплахирила, па дрхће, стрепи, ломи се, кида. — Неће никада!...
И изнемогла, малаксала спусти се на столицу. Мале, румене, ноздрве шириле јој се сад више него икада поцрвениле; преко блиједих образа прелијевало се све јаче руменило; бујна, једра прса дизала јој се, надимала непрестано. Рука, коју је спустила на кољено, још и сада је дрхтала, тресла се, а везена јој папучица при крају остала ситно, ситно клепетала...
— Неће... Неће!... Неће!.. — понови неколико пута болно, изнемогло, као да за себе говори. Затим, погледавши Младена, оснажи се опет и готово заповједнички окреса:
— Кажи да неће!... Реци!...
— А зашто не бих? — одговори он пркосно, са необичном насладом гледајући је како се мучи. — Зар бих био ружан младожења?...
— Не смије она... Не може... — готово јаукну Љубица,
Младен, са раширеним очима, тупо и бесвјесно је погледа испод неуређених бичева. Сав се нагео према њој, превио се, и као да је очекивао да ће још нешто рећи, поновити...
— Ја те волим... ја... ја... ја, — задихано, испресијецано убрза она, пружајући бијеле, пуначке руке да га ухвати, обгрли. — Нико те волио није... нико те волити не може као ја... тиранине!...
Нијемо, без ријечи, спусти се он, стропошта преда њу а чупава му глава клону у крило њезино. И сав се скупи, стресе, проплака. Проплака и она загрливши га и спуштајући му усне на блиједо, високо чело. Јецајући поче га љубити?...
— Како си икад могао и помислити да те не волим?...
— Како си икада и могла поћи другоме?...
Дугим једним пољупцем зауставише даље даље прекоре. У томе часу сувишне су им биле ма какве ријечи. Силна, велика љубав, у својим најљепшим тренутцима, и јест увијек нијема: њојзи су ријечи непотребне.
На велико чудо свију знанаца и пријатеља, Младен као да се потпуно помири са началником. Два пута заједно прошли су кроз чаршију; у кавани их виђали чешће, за једним столом. Никола као да је био најсрећнији ради те помирбе. Мало по мало сва она живина коју је Младен са собом донио поче се пресељавати из његове у началникову кућу. Најприје пренесоше папагаја, па паунове, па мајмуна. Сваки дан Младен је слао по нешто, поклањао. И изгледао је некако питомији, мирнији, сређенији... Бријао се готово свакога јутра, бркове поткресавао, косу зачешљавао, уређивао. Изгужвани, широки шешир замијенио је новим; и испеглане хаљине чистио по неколико пута дневно; краватне мијењао свакога јутра и везао их кицошки, пустивши крајеве да падају по шаренкастом прснику и лепршају се.
И он и Љубица као да су пажљиво избјегавали да више говоре о прошлости. Као да се плашили обоје е би опет могло доћи до неспоразума, ината. Сједнувши једно поред
— Како сам срећан! — шаптао је он испрекидано, приносећи јој час једну час другу руку својим уснама и љубећи их. — Како сам задовољан сада!...
— А ја? — размажено је питала она, нагињући се лагано и наслањајући му главу на раме. — Ко је могао и мислити да се овако можеш упитомити, дивљаче мој?...
Док су њих двоје, све се више приљубљујући једно другоме, сашаптавали се, смијали, шалили, дотле је Јованка, у другој соби, прислонивши чело уз хладно стакло прозорско, бесвјесно гледала на авлију сјетна, невесела, замишљена. Први пут, када је опазила како је Младен дошао Љубици и како су се пријатељски растали, мислила је да је то због ње, због њезина трочасовнога сужањства... Дошло јој бијаше да заплаче од радости.. А када је, након тога, угледала Љубицу како јој прилази осмјехујући се, раширила је обје руке према њој и готово вриснувши пала јој на прса љубећи намирисане хаљине и свјетлуцаве гривне на грлу.
— Нико бољи од тебе!... Нико бољи од тебе!.. — муцала је заносно, не допустивши ни да што проговори, ни да се одбрани. И као пуштена птица залепрша, одлети из собе, потрча у авлију и поче пјевати, пјевати из свега гласа.
Истога дана неколико је пута силазила у башту и обзирала се, тражила га погледима.. Чинило јој се, као да је прикривен чека, пази на њу, да јој све, све каже и све јој објасни. Завиривала је око ограде, лутала, чекала... Напошљетку разочарана, смућена, враћала се у собу, сједала поред стола и по неколико пута смишљала и размишљала: би ли му писала опет, и шта би опет рекла?..
Сјутрадан, кад га је угледала како поново долази, хтјела му потрчати у сусрет, дочекати га весело, са набујалом и као крв црвеном ружом у рукама, коју му још синоћ одабрала.
— А неће ли бити боље ако га овдје дочекам? — запита саму себе и брзо се поче уређивати и дотјеривати према огледалу. — Он мени иде, мени!... И зар не треба да га овдје примим, у својој соби, као што га јуче Љубица примила у својој?
Залуд га је чекала, залуд се надала. Чула је лијепо, јасно је чула како се у предсобљу разговара с Маријом и како пита за Љубицу. Чула је, након тога, како се за њим затворише врата од Љубичине собе... И покуњена, постиђена некако, са немоћно опуштеним рукама, прислонивши се уза зид погледала је тамо, забленула се...
— Шта ће му сада Љубица?... Шта опет има с њоме говорити?...
Хтједе да сиђе и да запита Марију... Да ли је њојзи макар што рекао?... Зна ли она ишта?... Је ли шта чула?...
Али се ни макла није.
— Зар ми неће Љубица и сама казати? — помисли. — Зар се од мене може нешто сакрити, ако се о мени ради?...
Ако?...
Први пут посумња, да можда и не говоре о њој, да на њу и не мисле. Принесе своју малу, руменкасту руку устима и жестоко је загризе. И не осјети бола. Приступи своме столу, па, ни сама не знајући рашта, дохвати папир на коме му мислила писати и поче кидати, цијепати, разбацивати. Опет се окрену према вратима и тихо, на прстима, крену према Љубичиној соби...
Изненада се сусрете са Маријом. Безбрижна, живахна, лака, као и обично, трчала је она уза степенице и, размахујући једрим обнаженим рукама низ које се циједила вода, весело узвикну:
— Господин Милојевиц пита за вас... пита: мозе ли говорити с вама?
— Милојевић?...
Јованка се ухвати за чело и, тобож, поче забацивати чупе, који јој пали по лицу.
— Боли ме глава, — протепа уморно, болећиво. — Данас не могу разговарати ни с ким.
— Али он казе да је вазно...
— Свеједно... Други пут...
Објема рукама ухвати се за главу и раздражено узвикну;
— Зар не видите како ми је?... Пустите ме!... Оставите!...
И, вративши се у собу, сама закључа врата и, потрчавши, паде по постељи...
Кашње је све боље и јасније увиђала, да на њу и не мисли, нити долази због ње. Али у колико је више увиђала,
— Ах!..
Осјећајући на себи радознале погледе толиких, необичних гостију, она постиђено обори очи и, као приљубљујући се уз њега, Младена, приљуби се и приви уз своју чисту, мекану постељу. Снажно, грчевито стегну, пригрли свилени, реснати покривач и, као сакривајући од некога, брзо га покри младим, облим, топлим тијелом својим...
— Ах!... Боже!...
Пренувши се из таквих чудних сањарија, за дуго није смјела макнути собом, мрднути се. И поново је склапала очи и поново је желила: да опет измами слике какве, да их привуче. Тек након дуге почивке одскочила би, тргнула се и, полако прилазећи вратима, провиривала према Љубичиној соби:
— О чему зборе?... О чему зборе?...
Једнога дана одлучи да га сачека на степеницама, да му се јави. Обуче се, нагизда, окити. Образе, по којима се познавали трагови суза, мимо обичај обасу руменкастим пудером, обрве мало нагарави сочне, румене усне још јаче нарушени. Застајући према огледалу неколико пута покуша да се насмије, указујући ситне, бисерне зубе. Затим лагано пође и заустави се на степеницама. Прислони се уза зид, поред лонаца са цвијећем.
— Сад ће, — прошапта полугласно стрепећи, очекујући. — Сад!...
Кад се врата од Љубичине собе отворише, сва претрну. Младен, указавши се на њима и још држећи за штекавицу,
— Ево га!
Јованка подиже очи као према икони и лако затрепери.
— Ево!...
Он затвори врата и пође низа степенице. Опазивши њу, само се дотаче до шешира и збуњено, нејасно промуца нешто. Отрча даље. Ружа једна, која му била задјевена у рупици од капута, испаде и заустави се на дну степеница.
— Оде!...
Уздахну Јованка и обори главу. Затим, као у несвјестици некој, лагано се спусти, дохвати ону ружу, његову ружу, и, загледајући је, пажљиво принесе уснама. Тако је стајала неколико минута
— Оде!...
Непрестано загледајући ружу и љубећи је, врати се у собу.
Јован, названи Франц, мирно је сједио на авлији, одбијајући димове из нове, порцеланке луле, и, лијено гладећи браду, испијао ракију. Добивши добру напојницу од барона, који се управо вратио са подужег допуста и кога је са Љубицом пратио на излет, очекивао је Марију да се похвали и да је подражи. Очекујући је, није ни примјетио Младена, који је дошао преко баште. Кад му своју снажну руку спусти на раме и добро га продрмуса сав стрекну и, преваливши боцу са ракијом, поплашено скочи.
— Кажи ми гдје сте били јуче? — оштро запита Младен и као бојећи се да му не побјегне, стегну га још јаче.
— Говори!..
— Тхе...
Јован поче комешати раменима, снебивати се.
— То су наше ствари..
— Говори! — узвикну Младен бјешње, високо одижући руку као да ће ударити.
— Куд ми излазимо, не пита ни господин началник, — лукаво одговори Јован и, очекујући ударац, скупи се, полегути. — А кад он не пита, не треба да пита ни други...
— Живино!...
Младен га пусти, одгурну и брзо пође у кућу. Крену право Љубичиној соби.
Затекао је за столом. Разбацани, растворени модни журнали из Беча, Берлина и Париза шаренили се пред њом; она их, поднишивши се објема рукама, пажљиво окретала и разгледала, као савјестан трговац када разгледа књиге и рачуне своје.
— Надао сам се да ћу вас затећи необично расположену, госпођо, — избаци он јетко, хотимично прелазећи на вас и то нарочито наглашујући. — Јуче сте имали веома пријатно друштво.
— Одиста је било врло пријатно, — мирно му одговори она, и даље разгледајући журнале...
— Можда пријатније него ово данашње? — отегну он жешће и осврћући се унаоколо одбаци шешир у страну.
— Свакако, — прошапта она полугласно, не гледајући га. — Разговор је барем био много пријатнији...
Он се нагло приближи, једном руком покупи све журнале испред ње и, згужвавши их, одбаци до под прозор.
— Оставите то и гледајте ми право у очи, — окреса осорно поносито се исправљајући пред њом. — Ја морам сазнати истину...
— Ко тражи истину код жена, треба га сажаљевати, — тихо отповрну она и поче поправљати косу. — Кад би жена постала апостол истине, изгубила би све дражи за мушкарце; она не би више била жена!
— Ја најмање могу волити жену која ми почне филозофирати, — осијече Младен мргодећи се.
— А ја најмање могу волити мушкарца који ми почне постајати досадан..
Младен забаци косу, рашчешља је прстима и, као ломећи се, избаци увријеђено:
— Ако сам вам досадан, госпођо, могу се и удаљити.
— Ако сте уобразили да сте поп па би желили исповедити ме, можете се удаљити... Ја се нерадо исповиједам...
И, поносито уздигнувши главу, она му указа на врата.
Младен заломи прстима, нарогуши се. Хитно пође према вратима и, дошавши до њих, поново застаде.
— Желите ли да се више не вратим? — мукло запита, гледајући јој право у лице.
— Дођите кад се растријезните, — одговори она топлије и осмјехну се.
Осмијех њезин као да га изненада умекша, ублажи. Врати се опет, спусти се поред ње на столицу и, узевши је за руку, припушено јекну:
— Зашто си таква према мени?
— А ти... Зашто си такав? — запита она тепајући и, кокетно зажмиривши, унесе му се у лице. Свилени бичеви плаве, мекане косе пошкакљише га по челу.
— Како можеш, како срца имаш да примаш другога, да се извозиш с другим? — застења Младен играјући се њезином руком и непрестано је љубећи. — Ако не лажеш, ако ме волиш, зашто ме вријеђаш?... Зашто дозвољаваш да ту љубав ико дијели са мном?... Зашто?...
Па је објема рукама ухвати око паса и, наслонивши јој главу на прси, узвикну:
— Ја хоћу само мене да волиш и никога више!... То хоћу, чујеш ли?... Презри, одбаци све друге и само се уза ме приви... Само уза ме!...
Она, узвијајући главом, завуче му руку у косу и чупкајући њежно протепа:
— Дивљаче мој!...
Затим лако га одгурнувши устаде и, увијајући златни сахатни ланац око прста, поче ходати по соби.
— Па само тебе и волим, — прозбори мирније закачивши га, као нехотице, лактом по образу, — а то сам ти, чини ми се, и доказала... Али зато што те волим, ипак немаш права контролисати ме, испитивати моје поступке... Не!... Била сам увијек слободна и хоћу да останем потпуно слободна... Нико не смије ни покушати да ми ту слободу ограничи!... Нико!...
— Али шта ће ти барон?... Шта ће?... — запита Младен ватреније, па и он устаде и поче ходати с њоме заједно. — Зар зато што је нека власт, па ти мило што вам се сви клањају кад се извозите?... Или се радујеш што ти завиде понеке „пријатељице“ ?
— Можда и зато, — одврати она поносито. — Па шта?...
— Али барон се само игра с тобом, — узвикну Младен и стегну шаку као да би да смрви, уништи некога. — Макар
— Ништа зато... Презирем и ја њега, — кратко окреса Љубица и узви раменима.
— И ипак га не можеш одбити?...
— И ипак га нећу одбити...
Младен се заустави, скрсти руке на прсима и пажљиво је погледа.
—- Ја те никако не разумијем, — рече. — Не могу да те разумијем...
— Да си жена, можда би и разумио... Само се ми жене у томе потпуно разумијемо...
Милујући га по образу додаде размажено:
— А зашто и да испитујеш?... Ја те волим, само тебе волим и зар ти то није доста?... Шта би желио више?... И зар можеш желити нешто више?...
Узалуд се мучила и превртала по топлој, загријаној постељи, Јованка никако није могла заспати. Привиђале јој се свакојаке слике и прилике; мисли се ројиле, одгониле једна другу; на ушима јој звонили разни гласови, одлијегали, замирали. Неколико је пута јасно, сасвим јасно чула како је зове неко. Није баш могла распознати гласа, али се кроз помрчину снажно разлијегало њезино име. Не палећи свијеће, не облачећи се, устајала је и ослушкивала. Нигде никога. Само озго, од баште, изгледало јој као да се неко испријечио па је маше; кад је боље погледала увјерила се да су то ниске, искривљене лехандерске гране, које се лијено њијале и повијале, а кроз широку им круну пробијала се танка, бледуњава свјетлост нечије свијеће из суседства као зелено мачје око које је непрестано подрхтавало. Лагано уздахнувши врати се у постељу и намаче покривач преко главе... Рукама запуши уши да ништа не чује.. А тада, управо изнад главе јој, као да неко отпоче бројати: један-два, један-два, један-два... Најприје јој се причини како то броји Богдан; затим, пошто мало убрза, као да бијеше Маријин глас; напошљетку, као да неко поче кашљати и нечији врео дах, заударајући на духан, проструја јој преко лица... Дође јој да врисне, да запомаже... Хтјела би отворити уста, а вилице јој
— Јао!..
Једва се прибравши, јаукну и опет устаде. Ослушну како миш клапара негдје за орманом, па, обрисавши зној руком, упали свијећу.. Мека, блиједа свјетлост разли се по соби, једва освјетљујући сто и један дио постеље. По зиду се опрући голема, мрка прилика и поче пипати, тражити нешто; Јованка, која се и опет стресе, поглади се по челу и болно се осмјехну!
— Почела сам се и своје сјени плашити!
Није више могла ни помишљати на спавање. Сједе, саже се по столу и спусти главу на руке. Неко вријеме гледала је само у свијећу како сагорева, повија се, трепеће, узлијећући каткада за димом, а танки, сребрни млазеви, као сузе, слијевају се низа њу и, погонећи се, сљубљују се један с другим, смрзавају. Када јој одсијев свијеће поче прелијетати преко руке, исправи се и као хтједе да га ухвати, поклопи... Затим, опазивши перо на столу, дохвати га и поче грицкати држаље.
— Бих ли писала? — запита саму себе тихо, као размишљајући. — Бих ли се јављала?..
У задње доба писала му је често, тепајући, ласкајући, називајући га најљепшим именима. Причала му шта ради, о чему мисли, казивала снове који јој се снијевали. Напомињала му увијек и о цвијету, који је он изгубио и који је, мјесто њега, ижљубила, па и сад носи, чува у њедрима и често, често разговара с њиме.. О свему му јављала, писала потанко, подробно, не заборављајући ни најнезнатније ситнице. А ни једно му није више смјела послати, опремити.. Бојала се, стрепила да јој се не наруга или, што би још горе било, да их не поврати. И све их остављала, слагала у једно сандуче, обмотавши их златним концем и црвеном свилом, и окитивши цвијећем... Читала их поново није никада, нити је хтјела да их чита... А и зашто да чита?... Она је само желила да се изјада, исповједи, а исповједити се хтјела њему и једино њему, макар јој никад не чуо исповиједи... И увијек јој било лакше
— Бих ли га прекорила? — запита опет премећући папире и пребирајући. — Он мучи мене, па зашто да и ја не мучим њега?... Мене боли, па нека и њега заболи од прекора дјевојачког!...
Подними се и поче размишљати. Затим, одабравши папир, опет узе перо и брзо, без почивке поче писати:
Шта сам вам учинила да ме заборавите?... Шта сам скривила те ме остависте?... Нико вашу душу није боље познао од мене; нико вас није могао право разумјети осим мене; нико вас зато није могао ни заволити колико ја... Ваша сам, ваша, ваша, ваша и ничија више, — о никоме другом никад ни помислити не могу, — па хоћу да и ви будете мој, мој, мој и ничији више! Дођите и клекнућу пред вама ако затражите; дођите, макар и да погинем од руке ваше! Ја вас чекам, очекујем, драги, обливена сузама, као што цвијет обливен росом очекује сунце... Имате ли срца да ме одбаците? Зар бисте могли бити толико свирепи да ме потпуно заборавите?... Дођите ми, молим вас!.. Преклињем, вас, дођите ми!
Јованка.
— Ово ћу писмо послати, макар ме убили! — живо узвикну, устајући и одбацујући перо. — Нико ми забранити не може да не пошаљем!...
Једва је сачекала свануће. Необучена, неуређена, отрча у Маријину собу, пробуди Марију и предаде писмо. Ни сама не знајући зашто, поче је голим рукама својим грлити, обвијати, и, грлећи, обећавати стотину поклона. Затим, оставивши је, оде у собу и стрепећи, очекујући поче се облачити...
Опазивши Младена, — негдје тек испред подне, — како, суморан и невесео, долази кроз башту, хитно му потрча у сусрет... Сад, након писма, кад је види мораће јој се јавити!.. А јави ли се, мораће, хтио не хтио, казати све, све... Оно, на што је толико очекивала, ипак ће једном дочекати!...
Када се сусретоше, збунише се и једно и друго. Он застаде и, натуривши шешир на очи, као да поче опипавати прсник: је ли му закопчан; она, са ужагреним очима и напућеним
— Она ме је чекала! — помисли Младен погледавши је и, не желећи да обмањује, одлучи одмах да се објасни и да јој каже истину, голу истину... Али како би почео?...
Погледавши је опет, сажали му се... И, макар што је смислио и заустио шта ће рећи, занијеми поново, умукну... Љутећи се сам на се и штипајући се за бедру, најпошље се накашља, и, тек да нешто рекне, мукло, набусито избаци:
— Ви сте ми писали, госпођице...
Она не одговори. Пламенови јој лизнуше уз образе, брада задрхта, и, да не би проплакала и осрамотила се, брзо заклони главу рукавом... Затим, ненадно притрчавши, објеси му се о руци, малакса потпуно, клону му на прси.. А то га сасвим збуни, помете, пренерази:
— Шта ви?... госпођице... забога... — поче муцати постиђено, измичући се и гледајући наоколо. — Како то?... госпођице!...
Напошљетку, као да му све додија, устукну и пажљиво је одгурну.
— До ђавола!.. Опазиће нас!,. — узвикну раздражено.
И, као кривац какав, хитно, не обзирући се, потрча Љубици да се с њоме разговори.
— Спремаш се на забаву? — суво запита, са злобом и готово мржњом неком, гледајући је, како, са сваке стране, зналачки разгледа хаљину, коју јој истога јутра кројачица зготовила и донијела. — Биће то велика, господска забава, — додаде пакосније, — о којој ће се сјутра писати у свима новинама... Спомињаће се и хаљине — свачије...
— Наравно да се спремам, — поносито одговори Љубица, задовољно ширећи хаљину и показујући је. — Како бих пропустила!...
— И барон ће бити тамо?.. Свакако?
— Свакако!
— И пред читавим свијетом удвараће ти се?...
— Надам се...
Младен се поче усиљавати да буде што љубазнији, питомији. Умекша глас.
— Немој, молим те, ићи, — отегну молећиво. — Одреци се те проклете забаве мени за љубав!...
— Зар?...
Она накриви главу и забаци руке на леђа.
— А видиш ли хаљину? — запита развлачећи.
— Зар баш толико желиш да о њој пишу? — одговори Младен с подсмјехом — А добро знаш да се обично хаљине хвале на особи на којој се нема шта друго похвалити...
— Ко зна да ли би на теби и хаљине похвалили, — окреса она оштрије узвивши обрвама.
А на барону?...
Стаде преда њу и љутито, готово пријетећи, викну:
— Ја нећу да пишу о теби уз њега, а о њему поред тебе!.. Нећу да вас мијешају!... Нећу!..
— А ја то хоћу! — одговори она јогунасто, па сједе на столицу и пребацивши ногу преко ноге, зар да га више раздражи, мирно запали цигару. — То ми треба!..
— Не!..
Она одби два дима и погледа га преко рамена.
— Опет си почео да досађујеш, — хладно окреса, цупкајући ногом — А ја то не могу поднијети!... Ја нећу ничијих лекција!..
— Ово нијесу лекције, ово су молбе, — прошапта он понизно и као да се спремаше да се спусти, да на кољена пане.
— Ни молбе таке не трпим, — дочека она јаче, нагонећи дим према њему. — Ја хоћу да радим све што хоћу!... Разумијеш ли?.. Никога нећу слушати, нити се ико смије мијешати у моје послове!..
Младен се нагло исправи и као да хтједе да викне, да се окоси... Једва се савлада некако... Пође неколико пута по соби, прогунђа нешто полугласно, и опет се заустави, стаде.
— Чујеш, ја ћу полудити ако овако наставиш, — протепа њежно, топло, молећи је. — Ја ово не могу издржати... Ако ме заиста волиш, ако си ме икад волила, остави све, одбаци!... Хајде, ако хоћеш, бјежи са мном!...
— Па да живимо у шумици зеленој, покрај поточића хлађаног, у колибици бијелој? — прекиде га она подругљиво и гласно се засмија. — И постао си сентименталан и почео да понављаш фразе из старих романа.
— Молим те!...
Она се узвали на столици и, ударајући везеном папучом по ћилиму, мирније проговори:
— Било је момената, на примјер онда кад смо се помирили, када сам можда и заборављала на све око себе и када бих, без икаква размишљања, пошла за тобом, свуда... Али таки су моменти ријетки; ја признајем да нијесам била сасвим при себи...
— Сад си се, на жалост, растријезнила, — болно упаде Младен, обарајући главу.
Она га погледа испод ока, испитујући.
— Јест, растријезнила сам се, — дочека, — и сада, признајем, већ не бих била у стању да правим нове глупости...
Па му полако приступи, ухвати га за рамена и силом посади на столицу.
— Шта би ми радили, пријатељу, — запита искрено, отворено, — да смо онога дана побјегли?... Љубакали се, љубакали, љубакали, докле нам напошљетку неби и тако љубакање додијало... Данас, као што видиш, обично све додијава... Ја бих тад, може бити, почела тражити од тебе понешто што не би могао дати. Почела бих чак и пребацивати... Ти би, као и сада, постајао насртљив. Хтио би ме заробити, ограничити ми слободу, а ја бих се бранила... Своју слободу бранила бих свима срествима!.. И шта би настало тада?.. Инат, свађа; свађа, инат...
— Никад!... — узвикну Младен одлучно и руку одиже у вис као да ће се заклињати. –– Никад то не би било!..
Љубица одмахну главом, прекиде га.
— Не говори ми да никад не би било и не обмањуј себе сама. Познајемо се и сувише, а да би могли лагати једно другоме... Напошљетку да ти и ово рекнем: ја сам жена као и све жене, ни боља ни гора... И ја нећу да своју младост и љепоту сакривам као тврдица благо... Хоћу да се показујем свуда, да се истичем, да се допадам!.. Хоћу уживања, друштва, удварања! Хоћу све оно што ми ти сам не би могао накнадити ни дати, хоћу баш оно против чега се буниш!!..
— Па што си ми онда декламовала о љубави? Што си ме варала онако? —- узвикну Младен очајно и удари се по челу. — Рашта си лагала, обмањивала?...
Она га ђаволасто чупну за нос и, зажмиривши, унесе му се у лице.
— Па зато што те истински волим и што сам хтјела да имам и тебе и све остало, нагласи поносито. — Бојала сам се да ми не одлетиш, да те не отме друга... А сад си мој, дивљаче!... Мој!...
— Играчка твоја!
— Играчка моја, ако хоћеш, коју ми више нико отети не може!
И, лако ускочивши, објеси му се о врату и пољуби га у образе:
— Нико!.. Нико!,.. Нико!...
Нијем и студен као статуа каква стајао је он покрај ње и тупо, готово бесвјесно гледао око себе. Нити је знао што проговорити, нити се могао освијестити.
— Господин барон су досли, — јави се на вратима весела, зарумењена Марија, шуштећи својом широком сукњом и наклањајући се. — Цекају...
— Уведите га у салон, живахно одговори Љубица и, притрчавши огледалу, брзо уреди витице, које се бејаху замрсиле. — Сад си ме ваљда разумео, — добаци Младену погледавши га попријеко. — Надам се, да ћеш од сада бити друкчији...
И подигнувши главу, са најљубазнијим осмејком на лицу, оде кроз побочна врата у салон, да се и са бароном разговара.
— Дошао јој, и сад је потпуно срећна! — промукло изговори Младен, заустављајући се у предсобљу и нехотице ослушкујући: о чему ли говоре. — И како је љубазна према њему! Он може говорити шта хоће, може причати, вријеђати је... Она ће се само смјешкати, улагивати се и све, све одобравати... Не смије ни помислити да се игра с њиме, као што се са мном игра... Њему никада „истину“ рећи не смије!...
Весео, разуздан смијех њезин проби се кроз врата, зазвони и у предсобљу. Младен се стресе. Бијаше пошао према степеницама, кренуо. Опет застаде.
— Ено је... Ено!... Ено!... — прогунђа стискајући зубе и јежећи се, скупљајући. — Шали се с њиме, церека... Он јој је сад најглавнији, — о мени и не мисли!... Ја сам пас с којим
Дође му да јурне у собу, да ухвати барона и да га, бијући и ударајући, изгура, избаци из куће!... Да и њој покаже како је још поносан, снажан и како се ни сад не да газити нити понижавати...
— Честитај ми, пријатељу, — јави се, тога часа, началник, гиздав, поносит, срећан, и обје руке опружи према њему. — Одликован сам орденом!...
— Ето барона у соби... Дошао је да честита коме треба, — сурово осијече Младен и, одгурнувши га, потрча низа степенице.
Кад је изишао на улицу, није знао куда ће ни на коју страну окренути... Пође неколико корачаји, па се врати. Окрену на другу страну и понова се врати.
— Гдје ћу?...
Опазивши једнога кочијаша, који се гурио на своме сједишту и мирно одбијао димове, као да се досјети. Брзо притрча колима, гурну кочијаша у леђа и сједе.
— Тјерај! — одлучно узвикну трљајући руке. — Гони!...
— Куда? — лијено запита кочијаш, опљуцкујући преко луле и осврћући се.
— Куда?... Далеко!...
И, замисливши се, додаде јаче:
— На жељезничку станицу!...
Па се попридиже и погледа према началниковој кући.
— Да бјежим од потпуног понижења, да се отмем, — јекну, — да се никада не вратим!...
Кад кочијаш потјера, он опет устаде, ухвати га за рукав и нареди да заустави кола... Учини му се, као да га зовну неко... Опет се окрену према началниковој кући и ослухну... Нико се није јављао... Затим се скљока на сједиште, погури се, и, узвративши јаку од капута, промукло нареди:
— Тјерај!